Izuzetno prometna soba/prostorija, posebno u studentskim domovima. Nekim čudom i ničim izazvani, ljudi imaju potrebu da svrate baš u tu sobu, u po dana i noći, čisto da se jave, telefoniraju, provere svoj mejl, pozajme nešto, popiju dve-tri kafe, posede malo (čitaj - 4,5 sati) i odu, na kraju. Dok trepneš, gužva kao na autobuskoj stanici.

Prvi ženski lerdi u srednjem veku. Njeno zelje je uvek bilo Bundes liga, a Turci su joj bili najbolje mušterije. Od dima koji je pravio njen hašiš nisi mogao da vidiš Stambol u sred bela dana. I sam sultan je voleo da brsti zeleniš i onda onako izdobijan upadne u harem i raščereči sve u njemu.
Legenda kaže da je zbog velike ljubavi prema Marku Kraljeviću ona izdala Musu Kesedžiju i podvalila mu špricani skank od koga je Musa dobio žešći trip da može da leti. Skočio je sa minareta i nabo se na Markovo koplje. Tako je naš Marko postao najjači srpski junak, a vila je dobila kesu dukata i dve nove mušterije za hedove, jer Marko je sve delio sa Šarcem.

Iako nekog možda upućuje na to, ova riječ nema nikakve veze sa engleskom „better“ – bolje. Naprotiv: njome se kod nas u nekim krajevima Bosne precizno označavaju sumnjivi otpadnici svake vrste, dangube i neradnici, poluklošari i poluljudi makar taj epitet od gomile zaslužili samo po izgledu.

Za prvi rođendan po difoltu dobija bejbi verziju dresa tatinog omiljenog kluba, tako da može da ga kompletira sa loptom koju je dobio na rođenju, takođe od ćaleta. Iako još nije ni prohodao, a kamoli progovorio kako treba, već zna napamet čitav snimak
1 - finala Kupa Šampiona '66. i celu biografiju Velibora Vasovića;
ili
2 - Osvajanje Kupa Evropskih Šampiona '91. i skenjanu facu golmana Olmete posle Pančevog penala.
Sa pune tri godine, već zna za izraze poput špica, felša, makazica, kornera, jedanaesterca, pedera, pičke, kurve, koje primenjuje u bilo kakvom kontekstu manifestujući se kroz sladak i simpatičan bejbi glasić, na očitu radost ponositog ćaleta. Sa četiri godine je već prisustvovao derbiju i nije se rasplakao od dima iz baklji i petardi bačenih na nekoliko metara od njega. Sa prvim razredom čini prve prave fudbalske korake, postaje petlić lokalnog fudbalskog kluba, kluba za koji njegov ćale i dan-danas igra. Ustvari, kapiteniše tamo. Njegov ćale.

Obnevideti od prenaduvavanja.

Random lik u kafani.

Epitet koji krasi brojna beogradska prigradska naselja u kojima se kuće grade bez ikakvog reda i građevinske dozvole, po random sistemu, udovoljavajući sopstvenim potrebama.
Do ciganmala se stiže uglavnom trocifrenim autobuskim linijama + x kilometara pešačenja do konačnog odredišta po neosvetljenom kaljavom sokaku.
A svuda unaokolo vreba smrt u vidu bandi pasa lutalica koje lokalni meštani uzgajaju zbog mesa i mleka. Ukoliko su gladni i žedni, što nije redak slučaj, mogu vas primorati da zažalite što ste se rodili svojim oštrim čeljustima koje je surova svakodnevica učinila nemilosrdnim prema strancima.
No ništa ne može zameniti taj osećaj slobode koji pruža pogled na beskrajno kukuruzište, voćnjake, bašte, plastenike, traktore i kombajne.
Miris dima gorućih drva i uglja u kaminima i smederevcima tokom zimskog perioda još više upotpunjuje utisak, terajući vas da se upitate kako se Knez Mihailova, Narodno pozorište, hotel Moskva, palata Albanija i gore opisana naselja svrstavaju pod jednu te istu odrednicu - grad Beograd.

Fraza koju obično čujemo tokom vožnje u poluraspadnutom autobusu na kome se sem vrata ne može otvoriti ništa više, do neke pepeljare, a umesto klime putnici često udišu i izduvne gasove motora. Prosečan srpski međugradski autobus starosti oko 15 godina, vidno napaćen, i iznemogao ne uliva sigurnost ni jednom jedinom putniku, a mnogi proklinju trenutak kada su seli u njega. Kada na to dodamo i kvalitet srpskih puteva, zagarantovani su vam potresi od 5 stepeni Rihterove skale tokom putovanja. Pored svih tih rasklimanih sedišta, olabavljenih stakala koja svakog časa mogu skratiti muke nekom od putnika, i crnog dima koji polako ali sigurno boji pluća svim (ne)srećnicima koji su stigli na ovaj bus, šlag na torti predstavlja šofer sa svojom destruktivnom vožnjom po sve putnike. Istina, možda je i najmanje kriv za celokupnu situaciju, ali do krivaca je nemoguće stići, a šofer je tako blizu, teško je uzdržati se od spontanih komentara, ali po nekad to i nije najpametnije.

Istina je da naše usmeno i pismeno predanje nije zabilježilo trenutak kada nam je neko sličan iskar'o čukunčukunčukunbabu, što uopšte ne znači da se taj čin nije dogodio. Čak šta više, dokazi su razbacani na sve strane, u nama i oko nas.

Iako potenciraju da je inat osnovna odlika našeg nacionalnog bića, treba se zapitati da li inat nazivamo pravim imenom. Da li se to naše "E, nećeš " izgovara drugom, a upućuje sebi ili je to ono "E, nećeš, mater ti jebem agresorsku u pičku ja, dođi 'vamo da te zub'ma zakoljem!" Znate onu frazu "kratak fitilj" ? Mi nemamo tih problema jer kod nas fitilj ne postoji. Eksplodiramo u ruci na prvi nagovještaj dima.

A, ta eksplozija - to je tek za priču. Poruši Snješka štreberu sa cvidžama pa ćeš biti svjedok njegove transformacije u veliko zeleno, najzelenije zeleno, volim te zeleno, zelen vjetar, zelene grane, brod na moru i konj u planini, čudovište. Nije teško pogoditi koga je crtač Marvelovog stripa imao za prvog komšiju.

Gdje sam, koji moj? Kakva su ovo vrata? "Če-ka-o-ni-ca". Kakva čekaonica? Šta čekaju unutra? Hvatam se za šteku prljavih vrata i dok ista škripe kao da nisu podmazana otkako su napravljena, otkriva mi se tajanstven i blago čudan svijet.

Isprva sam bio začuđen činjenicom da su stolice, kao i zidovi zelene boje. Nešto oko ekologije, kontam. U uglu Usain Bolt, vezuje pertle, pozdravlja, i nestaje u oblaku dima. Vidim neka konobarica uslužuje narod turskom_kafom, reko' "Daj der i meni jednu. Kako se bješe zoveš?" "Mimix", odgovori mi. Pomislih, nešto francusko, šta li već. Dok sam ispijao kafu u čekaonicu uđoše Dilan Dog i Paninaro, vodeći omanju kozu sa sobom. Sjedoše na stolicu pored Rokija, koji mi ranije reče da je iz Jagodine, taman dok je razbijao stolicu golim rukama. Ušao je još jedan roki, laganim korakom kao 123 i reče "JA SAM ZA VAS ZAPADNA EVROPA!". Jedan momak je pokušavao da uhvati neku radio stanicu. Ličio je na Rusa, sa sve šapkom i kozačkim brkovima. Našao je neku džez stanicu, pjevala Dženis Džoplin. Crveni baron je sve posmatrao zajedno sa nekim Ironičnim likom dok su se kolutovi dima širili iz lule koju je koristio. U to se pojavi neki lik i samo reče "POJZZEEEEEEEEEEEN". Ništa mi nije bilo jasno, dok ne pročitah primjer i skontah:"Bata Gugi, jebote".

U to sa drugih vrata, koja su neprimjetno stajala tamo sa druge strane sobe, pojavi se neki Beli, mislim, lik u bijelom mantilu, i pokazavši na mene, reče mi da ga pratim. Tamo me dočeka DR. Tufer Šmrc i odjavi se taman kad sam pošao da ga pitam nešto.

Šta ću, vratim se nazad, kad ono soba puna novih likova. Sav namrgođen, ne znajući ni zašto sam došao, pođoh da izađem, kad mi Mimix reče:"Ej Luki, de ćeš?"
"Ko će ga znati, malo sam u kukuruznom stanju uma. Razmislim pa ti javim. I daj mi još jednu kaficu, e to, živa bila i uzdravlje."

Dok sam ispijao kafu, i polazio ka vratima, u čekaonici se začuo vrisak. Okrenuvši se da vidim čemu vriska, ugledao sam tijelo onog Ironičnog lika kako leži na podu. Zakrivljena usta, spuštena desna obrva, ispala lijeva očna jabučica, krvarenje iz nosa. Gadan prizor, koji me je odmah uputio na trovanje nekim bućkurišom...

Izraz koji je nastao za vreme samoupravnog socijalizma, pa je u pitanju opština, ali može da se kaže i "to pravo u crkvu" ili "to odma' pod ruku, pa kod popa / matičara".
Koristi se kao prijateljski savet ortaku koji je sa ali neverovatnom ribom, koja ne samo da je lepa i pametna, nego ima i lep stil nošenja, bogate roditelje koji jedva čekaju da je se otarase uz veliki miraz, sjajnu karijeru, opisuju je definicije savršenstvo i govori tri jezika četvrti zamuckuje, a on je sav u fazonu "ma super se zabavljamo, još smo mladi za nešto ozbiljnije". A vama bi u poverenju pričao kako ima takvih devojaka kol'ko 'oćeš, samo njega čekaju. Dok ga jednog dana ne ostavi, za nekog natovljenog matorog biznismena-ološa, jer jebi ga - "vreme ne čeka ni na koga", a tada kad shvati dubinu svoje zablude, već će biti kasno - ostatak života će provesti po kafanama, ako ima sreće - pevajući o svojoj tuzi, a ako ga i sreća jadnog ostavi - slušajući druge kako kukaju, u oblaku dima i alkoholičarskog vonja.

Otkad se pojavio u obliku u kojem je i danas - a to je bilo prije tridesetak godina, pa sve do sada, internet je izrastao u jedno nepregledno, sveobuhvatno okupljalište. Postao je dostupan svima, mreža raste iz časa u čas, rastu i apetiti al ponuda vodi. Svako ko se pridruži mreži srasta sa njom, daje joj je neku svojinu, ili briše prašinu sa nekog značajnog djela, prepisuje ga i dijeli sa narodom. I opet, koliko god taj svijet kolosalno izgledao, prelazi se u nekoliko klikova. Tako danas na Youtube-u postoje tutori koji nas uče izbacivanju krugova od dima - kroz nos, Google-ov pretraživač iz arhiva, na crvenom jastučiću, iznosi svežanj u kojem se nalazi objašnjenje kako da izazoveš pijetlove na borbu do krvi, klik, ''Vrela Una, 23 godine, diplomirani stomatolog, živi 4 km od tebe, željna'', klik, ''Prodajem kartice za telefonske govornice'', i tako dalje, i dalje, dalje nego što možeš da zamisliš. A zamisli na kojoj se tek kurčevoj dubini nalazi ono čega nema ni na internetu.

Dobar izraz koji u potpunsti sam sebe objašnjava

Fraza koja izrazito moćno zvuči, toliko da se nekad pomisli postoji li neka druga konjica osim lake. Pa da se podsetimo konteksta...
Bitka se odigrala 1854. godine u Krimskom ratu, kod Balaklave. Englezi su poslali brigadu lake konjice da spreči Ruse da se dokopaju nekih topova. Međutim, Rusi su u međuvremenu na položaj postavili pojačanja, tj. nove topove...
Bitka u kojoj je laka brigada nestala je tako postala simbol ulude pogibije. Ono što mnogi danas ne znaju je da je juriš zapravo uspeo, odnoso laka brigada je zauzela položaje. Ali onima koji su ostali iza je izgledalo kao da oni nestaju u oblaku dima (tada se nije koristio radio, toki-voki, mobilni...) pa im nisu poslali pojačanje. Tako je laka brigada postala laka meta ruske konjice i pešadije.
Događaj je opevao izvesni Tenison kao slavno vojevanje, tako je to obično sa propagandom... A navodno je napisao čim je pročitao vest u novinama. Kasnije su snimljeni filmovi, hit Iron Maidena Trooper je direktno inspirisan ovim događajem.

Najveća flegma. Osoba koja ni u najzajebanijoj situaciji neće promeniti svoj blagoteleći izraz lica, a kamoli mrdnuti prstom.

Cigareta.

Uzvik koji se koristi kod mladih osoba kao upozorenje da neko nailazi,kada vrse neku krimogenu, ili tajnu aktivnost.

Superlativ smrada. Toliko smrdiš da štipa za oči i vidi se u vazduhu. Truješ okolinu. Ubijas žive stvorove kilometrima daleko.

Ne razmišlja, a i da hoće - nema čime. Glup, jebi ga.

Jebi ga, nije uvek mogao svak da se brije kako hoće, znalo se. Muslimanke briju mindžu, ove naše rutave i ovako su dobre. Znalo se brate šta je roker i kakav imidž njemu pripada, šta je omladinac a šta student sa izlizanim farmerkama, prosto izađeš na ulicu i znaš ko je ko i nema zablude. Na kraju znalo se šta je umetnik, ne nije to ni roker ni Georgijev koliko god milozvučan bio, umetnik beše poluzapušteni književni kritičar, nasukani slikar, i eventualno dirigent, i tu je tačka. Samo oni su bili ponosni vlasnici bradice, koja je kružila oko usana, sa obe strane se spustala ka bradi tu spajala i kupala u gustim oblacima dima drine bez filtera. Nema tu zajebancije, bila seda , tamna ili uflekana masnim pihtijama iz Era restorana beše umetnička.
Inače brada vrlo poželjna devojkama sa viškom hormona, željnih dobrog liza iz bliza, prosto ih stimuliše, češka šta li. Inače bradica koja je proslavila Vojina Ćetkovića , a Jovani Joksimovic umalo razvela (čitaj dalje) Željko je obrijan sada.Beše tako Joci porozela, da je slikaše i osta logo ružičastih.