Dušebrižnici, divna bića, koja bezuslovno podržavaju, usmeravaju i brinu o karijeri svojih fudbalskih sinova, gurajući ih da sav svoj talenat pokažu na nekim Old Trafordima, San Sirima, Santijago Bernabeima ili velelepim livadama i čukama po zemljama bivše SFRJ.
Bez novčane naknade, normalno.
Marko fudbaler: (kroz plač) Čika Rajo, nisam igro zadnje dve utakmice, mislim da me ni ovaj trener ne voliiiiiiii
Rajo menadžer: Ajde sokole glavu gore, saću ga nazvati da mu j*bem i oca i majku, pa ne može on tako da postupa sa mojom robom, OVAJ, mojim detetom. Stoka!
Marko: Nemoj! Naljutiće se još više, pa će me terati da trčim celu utakmicuuuuhuhu... Šta ako se oznojim, čime da se operem kad ni šampone nemamo?!?!
Rajo: De, de... (Vadi maramicu) Ajde sad duni, nemoj da te vidi neko da si plako... Daj ručicu, idemo do čika Džaje da uzmemo ispisnicu, pa da te odvedem negde gde niko neće moći da ti kaže da nemaš blage veze. Čujem da Borusiji fali jedan vunderkid tvog kalibra, uvaliću te skoro za dž. Samo da ti tata potpiše ovaj papirčić
Marko: A šta tu piše čika Rajo?
Rajo: Ma ništa sine, samo da kad obavim transfer da meni pripadne onaj vaš stan u Bg - u, vikendica u Bečićima i pet jutara zemlje i kombajn što imate kod babe u Pećincima
Marko: (potvrdno klima glavom, prestaje da plače, još malo šmrkće) Hvala ti čika Rajo, ti si najbolji od svih na svetu
Rajo: Naravno, sve za tebe, pilence moje! (šapuće) Hehe, gluperda
