Prema nekoj urbanoj legendi, vrsta mučenja koje cilja na psihu. Izvodi se tako što se žrtva potpuno imobiliše, dobro uveže da ne može ni da mrdne i postavi se jedan sud sa vodom iz koje kaplje pravo na glavu onoga ko se mukama podvrgava. Najbitnije je da kaplje potpuno istim ritmom, ravnomerno i nepromenjivo sve vreme, da mučenik tačno uhvati ritam i da zna kad koja kap dolazi.
Priča se da je efekat tog jednog te istog ritma kojim se lagano u glavu čuka poražavajuć, da ljudi od toga lude toliko da i najkrupniji i najjači čovek plače kao malo dete i moli za milost. Samo je pitanje vremena ko može koliko da izdrži. Ali mučitelju nije ni bitno; on lepo postavi aparaturu i žrtvu i može da ide da pozavršava druge poslove. Samo povremeno obiđe i, ako vidi da još nije urodilo plodom, dolije novu količinu vode u sud i slobodan je. Lepo, čisto, bez da se zamuči i isprlja ruke, a efikasno.
- E, ovaj spot znam! Sa'ću da pojačam! Slušaj! Zar nije dobra stvar?
- Lepo si rekla, stvar. Jer, pesma nije.
- Uf, ajde što si mrgud, nego si još i staromodan! Baš ekstra zvuči!
- Ženo, svaki dan, ceo dan puštaš to. Osećam se kao da izvodiš kinesko vodeno mučenje: tačno znam, isti debilni ritam, ono kok-kok, jedna debilna te ista melodijica koja ide u krug beskrajno i jedna rečenica kukumavčećim glasom u krug...
- E, znaš šta...
- Ne, znaš ti šta! Izdržao sam dva, ovo je treći dan, dosta je! Razbiću ili TV ili tebe ako ne prestane, bre!
- Iju, šta ti bi?!
