Rečenica kojom nekome dajemo do znanja koliko je loš covjek, ili kako ja to volim da kažem , mjerna jedinica za "lošoću" čovjeka.

to ti je onaj zon kad izadješ iz basa i neki lik krene bez razloga da te prati, a još je samo u ulici kroz koju trebaš da prodješ nestalo struje.
Ti staješ da bi prešao ulicu, i dok čekaš da se upali zeleno, taj lik staje tik iza tebe, na ulicama nigde nikog, samo vas dvojica.
Odjednom on počinje s nekim egzibicijama pozadi, ti pokušavaš da diskretno baciš pogled iza sebe, da ne ispadne da buljiš k'o neka pajvančina, samo vidiš neke nedefinisane pokrete, tenzija raste, krećeš da se znojiš, počinju svakakve gluposti da ti padaju na pamet, kao ,,Šta ako sad izvadi neko hladno oružije pa ga najebem u stilu device u slešeru iz '80?!'', i sl.
Već počinje da te nervira, al' ti i dalje kulijana, i gledaš u semafor...
AL' ODJEDNOM SKAČE, TI U NANOSEKUNDI DONOSIŠ ODLUKU KOJA ĆE TI MOŽDA SAČUVATI ŽIVU GLAVU, OKREĆEŠ SE, I DOK SE PRIDIŽE, ZABADAŠ GA U GLAVU, MOMENTALNO GA VRAĆAJUĆI NA PATOS (ovog puta na dupe), I DOK JE DOLE KORISTIŠ PRILIKU I KREĆEŠ DA GA ŠUTIRAŠ!
On zbunjen, dezorijentisan uspeva da promuca:

Gratis slog slova srpske azbuke za sve one koji nemaju srpsku tastaturu te provociraju debele višestruke minuse zbog upotrebe kombinacija zh(ž), ch1(č), ch2(ć) i sh(š).

svaka aktivnost koja se ikad dešavala u Agostina Neta 52. podrazumeva neograničene resurse u vidu pića i hrane, ponekad i lakših droga. legenda kaže da jednom bleja bila prekinuta od strane domaćinovog brata, ali se to uglavnom pripisuje mašti zlurade komšinice.

Fraza kojom se pravi osvrt na ponovni bljesak već zaboravljenog asa.

Izaziva sudbinu.

U lokal ulaze dva čo'eka srednjih godina. Obojica nose duge kapute s tim što je jedan u crnom i prašnjavom a drugi u bež i ispeglanom.
Ako su nas američki filmovi naučili ičemu, onda je to da je prvi desperados koji ispod kaputa krije pola arsenala JNA a drugi detektiv koji je tu da okonča njegovu seriju ubistava, koja u većini slučajeva čini iz osvete.
Elem, kako filmovi holivudske produkcije obično idu predaleko sa generalizovanjem i šabloniziranjem, analiziranje ličnosti na osnovu njene odjeće a naročito boje iste se ne bi trebalo primjenjivati u stvarnom životu, jer jelte, svi filmovi su pomalo nerealni.

Ipak, neke generalizacije, postoje i u stvarnom životu, bilo da nam ih je servirao holivud ili da smo ih stvorili sami. Poznavanje ovih drugih vam u nekim situacijama može značajno olakšati život.

Mitsko biće koje nikada niko nije ni čuo ni video, ali je definitivno od njega nešto pročitao. Fantomsko stvorenje veoma slično Jetiju, Čupakabri ili, pak, Deda Mrazu; iako, naime, nema i najmanjeg dokaza da postoji, svi u njega veruju.

Elem, nastanjena na područjima oko Četa i Foruma, ova endemska vrsta ( koja to ustvari i nije ) se već godinama svojski trudi da ostavi kakav - doduše, virtuelni - trag o svom postojanju i slavnim trsiteljskim poduhvatima ali živog primerka koji diše i pije pivo do dana današnjeg NIKO ( pa čak ni jebeni Ber Grils; prim.prev.) nije ni upoznao a kamoli proverio njegov navodni pastuvski CV, a sumnjam da će se to promeniti i do onog dalekog trenutka u budućnosti kada za sto i kusur godina našeg dragog i voljenog Kaizena poput Volta Diznija budu zamrzli u jebeni kriogen, u nadi da će se kad-tad pronaći lek za smrtonosnu boljku koja ga je zadesila. Ipak, na ovom mestu bi valjalo - i to najviše iz razloga optimalnog trajanja ovog teksta - nabrojati par stidljivih primeraka koji se onako muški trude da ponesu tu laskavu titulu Jebača sa Vukajlije...ali me u tome sprečavaju pravila auto-cenzure koja sam nametnuo samom sebi ( koja mi, između ostalog, ne dozvoljavaju da govorim i o izvesnom autoru šarmantne pojave i štekarske fudbalske prirode i njegovoj "energetskoj" avanturi ). A i mogu nekako BEZ tih osam 'iljada minusa. Ne računajući duple naloge, razume se.

Treba, doduše, razumeti te hrabre ljude. Verovatno inspirisani ličnim seksualnim avanturicama ostvarenim širom virtuelnih društvenih mreža, ova gospoda su, prirodno, očekivali da svoj nepobitni dečački šarm iskoriste i na sajtu vrste Vukajlija gde bi do izražaja svakako došao i njihov isto tako dečački humor. E sad, da li zbog toga što to Bog nije dozvolio ili je, pak, Đavo navratio do Žargonauta i rešio da tamo i ostane, tek, pomenuti pristup je kod ponosnih, tvrdoglavih i izuzetno zajebanih Vukajlijašica naišao ( i dalje nailazi ) na neprobojan zid sačinjen od fora, fazona i igrica koje se obično završavaju sa sada već paradoskalnom rečenicom "Ne, nećeš jebati." Jer, u tome možda i leži glavni razlog nemogućnosti postojanja kreauture iz naslova - mi muški smo na Vukajliji konačno naišli na sebi ravne. A to je čudovište koje smo sami stvorili...idioti...

Odličan primer toga koliko je nesmisleno bukvalno prevoditi sa engleskog na srpski. Ova rečenica se nalazi na reklamama za Tursku avio agenciju.

Kako mislima, tako i pokretima ponavljati jednu te istu radnju, ne nalazeći ništa novo; iako je cilj sasvim suprotan - potraga za rešenjem. Dakle, vrteti se u krug sa namerom da se reši, tebi u tom trenutku - nerešiva enigima.

Tijelom nabildanim od višednevnog iznošenja ćutuka iz šume sa jedne, te znanjem biranja riječi sa druge strane, ovaj muškarac uzdrma mlađana srca rasnih i spremnih ženki olako k'o krava Šarulja kad uleti u komšijine ku'ruze. Za njega se može reći da pripada grupi velikih seoskih jebača, muškarca koji kad se pojavi na prelima uz kazan izazove kod obdarenih seljančica poremećaj u glavi i enormnu želju za koitusom koju žele da utale beskrupulozno lomeći njegovu nabreklu stožinu.

On je mačo muškarac kojeg svaka žena, vidjevši ga na prvi pogled, želi za sebe. Nikada nije bio ženskobara, niti se vodio idealima društva zapadnih zemalja koji furaju stil feminiziranih, bledunjavih muškaraca, nego je kao pravi domaćinski čo'jek žario i palio ženskim srcima i neumorno ih uzgonio k'o beduin svoje kamile uz pustinjske dine. Za njega postoje tri glavna cilja: dobro pojesti, dobro popiti i dobro otrsiti. Ne koristi kabanicu, jer se nikada neće prevariti, pa napuniti neku razuzdanu provincijalku koja vapi za krutim sredstvom. Ne, on se ne pali previše, svejedno mu je ko leži ispod njega, bitno je samo da je mesnata i da se može uhvatiti za bolju dojku, te iz tog razloga često mijenja žene k'o svjećice na protrulom Stojadinu.

Kisa pada trava raste,mi je susimo pa je pusimo
karoserija
Oluk
besomucno spemovanje

Ne letva volana, već obična čamova letva, često je deo opreme starijih četvorotočkaša u Srbiji.
Oskudacija i finansijske dubioze su od mnogih domaćih vozača napravile vrhunske budž-majstore i improvizatore. Pored kombinovanih klešta, parčeta žice, krstaka i šrafcigera u prozoru, i obična letva je našla svoje mesto u obaveznoj opremi i pokazala se kao multipraktična.
Uz pomoć nje se podboči hauba, kad ona šipka volšebno nestane, ili gepek, kad amortizeri oslabe.
Ako se negde u bespuću zaglavi, vozač letvu podmetne pod točak da ima šta da uhvati.
Ako vozač menja gumu na rastresitom terenu, letva dobro posluži kao oslonac za dizalicu, (da ne tone u zemlju) ili ako je auto truleks u pragovima, letva postavljena između dizalice i auta, sprečiće penetraciju stuba dizalice u unutrašnjost mezimca.
Može poslužiti i kao podupirač za slomljen naslon sedišta. (specifičan problem posle jebačine u Jugiću)
U slučaju obračuna sa drskim vozačom na nekoj raskrsnici, letva se pokazala i kao izvrstan kalkulator.
Kad čo'ek malo bolje razmisli, češće nam u šoferskom životu zatreba solidna letva, nego komplet za prvu pomoć.

Ljudi koje danas nazivamo fenserima su totalno promasili poentu fensi drustva i upali u neki šablon koji je fino opisan u definicijama ispod...
(Dodacu samo jakne sa krznom, ali to dolazi na videlo tek na jesen)

Problem je sto svaki klinac danas hoce da bude fensi, ali zbog nedostatka keša u vecini slucajeva, roba koja se nalazi na pomenutim, je loseg kvaliteta i zasniva se na kopijama... Zato ih je sada previse, jer je lako postati fake fenser, otici na buvljak i kupiti majicu sa cirkonima i biti "IN" i tripovati luksuz...
Tako da je taj FENSERAJ, potpuno izgubio svoje cari, ili ih pak nikada nije ni imao u nasem drustvu, ali fenserima definitivno ne mogu da nazovem raju koju svakodnevno vidjam na ulici, a ima ih ko govana...
Pravi fenseraj podrazumeva eleganciju, raskosan nacin zivota, firmiranu garderobu i uzivanje u sitnim bahanalijama...
To se ne moze reci za klince koji izlaze u klubove u COPY-PASTE izdanju i celu kevinu platu daju na flasu viskija pa posle gajbi peške...

Piiile mamino. Ma cwetić swatki. Gde si se to sakrio? Pod maminu suknju, taaako je! Budi dobar dok ti mama :pu!: zalizuje kosicu, taako...

Ovako je otprilike glasilo tepanje brižne mati maženom i paženom decxkicu, potonjem mekušcu i ženskom petku koji je posle metar godina i dalje vezan, doduše figurativno za svoju materu na relaciji usta - dojka.

Jebežga, tatkov prut nije od njega stvorio čo'eka, rekla žena Nemoj mi diraš dete, i eto desilo se što je moralo biti - sin mu post'o Sisoje, ne zna ni pertlu da veže sam. Pa ti posle opravdavaj njegovu infantilnost kako znaš i umeš. Nećeš moći doveka rođače, a gladne ajkule tamo negde strpljivo iščekuju novu žrtvu, grrrr.

Lepo zbori moj ćalac u pijanim trenucima sokratizma: Sve dok si na sisi, ti muškarac nisi...
Ili kako bih ja to fino sročio u kafanskom duhu: Očinska je tuga pregolema, ima sina a ko da ga nema...

Ovo je najcesci izraz moje babe kada gleda spanske serije i bludne bezobraznice koje varaju svoje muzeve u istim...(a znam da voli da gleda te seksualne cinove po skoro neprimjetnom osmijehu na licu)

Veoma bitan pokazatelj dobrog zdravlja i erektilne funkcionalnosti u sredovečnih muškaraca, onih koji već dobrano gaze Četrdesetom avenijom, kao i onih što su već zakoračili u Pedesetu.
Sve ostalo je takođe bitno, holesterol - dobar/loš, pritisak, šećer, trigliceridi i ostali lipidi, hemoroidi, spermatozoidi, mongoloidi (ne znam zašto sam ovo zadnje dodao - ali se rimuje...neka ga) kao i svi ini andraci...
Ali, sve je to uzalud, pravi pokazatelj dobrog zdravlja u sredovečna čo'eka je kad nakon buđenja, prilikom prvog jutarnjeg pražnjenja bešike ne može obuzdati i usmeriti svog nabreklog vršnjaka koji je samoinicijativno izvirio iz gaća i pidžame kao kakva pokvarena kukavica koja se ne vraća u sat i nikako mu ne dozvoljava da uspešno nanišani u šolju pa jadnik od sve muke zapiša sve u krugu od metar oko šolje.
Čak ni domaćicama ne pada teško da prebrišu kupatilo kad je ovakva nezgoda u pitanju.

Tokom prve polovine devedesetih, kada je hiperinflacija tresla tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju (pogođenu ekonomskim sankcijama), Koperfildom sirotinje raje se mogao nazvati samo onaj ko je umeo da iz ničega stvori ne nešto, već bezmalo Diznilend.

Ono, jes' da i nije bilo baš nekog izbora za šopingovanje, pošto su rafovi bili prazni, ali je uvek bilo neke gardorobe, nekog pokućstva, a i dažbine je trebalo platiti. S obzirom da je plata od cirka 800 miliona dinara ujutru, oko pola 9, vredela 20-ak marona, a tamo oko podne ni celih 10, jasno je da se sa kešovinom nije moglo bog zna kol'ko uraditi, te se spas nalazio tako što su se za plaćanje koristili čekovi.

Trebalo je znati kada je dinar najstabilniji (minuti su, bukvalno, presudni), koja prodavnica ima robe i koliki je vremenski period dok se čekovi ne proknjiže. Krucijalno je bilo da to ne bude ni prerano, a ni prekasno, pošto je kurs bio (blago rečeno) haotičan. Ako se sve kockice slože kako treba, za vrednost jednog 'leba, čaše jogurta i dve Žvazbuka žvake se mogla kupiti sasvim fina ugaona garnitura.

Osobe koje jedu govna. Govnojedi.

Ne gledaju kako da porade na sebi. Ne gledaju kako isprave iskrivljeno. Njima je drago što je iskrivljeno, ali ni to im nije dosta. Kopaju da nađu uzrok iskrivljenosti. Kopaju sve dublje i dublje. Uglavnom na pogrešnom tlu. I uglavnom nađu neki razlog. I onda počnu da smaraju...

Tačka gomilanja utemeljenih sirovina koji učestvuju u masovnoj tuči.

Hampa.