Iz kola viđena, u pokretu, ponad sopstvene duge senke automobila, u zoru, i preko njive kukuruza, ujutru, budi se kuća pored autoputa, i izlazi iz nje protežući čovek u gaćama, ili žena cveća zalivajuća pre vrućina, ili deda motičicorameni pa u baštu, njima je običan dan, dok ti putuješ pored, o sveto putuješ, i samo tad ih videvši u životu celom prolaziš dalje, i misliš, čudno je na tom mestu imati kuću tako nekako izdvojenu, na tacni autoputu, i turcima, ma oni ne vide ništa od natrpanih stvari unutra, ma lepo je tako imati kuću, nešto ti sad žao, dal da se vratimo, dal da svratimo, al to je sve nemoguće i bezveze samo misliš to onako, oni tu ostaju a mi prolazimo pored i zamaknemo i ne vidimo ih više i tako mora da bude, prošlo je, eto, i nešto čudno ima u tome i nerešeno i kao rezultat i kao neka misao odložena neraščivijana koju ipak zaboravljamo plaćajući putarinu douane i gledajući pored u boljim kolima od naših prekuvanu porodicu, ženu s lepezom muža bez nekih posebnih obeležja i dvoje dece pozadi: jedno priljubilo glavu uz prozor i čačka nos prema nama, bege tablice.
Kad se vraćamo nazad sve čekamo tu kuću da vidimo sve strepimo da nam ne promakne, da je ne propustimo, i dođemo i do batočine, a nje nije bilo ovoga puta, nismo je videli, nemoguće, pa gde je, kako, čekaj jel ovo ista Srbija il da nisu okrenuli nešto, šta
