
Снови младих школараца , поготово оних у Средњој. Оне не морају бити савршене изгледом , јебено добре рибе , често су и неискусне бивше штреберке које су тек недавно почеле да се кембече редовно. Али оне имају нешто у себи , нешто што младе ђаке тера да се самозадовоље замишљајући своју професорицу како скаче по њима.
Једна врло , врло бизарна ствар. Ученици се пале поготово на строжије професорице , које изгледају довољно добро да их ти исти ученици ,,казне" бар у својим мислима.
Поред ових постоје још и такозване неискусне професорице које млади пулени понекад неометано и без ризика мувају , наравно и ту постоји граница.
Ту су још и милфаре , као и нешто лошије професорице , али опет довољно добре да се на њих баци јер оне исто имају то ,,нешто"
Професорице са АУТОРИТЕТОМ
На часу одговарање , прозива Перу који добија кецова.
- Јебем ли је у та уста њена мала. Курвица мала , мене је нашла. То је сигурно зато што хоће да је гузим. Пали се на мене.
- Нека , нека. Осветићеш јој се кад дођеш кући.
Пера стиже кући.
( Љутито кроз нос као у порнићима са затвореним очима замишља професорицу да му ради радњу , а он јој пркоси )
- То курво мала! Дудлај га јако ! САД НИСИ ТАКО ЈАКА! САД НИСИ! ( издах )
-----------------------------
НЕИСКУСНА Професорица
- Дечаци , ајде молим вас мало тише само не чујем је шта прича.
- Цуцло бих ти ја те сисице Светлана , тад бих ћутао.
- Не чујем ?
- Наравно професорице , све за вас.
Ученик стиже кући , јавља му се потреба да баш замишљајући њу задовољи свог мајмуна.
-То Цецика! Примај га јако! Волиш кад те рокају у твоје невино дупе а ?! ВОЛИШ!!! ( издах )
--------------------------------------
МИЛФАРА
- Ух како бих рокао Јелену. Жена изгледа ко да има 27 , а не 37 година. Погледај ти тај гуз и те чврсте сисе. Рокао бих је међу сисе брате!
- Шта мислиш јел даје у рч?
- 100% . Види се да воли да се дере од бола и да ужива у томе.
Долази кући. Почиње радњу:
- Дајте ми мало у гузу професорице!
(замишљен глас који се смешка и лик професорице који се окреће и шири свој ректор за младог дечкића)
- То професорице...Ух , како сте добри. ВОЛИТЕ ДА ГА ПРИМАТ У ЧМАР ПРОФЕСОРИЦЕ! ЈАКО ВОЛИТЕ! ( издах )
------------------------
НЕШТО Лошија Професорица
- Брате , како бих је рокао. Овде на сред стола. Како волим кад избаци тако сисе па се нагне ту код стола да их видимо , ухххххххххх.
- Ти ниси нормалан. Немој да те чује , још би ти и дала каква је.
- Немаш ти појма! Фак , кренуо је џиз. Идем у веце да завршим пос'о.
Свима је увек драже бацити га на квалитетну професорицу него на порнић са фул рибом. Још ако имамо материјала са фејса... Ужитак је потпун.
Летњи распуст је можда највећа радост школараца. А и професора још више. Када календар неопажено пређе на другу половину јуна, сви дигну све четири у вис. Нема пропитивања, домаћих, учења, излазака до 2 и осталих забрана и граница. Све је отвворено као аутопут кроз Европску Унију.
Сећаћу се тог летовања и кад као пензионер будем пушио лулицу у старом олупаном чамцу на Сави. Прво летовање с друштвом је незаборавно лајферисање. И јесте било, али не баш у позитивном контексту. Пошао сам на пут са мојим друштвом и још пре поласка, крилатица летовања је смишљена. ''Идемо да пијемо, да јебемо, да се дрогирамо, купамо и ждеремо''.
И где ћемо? Зна се. Грчка, Закинтос. Идемо у поход на луку у Јонском мору.
Пре мора су се неки ортаци набуџили, вредно вежбајући своје тело. Мене је болело уво, јер знао сам да нећу ништа јебати и нисам се трудио да набацим дефиницију. Изгледао сам ко офингер, као незрели осмак. Нисам имао ни трунке мишићне масе, само жиле.Први дани су најбоље прошли. Одлазили бисмо на плажу око три, пили пиво на плажи из ледених кибла, вечерали у различитим ресторанима. Потом смо одлазили у собе и утврђивали буџет са куповину пића. Опијали бисмо се доста касно, око пола један у собама, па смо одлазили у клабинге обучени у Бенетон и Зарине кошуље. Додуше не увек, зато што смо играли магарца у облику скок-шута у води. Онај који изгуби је облачио сандале са белим чарапама и одвратне мајице са шљокицама и костурским главама у клабинг. Свако вече смо стартовали рибе, што је био главни циљ летовања-јебати! До половине летовања, самопоуздање је расло, да би постепено почело да опада. И тих дана смо открили траву. Пробао сам сканк. Није било репрезентативно искуство, ниједном ме није дирнуло. Нисам га користио после зато што ми је био срање.
Повраћао нисам током целог летовања али свако вече сам био добрано пијан. Водка-енергетик-фанта је био еликсир младости који смо с уживањем пили.
И тако пијан, једно вече сам добио батине. Због рибе, филмски. Примицао се дан поласка, а ја сам иза себе имао 13 фејлова. Ниједном нисам успео, ваљда што сам носио наочаре и изгледао ко Хари Потер у петом наставку. Враћао сам се у собу сам, измучен гужвом и недостатком ваздуха у клубу. Група напаљених Грка је покушала да злоставља једну Српкињу на празној плажи док се враћала из клабинга. Хтео сам да изигравам Робин Худа и хероја улцие и притрчао да је одбраним. Једино што сам успео је било да опалим добар леви кроше главном сељаку. Онда сам завршио своју улогу. Добио сам посекотину од ножа по руци, неколико масница по телу, раздеротине по коленима и лактовима, поцепана уста и кратер испод ока. Грци су заборавили на ову девојку док су ме савијали од батина.
Пришла је нечујно док се море таласало на месечини и као Косовка девојка ставила ми главу у њено крило. Већ сам јој упрљао хаљину крвљу из носа. Видео сам јој лице и сузе. Одједном сам се насмејао. Била је опако лепа, баш мој стил. Имала је кестенасту браон косу која је падала преко ушију и увлачила се у велику плетеницу, крупне смеђе очи, танка уста, црвенило на образима, мали, прав нос. Флаша неког вискија се створила поред и цугнуо сам мало. ''Зашто си тако храбар, лудаче један?''
Муда су ми порасла. Што од шутирања у гениталије, што од самопоуздања. Знао сам да ћу да је смувам, или она мене, знао сам то. Иако ми то није била примаран циљ и уопште нисам размишљао о томе кад сам се супротставио напасницима, схватио сам да је ово нека космичка правда. Даница је била моја.
Поцепала је део хаљине и видала ми ране, бришући ми крв са фаце. Пукле су ми наочаре али сам је некако добро видео. Плакала је и обасипала ме страсним пољупцима у исто време. У себи сам се смејао и мислио на реакцију другара нолајфера кад се вратим у собу. Опет су фејловали сигурно, ништа нису смували а ја овако разбијен, јесам. Зајебаваћу их ко никад.
Остао сам на плажи до свитања са Даницом и појавио се у рано јутро у соби сам. Њу сам отпратио до њеног хотела а народ је успут гледао у мене као у наказу. Отворио сам врата собе. Они нису спавали. Частили су се колачима, пили вино и пиво, славили. Курчио сам се како сам претукао чету Грка и смувао девојку коју су хтели да силију. ''А ви сте и даље нолајферисали у клабингу хахахаха'', викао сам и смејао се што од бола, што од самопоуздања.
А онда су они пали у несвест. Ваљали су се, вриштали, кидали се од налета смеха. ''Ти си смуво, јадниче, а ми, мииии, ЈЕБАЛИ СМО!'' Показали су ми празне куртоне, слике тих риба сликаних телефоном док су се пресвлачиле на мом кревету. Наватали су пијане Крагујевчанке, које нису имале праг толеранције према момцима, смували их, довели у собу и одрадили. То ме је оборило. Пао сам...
И дан данас ме товаре за то, глупост што сам улетео у тучу у нади да ћу јебати. Није ми то био циљ али како објаснити. Нисам јебо' то лето, а они јесу. Морално нисам посустао и вођен системом ''Свакога дана, у сваком погледу, све више напредујем'', улазио сам поносно у проблеме као оно вече у Грке. Даницу сам виђао у Београду после, и оне батине су се исплатиле и више него што сам могао да претпоставим.
Дефиниција је написана за такмичење Пачија школа.
Прљава, запуштена жена.
(Стефан Урош седи испред драгстора "Саксонија" и пије "Саксон пиво")
Војислав Бериславић: Штае било Уки, шта си се умусавио нешто?
Стефан Урош: Ма тебра, пусти ме у курац, решио ћале да ми ували неку француску пичоку, а знаш и сам какве су оне каљогузе, е о овој мојој се причају легенде, кажу да је истриповала да јој се Исус јавио у сну и рекао да се не купа до краја живота, па ће живети дуго и срећно.
Војислав: Анжујка?
Урош: Тачно.
Војислав: Пази, не бих да ти солим рану, али Анжујци су Нормани, кажу неки стари људи да свиње беже од њих јер им смрде.
Урош: Фала, тебра, ти си баш намерачио да се ја бесим, а?
Војислав: Опусти се, натераћемо је некако да се окупа.
Урош: Ма како не, знаш ти шта је кад Француз утрипује Исуса у сну?
Војислав: У ствари, имам генијалну идеју.
Урош: Претворио сам се у уво, да се тако духовито изразим.
Војислав: А' смо нешто духовити данас, к'о Мрњава кад крене да лупа код твог ћалета, па га на крају увек баце у језеро да о'лади главу.
Урош: Не сери, него причај.
Војислав: Пази 'вако. Значи знаш де је Маглич? Е, па код њега има да засадимо целу долину која иде туда јоргованима. Е сад, пошто она вероватно дисмр толико да ћемо сви да помремо у неутралној околини, нека ти је доведу кроз ту долину, па гледај да ту негде и проводи време.
Урош: А како ћемо да назовемо ту долину?
Војислав: Мора да има неко неочекивано и зајебано име...
Урош: Да звучи јевропски онако...
Војислав: Шта кажеш на име "Долина јоргована"?
Урош: ТО МАЈСТОРЕ! УЗИМАМ ТЕ ЗА КУМА!
Војислав: Оваааај, нека хвала, морам да однесем тетки лек, а она живи тамо далеко, код Кракова скроз, 'наш...
Онај осећај кад се будиш и дан који не обећава постане сјајан или онај бедни, цркнути осећај кад си после пбуђења као треснут Матевачком чарапом и немаш ниакав разлог за осмех на фацу.
пример 1:
Будан си. Мада зеваш и сморен си ко баба, зевзечиш се по нету. Онда у том трену, од твојих очију па до центра за вид у мозгу стиже информација: дефиниција ти је у одабранима!! Скачеш од среће, јер си већ изгубио сваку наду да ћеш на Вуки бити примећен, пушташ "Моји су другови" на маx. пуца ти што те комшије ионако не подносе па их у суботу у девет изјутра будиш, боли те уво ти си пингвин, што се баба Божа из суседне зграде дере да угасиш зику, што ти рија звони на врата... Знаш да ти је дан ненађебиво почео и може само добро да се зсврши.
пример 2
удан си. Мада зеваш и сморен си ко баба, зевзечиш се по нету. Онда у том трену, од твојих очију па до центра за вид у мозгу стиже информација да имаш више минуса на дефкама него длака на телу. Тако сморен западаш у депресију из које се вадиш испијањем хектолитара кафе. На врата звони баба Божа из суседне зграде и саветује да угасиш зику. Дан ти је јадно почео и јадно ће се завршити.
Осим ако не умешаш прсте. У трену кад баба звони и крене да клепеће ти у инат свима залупиш јој врата пред носем, упалиш Аеросмит и пуца ти јер, ти си пингвин.
Мир, спокој (каткад и ослобођење)
(Филозофски факултет, катедра за историју)
Професор: Ех па колега, леп Вам је овај рад, све сте фино и детаљно обрадили, добра вам је концепција, леп стил писања без граматичких грешака, чињенице прецизне, закључци су Вам, да се тако изразим, бритки и, допустићете, исправни.
Студент: (тоооо маћала) Значи која би то оцена била?
Професор: Нажалост, уважени и надасве способни колега, не могу Вас пустити даље.
Студент: Зашто?!
Професор: Нажалост, што се тиче навођења извора, један извор Вам не одговара, јер пишете о стварима које се догађају између 1331. и 1346. године, допустићете, по Христу. Такође, нигде у Вашем уваженом немамо поуздан извор о томе да је цара Душана крунисао патријарх Јоаникије.
Студент: Па ко га је други могао крунисати, мој деда?
Професор: Колега, молим Вас да не будете духовити, људи који се баве историјом морају бити пре свега озбиљни и одговорни. Дакле, ја сам неки човек, лаик, узео сам књигу о Српском Царству, сад читам, наиђем на вашу реченицу да је патријарх Јоаникије крунисао Стефана Уроша IV Душана, кад оно, да се тако духовито изразим, цврц! Нема поузданог извора на крају књиге.
Студент: Море да се нос'те у пичку материну и Ви и лаици, ко бре још нормалан проверава ко је крунис'о цара Душана? То бре интересује само нас губитнике окупљене овде, лудог Дерету што тврди да је црни голуб шапутао Мухамеду стихове из Србског Завета на лево уво и Цара што пише оне бесмислене километарске срање дефке на Вукајлији! Лепо сам ја треб'о слушат покојног ми деду и баталити се школе, а до'ватити се казана за печење ракије, јебеш ти ово, бар бих им'о селамета у животу, а не овде да губим младос' на изучавању тога ко је све сенфао Еугена Савојског у двојку!
Иако сви посматрамо продавачице, касирке и остали трговачки свет, као увек натмурене, изнервиране персоне које гледају у доњи десни угао монитора док куцају рачуне само да би по двадесет и шести пут у протеклих 8 минута провериле да ли је десет увече, ипак постоји и друга страна медаље. Нису оне криве због погледа "убијам ако немаш ситно". Криве су муштерије што ћемо видети из примера.
*односи се само на мале средине у којима све касирке познају све муштерије.
1. Пао је први снег
Првих двадесет сталних муштерија коментарише снег. Једни га куде, други га хвале, касирка са својим муштеријама прича о снегу и посматра пахуље кроз стакло.
Других двадесет муштерија и даље коментарише снег.
Трећих двадесет муштерија не коментарише снег већ коментарише последице топљења истог. Касирка полагано пуца.
Четвртих двадесет муштерија тражи једну марамицу да обрише бљузгавицу са обуће, коментаришу снег, коментаришу сладолед у фрижидеру и његову апсурдност са обзиром на време, питају зашто је сва кока кола у фружидеру.
Последњих двадесет муштерија само уђу погледају касирку и брже боље сву робу трпају у кесе препознавајући поглед "убијам ако немаш ситно" и израз лица "помени снег и готов си".
2. Умро краљ неке комунистичке државе
Све муштерију коментаришу како је тамо неко јео неку траву и срам да их буде и власт и све! Касирку релативно боле уво за Корејанце. Клинци питају касирку јел трава има укус. Бабе траже зеље пошто им је пало на памет да праве зељаницу због вести о једењу траве. Последња муштерија улази предходно истресајући ноге гласним ударима ђонова о бетон (Јао, снег!), и пита продавачицу да ли је био Чеда јутрос на пиво. Муштерија је очигледно пропустила дискусију о далеком истоку пред трафиком која се догодила јутрос а коју касирка није пропустила, и жао јој је због тога.
3.Касирка дала отказ
Све муштерије примећују ново лице иза пулта са ситним слаткишима, питају је ово. питају је оно... Где је Ивана? Зашто више не ради? Јел се удала? Дани лагано пролазе и нова касирка полако пред крај смене поприма израз лица "Убијам ако немаш ситно!"
Мајка координације. Сви наши прорачуни, нацрти, реферати и поруке су на њему док их не спроведемо у дело. Изузетно је мобилан, може да се савије и тури у паклу цигара или новчаник, за разлику од дигитрона и осталих јапанских глупости.
Српски језик и култура изражавања:
Наставница: "Милоше, извади лепо папир па састави нешто на њему, па препиши дете Божије! Сваки писмени пола сата читам твоје швракописе"!
Милош: "Нема проблема!!! (Не може иде спојено гарант, видео сам то негде, то нећу да преправљам... Ивана је трипут у истој реченици, то ћу да прешкрабам и заменим са 'та')"...
Математика:
Она: "Срачунај мало боље то мајмуне, оде ти цела плата"!
Он: "(Ко је мајмун, акрапу! Ако платим рачуне, рату за Пунто, сипам пун резервоар, купим 3 бокса цигара и на кладионицу... Пази стварно 32.000, још сам у минусу)... Драга, можеш да ми позајмиш Југо на пар дана, чује ми се шпанер и зупчасти а Стева Бугарски нема времена да погледа"...
Поруке:
На фрижидеру: "Купи хлеб, отвори прозор, воли те мама"!
"(Боли ме уво да силазим по овој хладноћи, још да отварам прозор! Рећићу да сам отворио прозоре, а ако дигне фрку око поруке, да ју је промаја одувала! Ма, идем до Пиција на ПЕС)"!
Планови:
Стева: "Ако овде закуцамо штафле и на њих две бродски под, имаћемо патос за кућицу за кера, видиш то сам нацртао"...
Ђура: "Аха, а шта ће му овај комшијин кунић у боксу, шта си то цртао"?!
Стева: "Дај, дебилу то је мој стафорд, а нисам му још осекао уши па тако изгледа"!
И онај последњи...
Судија: "Док свој стан остављам невенчаној супрузи Драгици да га"...
Ожалошћена бивша супруга: "Пусти ме, нећу да се смирим! А њој, маму ли јој је*ем курвањску, она се са њим по кафанама вукла док сам му ја усране гаће прала и пеглала! Њој стан, мени кућа у Сремчици! Запамтићете ви мене, сви заједно, ја вам кажем"...
Лик са којим се у главном никада нећете дружити, осим ако се не упознате на некој журци, рођендану, путовању, чему год. Виђате га само када ваш ортак иде негде са вама па тај лик прође, њих двојица се поздраве а ти ћутиш као мула и чекаш да прође. Он зна за тебе, ти знаш за њега, али се никада нећете поздравити. Ем што се знате из виђења ем стално слушате приче о њему и он о вама. Али опет ништа. Увек је нека непријатна тишина између вас двојице, нарочито када останете без заједничког ортака.
Пајсије: И тако ти кажем, ауто је права машина! Ја кад сам сео, добро нисам полетео колико је добар!
Клонимир: Боли те курац...и колико ћеш да пукнеш за то чудо?
Пајсије: Па не знам још, није ми човек рекао фиксну цену, треба се договоримо још око...ооо, Миодраже кућо стара, нема те к'о белца у Француској!
Миодраг: 'Де си бре, Паки, сисо дрљива! Ево идем бре да узмем неки парфем за рибу а немам појма шта ћу да јој купим, ем сам шворц ем се не разумем у то.
Пајсије: Е, матори, па имам ја један женски парфем неотпакован. Купио Сањи за рођендан али смо у међувремену раскинули тако да јој га на крају нисам ни дао.
Миодраг: Е па супер, брате, стварно си краљ.
Пајсије: Ево сад ћу да се врнем.
Миодраг: Важи...
Клонимир: ...
Миодраг: ...
Клонимир: (Дај бре да га питам нешто, глупо ми само овако да стојим.)
Знаш Пајсија?
Миодраг: Ммм...да... (поглед)
Клонимир: (Па јеботе наравно да га зна, који ми је курац шта постављам глупа питања?)
И...колико си већ с том рибом?
Миодраг: Две године.
Клонимир: О па лепо...студираш?
Миодраг: Не, радим код тече као аутомеханичар. Ти?
Клонимир: Ја немам течу.
Миодраг: Мислим је л' студираш, шта радиш?
Клонимир: Студирам, студирам...археологију.
Миодраг: Боле те уво...и шта ћеш после?
Клонимир: Идемо негде на пљеку, части Пајсије што је збарио неку клинку.
Миодраг: Мислим после студија?
Клонимир: А то! Не знам, идем негде да копам.
Миодраг: Бунаре?
Клонимир: Не, не, ископине и то...
Миодраг: А...па супер...ја мењам ауспухе.
Клонимир: Лепо...
Пајсије: Ево, Миодраже, нашао сам га. Хајде онда, видимо се. Е да, нисам те упознао са ортаком, ово је Клонимир.
Миодраг: Миодраг.
Клонимир: Клонимир Крајић, драго ми је.
Пајсије: Надам се да се нисте сморили док сте ме чекали.
Клонимир: Ма јок.
Миодраг: Какви бре, него хајде чујемо се и хвала ти још једном за парфем.
Најбољи ортак. Људина какву свако жели да има као пријатеља. Прошао би са тобом и сито и решето. Све би за тебе учинио. Никада те не би оставио на цедилу, пре и он најебао. Има неко пријатељско страхопоштовање према теби и ти си за њега ортак - светиња, боготац, брат!
Ово није увек стварна слика и често се дешава да је један од њих двојице у заблуди па верује да му овај никад не би нешто нажао учинио.
-Матори, је л' ти познајеш Гојка?
-Ког Гојка? Гојка Препелицу?
-Јес' њега.
-Брате, како га не бих познавао, то ми је најбољи ортак.
-Да... А је л' знаш Сузану?
-Сузану?
-Ону плаву што има порнићарска уста.
-Јеботе, Љубиша, па то ми је риба, има већ 10 месеци да смо заједно, како је не бих знао!
А што ме ти то све питаш?
-Знаш да је јуче Гордан имао журку гајби, били сви из краја?
-Знам, ја сам требао да идем али сам имао температуру... Што ми све то причаш?
-Па зато што је на тој журци синоћ твоја Сузана пушила Гојку.
-Дај не сери, Љубиша, одакле ти то!?
-Како одакле ми, па био сам тамо јеботелебац!
-Кењаш много, Гојко ми је најбољи ортак. И то онај тип оратака што не забија нож у леђа! Не забија нож у леђа, мој Љубиша!
-Не забија нож али забија курчину у усну дупљу твоје љубе! Дај, човече, освести се, она је курва а он не да ти је забио нож, него те је распорио к'о Обилић Мурата!
_______________________________________________________________________
15. март 44. године п.н.е:
-Гају Јулије, живиш к'о Митридат од Парћана, боли те уво за све, реално!
-Јес' вала, Марко Антоније, много лепо кад те воли народ.
-Аха.
-И војска, колеге сенатори и генерално доста патриција. Такав су тип људи који не забијају нож у леђа.
-Воле те и поштују. Прави си краљ а да ниси краљ, баш си цар!
-А и онај мали Сервилијин ми је к'о син.
-Марко Јуније?
-Да. Мислим мало је приглуп, па не зове се џабе "брут" хехе.
-То му је у крви. Него чујем да идеш код неког врача да ти гледа судбину?
-Ма шатро, матори наркоман има нешто да се вари, знам ја те видовњаке. Хајде нали још једну чашу тог иберијског вина па да идем, ин вино веритас, да живимо још 100 година!
Неискусан лик. Тотални немач појма. Док се други зезају, он врти песме и смара се.
Прихвати се посла јер мисли да ће да буде главни баја, јер музика је обавезна компонента сваке журке. Схвати да није тако негде на средини журке док седи поред врелог радијатора и цевчи пиво од два литра које су му донели да га намире за неко време и да се не смарају после са њим, да могу опуштено да се зезају.
Онда проба да напакује листу и мало се прошета по маси, али, сходно Марфијевим законима, то је тренутак кад канта од компа заглупи (или, у ранијим временим, ЦД крене да прескаче или се замрси трака на касети), или крену да га прозивају за песме.
"Хехе... Код Марка ће коначно да дође Славица. Има да будем ди џеј, све ћу њене песме да пуштам, има да скочи на мене, да ме растргне..."
- Вучко, можеш да ми пустиш "Два динара, друже" од Чорбе?
- Наравно, Славице, све за тебе!
- Е, супер си!
"То! Почело је! А ја сам супер! Славице, моја си до краја журке! Вучко краљу, Вучко геније!"
"Ау, ал је врућина овде. Пази како се сви зезају, боли их уво. Ал добро, макар ћу после са Славицом да се... Еј бре! Ало! Крле бре! Шта радиш бре, мајмуне! Види га како је бари, а она се курва смеје! Ало бре! Ух, кад бих нашо неког да ме замени на минут! Ал кога заболе да седи поред компјутера и смара се са Винампом!"
- Брате, може нешто од Секе?
- Може, брате, може.
- Брате, цар си, кеве ми!
"Аха, цар. Кретен боље рећи! Они се зезају, а мени овде увалили... Види бре, па сад се и љуби с њим! Курво једна, он да те љуби, а ја да ти пуштам песме! Јооој бре! Де ме наместише! Јој, Вучко, кретену један! Види их све како кувају! Јој, сомино једна глупа, како су те навукли! Види, види је! Ало, кретену, пусти је мало, прогутаћеш је! Е, моја будало... Смуваћеш рибе, јел? Растргнућеш Славицу на поду, а? Има да будеш звезда вечери, нема те која те неће хтети... Аха! Е моја будало... Јој, угрејало се ово пиво, а немам кога сад да исцимам да ми донесе друго. Ма чекај бре сад да им спакујем народњаке, па одо ја сам, ко их бре више..."
- Вучко, јел може за Крлета и мене нешто од Томе?
- Може, Славице...
- Е, врх си, мајке ми... Испод палме на обалии мооорааа... Јаоо Крлеее, срећо моја!
"Још песме тражи да јој пуштам, курва! Па да, тако ми и треба кад сам сом! Него да сам се сетио макар њу да исцимам за неко пиво... Ма добро, још пет минута, и онда нек сами даље пуштају, ко их бре бренерује.... Сад сам се преварио и никад више! Седим овде сам ко сомина, немам ни да пијем ни да једем, вртим овде песме пијаним..."
- Бате, ај ми неког Синана нађи, а после нешто од Шемсе ако може!
- Од Синана имам само једну песму, а Шемса нема ништа!
- Како бре нема Шемса?! Какав си бре ти ди џеј? А скупили толке паре да те платимо! Пу бре!
"Које бре паре?! Пa oви су још и зарадили на мени?! Па ја сам бре комплетан идиот сад! Има сад да устанем да им..."
- Вучко, јел може нешто од Хариса?
- Не може, сад иде једна за мене!
Готово магијско својство одређене ствари, активности или поступка да регенерише рендом усрано стање у животу насумичне јединке. Излаз из безизлазне ситуације. Ултимативни лек. Пилула за дан после сутра фајзен.
Флоскула из наслова је готово увек делом палете добронамерних и пријатељством мотивисаних саговорника...тојест пре него коначно попизде и отерају нас иза 7 брда, 7 гора и мора, да не будем прост сад, рано је још.
- 'Ајде, бре, главу горе, па биће још пичака, који ти је...
- А знам, тебра, него, не знам...мислио сам да је ово било оно право...ех...
- Ма дај, искулирај, тек ти је 25 и кусур дина, матори, имаш фазон цео живот пред собом...
- А знааам, друже, него, не знам...тешко ми је, знаш...
- Е, ма знаш шта теби треба, царе? Један до јаја излазак у дгра са твојим најбољим ортаком и стартовање свега иоле естетски женског! Има вечерас у "Птици" нека свирка па можемо да...
- Без мене, брате, мислим да нисам у стању...
- А Медицинијада? Пази, она чини чуда за оне који су управо раскинули а коинцидентно аутобус за Будву полази сутра увече испред хотела "Хајат" а мени тетка ради у тој агенцији што то организује, хехе...
- Ма какав Будва, какви бакрачи, ја морам добро да размислим о свему и...
- Фил Колинс и екипа су ти на Д партицији, видимо се за 5 дана.
...
- ДАЈ ЈЕДНУ ЉУТУ!!
- Шта ти је, Миле, штос тако љут, смир' се...
- :љуљ, трш!: ЈОШ ЈЕДНУ!!
- Ехеј, полако, пробићеш ми шанк, човече!! Шта је било, јебему мајку?!
- :љуљ, трш!: Ма жена, све јој јебем, нисам више могао да издржим...ЈОШ ЈЕДНУ!!
- Их, бре, ја помислио ко зна шта...Па са женом се ваљда зна како - на једно уво уђе, на друго изи...
- :љуљ, трш!: ЈОШ ЈЕДНУ!!!
- Ау, бре, па ти се баш потрес'о, пријатељу...Слушај, имам онда за тебе једног одличног брачног терапеута, Паскал се зове, чини чуда у оваквим ситуацијама, бре, помог'о и мени и Славици кад смо оно имали кризу, ено отад смо ко бубрег у лоју, хехехе...
- :љуљ, трш!: Ма, пусти ти :хик: брачног терапеута :хик: него...'Ел знаш ти неког :хик: адвоката што чини чуда, мислим да сам је :хик: убио??
...
- Аугх, моја леђа! Аугх, моје тело! Аугх, аугх, аугх!
- Цењени наивни господине, да ли ви то трпите велики бол и не знате како себи да помогнете?
- Да, да, аугх!!
- Пробудите се ноћу обливени знојем и пробадањем у пределу крста?
- Да, да, баш тако, аугх!
- На послу заостајете са радом а код куће нисте у стању да помогнете својим најближима?
- Јао, јесте, јесте, оће Славка да се разведе од мене, аугх!!
- Не очајавајте. АМУН РА АНТИЕЈЏ ВОДООТПОРНИ ТАЛИСМАН СА КСЕНОН ФАРОВИМА чини чуда за људе као што сте ви. Наравно, по цени која НИЈЕ за људе као што сте ви.
- Јао, брзо, брзо, где треба да потпишем, аугх??
Осјећај који се јавља код родитеља у тренуцима када му дјеца постигну успјехе или покажу се да су способна, паметна, вриједна...Кажу да родитељи емотивније доживе сваки дјечји успјех више него дјеца сама, више неголи свој сопствени успјех.
Тих дана био је некако нервозан, раздражљив и сав никакав. Плата је каснила, шеф је био одвратан према њима, ауто се покварило, жену је бољела кичма и морала је да стално иде код доктора, владала је рестрикција у кући...Све је некако ишло у правцу који му се никако није свиђао, али шта је ту је, није могао ништа да учини. Наиђу тако често дани, када нам се чини да живот нема никакав смисао нити идеју. Само онако да се преживи, како и зашто, није ни важно...
Устао је рано, једва попио неку кафу, кренуо пјешке до посла по великом пљуску, успут се сто пута најебао мајке несавјесним возачима који су, пролазећи великом брзином, прскали посвуда. Сам у себи проклињао је вријеме, кишу, вјетар, небо, кишобран који се сваког тренутка завраћао...
Дошао је на посао, сав мокар и неспокојан. И опет исто - шеф љут, нервозан, али он је шеф и има на кога да се истресе. Плата неће бити ни данас, а како ствари стоје ни до краја ове седмице. Опет опсова сам себи у браду да га прође тренутни бијес и настави да ради. Прођоше некако и ти његови радни сати и он се упути кући. Да једе, да се мало огрије, мало одспава. Све му се смркну пред очима кад се сјети да ће и сутра бити овако...
Дошао је кући, закорачио на врата, погледао по соби. Љутну се још више када виђе да су сви срећни, весели, насмијани. Откуд им право да се смију, а мени није ни до чега!? Тад му приђе кћеркица, његова мала мезимица, обгрли га око врата, и шапну му нешто на уво. Побиједила је на конкурсу за најбољу пјесму у категорији ученика основних школа, у цијелој земљи.
Одједном, запљусну га огромни вал најљепших емоција - среће, поноса, љубави...Само је чврсто загрли,не знајући шта друго да уради, на очи му кренуше сузе радоснице, јецаше дуго и непрестано. Кажу да сваки се успјех после невоље доживи неупоредиво јаче, емотивније...Више се није сјећао ни какав му је био дан, ни зашто је био нервозан,ни шефа, ни посла, ни кише...Он је сад овдје, срећан и јак као никад, ово је његов свијет, најљепши свијет који човјек може имати.
То вече је раније легао у кревет. Не да спава, да размишља. Ееее његова кћерка да побиједи у читавој земљи, поред свих професорских и шефових кћерки и синова. Она, кћи обичног радника, никоговића. Са тим мислима је и заспао, са осмјехом на уснама. И одавно није сањао љепше снове...
Што пушиш курац брате?
Јесте како да није, ја сам сисао весло и пушио чамац у исто време па си мени нашао да продајеш те фазоне. Па не иде то тако рођаче. Ако већ лажеш, лажи са мером немој одма добијам дојаве од трећег голмана Гренобла, једну јебем а друга ми пуши приче и те муње. Смањи доживљај јер ти верујем као реклами за стимулативно средство где се мушкарци утркују ко ће пре да да купи исто и докаже да га нимало није срамота што не може да му се дигне туки. Оће то ал у неком другом универзуму.
- Е матори добро си дошао таман на време!
- На време за шта? Опет сте уболи прелаз у клаџи ал вам кер појео тикет или вам је овај пут случајно излетео кроз прозор и на крилима ветра отишао у заборав?
- Ма није бре кој ти је курац, Шоми повалио ону милфару са шестог! Таман си дошао на време да чујеш детаље.
- Ајде! Кажи ми молим те Шоми како ти је то пошло за руком?
- Па пази браћала за разлику од неких ја јурим, мутим, лажем, мажем и на крају се овајдим за квалитетну јебачину! Прелакиран сам ти ја!
- Јашта брате и лажеш и мажеш, него ајде дедер испричај нама слепцима како је теби пошло за руком да појебеш најбољу милфару на Вождовцу која се вуцара са једним од министара драге нам државе и притом има кеша да нас купи све заједно а тебе нема зашта пас да уједе. Да не помињем што деведес' посто времена проводиш циркајући вопс испред драгише и нико те није видео са женском особом па има пар година?
- Изашао ја матори да бацим ђубре и ...
- Кад је то било?
- Ма око 6 матори, што ме прекидаш кој курац?! И кренуо ја да бацим ђубре и враћам се кад оно комшиница из маркета носи пар кеса и ја се као сваки галантан тип ту понудим да јој помогнем и бацим онај мој кез. Она као јој што си фин дечкић и то.
- И вероватно те позове у стан на слатко и воду не би ли ти се захвалила?
- Јесте матори како си знао?
- Ма онако паде ми на памет, настави слушам пажљиво. Претворио сам се у уво.
- Добро позвала је на кафу а не на слатко и воду али разумемо се. Кад ја код ње гајби она отвори душу те ово те оно, онај је вара она тражи стабилност. Тражи да је неко воли такву каква је. Као свесна је да више није млада и то.
- И ти јој као сваки галантан тип кажеш да је идаље вр' чка и да је овај будала?
- То матори, баш тај рад и она ту крене као је л' стварно то мислиш, је л' би ти тако млад и леп био са мном и те форе. Ја ту све потврдно скромно и она ме заскочи.
- Слушамо!
- И оно прво је одвалим ту на трпезаријском столу, па се преселимо у собу. Е ту сам ударао као пнеуматски чекић, мислим да је комши одоздо пао лустер.
- Претпостављам да си је као права пастувчина одвалио још једном, на пример у купатилу?
- Ау матори ти ко да си неки Милан Тарот јбт, све погађаш. За крај се креснемо на веш машини, да ме јебеш не знам како смо тамо доспели. Ал је било предркано.
- И кад је трсиш поново, мислим шта ћеш овде са нама?
- А па брате знаш договорили смо се да...
- Е слушај немој мени те „и мени један потенцијал“ форе да продајеш!
- Какав потенцијал, шта ти је матори?
- Лажеш бре ко пас, лажеш и још сам верујеш у то! Прво ти у животу ниси избацио ђубре, друго чак и да ти је тако нешто пало на памет јуче око 6 си био мртав пијан испред трафике молио малу да ти да пљуге на вересију, баш сам се тад случајно враћао са факса. Био си толико пијан да ти ни две кутије потенцијала јебеног не би помогле да ти се дигне чак и да те је тако пијаног позвала гајби и хтела да зајаше. Као треће управо си препричао радњу нићпора који сам гледао пар десетина пута. Ајд здраво!
Сама њена егзистенција. Само замислите живот без сиромаштва, злобе, зависти и ташти! Звучи као рај на земљи, зар не?
Сванула је још једна недеља, прва мисао је да се већ сутра(!) ради. Петак је био диван, лагани дан на послу, изашли смо са децом увече у град на сладолед. У суботу ујутру смо отишли у парк, па на оближње језеро, а поподне је већ почела да ми ради жила лудара и вилицу сам почео несвесно да стежем при самој помисли на данашњи дан. Наиђе, срећом, предвече комша Мицко к'о кец на десет, да балавимо о фудбалу и тенису и лочемо клековачу. Кад смо се дотакли формирања владе, знао сам да ме ухватило лепо и уопште нисам мислио на оно што ме очекује данас. Зато ми је сада утолико лошије. Гледам се мамуран у огледалу и тако бих волео да не морам да се бријем. То значи да ћу морати и у уторак и у четвртак! А да сам се обријао у понедељак, онда бих морао још само у среду, јер је петак ионако опуштен дан на послу, па се брада од три дана прећутно толерише. Жена је обукла ону девојачку једноделну летњу хаљину са амебама, сину је ставила јебену лептир машну а ћера је у белим доколеницама. Заједничко им је да је све то купила њена мама. То значи да ћу ја морати да ставим ону огавну кинеску свилену кравату са све иглом од турског злата што ми је донела са истанбулске шверц-туре. То такође значи да ћу морати својски да се потрудим да не срчем супу са полураспалим кнедлама и поједем сву кувану шаргарепу коју ми ташта сипа у енормним количинама само зато шта зна да је презирем. Па ћу морати да хвалим ринфлајш који се и у сиромашнијим земљама даје кучадма. Ех, да мије бар таст жив, па да попијемо по љуту-две као аперитив. Али ни он није могао даље, сиромах, чак је фрапантно да је доживео целих 56 поред такве гује. Па оне њене мале сарме са превише сафта и стврднутог фила које би код моје кеве ладно завршиле у канти. И одвратна баклава са десет кила шећера и ужеглим корама. О пиву после ручка могу само да сањам, а кафу ће ми, као случајно, засладити сахарином из ината. Нећу се усудити да тржим другу, наравно. А онда, кад крене да оговара комшинице и индиректно ми набија на нос како сам јој ћерки уништио каријеру и претворио у роба, мораћу да одем до дневне собе да прегледам телетекст, што ће њој бити довољно да ме оптужи да сам коцкар и развратник. Кад будем покушао да објасним да нисам коцкар, она ће рећи да лажем, а ко лаже, јелте, тај и краде, па ће произвести закључак да вероватно имам и швалерку коју успешно кријем од њене ћерке. На то ће ме жена подозриљиво скенирати из више углова и остаће сумњичава следећа 3 дана. Сва срећа те сам са клинцима уговорио да ме тада питају да изађемо напоље да се играмо, па ћу избећи даљу тираду. Осим ако не пада киша или је гадна зима. У том случају ћу изаћи на терасу да попушим пола кутије цигара све одлажући повратак у дневну собу и ролу глиненог голуба. Негде око 5, жена ће једва приметити патњу на лицу мом измученом и почећемо да се спремамо за кући, којој ћемо церемонијално кренути тек око 6, после дугог опраштања и паковања хране за понети, јер је она сада сама и то нема ко да једе и бациће, а греота је (а није греота). И пустиће сузу док љуби децу која расту као из воде, мени ће нехајно пружити хладну руку без икаквог стиска, а онда ће дуго држати ћерку у снажном загрљају, као да је шаље на линију фронта без наде да ће ова преживети.
Ипак, осећај удаљавања од лисичије јазбине донекле надомешта патње мог недељног поподнева, капирам да је цело вече преда мном, па људи, још увек треба да се игра дерби кола у Италији и пар заосталих утакмица код Енглеза, Мицко рече да ће можда бацити нека крилца на роштиљ, у фриџу имам бар 4 пива заосталих од синовљевог рођендана. Све делује кудикамо боље, викенд ће ипак бити целисходан, на крају крајева, могла је да позове на ручак и своју сестру (та је тек кучка) или да нас тера да останемо да гледамо Сулејмана заједно, не дај боже. Већ на паркингу испред зграде, снимам да је комша распалио ћумур на тераси, срце ми лупа јаче, чини ми се да ћу запевати. Жена ме чудно гледа док откључавам врата и кроз ходник се разлеже моје јетко: ''Једва чекам да недеља дође, танана милена, да недеља дође...''.
Реинкарнација је Будистичко веровање где би свака јединка требало да живи следећи живот онако како заслужи у овом. Убица постаје жртва, смерно и честито биће бива унапређено у ланцу исхране итд.
Нова Година је била са пуно снега и веома хладна. Данас, на Бадњи дан, не пада снег, али је и даље изузетно хладно. Мали Цветко, бело прасенце од својих 4 месеца и 14 кила, са црним цветом на челу, по коме доби име, прождрљиво доручковаше концентрат заједно са браћом и сестрама. Из транса халапљивог ждерања га прену граја, и да је размео људски језик, могао би се забринути. Домаћица Вукосава је одсечно дрекнула четничку мантру свом човеку Радисаву:
- Кољи, вода ври!
Цветко се изненади кад виде да се остали одмичу од хране те помисли да је ово још једно масло брата Мите, па само настави да сочно мљацка. Одједном, осети јаке руке на задњим ногама и стаде покушавати да се искобеља. Схвати неумитну истину да је дошао судњи дан, прасећи живот му сину пред очима, осети да га неко крвнички вуче за лево уво и поче да остаје без даха. Пре него се освестио, учини му се да лебди изнад дворишта и препознаде своје тело у локви крви. Испод врата Цветковог, Радисав стави туфнасту шерпицу не би ли накупио довољно црвене течности за крвавицу. Цветко осети да кења, иако му није било јасно како...
Негде у то доба, касапин Ћопа журно изврташе пету чашу куваног вина те седе у стојадина и потече у оближње село не би ли стигао да уреди три божићна брава пре мрака. Ћелаве гуме проклизаше неколико пута на ледом окованом путу, али Ћопа не смањиваше гас у покушају да надокнади време изгубљено у кафани. Иако је добро познавао пут, кривина са контра нагибом га припитог превари, и док је слетао са пута и главом пробијао шофершајбну, учини му се да из висине гледа ову сцену као пре 30-ак година када у биоскопу гледаше акциони филм.
Ако постоји раскршће душа, Цветко и Ћопа су овог трена морали да се сретну негде око Куршумлије.
У исто време, у држави Тексас, парохија Остинска, девојчица Џејн је очекивала да се њена омиљена кобилица ождреби. На другој страни света, на југу Србије, општина Трговиште, баба Мара посла унуче да зове деда-Драгутина из кафане јер се крмача прасила. Драгутина, гладног од Божићњег поста и припитог од ракије, ноге једва доведоше пред обор и то када се крмача Маца већ опрасила. За око му западе прасенце са видно краћом ногом, али напредније од осталих те само процеди, више за себе:
- А, еве ги наше печенице за Васкрс!
Џејн коначно угледа усправљено браон ждребе са белим цветом на челу и ускликну: "He must be named Flower!"
Цветку би чудно да нема блата около и да није толико хладно, али му се поглед задржа на сапима са огромним копитама. Гледајући минијатурно коњче које га роди, лагано подиже главу и упре поглед према небу, које је коначно могао јасно видети, те прозбори:
- ''Будисаве, па зар јебени пони, серем ти се у апгрејд!''
У међувремену, у кинеској провинцији Ђиајонг, на највећој фарми стоке на свету, на скупу свињске хералдике, већина вепрова-нераста се чудише да им у породичном стаблу, негде око колена курајбера, свима стоји исто презиме: Матијевић!
Младић од око 15 година кога тресе пубертет.
(Хиос, осми век пре Христа)
Хомер: Дакле-
А кад раносванка веће ружопрста освану Зора,
онда нагрне народ пред ломачу Хектора славног.
А кад се искупе већ и сви се заједно нађу,
најпре руменим вином угасише ломачу целу...
Алогак: Али зашто би гасили ломачу вином, то није економично, а с друге стране њима би требала штедња ако мисле да издрже опсаду тако великог града.
Хомер: Шта то тебе боли курац, јесам ја овде песник или ти?
Алогак: Па ти си, али ја бележим, а мало је нелог...
Хомер: Ајде бре, курцобријо, не серендај ту него пиши даље:
свуда куда је снага силовитог допрла огња,
потом беле браћа и другови сакупе кости,
ридајућ', и сви грозне низ образе роњаху сузе.
Кости, када их скупе, у златни сместише ковчег...
Алогак: Али зар нису кости мало опрљене кад изгоре, мислим како би могле остати беле ако су биле на ватри.
Хомер: Е да нисам слеп, сад бих само погледао у тебе.
Алогак: Па што, ја само кажем шта није логично у тексту.
Хомер: Ма шта није логично сунце ти јебем, јесам провео пола живота да склопим ове стихове и научим их напамет да би ми неки кењац који не зна разлику између јарета и јагњета говорио овде да су моји стихови нелогични? Ајмо, два круга око острва, таман да се сетим где сам стао.
Алогак: Па нисам ја хтео да вређам, знаш како кажу, 'и Хомер уме да задрема' хе хе
Хомер: Петнаест кругова.
(два сунчана сата касније)
Хомер: ...гримизним покровима и танким покрију ковчег.
У раку ископану тад спустише њега, а озго камења
крупног они навалише један на други.
Алогак: Али зар они не би требало да граде толос-гробнице, ако су већ микенски Грци?
Хомер: Дете. Кога-боли-курац. Је л' ти мислиш да ће стварно тамо неко за две 'иљаде година да памти мене и теб... добро, ајде, не тебе, ти си да не кажем полудебилан, али ко ће да се бави мноме или Ахилејом, је л' ти стварно мислиш да ће бити таквих будала?
Алогак: Па шта знам, можда и буде...
Хомер: А јебеш ми све ако си ти нормалан, дај да кренемо с тим даље, ево нек ти буде толос.
Надгробни наспу хум и поставе свугде стражаре,
да их не нападну пре Ахејци с назувком лепим.
А кад подигну хум, тад враћат' се стану и потом
лепо се искупе сви и славном се чашћаху чашћу
онде у дворима Диву драгога Пријама краља.
Тако су они погребли коњомору Хектора борца.
Алогак: Ух што сте набацали епитете овде.
Хомер: Па морам, коњу, да би направио добар хексаметар.
Алогак: Па знам, ал' опет је превише.
Хомер: А јебеш ми све, одо' ја одавде, а лепо су мени говорили 'Та немој Хомере, та мани те стихове, лепо се бави неком филозофијом као сав нормалан свет, шта ће ти то у тим годинама, видиш ионако да само дођоши записују то, та они ће ти мозак прокљувати' Али не! Хомер мора бит' будала. И кога боли уво, ето ти сад, курцобријо једна дођошка, да ли курцобријо једна, остани ту где јеси, нек нико не зна на крају ни да је Троја прва српска колонија у Малој Азији, јебе ми се тачно, одох ја одавде!
Алогак: ПА НЕ ТАМО ХОМЕРЕ ТАМО ЈЕ ЛИТ... А био је добар човек ваистину.
Вјеровали или не, истина је да изреке настају спонтано. Нигдје није забиљежено да су некада премудри, а данас цитирани оснивачи изрека сједили са пером у руци, гужвали папире и бацали их у канту док не потрефе онај прави, који потом крију у фиоку, не, оне су најчешће изговорене па тек онда разматране. Изговаране су пијано, гласно и дочекивао их је громогласан смијех. Као и све те њих, па тако и ову, прати једна посебна и занимљива прича.
Коза, непознатог имена, презимена, надимка и генетског кода, сједила је са друштвом у кафани несвакидашњег калибра: ако би се први пут задесио унутра, требало би ти времена да се навикнеш на густи дим који непрестано куља кроз жуте зубе, кроз који се види тек кад се поштено размашеш рукама; конобар се никада није чекао - конобар се молио,
али прво будио,
и то дуго, јер је пио данима.
Припиша се нашој кози, те она ту реакцију саопшти свом друштву. Ово свакако не би требало наглашавати да је мјесто дешавања догађаја нека млада кафана у којој нема окачених кеса за талог из пепељара на свим столицама, али јебига, јесте, и ту се морало говорити да идеш бацити пиш, да знају гдје си кренуо, ако се загубиш негдје успут.
Керамичке плочице, потписи на њима, разбијено огледало, нема течног сапуна, нема обичног сапуна, нема никаквог сапуна, какав црни сапун, стари буздован, мрље од блата, чучавац, и ригипс плоча која раздваја мушку и женску страну овог тијела.
Стаде коза пишати, први пут јој је данас, а знате и сами како то изгледа. Пљуну кроз млаз једном, из навике, и поглед јој застаде негдје на средини ригипса: био је пробушен, али не било како - рупа је, јаране, била идеалног кроја, као да има намјену.
Утом се зачу милозвучан глас из просторије до, који рече: ''Име ми је Сара, Дунавом још шибају вјетрови,
пружи ми рог, козо,
видјели те свјетови!''
Лаковјерна и жељна играрија, коза, не размисливши трена, прогура свој рог кроз рупицу, касније названу света рупа. Видјећете, уосталом, и због чега.
Рог је, заједно са козом, стрпљиво чекао, а ко чека, наводно, и дочека. Сара је претурала по својој торбици, чула је то коза, добрано је познавала звук претурања по женској торби, јер је некада и сама то радила, док није почела фурати џепарице.
Сара натакну кутију јебеног старог сарајевског Марлбора, меко паковање, на козји рог, и потом нестаде.
Друштво козино пило је за столом.
Конобар је спавао.
Сијалице су трепериле.
Вана, козина другарица, доби поруку од бешике: ''Бирај, Вана: или у гаће, или по чучавцу!'' Потрча Вана, развали врата од тоалета, истресе се по чучавцу, зграби кутију најбољих цигарета икад и заврати се за свој сто.
Коза попизди. И не попиздила! Сарајевски Марлборо пуше грчки богови, ало!, аман, пушићу га и ја, помисли у себи!
Излети ван, и баци се у потрагу за поклоном. Сви су је игнорисали, нико јој чак није ни вјеровао у причу, а и искрено, ко би повјеровао у то?
Начина како доћи до блага немаш пуно - једноставни су, мораш га тражити.
Узе коза судбину у своје руке, те се залети по кафани молећи дјевојке да отворе своје торбе, не би ли им погледала садржај, фотографише, каже, за дипломски, треба јој то. Истраживање неко, нешто.
Трајала је, читаоче, потрага сатима, јер јој није падало на памет да погледа код својих.
Дође, напокон, и до Ванине торбе.
Отвори Вана торбу, и погодите, унутра напукла кутија сарајвског Марлбора.
Гласно викну коза: ''Ох, свете звијезде, хвала вам! Ох, хвала вам најљепша!''
''Али, козо, цигарете су моје! Врати ми их овамо, глупа козо!'' слага Вана.
''Извините што прекидам разговор, али очито је да се на рогу козе налази парче црвено-бијелог папира, и комадићи фолије и филтера...'', улети клизећи бивши детектив, данас произвођач меда, Манојло.
''Ако лаже коза, не лаже рог, госпођо!'', додаде (додаде хаха), закуца разговор у једној реченици... заустави лажи... измисли изреку!
Сви су добили по једну цигарету од козе. Ти гутљаји јефтиног пива никада им боље нису сјели.
Сарајево, врати се, и поведи Марлборо са собом, у пупак те љубим!
Свако од нас је имао један рођендан који је пошао скроз наопако.
Спада у дане које је најбоље преспавати.
- Стојиш у купатилу. Предња десна јединица ти се клати и само што није испала. Сви зуби те ужасно боле а ти немаш појма због чега. -
07:00 - звони ти телефон, полако се будиш, схваташ да ти не испадају зуби већ си само сањао. Махинално се јављаш. Зове те највећа дронфуља са посла, коју иначе не можеш да смислиш као ни она тебе. Кроз зубе ти честита рођендан и "много се извињава што зове суботом". Потом, хистеричним гласом, објашњава како јој фали четрнаеста страна извештаја који треба да преда у понедељак и интересује се да је случајно ниси грешком понео кући. Обећаваш да ћеш погледати по соби. Гасиш телефон, настављаш да спаваш.
08:00 - устајеш из кревета. Претураш по целом стану не би ли пронашао папир који ти је тражила зла дронфуља са посла. У тражењу те омета телефон који нон-стоп звони јер разноразне баба-тетке, стрине и шурњаје које ниси видео годинама желе да ти честитају рођендан и попричају са тобом.
10:00 - седиш за компом, гледаш ко ти је све честитао рођендан на Фејсу, успут играш Фарму. Шаљеш злој колегиници поруку да си данас, почев од поднева, ван града и да папир који тражи сигурно није код тебе.
12:00 - породични ручак. Ћале и кева ти дају 100 евра да изведеш друштво на клопу и још 100 за тебе, да се мало поновиш. Док ручате непозван долази комшија, дежурни смарач. На позив твојих остаје да руча са вама. За ручком препричаваш сан, комшија ти објашњава "да ће ти умрети неко од родбине ако сањаш да ти испадају зуби. Пошто те је у сну болело значи да ти ускоро умире неко јако близак". Док прича чудно ти гледа родитеље.
14:00 - породични пријатељи, брачни пар са несносним клинцем, су се најавили за седам увече. Радујеш се јер излазиш из куће већ у осам, нећеш их дуго гледати. Твоји те шаљу у Меркатор да купиш сокове и послужење за пријатеље јер у кући нема ничега осим торте. Успут срећеш дронфуљу са посла која те јури по хипермаркету да сазна што си лагао да путујеш. Од ње сазнајеш да на послу фале и спајалице и да си главни осумњичени за то непочинство.
15:00 - купио си спајалице које ћеш оној краветини у понедељак да треснеш о сто. Журиш кући, док трчиш јуре те пси луталице. Падаш у бару и квасиш панталоне у којима си вечерас планирао да изађеш.
17:00 - немаш појма шта ћеш увече да обучеш. Пробаш друге панталоне које су ти мало тесне али ти не стоје лоше. Док испробаваш одећу телефон ти непрестано звони будући да се још небитних људи сетило да постојиш. Двадесет минута причаш са бившом кевином колегиницом која зове да ти честита јер те зна "од кад си био мали".
19:00 стижу породични пријатељи са несносним клинцем. Поклањају ти керамичку фигурицу и албум за слике. Док се облачиш и спремаш да изађеш клинац те јури кроз собу и поставља глупа питања. Хваташ маглу најбрже што умеш.
20.00 са друштвом си у ресторану. Поручили сте пиће, разгледате јеловник. Конобар вам прилази и саопштава да је кухиња вечерас нажалост затворена. Нуди вам кикирики и кокице.
21:00 - пешке лутате по граду, тражите нови ресторан али нигде нема десет празних места за истим столом. Нико неће да спаја столове. У бољим кафићима је све резервисано. Препешачили сте пут од Кнеза до Палилуле. Седате у неку биртију на путу за Панчевачки мост. Друштво те проклиње, молећи те да идуће године рођендан славиш код куће.
22:00 - гурате се у тесној биртији. Мало, мало па неко од твојих пријатеља нешто проспе. Пушење је забрањено по новом закону тако да на сваких 10 минута излазите испред локала да запалите. Тесне панталоне ти пуцају на дупету али срећа па имаш дужи капут који више не скидаш.
23:30 - спремате се да кренете кући раније јер твоји пријатељи баш сутра морају рано да устану да уче. Мало сте се занели, рачун је 15.000. Вадиш сто евра што су ти твоји дали за трошак + 50 евра од поклона. У биртији не примају евре, трчиш по околним трафикама да ти размене паре. Друштво те већ отворено мрзи.
00:45 - налазиш се на Главној железничкој станици са најбољим ортаком који живи у предграђу. Побегао му је последњи дневни бас, заједно чекате ноћни. Кад он оде схваташ да нема ноћног који иде у твом правцу. Једва налазиш такси који те на крају кошта 3500.
01:20 долазиш кући. Кева ти, у полусну, објашњава како је мали од пријатеља, када си отишао, мало био на компјутеру и како је "нешто искочило и показало ерор". Покушаваш да стартујеш комп али не реагује. Боли те уво за све, полуобучен се бацаш у кревет.
02:20 звони ти телефон. Надаш се да следи закаснела честитка од некога до кога ти је стало а ко ти није честитао. Јављаш се. Дронфуља са посла ти каже да се не бринеш јер је четрнаеста страна њеног извештаја успешно пронађена иза седишта у ауту њеног швалера.
Кренули Срби на пут у обећану земљу. Спаковали све што су могли у један џиновски стари једрењак који беху посебно изабрали за ту прилику. Његова једра су била поприлично похабана и на више места укрпљена, а крма беше напукла, скоро да је висила. Међутим то ништа није могло умањити путнички ентузијазам. Већ дуже време су Срби слушали најлепше приче о животу у Обећаној земљи које су до њих долазиле од разних трговаца и дипломатских представника који су пролазили кроз њихове крајеве. Почели су постепено да опонашају стил живота, онакав какав се наводно тамо живео. Променили су имена улица, и уместо по својим јунацима из старих ратова, назвали их по људима који су владали Обећаном земљом и њеним главним градовима. Почели су да саде дрвеће наопачке, јер су чули да се то тако ради у Обећаној земљи, а својој деци су пред спавање читали само бајке које су писали писци из Обећане земље, без обзира што су биле написане на страном језику и што ни њихова деца нису могли разумети ни реч. После неколико година Срби су схватили да се њихов живот није много променио и приближио ономе о чему су слушали од путника-намерника. Зато су донели чврсту одлуку да не чекају да Обећана земља дође до њих, већ да се укрцају на једрењак и да се сви тамо ђутуре преселе.
Вође су пре пута обећале народу добар ветар, који ће сигурно напунити једра чим брод буде изашао на пучину. На јарболу су поред своје истакли и нову плаву заставу са жутим звездама, што беше застава Обећане земље у коју су кренули. Током укрцавања неке владике хтедоше да окаде брод и одрже кратку молитву за мирно море, међутим вође су строго забраниле да се брод освешта. «Тамо куда ми путујемо неће нам више требати вера – рекоше. Тамо је човек слободан, сам је себи господар и не треба му више молитва за здравље и срећу. Видећете кад стигнемо тамо, како је све плодно и успешно. Тамо из једне семенке никне читава њива, овце су им велике као краве, а краве су велике као куће и дају потоке млека. Баците господо та кандила, и дајте да дижемо сидро, па да крећемо».
Први дани пута су протекли у невиђеној срећи и весељу. Путници су се махом поређали по палуби обучени у своју најбољу одећу. Мушкарци су већма носили беле кошуље са уштирканим крагнама, а неки су били и у смокинзима са цилиндрима на глави. Жене су биле у вечерњим тоалетама, са пунђама богато украшеним бисерима или пауновим перјем. Сви су желели да народ Обећане земље види да им у госте стиже културан братски народ који са њиме дели исте обичаје. Свој деци су родитељи заповедили да буду мирна и да се много не играју на броду, јер се тамо где су се запутили води миран и уређен живот, па не би било добро да уплове у Обећану земљу уз цику и вриску дерана који се јурцају по палуби.
Али након неког времена ветар је почео слабије да дува, тако да се брод кретао све спорије. Вође су убеђивале путнике да је то само привремено и да ће се сваког тренутка ветар појачати. Људи нису губили стрпљење, већ су стрпљиво стајали на палуби и гледали ка хоризонту, у правцу запада, где би требало да се налази Обећана земља. Дани су пролазили а ветар је био све слабији, све док у једном тренутку није постао толико слаб да је брод престао да се креће. Вође тада окупише сав народ на броду и рекоше: «Људи имамо мали проблем. Наш брод је претоварен и због тога нам је онемогућена пловидба. Многи од вас су понели превише непотребних ствари из неразумне жеље да их оне подсећају на завичај. Ви не схватате да ћемо у Обећаној земљи добити све нове ствари које су много боље од ових старудија које сте сви спаковали. Хајде да видимо шта нам од свега тога не треба, па да бацимо преко палубе како би брод постао лакши».
Сви су прихватили овај паметни предлог и моментално почели да траже чега би се прво решили. Одмах су се сви сложили да би прво требало бацити све књиге у море, поготово оне историјске и филозофске, јер су сувише дебеле и тешке, а у Обећаној земљи неће имати никакву сврху. Тамо се ионако учи само о садашњости и будућности, јер тамо садашњост и јесте будућност. Али бацање књига није било довољно да растерети брод, те Срби наставише даље са распремањем. Онда некоме сину да би се требало решити свог наслеђа који је свако од њих понео, јер је ту била гомила фотографија, слика, породичног накита, сребрнине, намештаја и које каквих тешких и непотребних дрангулија. Без много премишљања све то полете преко ограде. Ту се брод помери напред неколико метара, али се поново заустави, јер није могао да ухвати потребно убрзање. Следеће што је полетело у море је била гардероба коју су путници понели. Многи су желели да макар задрже свечано рухо у којем су планирали да допутују у Обећану земљу, али се онда једна лепа млада дама обнажи и страсно повика: «Скидајте сви ту одећу са себе ленштине! Шта сте се упицанили као да сте пошли у сватове. Па наша браћа из Обећане земље ће нас и голе прихватити. Биће фасцинирани када чују какву смо жртву поднели да бисмо им дошли у госте». Када чуше ове надахнуте речи, сви путници одушевљено поскидаше све са себе, и запеваше у глас химну Обећане земље. Једрењак је запловио ка хоризонту и све је личило да ће без проблема стићи на дестинацију.
Када је одушевљење било на врхунцу, ветар их поново издаде, скоро да га није било у једрима, па се једрењак поново укопа у месту. Одједном сви ударише у кукњаву и очајање, јер више није било терета који би могло да се баци у море, па свима постаде очигледно да никада неће стићи у Обећану земљу. Почеше једни друге да оптужују ко је крив што су се уопште упутили на ово путовање. Многи су тврдили како они никада нису ни били за ову авантуру, него да су их други на то натерали. Хране и воде је на броду било све мање. Жедни и изгладнели путници су почели да се отимају око преосталих мрвица. Настала је општа туча. Мушкарци су се међусобно доватили за вратове, песничили се и уједали, а помахнитале жене су једна другој чупале косу и гребале лице ноктима. У сред тог метежа један крупни момак из гомиле је спазио своје вође како беже ка кабинама: «Ено стоке која нас је натерала да кренемо у ову пропаст! Држ`те их браћо! Платиће нам што су нас натерали да напустимо наше прелепе домове!». Као по команди путници зграбише своје вође, те их подигоше и бацише преко палубе. Доста је и самих путника попадало у море, јер су се у жељи да сви учествују у том чину кажњавања сви набили на ограду и једни дуге потискивали. Сада је брод био толико олакшан да је одједном нагло полетео, а деловало је као и да је ветар постао јачи. То је зауставило сукоб на палуби и сви су полако почели да заузимају своја стара места. Бојажљиво су гледали горе ка једрима која су се поново снажно затегла. Сви су очекивали да ће се сваког часа једра поново склопити, па нису проговарали ни реч, већ су само пиљили у стара окрпљена једра. Више су личили на гомилу тела из заједничке гробнице, него на живе људе од крви и меса. Онако голишави, крвави и изгладнели, прибили су се једни уз друге као хрпа црева.
Дани су пролазили, а нико се није померио с места. Тек их је једног јутра тргао снажан удар у тренутку када се брод насукао на неку обалу коју нико није ни спазио. Путници почеше да се лагано придижу из свог мртвила. С неверицом су трљали очи да би проценили да ли се то све збиља догађа, или су одвећ мртви, па би требало да се појави Бог да их казни што су оставили завичај и кренули на ово сулудо путовање. Онај крупанлија што је први повео побуну против вођа, сад је и први прескочио палубу и згазио на копно. Очигледно се због свог ранијег поступка наметнуо као нови ауторитет, због чега су и сви остали путници пратили његов пример. Међутим када су се сви искрцали на копно дочекао их је неочекивани призор. Земља око њих је била каменита и прекривена сољу. Готово да није било нити једне влати траве, осим неког кржљавог трновитог грмља које је ту и тамо избијало из камена. Небо изнад њихових глава је било оловно сиво и на њему није било ни једне једине птице. Ваздух је био влажан и тежак и смрдео је на покварена јаја. «Браћо ово није ваљда та Обећана земља у коју смо се ми запутили?! – повика разочарано крупанлија – Не може ваљда то бити то! Где су све те плодне њиве, џиновске овце и краве о којем су нам толко причали? Биће да смо гадно скренули са курса па да смо залутали у неку вукојебину». „Биће, биће – повикаше сви у глас – Ово није Обећана земља. Ово је нека вукојебина!“. „Предлажем да се раштркамо по околини и да видимо да ли можемо да пронађемо какву храну или воду и нешто по чему ћемо се орјентисати“. Сви послушаше свог новог предводника па се бацише на посао.
Потрага је трајала до дубоко у ноћ, а да нису пронашли ни хране ни пића, нити су, осим негостољубивог камена, пронашли било шта што би им могло указати где се тренутно налазе. Глад и умор су их савладали, па су се сви поново скупили на једном месту и полегали шћућурени у близини неке литице. Престрављена деца су се приљубила уз своје мајке, али нису плакала, јер су још увек памтила како морају да се владају кад стигну у Обећану земљу. Убрзо су сви спавали мртвачким сном и сањали како ће се изјутра пробудити у сопственим креветима које су тако олако напустили. Авај, јутро је донело исти призор као прошлог дана. Иста камена земља под ногама и оловно небо над главама. Након што су се сви до једног пробудили, кренули су као у неком трансу до литице, како би погледали ка мору и проверили да ли се у околини налази још неко копно. Када су стигли до ивице имали су шта да виде. У подножју литице, на оштрим стенама, било је насукано на десетине напуштених бродова, а таласи су запљускивали њихове палубе. Некима су били поломљени јарболи, други су имали поцепана једра и рупе у кориту. На преосталим јарболима вијориле су се редом заставе бројних познатих држава заједно са плавом заставом Обећане земље.
Срби се међусобно погледаше, па још једном погледаше доле ка подножју литице да се још једном увере у оно што су мало час видели. У тренутку је завладала гробна тишина, која се стопила са каменим крајоликом у јалову хармонију изневерених очекивања. Онда тишину пресече дечији плач.
У Београду, 06.09.2011.год.
Феђа Димовић
U busu se devojka svadja preko fona da se ne kaze Vukajlija nego Vujaklija za recnik... ocaj na njenom licu kad je shvatila da ne moze objasniti
Mokoš · 11. Maj 2011.