Nama je lice bilo važno

Чувена, евергрин, програмска изјава Рахеле Ферари у филму Тесна Кожа која представља гађење генерација 30', 40', над новим тенденцијама које су препишале и згазиле Тила и његову идеолошку братију као ФАП жабу.

Тај лајтмотив остај у широкој употреби против гадости либерализма и постмодернистичког схватања света. Страшни судар и сукоб квантитета и квалитета Рахели није јасан пре 30 година, зашто је лепше спуцати дупе у фармерице?! Сва срећа па је мртва па не може видети да данас можеш и го, то би је дотукло, вероватно као и ујка Тому да сазна да је Стаљин мртав.

Док Лепава у кавани пева за микрофоном, ''није да пева, него пева'', сви присутни буље у њено лице, да ли је та надреална ситуација могућа? Сви слушају рађање српске Едит Пјаф, растачу се од гласа, гризу шанк и хватају се за крагне голи до појаса, због продорног алт, лепог лица или маште према голотињи. Апсурд!
Још већа смехотека би била да се помене Весна Змијанац, па ту су мртви падали под шатрама, а и са ВЦ шоља због шамарања животиње, али то је већ нови талас.

Умро је Тито, иако је Рекс интервенисао. Ова ретроспективна крилатица хара и данас и како ствари стоје тај архетип ће остати уцртан свима, прдоклачење како је раније било добро. Примера је х... Шеки дриблао пола сата нико му није узео лопту, од Чолиног гласа су пуцала стакла, Кићан давао 70 поена по мечу, Брена продавала милионске тираже, Бата носио филм на комунистичким плећима, Жигон био Кригер... и све то зато што је лице било важно.