Ortak iz kraja. Moderni provodadžija. Makro iz fazona. On ne uzima ljudima pare za svoje usluge jer to radi iz čistog zadovoljstva. On ne jebe. On toliko mnogo jebe da mu je čak i to postalo dosadno pa se sad pronalazi u tome da ortacima namešta ženske. Sve to iz jednog prostog razloga - onog osećaja kad može da podjebava druge na konto toga što je učinio nešto za njih. Uvrnuta verzija Kupidona.

Opis skičanja dvonoge svinje dok nalokana pokušava da pogodi pokoju reč neke stare kafanske pesme koja u srce pogađa. I vas pogađa, al' u mozak.

Treperava noćna svetla su odavno pogašena. O zlokobne i čađave zidove odzvanja gromki zvuk stražarevih koraka. Jedan od njih, tvrdom i krutom palicom tandrče po okrnjenim i zarđalim rešetkama, uz strašan kikot i glas, viče plahovite reči.
Napokon, kada je se sve utišalo (dovikivanje zatvorenika, njihove pretnje, smeh i plač), ostao je samo mrak. U mojoj zagušljivoj ćeliji, čuje se cviljenje miševa, koji gamižu unutar njihove majušne rupe. U tamnom kutu, kapljice padaju sa slavine i tupo udaraju o limeni, šuplji lavor i pri tom prave jednoličan ton.
Na škripajućem krevetu leži moj cimer. Odeven u atlet majicu i zatvorske, plave pantalone. Hrče i prigušeno uzdiše.
Ja sam u ćošku svog kreveta, do hladnog zida, uz metalnu šipku. Rukama sam obgrlio kolena, koja mi dodiruju nedra. Gola stopala su mi hladna, uprkos tome što sam ih prekrio belim, tankim ćebetom.
Ko zna koliko sam puta u noćima poput ove, okružen muklom tišinom i beživotnom prostorijom, gledajući u prozor koji se teško nazirao kroz tamu, razmišljao o sebi i svom zločinu.
Na staklu se kao vreo dah hvatala magla, koja je lebdela i bdila nad suvom i rastresitom zemljom, prekrivajući glomazni, rupičasti mesec, sa kim sam imao običaj da razgovaram ponekad.
Zašto sam ja loš? Zbog čega me ljudi van ovih zidina osuđuju?
Neću se ustručavati ni pred kim, a ni pred sobom. Da, ubio sam ljude! One koji su to zaslužili. Nemojte mi samo govoriti, kako nije na nama da odlučujemo o tome. Bogami jeste! Jer kada ti nešto koči napredak i miran život, sakati zajednicu u kojoj se nalaziš, to odstranjuješ po bilo koju cenu.Samo što se ljudi, za razliku od mene plaše kazne, jedino smo po tome drugačiji. Inače bi i oni učinili isto.
Posle dugog vremena provednog ovde nešto mi je sinulo:
shvatio sam bezvrednost svog života i bezizlaznost ovog položaja. Planirao sam samoubistvo.
Hteo sam da moj život zgasne kao lanjski snegovi. Hteo sam da u rani osvit, kada sunčevi zlatasti snopovi svetlosti seku sobu, mirno nestanem. Ali tada sam shvatio da moj bezvredni život ima još jedan cilj– da ne budem kukavica.
Ne treba da imaš hrabrosti da se ubiješ, već da postojiš.

Uctiva molba ljubaznih komsija

Izraz izveden iz pomalo uvrnute analogije sa zbirnom imenicom - gorivo. Sličnost između ova dva pojma jeste činjenica da iza njih kao nusprodukt nastaju gasovi. Tu spada sve ono što krckate, hrskate, zobljete i munđate tokom raznih indor i autdor hepeninga (bioskopske predstave, utakmice i slično) ili pak u toplini porodičnog doma uz nezaobilaznu limenku piva. Bele semenke, suncokret, kikiriki, soja, leblebije, čips, smoki ... nabrajanju nikad kraja. Ima gotovo istu važnost koliko i ulaznica za bioskop ili utakmicu.leblebije - važna napomena ... ne preporučuje se upotreba ove vrste griciva "indoor" tokom maratonskih bioskopskih predstava, sem ako niste rešili da ispraznite dva reda ispred i dva iza vas, kao i onaj u kome sedite i na miru pogledate film.

neverovatan obrt koji originalna misao moze da doživi prenoseći se od jedne do druge osobe

Doselio se u moj komšiluk, upisan je u moj razred i seo je u moju klupu.
Uredan i tih. Zajedno smo išli od škole do kuće. Bio je odlikaš, baš kao i ja.
Posle škole smo na brzaka uradili domaće zadatke i odlazili da se igramo u opštinskom dvorištu. Vazda smo se zavlačili u neke budžake. Naš hobi je bio istraživanje: kanal za popravku kamiona, zatvorsko dvorište gde su pitomiji zatvorenici primali posete, gradilište, zabačena dvorišta...On se veoma retko smejao i svemu je davao ozbiljan ton. Za nas nije postojala lopta i izbegavali smo drugu decu. Nisu znali da istražuju, njima je bilo do fudbala, izmedju dve vatre i slično. Mi smo bili posvećeni svojim budžacima.
Jednog dana nas je uhvatio pljusak na povratku iz škole. Počelo je da grmi. Nas dvoje smo leteli do svojih kuća da bi se spasili sigurne smrti : grom je birao metal, a nas dvoje smo na školskim torbama imali metalne rajsfešluse. Taj poduhvat spasavanja je bio njegova ideja. Bila sam mu zahvalna. I danas, kad zagrmi-setim se svog drugara.
Jednog dana je prosto nestao. Tada sam pošla u peti razred i bila sam ubedjena da je u suprotnoj smeni i da ću ga sresti. Odselio se.
Prošlo je više od 30 godina. Nikada ništa nisam čula o njemu.
Pre 4-5 godina sam srela njegovu mamu. Ostavila sam joj svoj broj telefona. Ispričala mi je da se moj drugar oženio, dobio decu, razveo i da je posvećen svom poslu. Zapravo, završili smo isti fakultet, studirali u isto vreme i nikada se nismo sreli.
Javio se posle nekoliko dana, bio je u prolazu, ostajao je u mom gradu dan-dva. Zatekao me u kolima, vozila sam tonu hrane i kućnih potrepština iz hipermarketa i žurila sam na roditeljski sastanak. Lila je kiša. Pozvala sam ga večeras svrati do NAS, nije mogao da precizira vreme, pa sam mu rekla da ćemo ga čekati.
Pozvonio je oko 22h. Moj muž mu je otvorio vrata. Prvo je moj drug bio zapanjen, a onda i moj muž izenadjen: moj drug je nosio ogroman buket cveća, vino i bombonjeru.
Razgovaralo se o svemu, najviše o njegovim dogodovštinama sa posla. Smejali smo se.
Posle nekoliko pića je reko:
"Da znaš kako je bila lijepa. Imala je rupicu."
"I sad je lepa. Kakvu rupicu?"
"Kad se nasmeje, na desnom obrazu ima rupicu."
Ja se smejem, oni gledaju u moju rupicu na obrazu ko da je baš tog trenutka nastala.
U neko doba je rešio da krene. Bilo je oko 4h ujutru.
Moj muž se ponudio da ga odveze. Uz put su ogladneli pa su svratili na pljeskavice.
Sutradan mi je rekao da je moj drug, dok su jeli te pljeskavice i vozili se, pričao o svojoj drugarici iz detinjstva, o meni.

Dobrano nekoga istući, vratiti na tvorničke postavke.

Davno je odustao od svega, živi u iluziji da ništa ne može da promeni i da za njega ne postoji nikakva svrha i relevantnost u ovom vremenu i prostoru.
Potajno se nada da će vreme doneti neki bolji život za njega, i da će mu neko drugi reći svrhu i poentu njegovog života dok je na granici da napusti realnost.

Ciničan komentar sportskog komentatora tokom izravnog javljanja sa mjesta dešavanja, koji je prvenstveno preko naših leđa dobio pomenuto putovanje.

Rečenica kojom sagovorniku jasno stavljaš do znanja neke stvari.
Prvi put je izgovorena od strane legendarnog Sime (onaj mali prcko sa crvenim brkovima) kad ga je Duško Dugouško konačno ispizdeo. Jebiga, sto pedeset puta, pa mora da ti pukne film.
Jes' da ga je munja zveknula po sred glave ali je ostao živ. Isto tako je i sa ljudskom glupošću. Neuništiva je.

PK

Zdravo, ja sam trešnjino drvo. Za prijatelje, Trešnja i ođe sam da bih ti skrenulo pažnju na par stvari koje ti i ostatak tvoje vrste uvijek previđate.
I ne, ne možemo da se jebemo.

Naime, kroz mene cirkuliše slična energija kao kroz tvoje tijelo iako se na prvi pogled to ne bi dalo reći, obzirom da vi ljudi primjećujete samo razlike. Bolje reći, vi tragate za njima i mislim da ne moram da te podsjećam kako vas je kroz istoriju to koštalo isuviše mnogo života. Jebi ga, kad 'oćete države u krugu lokalnih autobusa.

Elem, i ja sam živo kao i ti. I ja dišem, pijem i hranim se kao ti, doduše to činim na nešto drugačiji način. Reklo bih suptilniji.
Štaviše i jajebem (ne znam da li ti to radiš, u to ne ulazim) ali ne baš silovito kao pripadnici tvoje vrste. Opet se vraćamo na suptilnost.
Imamo još jednu sličnost. Zapravo imamo ih mnogo ali jedna je krajnje obskurna a opet vrlo značajna i zanimljiva.

I ja osjećam strah.

Strah za sebe i one do kojih mi je stalo.
Ja doduše sebe ne mogu samo zaštiti ali realno gledano, ne mo'š ni ti kad se uvališ u duboka govna. I tebi i meni je potrebna ruka spasa u bezizlaznim situacijama i to je ono što tebe čini čovjekom a mene drvetom.

Kad ti je žemska trudna, odnosno u slučaju da si žensko, ako si ti trudna, neko mora voditi računa da se još nerođenoj bebi ništa ne dogodi. Vidiš, još jedna sličnost. I ja dajem potomstvo.
E sad, trudna žena se ne može baš najbolje starati sama o sebi, osim u pričama tvoje babe koja je srpom u polju kukuruza presjekla pupčanu vrpcu kad je rodila tvog starog. E pa vidi slučajnosti, ne mogu ni ja i stvarno ne znam kako je to polazilo za rukom mojoj babi.

Pazi ovako, kada počnem davati prve plodove, tamo neđe pred ljeto, razna gladna gamad se okupi i napada me kako bi mi oduzelo ono za šta sam se borilo cijelog svog života - potomstvo.
Da do toga ne bi došlo, neki domišljati čovjek je došao na ideju da mi omogući da se uz pomoć nekog spreja borim protiv gamadi!

Taj sprej valjda funkcioniše po sistemu da kad me oni isprskaju njime, gamad koja me spopadne ostaje mrtva na mjestu. Beng i gamad nestaje!

Ima li nedostataka? Pa vidiš ima... Ono, ne znam hoćeš li se ljutiti ako ti kažem ali vi ljudi kad poslije jedete moje plodove možete da se otrujete i...

Čekaj, stani, jebo te kotedade! Nije moja krivica.
I ti želiš najbolje za svoje dijete iako znaš da neka gladna đeca u Africi ne jedu ni po mjesec dana i da ih čak i deda mraz zajebava zbog toga. Dobro, ovo zadnje sam izvuklo iz jednog vica ali kapiraš me. Je l' tako.

Ne ide a? Viđi ovako ti... Mene ako ne prskaju, na tržištu neće imati dovoljno zrelog voća i onda će da skoče cijene i ti ćeš morati da plaćaš skuplje da bi tvoje dijete imalo da jede trešnje je l' tako?

Neće jesti trešnje onda? E pa šuknem ti opet, neće jesti ni drugo voće jer se i ono prska.

A? Što je sad? Ne čujem te nešto. Odma' kacmo pomenuli pare si se stisnuo?!

E pa zato ćuti i sljedeći put kad te stari ili đed zovu na selo da im pomogneš, isprskaj me!

Isprskaj me, jer ja želim da to uradiš baš ti. To je moj fetiš a možda samo još jedna od laži kojom hranim tvoju sujetu.
Kao, ja jako želim da me baš ti isprskaš i skvasiš mi lišće, stablo i travu oko mene.
Reklo bih, da je to perfidan način izbegavanja da moji plodovi ne budu pobrani, a da ti pritom ego poraste do plafona.
Uglavnom mi prolazi...

Da raščistimo nešto na samom početku: bilderana nije isto što i teretana. Nikada nije bila, niti će ikada biti. Jeste, oba mesta posećuju dizači tegova (poznati međ' narodom kao bilderi), oba mesta imaju tegove, bučice i tako tome slične skalamerije, ali to nisu ista mesta. Bilderana je teretana nad teretanama, proto-teretana, alfa i omega, tačka na "i", kako god hoćete.

Dakle, nisu isto. Zašto? Zato što bilderanu posećuju samo oni pravi, što bi jenkiji rekli - die hard bilderi. Nigde drugde nećeš sresti takav profil ljudi. Mikrosistem toliko samodovoljan, da podriva sve zakone logike.

To je uglavnom jedna od prvih, ako ne i prva teretana koja se otvorila u nekom mestu, sa respektabilnim arsenalom za povećavanje misićne mase i za stvaranje snage. Respektabilnim je iz prostog razloga što je pravo pitanje kako je izdržao da ostane u upotrebljivom stanju posle gotovo 2 decenije rabljenja. I sam prostor u kome se sve to nalazi odaje utisak seta za snimanje nekog postapokalipičnog, distropijskog filma. Samo čekaš da Džon Konor iskoči odnekud i počne da drvi o tome kako je ovaj rat počeo još pre nego što je on rođen.

Khm, elem... Doš'o si neki kardio da odradiš, ono malo da razmrdaš te atrofirane mišiće i da ti stanjiš stomačinu? Neće da može. Ako ti se trčka, trči oko bandere. Traka za trčanje, nordijsko skijanje? "Dećko, nije ti to neki velnes, metrogejseks flafičizam, mojne se vredžamo!" - to će ti biti dobronameran odgovor kada nekog od redovnih inventar-posetilaca upitaš za bilo šta što nije masa je mama stavki. Mleko, jaja, plazma - taj neki raduljica.

Nema tu finoće, nisi došao na fizičko. Ili radi ili batali. Nemoj da rušiš koncepiju za benč klupom, ne ubacuj se u serije na benč klupi bilo kome, jer to nije kolo na svadbi, pa da se umuvaš pored dve mlađane djeve sa napupelim cikama. Em nije kul, em niko ne želi da svoj koncept ruši zbog toga što se ti mučiš sa golom šipkom kao prestolonaslednik sa srpskom gramatikom. Hijerarhija je i izmišljena upravo zbog toga da bi se kontrolisao neki red u džungli.

Mada, i pored tolike ozbiljnosti, nigde nećeš naići na iskrenije pohvale kada napreduješ u svom radu, kada ljudi sami ponude da ti pomognu sa većim težinama. Niko ti sa većim osmehom neće davati preporuke za korišćnje nove vrste suplementacije. Osmeh će biti srdačniji od osmeha Jehovinih svedoka i Kirbijevih prodavaca zajedno, dok pokušavaju da ti se ubace u gajbu i posade svoje opskurno seme uvrnutih ideja u tvoju psihu.

Da bi ti ugođaj prilikom boravka u ovakvoj jednoj instituciji bio potpun, na zidovima imaš izlepljene slike nabildovanih likova, sa skiciranim vežbama pored njih, koje objašnjavaju kako su oni samo mrkotrpnim i revnosnim ponavljanjem postigli takve rezultate. Naravno, da ne bi slučajno bio stvoren pogrešan utisak da se likovi lože na slike mišićavih likova u nekom pogrešnom kontekstu, tu su i slike nabildovanih cupika u nekoj odeći koja je bila in osamdesetih godina (što i ima logike, jer su slike tada isečene iz novina i odmah nalepljene na zidove).

Čistačice u većim ustanovama ili firmama.

Poziv korisničkom servisu (najčešće Telekoma) i verovatnoća da vam se javi ljudsko biće. Rešenje problema pada u drugi plan, a ionako je velika šansa da dotle i zaboravite zašto ste zvali.

Životopisi Svetaca.

Najčešće se odvija kada komentator nema nešto pametno za reći ili na terenu vlada početno ispitivanje snaga. S obzirom na to da moderni komentator ne smije utihnuti kako ne bi pokopao svoje radno mjesto, gledatelji su dužni slušati pojedinosti poput sage o probijanju igrača na najveću smotru koji su potekli iz nepoznatih klubova i koje njihovi nekadašnji igrači nikad ne zaboravljaju, tužnu povijest o afričkim nogometašima koji nisu imali za kopačke, prehranjivali obitelj s petnaest godina i išli na trening 40 km pješice svaki dan te naravno o igračima kojima su Sveci samo odskočna daska za bolji klub ukoliko s ozljedama ili ludom glavom ne zaglave u klubu kao Srbija s pregovorima u ulasku u EU.

Muško se izgleda zaljubi u nežne finese ženskog tela onog trenutka kada prođe kroz pičku i prvim plačem strese buđ sa zidova srpske bolnice u kojoj mu bejaše sudba da se rodi. Ako se kojim slučajem desi da mu blaženost tog kožom nabrčkanog organa promakne u tim prvim mahovima života, mnogobrojni susreti sa sisom koji slede će mu svakako staviti verige oko duše i osuditi na pečal do kraja života.
Pripadnik kuratog roda generalno u životu prođe kroz tri faze. Prva se svodi na besomučno bacanje majmuna u nesvest, maštanje o ženama. Tada posteljina miriše na svrš, na očajan zadah drkanja gde se celo prisustvo suprotnog roda svodi na njeno obitavanje u čovekovoj glavi. Tužna je to priča. Tužna solo narativa poput priče fenomenalnog solo gitariste iz malene srpske kasabe, koji je celo osnovno školovanje trpeo kokavce frajera zbog nošenja majice Metalike i Mejdena. Taj gitarista je jedinu utehu nalazio upravo u svojoj gitari. I kada je taj gitarista dovoljno navežbao sviranje sve svoje gitare, kada su se pragovi ogulili i kada su žice počele da smrde na gvožđe a prsti na krv, kada su se u ćošku nakupile kutije i kutije bensedina, gitarista je odlučio da osnuje bend. Gitarista je našao još dve budale, bubnjara bez jedne ruke i gluvog basistu. I kada je došlo vreme da gitarista zasija, on je vaistinu zasijao. Izašao je na sklepanu binu sklepanog kafića, oči su mu suzile od dima, držao ih je zatvorene, ali to gitaristi nije smetalo. Jer gitarista je poznavao svaki jebeni ton na svom instrumentu, svaki jebeni solo, svaku jebenu notu. I gitarista je izašao, odsvirao svoj solo i...završio. Jer gitarista je bio jedan, a ova dvojica nisu bila ni za kurac. Gitarista je bio sam i kao takav svakako nije ništa mogao da postigne. Nije bilo ritma, nije bilo linije. Nije se osećao usamljeno, gitara mu je bila tik ispod glave, pored uva. On je slušao i znao je da je apsolutno savršeno i besprekorno odsvirao svaki ton. Ali besomučno lupanje jednorukog bubnjara i blesavo treskanje prstiju po bas gitari ga je nadjačalo na zvučnicima. I kada se pesma završila, kada su ga sačevali nemi i zbunjeni pogledi nekolicine okupljenih ljudi i glupavo tapšanje napaljene balafurdije, gitarista je shvatio da je sam. Tek tada je shvatio da je sve vreme bio sam, kada je bilo previše kasno.
Drugi period mužjakovog života je već golo kupanje u pički. Mužjak se ženi, majka zadovoljno klima, otac plače, svatovi plaču jer misle da otac suze radosnice pušta, a očevo srce tužne note plete. Mužjak kreće da jebe. Ali vrlo brzo saznaje da mu je svaki žulj njegove jataganom ovenčane desnice mnogo puta draži no svako mekano i mirišljavo jastuče njegove voljene drage. Jer brak vam je, deco moja, najgora trgovina na svetu. Brak vam je sađenje drveta punog gorkih plodova. Sadnicu platite skupo, previše skupo, toliko skupo da je otplaćujete do kraja života. Proleće dođe, ptice zacvrkuću, ali pupoljci toga drveta ne mirišu na radost. Ne mirišu na lepo. Mirišu na govna, mirišu na urin, mirišu na povraćku i pun kontejner pelena. I tek kada muškarcu zadah prestane da divno miriše na vinjak već ruke krenu da mu bazde na izmet, tek tada muškarac shvati koliko se zajebao. Tek tada shvati da su mu svake batine zbog neplaćenog mesa iz kafane bile mnogo, previše draže od ovog parčeta mesa zbog koga je platio životom. Reče jedan moj drugar, u onim besanim noćima kada smo pluća punili marihuanom a jetru natapali pivom i gasili žar popušenih pljuga, reče on tada da se svaki strah od seksa i žena prevaziđe onog trenutka kada muškarac uvežba tehniku i nauči kako da jebe. Oh, kako se samo grdno varao. Dragi moji, svaki strah od seksa i žena se prevaziđe onog trenutka kada shvatiš da treba apsolutno da te boli kurac za nju. Kada shvatiš da je seks nalik životu: nemilosrdan, varljiv, ali pre svega sebičan. Za tu pičku ćeš ti svakako već višestruko platiti, i to onako kako ona bude želela. Shvati da ženi nisi potreban, da kurac nikada neće dovesti ženu do ludila. Da značenje "ženska ruka u kući" nema ono značenje koje misliš da ima, jer ženska ruka je jedina sigurnost u ovom neispitanom i nepoznatom svetu, jedino se njoj zna svrha, da dovede ženu do bunila, do mraka u svesti, do kolutanja očima. Žene od tebe traže nešto drugo, a jedino što ti možeš dobiti, i ono na šta će se tvoje celokupno uživanje u životu svesti jeste taj komad mesa koji si, avaj, tako skupo platio. Zato se prepusti, čoveče.
Dođe jesen, drvo koje je muškarac tako skupo platio je davno procvetalo, voćke na njemu se već žute. Ali to voće je sada odraslo, više ne smrdi na govna, ali smrdi na pare. I samo traži. I što ga više zalivaš, ono više traži. I što ga više nežno krpom brišeš, to prljavije i prašnjavije postaje. I što ga više mijuleš, što mu više pevaš, što ga više suzama oblivaš jer znaš da si mu ceo život dao, to gorčije postaje i manje privlačno za jelo. I tako završavaš svoj život, jadni i skapani čoveče. To voće koje si gajio, u koje si ceo život uzdao, koje je trebalo da ti podari zdravlje kao i svako drugo voće, uradilo je potpuno suprotno. Isisalo je svo zdravlje iz tebe, otelo ti život, skapalo te, ukralo tvoju mladost i podarilo je sebi. I ti ćeš, čoveče, plakati. Ne zbog toga što ti je voće sve to otelo. Ne zbog toga što ležiš sam, usamljen, što svakim samrtnim hroptajem postaješ sve lakši teret svojoj staračkoj postelji. Ne, čoveče, najveća nesreća nije u tome što tek tada shvatiš gde si bacio svoj život. Što tek tada zamisliš kako je mogao da prođe. Koliko tvojih noći je ostalo prospavano, koliko žena je ostalo neokrnjeno, koliko flaša je ostalo neotvoreno, koliko je kafanskog inventara preživelo da sada služi porodični ručak, nešto za šta kafanski inventar nikad nije bio namenjen. Sva tvoja nesreća će se ogledati u tome što ćeš shvatiti da će ta voćka, kojoj si dozvolio da ti ukrade sve, a opet je neizmerno, bezrazložno i glupavo voliš, imati istu sudbinu kao ti.

Iznenada se izdrati iz sve snage i na taj način prekinuti dotadašnju tišinu.

Rečenica redovna na holivudskom platnu, ali ne tako česta u srpskom dnevnom diskursu.

Pobednik takmičenja samostanski sleng turnir 1478 u Torinu. Organizator turnira Fra Prof PO ZAVRŠETKU takmičenja skočio sa Stalaćke stenu u Moravu. Ostali monasi razbežali se kud koji mili moji – revijalno. Pobednik Fra Agilni kasnije udavljen zajedno sa iskušenikom Stevčom u manastiru Torinu 1479 godine po nalogu pape.

Nijesu se ni u tim teškim trenucima odrijekli niti nijekali svijeze sa slengom.
Fašisti su nemačkoj nacionalnoj manjini odredili ulogu vladajuće nacije u tim krajevima.
Ova serija govori o tim teškim vremenima.