Lik koji se pojavi u bivšoj državnoj firmi kao da je pao sa neba, preplanuo kao Australijanac, u beloj košulji kratkih rukava i crnom kravatom. Obavezno nosi tajnstvenu (verovatno praznu) fasciklu u ruci. Uvek se smeje kako bi pokazao bele zube. Mislim da je to jedini razlog zbog čega se stalno smeju jer u tranzicionoj firmi i ne postoji drugi razlog za smeh. Bije ga glas da se uopšte nije rodio već da je nastao nekim sintetičkim putem u nekoj od tih menadžerskih škola gde profesori bukvalno dunu u nos studentu, uruče mu diplomu, čestitaju i puste ga da se šeta u beloj košulji i crnoj kravati.
Jednom je jedan takav upao u prostoriju jedne firme punu ljudi (zapošljenih) i pošto oni nisu mogli da mu objasne šta rade i koji je njihov posao i kada su zadnji put nešto uradili sve ih je otpustio, osim jednog srećnika koji je baš tada bio u kladionici. Uradio je to a da nije ni otvorio svoju fasciklu. I to je odprilike sve što menadžeri znaju da urade i za šta su se školovali. U sledećoj fazi njihovog života odu u neku drugu privatizovanu firmu da tamo nose fasciklu i pokazuju bele zube, i tako do penzije.
Preostali zapošljeni u firmi u kojoj je ovaj menadžer “sređivao stvari” i dan danas ništa ne rade kao i njihova firma.
