Prepreke

Дејан: Па је ли ово могуће? Које су ово препреке по реду?
Славко: Пусти дјецу. Знаш како смо и ми тако кад смо били мали? Отвори прозор да им дам коју бомбону. Ево малиша, да сте живи и здрав...
Дјечак: Дај пара или цигару, сероњо! Шта ће ми бомбоне?
Славко: Вид... СПУШТАЈ ТА ГОВНА ДА ТИ НЕ ИЗЛАЗИМ ТАМО! Видиш ти ово? Па ко је од нас смио и помислити да овако разговара са старијима кад смо били њихових година?
Дејан: Само ти њих брани... Ево још једних. Људи моји, па нисмо прешли ни три метра. Избаци им који слаткиш, па да наставимо. Овим темпом нећемо никад стићи. Хеликоптером би нам требало два дана да стигнемо до младине куће. Знаш ти гдје је Радомиров поток?
Славко: НЕМОГУЋЕ! Нема више бомбона. Сигуран сам да сам купио четири кесе. Имаш ли сиће да им бацим?
Дејан: Откуда ми? Једва скрпио да даднем десет марака за кићење и оставио још десет за „Ожењен сам као момак живим“... Снађи се некако. Пружи руку као да си припремио нешто да даднеш, па кад принесе тацну, ти кврцни средњим прстом, нека помисли како је звекнула кованица. Буди креативан.
(пролазе кроз препреке и заустављају се након пет метара код наредних)
Дејан: ААААА! ЈОШ ЈЕДНЕ! Одакле оволика дјеца? Да није Стевина свадба данас, распалио бих по гасу, звечали би висећи за аутом к’о конзерве у америчким вјенчањима...
Славко: Чекај, што смо сви стали? Нешто се дешава.
Дејан: Ево Чедо трчи, сад ћу да га приупитам. ЧЕДО, ШТА ЈЕ БИЛО ГОРЕ?!
Чедо: Само ћути. Чауш на челу колоне мислио да убрза сватове, па повезао свој мотор мало жешће. Није видио да су дјеца развукла сајлу преко пута... Сав се јадник згулио...