Osećaj koji se javlja kod muškaraca nakon što konačno „olakšaju dušu“ posle višednevnog zatvora.

Da se neko izistinski osvestio da imamo dve tekuće lepote-grad bi nam drugačije izgledao jer bi namerno "zadržali" reke u svojoj blizini.
Ovako, beogradske reke su veliki problem jer grad i većina stanovništva malo čine da voda i obala budu mesto za relaksaciju.

Ovih dana se očekuje peticija kojom bi se zapravo Dunav i Sava izmestili iz Beograda.

Koji će nam đavo?!
One su tu slučajno, ne zbog nas.

Sada su nam problematične reke i trošak : valja odžavati Gazelu, Brankov most, čak se i zida jedan novi ili su izvor problema jer se uz obale uvek spontano stvori „nehigijensko naselje“ ili deponija koje valja s mukom rasturiti. Zar nam ne bi bilo lakše bez njih, doduše, imaju li reke&obale i svoju pravu „namenu“?!

Reka nam služi da se u nju baci đubre, otvori kanalizacioni ispust, da se oko nje množe komarci, smrdljivi rukavci da nas pošteno okade tako da za sva vremena zapamtimo taj „miris“ (da nam posle ne bude žao kad ih izmestimo), zapuštene obale-pogotovu kad da se uz nju prikači olupina prastarog broda.

Skoro svaka gradska vlada ima jedan impozantan projekat koji „će iskoristiti reke“ i nijedna nije odmakla dalje od pompezne najave. Znači, od svega najavljivanog nema ništa, još jedan dokaz da ih se treba rešti. Nek’ one drugima teku, dosta kuburimo sa njima.

Rečne obale u Beogradu samo manjem broju stanovnika služe za autentično uživanje. Najiskorišćeniji deo obale je poslednjih pola godine zamro : radi se o uskom pojasu obale Save uz nekadašnje divlje naselje ispod Gazele (tamo su se ljudi kupali, uživali, prali veš, đubre nisu bacali jer su ga držali ispod prozora „svojih kuća“) koji je sada nenaseljen.
Nekima je to i posao (svaka čast alasima, ali ne pišem o njima) jer se u luci po 4-5 godina renovira po jedan kljakavi brodić.
Ponosno se hvalimo Sironom koja tu i tamo isplovljava ko da je prekookeanski kruzer. Ima nekoliko novih kafića (i još po nešto uz samu luku), ali tamo nije mesto običnom čoveku jer je praskupo.

Obale su verne šetačima, rekretativcima, biciklistima i pecarošima-one ih zahvalno prime i udahnu im snagu.
Kad se reke izmeste, oni bi mogli da prekinu zdrav život i udahnu život bolnicama.

Napolje, reke napolje...

Odjeb jaranima koji smaraju pitanjima što rasipaš prelo, iako znaju da već danima ne spavaš i da si došao samo reda radi, a ne zato što si za neki provod. Uz sav rizik da ostaneš dovijeka prva papuča ekipe, ovo je nekada jedini način da dođeš do kreveta malo i izbjegneš cjelodnevni mamurluk.

Nezaobilazna i neobjašnjiva pojava kod stanovništva u poznijim godinama. Potpuna jebena opterećnost smrću i svim stvarima vezanim za istu. Dok nas, mlade naslednike naših očeva i njihovih dugova, ne interesuje preterano ova mračna tematika – naime, mi bismo da živimo, naše babe i dede mahom SVRŠAVAJU svakodnevno razgovarajući o tome ko je, gde, kada i od čega umro. Da li zbog konačne pomirenosti ili svesti o neminovnosti smrti ( koja se samo može uporediti sa tvrdnjom da je voda mokra ) ili pak zbog toga što su bliži kraju nego početku svojih životnih muka, tek, turobna ideja o Kosaču jedna je od popularnijih ( ako ne i OMILJENIH ) tema za razgovor međ' penzionisanim življem ( ukoliko je u čitavu priču ubačena i poneka dosetka na račun države i političara, radosti nema kraja!). Skoro čitav dan između jutarnjeg i večernjeg Dnevnika ume da proleti u lepršavom palamuđenju, teoretisanju i, najkraće rečeno, TRAČARENJU o smrti a da se pritom ne primeti suicidalni uticaj na prisutne mlađe naraštaje ( i čak zaboravi konzumacija lekova za pritisak u 15h ). Zadovoljni kez na vest o smrti poznate osobe (najčešće komšije Jove s III-eg sprata ) ili osećaj istinske sreće prilikom prelistavanja dnevnih čitulja/pomena u prokletoj Politici tj. Crne hronike u Blicu, ne može nadoknaditi čak ni praunučica koja je upravo jebeno prohodala na kauču pored TV-a. Hronične bolne dijaloge koji se tiču većih penzija ili lošeg izbora zeta/snaje svojih ćerki/sinova, potpuno zamenjuju žučne i inspirativne grupne rasprave o kovčezima, grobovima, veštačkom cveću, jeftinim kamenorescima i toliko demistifikovanoj kremaciji. Sve je ovo, naravno, upotpunjeno apokaliptičnim predviđanjima i zlokobnim snovima gde su glavni akteri obično najmlađa deca i neki đavo. Svaka, pa i najmanja sitnica asocira na umiranje dok svako prelaženje ulice može, a i ne mora, da bude ono poslednje. Ispijanje jutarnje kafe se često pretvara u mučno iščekivanje dešifrovanja soca, najčešće letalno-fatalnog sadržaja. Ostatak porodice ćuti i trpi. Stariji beže, mlađi plaču - šta će drugo. Više ne vrede ni upozorenja, ni pretnje gerijatrijskim ustanovama. SMRT je, čini se, odnela pobedu a da još nije ni došla...

Šlajmara koja se skuplja celu noć u predelu između nosa i grla, pa ujutro odma' posle jutarnjeg mokrenja navlačiš i izvlačiš k'o neiživljen da pljuneš smetnju, koja ometa svaki pokušaj normalnog disanja, u lavabo, kadu ili bide, ali zbog jutarnjeg slepila zaboraviš gde si pljunuo i ostaviš tako dok se ne stvrdne i zalepi k'o ubetonirano.

Iliti, na latinskom, persona non grata. Takođe ga nazivaju i levim smetalom. Sve u svemu osoba koja ne bi trebala da bude tu gde jeste, nesposobna za procenu situacije koja ne zahteva njeno učešće.

Biti neošišan, zarasti. Ne šišati se mesecima. Takođe može da se odnosi i na neurednu bradu kod muškarca, noge kod žene.

Krajnji stepen uništavanja mozga metalom, odvrnuto do panja. Vrisak električne gitare i poremećenog frontmena, dok membrane na zvučnicima pucaju u agoniji kao himen maloletne učenice srednje medicinske škole dok je na malom odmoru čereči ekipa iz mašinske.

Kao i kod svake erekcije i kod ove se javlja jedan vrlo prijatan osećaj koji počinje od meste gde se sama erekcija dešava i posle se širi po celom telu. S obzirom da se ova erekcija dešava u vozilima GSP-a, nebitno je da li posedujete pretplatničku markicu, kartu ili se švercujete. Jedini problem nastaju kada je velika gužva u prevozu.

Stvar za koju se u našem mleđem dobu mislilo da je opasna koliko i Crna Gora po svjetsku ekonomiju, sve iz roditeljske priče da im ga nabijamo 300 sa 200 ili tako neki đavo. Kasnije smo odrasli i u par navrata osjetili čudno ponašanje tijela u nekim naglo-zajebanim situacijama(čija se učestalost sa godinama linearno povećava), ili raznim prežderavanjem prehrambenih bombi koje detoniramo u sebi pri svi slavama kojih imamo više nego 'običnih' dana. Tada osjetimo da smo slabi. Ono, i inače smo inertni, ali danas posebno. I prvo nam padne na pamet da nam nije pao? Pritisak. Ali pad pritiska je do jaja, sav si kuntav, pospan, mjesečariš polu-zatvorenih očiju, i jedino o čemu treba da vodiš računa je da ne umreš iznenada. Ali nećeš, stoposto. Kasnije već, isključuješ tu mogućnost, i dalje si kao ispušen kurac samo što se sada i srce javilo, počelo da divlja po grudima, k'o kad je vidjelo malu Saru u trećem osnovne. Držiš ruku na sisi kao za himnu i plašiš se za izdržlljivost rebara. U to, glava počinje da dobija na zapremini i počneš da posustaješ pred njenom težinom. Sijedaš, stavljaš ruke na pulsirajuće sljepoočnice i trudiš se da ne padneš u komu. Odeš do ogledala i primijetiš da su ti oči prepolovljene i začuješ sirene kako ti zavijaju u ušima, kao da te je Tajson odvalio golom pesnicom. Nasukan si. Krv ti i dalje ključa tijelom, prijeti da sagori krvne sudove, poželiš da oči istjeraš iz duplji, da napraviš još neki ventil... Baciš se u krevet, preživiš noć, i sjutra kod doce da ti kaže da ne jedeš slatko, slano, ljuto, da ne piješ sodu i jelte, zašećerene sokove, da izbaciš alkohol i kiselu vodu, i da smanjiš stres. Ti onda jebeš doktoru sve po spisku u sebi, pošto si kulturan, što te još više razjede unutra, napumpa te ko gumenu loptu marke 'tigar', i završiš na intezivnoj. Tada se sjetiš tatinih riječi i bude ti žao što si mu sve papire iz radnog stola bacio u wc-šolju jer ti nije dao pare za sličice.

Sintagma koja se koristi na početku rečenice koja za cilj ima da namami paljevinu na neki fizički posao.

On je tako mističan. On je tako slasan. Jak, crn, mračan. Okoreo u grehu kocke, ženski, muškaraca, enim jastucima, čega god hoćeš. On je plesao sa đavolom i đavo ga je zaveo i zajebao. Ali on je tako kul i on sve to priznaje! Priznaje kako mu smeta svaki šmrk, svaka cigareta uz viski, kako ga to pogađa u dušu i kako zna da samo dalje tone u ponor. E, da, i što je najgore priča! Svima priča kako je mizeran i patetičan i na taj način samo produžava listu naivnih pičoka koje bi da ga promene, a on samo da im ubere cvetić dok se smeše. On je loš momak!

E, pa jepse ti, grešniče! Realno, tak'i su najveće kukavice. Ne zato što su ogrezli u porok, ne zato što ne žele ili nemaju snage i volje da se izvuku, mnogi ljudi ne mogu ni da se nateraju da uče u sred roka, kako od njega očekivati da tek tako prelomi i kaže: ''Neću više''. Ne. On je iritantna pojava jer je komercijalizovao taj greh. Doveo na nivo poziranja. Kao što se regularna starleta hvali svojim silikonskim implatima tako se on hvali svojim napaćenim telom na lekovima i kibernetičkim implantima i gomila obožavaoce na Zemlji i šire u galaksiji. Pri tom ništa kvalitetno ne izlazi iz te njegove nabeđene patnje, pa da bar neke koristi imaju drugi likovi da bare žemske njegovim možda i kvalitetim stihovima ili citatima, možda ponekad da spasi Zemlju, ne. Tu je samo da pozira i bude kul i da iskali svoj bes na bespomoćnom svetu svojim pokušajem imitacije kame-hame talasa.

Eto kako će običan čovek? Ode, pada u depresiju, goji se, kuka zbog toga što mu srce više ne prati tempo tela, ali zna da ne može ništa pametno od toga da uradi i zato ćuti. Ne iritira svojom pojavom i lažnom kuloćom. Iskuka se najboljem prijatelju ili rendom nepoznatoj osobi sa interneta i eto. To mu dođe to. Ljudi misle da je bedan, a realno je kulji od onog iznad njega. Bar ne smara svojom relativno neproduktivnom pojavom, dugim crnim kaputima, naočarima za sunce, jebačkim osmehom, tonom besa i crvenim, strašnim očima.

Pravi loš momak je stvarno i loš. Ali se ne hvali time. Pre će biti da i nemaš pojma za njega. A neko za koga ne znaš ne mož' da ti bude iritantan, može samo da te plaši. Ima neke svoje ideale koji su samo njemu jasni ili je prosto psihopata, i vreba te kao pauk, ako mu zadrmaš mrežu kako ne treba, najeb'o si. Ali neće zbog toga zbarivati emo pičoke. Dobro, oće možda malo.

*Defka je pisana za turnir ''Mizan Trophy''.

Nenadjebivi superlativ ružnoće. Atribut apsolutne i neuporedive nakaznosti. Estetska titula koja se dodeljuje isključivo individuama tako unesrećene spoljašnjosti da istom mogu jedino privući ose ili jebeni meteor a oterati zmije, guštere i krokodile ( ostale gmizavce i da ne pominjemo ). Opisni pridev kojim imenujemo sve one, čini se od Boga izdane, osobe koje nisu ''samo'' ili ''jednostavno'' ružne već svojim fizičkim izgledom ( a neretko i u kombinaciji sa odgovarajućim mozgom ) ozbiljno i na krajnje SLOŽEN način dovode u pitanje samo poreklo ljudskog genoma (genom = skup svih gena ; prim.prev ). Poreklo izraza datira još od postanka čoveka ( izvesnom Adamu je bilo mnooogo dosadno) a upotreba u današnjem slengu se jedino može objasniti primerom bubašvabe. Naime, ova grozomorna buba spada u, ruku na srce, jedna od odvratnijih stvorenja na planeti Zemlji ali je i pored toga ne možemo nazvati ''greškom prirode'' jerbo ju je dobri Bog zamislio i stvorio da se rodi, živi i umre kao prokleta bubašvaba. To, međutim, nikako ne možemo reći i za ljudske primerke iz naslova. Njih Gospod kao da je napustio. Odjebao. Zapalio i nije se vratio. Preselio se i nije im javio gde. E sad, šta se tačno odigralo tokom svetog i, što se carstva zemaljskog tiče, neophodnog čina začeća i ko je šta ujeb'o neposredno pred samu ejakulaciju ( neki pominju i ''preobilnu konzumaciju tečnog šodera, tečnog šodera''... ) – niko nije u stanju pouzdano da kaže ( a tu mislim i na same roditelje čudovišta ) ali šta god da je u pitanju, konačni proizvod nije ispao nimalo lep za oko ( doduše, ni za sekiru ). Posle devet meseci TREĆEG STANJA, umesto zdrave i prave ljudske bebe, izleglo se malo, rutavo zmajče. Al' neka ga. Nek' je živo i zdravo. Samo nek' ne prilazi...

Mili Bože, čuda velikoga!
Šta s' to čuje u NewYorker room-u?
Da l' je crkla struja ili Tesla?
Il' Ameri još sisaju vesla?
Nit' je struja, niti Tesla sinu,
Neg' sam ukr'o vremensku mašinu!
Fejlo dugme, ispade mi starka,
I ja stigoh pred Kraljević Marka.
Četrnajsti vek i p'jani Marko.
Odavde pobeć', neće bit' lako!
Utom Marko vide stranog gosta,
Pa požele da se baci smosta!
Progovara Kraljeviću Marko:
"Je l' si Turčin, majku li ti pravu?
Razbiću ti buzdovanom glavu!"
Odgovaram Kraljeviću Marku:
"Koj' ti kurac! Iz Srbije sam
Ima li WIFI-ja? To ni sam ne znam."
Izenada tada skoči Marko:
"Šta je WIFI stranče nepoznati?
Kol'ko za to treba da se plati?
Šta je to bre i čemu to služi?
Oće l' mi život tako biti duži?"
Odgovaram Kraljeviću Marku:
"To je brate internet za džabe,
Možeš ga koristiti kod babe.
Služi da viš, sve što ti zatreba.
Da l' će Tuci napadati s' neba?"
Tada Marko poče razumevat,
A još uvek kao pička pijan,
Al' nastavlja piti rujno vino.
Opet tada progovori Marko:
"Šta još ima na tom internatu?
Mogu li zaradit veću platu?"
Il' Musinu strategiju naći?
Pa sa vojskom Turcima umaći?"
Odgovaram opet sad već smoren:
"Možeš naći strategije sive,
Sve od igle do lokomotive!
Imaš Hrom, Mozilu i Operu,
Da za Musom osmisliš poteru!"
Marko tada zabezeknut kaza:
"Koji je sad đavo ta Mozila?
Da l' je Turčin il' je dobra Vila?
Kako ja to sve brate da nađem,
Nema šanse sa tim da se snađem!"

Smorio Marko, curi mi slina,
Čeka Bolta vremenska mašina.

Kažem zadnje tada Marku:
"Za to Marko tebi treba modem!"
On će meni tada na svom Šarcu:
"BEŽI STOKO DOK TE NE NABODEM!"

Stisn'o dugme, već sam doš'o kući.
Marko sada od tuge će pući.
Osta' čovek da radi ko moler,
ALI IMA INTERNET EKSPLORER!

Pitanje koje opisuje glavno svojstvo crnog luka. Sladokusci ga obično upućuju prije jela, u situaciji kada nijesu načisto da li da ga i oni naruče. Kao i dobro odabrana čaša vina, dobro ukomponovan crni luk značajno povećava užitak prilikom svakog obroka.

Navođenje atributa i imenice koji su u glavi autora neraskidivo povezani, mada u realnom svetu baš i nije tako...

Zbog svog kapaciteta, lakoće i dostupnosti, često se može videti ispod kreveta u službi mobilnog WC-a

Idealno za sve one koji se boje da noću skoknu do klozeta (jer u mraku se ništa dobro iskotilo nije) i one koje jednostavno boli kurac da ustaju.

Lepo nagneš vrh kobacise na grlić flašice (pri tom paziš da se slučajno ne zaglavi) napuniš turu i miran.

Poslednji stadium paranoje kada počinješ da tražiš skriveno značenje u svakom aspektu svog života i tripuješ da je čitav svet okrenut protiv tebe.

Antička veština govora, koja kroz umeće građe složenih sintaksičkih celina stavlja besedniku na raspolaganje neospornu moć upravljanja. U milenijumima koji će uslediti, politika više nikada neće biti ista.

Predlog koji odaje da je naselje navedeno uz njega van Beograda.Za naselja u centru grada se koristi predlog sa.