"Svet ovaj, isti za sve, nije stvorio nijedan bog i nijedan čovek, nego je uvek bio, jest i biće vatra večna ziva, što se s merom pali i s merom gasi".

Heraklit

"...Negde u Srbiji.Sasvim obična subota i sasvim obična diskoteka...Baja i drugar mu Tebra eksiraju 16. pivo,sočno podriguju,brišu se rukavom i nastavljaju da đuskaju.Dokle? Pa dok ne pritera."Valja šorati" glasno razmisli Baja,uze Tebru za ruku,pridržavajuci se onom drugom rukom u predelu genitalija i zadihano istrčava napolje.A napolju? Nekolicina debila ,poređani uza zid kao pred streljanje i u raskoraku ,zviždukajući najnoviji turbo hitić, predano izvršavaju fiziološku potrebu. Videvši to ,Tebra u žurbi nogom dohvati baricu,sočno opsova, zatim se neometano ušteka negde izmedju,stade u raskoračni položaj i ...ostalo je istorija.A kud ode Baja? On nije hteo da se gura,već potraži drugi skriveni kutak,sa bolnom grimasom na licu,ne spuštajuci sada već obe ruke sa genitalija i stežući zube.Brže bolje zađe iza ćoška,hitro baci pogled na stranu,ugleda dvojicu koja klečeći,sa rukom skoro do lakta nabijenom u usta,pokušavahu da izbace toksine iz organizma,ispuštajući pri tom neartikulisane zvukove.Baja,ne odgledavši kompletnu scenu,otrča u suprotnom pravcu ,okrenu se nesigurno oko svoje ose...Nigde nikog!Najzad sam,pomisli on! Svetlosnom brzinom stvori sve uslove za bezbedan rad i začu zvuk tekućine pri udaru u topli beton.Blagi osmeh razvuče se na njegovom licu,dok mu je slatko osećanje prožimalo telo.Vrhunac.Široko prostranstvo,ispod njega samo beton,ispred žbun,a pored...a pored njega dotrčaše dvojica,nošeni nekim životinjskim nagonima i onako žurno otkopčavajući dugmad klimnuše glavom Baji,pozdraviše ga (valjda se znaju sa fejsbuka) i nastaviše započeto.Baja takodje klimnu...obema glavama i mršteci se kao da opsova u sebi-Pa zar ne mogu na miru ni da pišam!? A mogao je...u WC-u.Ali nije hteo.Baja ti je to.On to radi u prirodi,na šljivi,njivi,kamionu,avionu,autobusu,po livadama,obalama...nebitno gde.Prosto nema mesta gde on "to" nije radio.I uvek je to nezaboravno iskustvo za našeg Baju,orača drumova,trgova,bulevara,ulica ,haustora..."

definicija pisana za takmičenje Bolje rob nego...

mama kupila traktora ! šč!

1)

- Oooo, komšija, staru majku li ti jebem, o'š više skloniti ovu bodljikavu žicu odavde, ubode mi se ćera malopre, seme ti se zatrlo da ti se zatre?!?!
- Skloni ti prvo tarabu što si mi uš'o 17 santima u dvorište s njom, pa ću ja žicu. U suprotnom - POLJUBIŠ ME U DLAKAV ČMAR, GOVEDO BRDSKO!
- Ih, ko mi kaže, SESTROJEBAC jedan, celo selo zna za tvoje grehe sa Dobrilom, Radoslave, ni Sava ni Dunav ne mogu da te operu, ščuo?!
- Heh, možda, Obrade, možda...al' sam ja barem zgrešio sa ljudskim bićem, što baš i nije slučaj sa tobom i tvojom KOZOM, OPAAA!!!
- ...
- E, svaka ti čast, Radoslave, sad si mu zapušio usta za sva vremena!
- Ćut', Dobrila, jebem li ti lebac krvavi, kud si sad našla da proturiš glavu kad sam mu šukn'o ljucki, bre??

2)

- Šta, samo toliko?? E pa, teško da češ time da mi zapušiš usta, mislim, malo si nerealan u trenutnoj situaciji...
- Pa, koliko još, majku li ti jebem onu bezobraznu da ti jebem??
- E pa, da si nju, k'o što kažeš, "jeb'o", ništa od ovog se i ne bi dogodilo, tata! Ovako sam te ja uhvatila sa nekom drugom ženom pa moraš da mi platiš ako ne želiš da patiš, hihihi...
- Uf, dobro, evo ti još jedna stotka...al' da znaš da si ista tvoja majka, ćero, blago onom koji te bude oženio...
- Znam, ćale, zato i ulažem u sebe, hihihi...

3)

- Don Profone, samo da vas obavestim da je ona situacija sa "izvesnim svedokom naše jučerašnje operacije Čarli" uspešno razrešena i da nam narečeni više neće predstavljati problem...
- Odlično, odlično...Usta, dakle, zapušena "motivacionom" ili "terminalnom" metodom?
- Heh, pa vidite, ovaj, Misirac nije baš najbolje razumeo vaše naređenje pa je svedoku ugurao pare u grlo, hehe...A znate i sami da ima skromno poimanje bilo kakvog vokabulara, kamoli vašeg, hehe...

4)

Egzaltirani hrvatski voditelj:...3 sekunde, 2 desetinke, valjda nećemo primiti koš...Slaven...VODIMO! 62:61, Đorđević će pokušati preko cijelog igrališta jer zadnja je sekunda iiiiiiii...

...ostatak je istorija koja se ponavlja.

Rem: A be bate Romule. Niko ni da svrati u radnju, da donese nešto. Kako da snimamo emisiju kad je ovako?
Romul: Znam bre batke. I ja se pitam. Pusti malo Majkl Đeksona, možda nam privuče neke mušterije.
Rem: Ajde. Evo Bili Đin da pustim.
Romul: Može batke, može. Puštaj.
Rem: Evo nam i prve mušterije. Odma' ih Đekson privuk'o. De si bre Garinča. Šta nam to nosiš?
Garinča: Opa majmistoro bre. Evo don'o sam nešto pa da trgujemo. Ovo je dres Roberta Karlosa, dok je igr'o za Brazil.
Romul: U bre. Pa to je relikvija. Šta tražiš za njega?
Garinča: Pet 'iljada dinara.
Rem: Mnogo kume, mnogo. Aj da prvo proverimo je l oriđinale. Baš slučajno ima ovde stručnjak za te stvari, Jamezdin, pa da proverimo.
Romul: Jamezdineeeee. Ava kari.
Jamezdin: O bre šta s'dereš bre. Suđ pula bre. Čujem te dobro.
Romul: More, gle'j ovo i reci je l original dres?
Jamezdin: Ček da vidim. Pa jeste žut k'o što bi trebalo, al' vi'š ovo ovde što piše R. Karlos nije u redu. Piše s flomaster bre i nema kragnu uopšte. A ni ovo Sinalko po sred grudi nije dobro. Nije ovo original.
Rem: Pu bre Garinča, nas si naš'o da zajebavaš. Marš napolje dok ti nismo majku jebali ciganjsku. Pu!
Romul: PU!
Garinča: A be hasmo kar vas dvojica. Jebem vas u usta ja.
Rem: Majku mu jebem, da mu majku jebem. Nas 'teo da prevari.
Romul: Džubre bre. Ček, evo ga Gezim. On možda ima nešto dobro. Znaš da je on polubrat od Fanki Đija. Pozdrav Gezime.
Gazim: Pozdrav. Evo ja don'o nešto da probamo da se dogovorimo.
Rem: Šta ti je to Boktemazo?
Gazim: Ovo je kobra kojom je Enver izbio zube Halidu u Ratu Favela, a ovo je jedan Halidov zlatni zub.
Romul: A be batke, to je istorija našeg naroda i narodnosti. Odakle ti to bre?
Gazim: Don'o mi Gagi. kupio od nekog kolekcionara kad je bio na turneji.
Rem: A je l original?
Gazim: O'š da kažeš da Gagi laže?
Rem: Ne, al' moram da proverim. Da mi ne stoji u radnju i skuplja prašinu ako je lažno. Sva sreća ima ovde iza ćoška stručnjak za našu istoriju, pa će dođe da pogleda. Škeljćim, idi po starog Mahmuta, da vidi ovo je l pravo.
Romul: Evo saće dođe Gazime. Sedi tu.
Rem: Evo ga. Majmistoro Mahmute.
Mahmut: Majmistoro. Kažeš da je neko don'o Halidov zub i kobru kojom je izbijen.
Romul: Jeste. Don'o Gazim. On je Fanki Đijev rođak.
Mahmut: Ček da vidim to. Aha. Pa nije baš original.
Gazim: Kako nije bre. Gagi rek'o.
Mahmut: Vi'š po knjizi koju je tvoj rođak Džole Džogani pis'o, Enverova kobra je imala samo jedan ekser i to rdžav, a ova ima dva i to zdrava. Plus Halid nije imo zlatne prednje zube.
Gazim: Majku mu.
Mahmut: Al' po oštećenjima bi rek'o da jeste iz tog perioda i iz tog rata, ali nije baš to što kažeš.
Romul: Za koliko se to može prodati?
Mahmut: Da je original, moglo bi čak i za deset 'iljada dinara, al pošto nije, može za flašu vinjaka.
Gazim: Pa ajde daj flašu vinjaka za to.
Rem: E pa a 'de ćemo mi tu da zaradimo. Ne mo'š tako. Dobiješ dva unučića vinjaka za ovo.
Gazim: PU bre! Majku vam lopovsku. Jeb'o vas vaš brat Đango. Daj ajde.
Romul: Rem, daj mu flašice i drago mi je da smo trgovali.
Rem: Ajmo i mi da uzmemo flašu vinjaka pa da se olešimo. Ne snimaj više, imamo za emisiju.

#u VIP sekciji kluba Stefan B. posle vrelog seksa odmara poznati biznismen
M. Kostić sa najnovijom pratiljom...#

- Kolence...
- M?
- Woliš li me?
- Otkud sad to?
- Pa mislim ouwaj, znam ja da ne može da ti se digne od hronične upale prostate a ne zato što te, ouwaj ne daj bože, ne uzbuđuju moja zategnuta mislim guza i šiljati sisići. Mislim ouwaj nije ni to problem, imaju male plave za to, nego ja bi da znam na čemu sam, što bi rekla tetka Vesna imam li budućnosti ovde, znaš?
- Jok more, al trpaćemo se dok je zanimljivo.
- A pa dobro, mislim i to je oukej. Ali mislim ako smem da pitam, mislim seks je muka u tim godinama a i nije da se bunim, razumeš, ali opet ja mnogo koštam Kolence, znaš. Ono, šminkica, krpice, torbice, cipelice, kolica, letovanja, materijal za novi projekat, čemu swe ouwo?
- Pazi ovako, kad sam bio mlad bio sam žgoljav, neugledan, niko me nije jebo dva posto, znači bagatelisali su me kao onog zeca iz crtanog Open Season kojim međed briše dupe posle kupanja, takve šećerleme ko što si ti mogo sam samo da sanjam, kontaš?
- Ahuaa.
- E onda su me jednog dana umodovali na nekom leglu nolajfera gde sam obično visio i tu sam prvi put okusio ukus moći. I da znaš mnogo mi se dopalo, toliko mi se dopalo da sam sebi rekao 'moram ovo da imam i u RL, jebeš mi sve'. Tako je i bilo, promenio sam sebi ime u 'Moderator', radio sam kao fanatik, skoro nisam ni jeo ni spavao, nosio sam gajbice po ceo bogovetni dan i sve tako dok nisam upoznao najmlađeg Krkobabića što je tada bio glavno mudo u ministarstvu za privatizaciju i kapitalne investicije, kupio sam šećeranu u Bačkoj Kasabi za jednu crvenu, ostalo je istorija.
- Jao, pa to je tako zanimljiwo i mwa, ali kakve veze to ima s bilo čim?
- Vidiš, Naco, kod tebe mi se možda čak i najviše sviđa što nisi osobito bistra pa sam sebi zvučim kao suvi genije. Ali da pojasnim, zato što nisam mogao da vas jalovim kao mlad i poletan e ima sad da vas trsim dok mi ne rikne pejsmejker pa kud puklo, ikad je ipak mnogo, mnogo bolje nego nikad.
- Aha, pa to mu onda dođe kao neka konačna osweta, mislim kao u filmowima, jel?
- Tako je, osveta je slatka kao šećer. Skini se i dodaj mi još jednu bombonicu, idemo ponovo.

1. Savetodavac
Psiholozi, sociolozi, Pere, Žike, Mike i ostali misle da je ovo najidealnija vrsta roditelja. On nadgleda decu, savetuje ih, ali od ranog detinjstva ih pušta da sami izaberu svoj put. Problem je što deca u pojedinim životnim fazama (čitaj: pubertet) sistematski pružaju otpor autoritetima (makar i nominalnim), pa je neophodno da ova vrsta roditelja zauzme čvršći stav, pa se događa da se transformiše u dobronamernog autokratu.

"Znaš sine, znam da ti dobro ide ta istorija i drago mi je što je voliš i što pobeđuješ na takmičenjima. Ali, ne znam da li je i koliko pametno da ti to bude profesija, istoričari teško pronalaze posao... Uvek može to da ti bude lep hobi."

2. Opušteni
Možda nije najbolja vrsta roditelja, ali je deci svakako omiljen. Pušta ih da izlaze koliko hoće, da prave žurke po celu noć, da budu bučni do mile volje. Ekstremniji slučajevi dozvoljavaju čak i da se duva trava iza kuće, a pojedinci (prevashodno muškog pola) se nakratko i sami pridruže veselom društvu svoje dece.

"Šta, ponavljaćeš razred zbog geografije? Jebi ga, ja sam barem pao na popravni zbog matematike, ali hajde sad. Mlađe generacije su luđe!"

3. "Gle, omače mi se dete!"
Ukoliko se već dogodilo da nisu imali kondom, ukoliko majka nije htela da abortira, eto, desilo im se da imaju dete. A njega neretko nisu ni svesni. Jednostavno ih se ne tiče ni koji je razred u školi, čak ni ne znaju u koju školu im dete ide, ne znaju ni da li spava kod kuće, ni zašto ne spava. Ovakvi roditelji su najskloniji porocima, najčešće žive u manjem ili većem siromaštvu, prevashodno jer dosta sredstava i ide na njihove poroke. Mada je toga bilo oduvek, ovakav stil života je širom sveta ušao na velika vrata posle seksualne revolucije 60ih. Ukoliko se dete samo ne izbori za svoj put, neka mu je Bog u pomoći.

Sin: Ćale! Daj mi neku kintu, da idem sa ortacima u bioskop!"
Otac: Kakav bioskop? Što sam ne zaradiš kintu?
Sin: Ćale! Danas mi je 18. rođendan!
Otac: Pa šta ako je 18. rođendan! Jesam ti ja rekao da je to čista slučajnost, puko je kondom, a bio sam naduvan i pijan...
Sin: Ćale, ja sam tebi rekao da ja to nisam birao...
Otac: A kao da ja jesam? Dobro, de... Evo ti. Ali, da mi vratiš kusur, treba Koletu da odnesem za vutru!

Istorija klimavih plocica.
Ljudi su uvideli problem: "Ovde cesto prolazimo, a kad padne kisa napravi se blato, i onda se skroz iskaljamo kad prolazimo"
Onda su smislili resenje: "Hajde da stavimo plocice! One ostaju cvrste i po kisi!"
Onda su ih poslagali na stazi, savrseno uklapajuci ivicu uz ivicu. Jedna po jedna, i staza je bila gotova. Ljudi su bili presrecni. Niko nije ni slutio za sta ce te plocice danas da sluze.
Upalo vam je nesto u oko. Trepcete, ali nista. Pada kisa, vi drzite kisobran, i hodate ka kuci namigujuci polomljenim klackalicama, ljuljaskama, parovima koji se kresu tu usput, babama (koje vam uzvracaju namigivanje!),dedama (koji vam uzvracaju namigivanje!?!?!?!?!?!), i ponekom kucetu koje trci da se skloni od dosadne kisice. Ni ne slutite da ce pomoc doci nepozvana.
Dolazite do ONOG dela.. Ciljajuci jednim okom, dok vam se drugo napunilo suza, vi gazite polako, plocicu po plocicu. Dolazite do prave. Gazite je na pogresnu stranu, ta strana se spusta dole izazivajuci ostar mlaz sterilnog blata koji vas pogadja pravo u oko, pa se onda, sa padom pritiska, spusta do vasih grudi, pantalona, i, polako vam puneci cipele, umire, vracajuci se u svoju komoru ispod plocice. Vi odskacete, upadate do clanaka u blato pored plocica. Voda prolazi kroz rupe oko odvezanih pertli. Pokusavate da obrisete facu rukavom na kome ima vise blata nego ispod vasih nogu. Umazete se skroz. Pokusavate da se popnete nazad na plocice. Cipele, uz glasno "MLJAC!" izlaze iz blata. Nastavite kuci. Uopste i ne obracate paznju ni na oko, ni na plocice. Sad vam je svejedno. Nek vam pucaju u koleno, koga je briga vise...
Dolazite kuci, zvonite na vrata. Cujete korake sa druge strane, majku kako se dere iz daljine "Stojadine, to je Vladimir, otvori mu!"
Spijunka zaskripi, bljesak svetlosti, pa opet mrak. Spijunka opet skripi.
Cujete oca: "Ma kakav Vladimir, ovo opet neki klosar dosao da trazi pare! A ovaj mali kad dodje, ima za jajca na plafon da ga obesim, da izigrava ventilator! De je do sada??"
Gurate blatnjavu ruku u dzep, prepipavate mobilni, mp3, nalazite kljuc na dnu dzepa, vadite ga i gurate u bravu..

Kraj školske godine. Kod mene tri keca (matematika, fizika i hemija) u dnevniku, naravno sva tri kroz cijelu godinu mog nerada i nezalaganja strpljivo sazidana i skuckana na temeljima veličine Rusije. 'Nači nema dalje! Jedina okolnost koja mi može pomoći je to što mi je razredna hemičarka, pa reko' smilovaće se...
Petak popodne, još samo sedam dana do kraja školske godine. Ćale kasni sa posla, a majka brižljivo gleda na sat, i miješa pasulj da ne zagori, i mrmlja, više sebi u bradu:
- što 'vo zaboga nema Gojka sa posla?
Kad odjednom, kućna vrata se otvoriše, i ubrzo zatvoriše sa treskom koji zadrma prozor u dnevnoj sobi.
-Šta je crni Gojko, sve polomi, pa đe si ti do sad, ručak ti se oladi? - zavapi majka
-U guzici, eto đe sam! Evo me iz škole, zvala me razredna! Đe je onaj mali?!
A onda, spazivši me u uglu kako ležim i gledam TV, pogladi svojim velikim radničkim rukama crne guste brkove i okrugle rumene obraze, pa onako, s obje ruke pređe preko proćelavog sjajnog čela na kome su svjetlucale male kapljice znoja. Fiksira pogled na moje oči tako, da osjetih, kako se, ne kauč, nego cijela opština izmače ispod mene. A onda lupi s obje one velike ručerde od sto, pa onako, držeći se čvrsto za njegovu ivicu silovito dreknu:
-Kako je u školi sto ti škola jebem?!
-O..o..oo..nn..aako.
-Šta onako jebem li ti sunce žareno!!!
-Nn..n..išta.
-Šta ništa đubre jedno neradničko, ti ćeš mene da sramotiš po školi!!!
A ja zin'o, nema slova da mi pređe preko zuba. Samo gledam kako da skratim ugao i da šmugnem preko vrata. Al' ne lezi vraže, onako iskolačenih očiju, fiksiranih na mene, ćale spazi kako se, držeći se leđima ivice zida spremam za kukavičku odstupnicu. U jednoj maloj sekundi debeli kožni vojnički remen, prepravljen na kaiš, iz njegovih pantalona se nađe u njegovoj snažnoj desnici i krenu prema meni, držeći ljevicom pojas od pantalona da mu bez kaiša ne spadnu.
-Nemoj Gojko,popraviće - zavapi majka
Ja krenuh zadnjim trzajem ka izlaznim vratima, ćale se zaleti za mnom, ali pustivši pantalone u magnovenju, one malo spadoše, on se spetlja, zape nogama za stolicu i pade koliko je dug i širok. Međutim, na moju nesreću, uspio je da me uhvati za nogavicu i 'ulovi' u zadnjem momentu. Ne puštajući remen - kaiš iz desnice a moju nogavicu iz ljevice, poče da se nespretno pridiže i zadihano prosikta:
-E sad ću da ti jebem mater!!!

Ostalo je istorija... Eh da, ćale mi sredio dvicu iz hemije.

- HOLANDIJA

Zemlja lala, pedera i kanabisa. Obzirom da mi Srbi za hortikulturu nikad nismo previše marili a ni da nam vutra nije nešto preterano potrebna pored drage nam rakije ( a i imamo ooodlične dilere sa Kosova – përshëndetje për vëllanë Hallim ), najveći utisak na nas svakako ostavlja krajnje slobodoumno guzičenje na ulicama Ajaksa, PSV-a i Ekselziora, što je definitivno dovoljan razlog da u našim konzervativno-pravoslavnim srcima naprečac osudimo sve Holandeze na večni boravak u najtoplijim kutovima pakla. E sad, i taj Hag je poprilično osetljiva tema iz razloga očigledne veze između nas i gorepomenutog ''guženja'' ali činjenice stoje i istorija se ne može promeniti...Do sledećeg rata, barem.
ČINJENICE: Ako i zanemarimo flamansku slikarsku školu koja je iznedrila ( opa, trojica ) neka od najčuvenijih imena likovne umetnosti ( van Ajk, van Dajk, Rubens...), nikako ne smemo zaboraviti da je Holandija odgovorna za nastanak nekih od najukusnijih žutih sireva na svetu što – složićete se sa mnom - ipak nije mala stvar. Pedera, pak, što se tiče, realnost je umnogome drugačija od gorepomenute Sodome i Gomore ali da JESU – 'vala jesu! Uostalom, možda im onako ružnjikavim Holanđanke i ne daju da umoče u nji'ove cenjene narandžaste vagine pa su, siroti, primorani da se prangijaju međusobno. Jebiga.

- JAPAN

Nindže, roboti i suši. Tri prve asocijacije na zemlju izlazećeg Sunca. Atomska bomba je četvrta. Zemljotresi peta, cunami šesta. Posetioci porno sajtova mogli da bi obogate ovaj spisak i sa terminima kao što su 'manga', 'hentai' i 'bukkake' ali nisam naišao ni na jednog zainteresovanog. Elem, ograničeni time što impresije o Japanu i Japancima uglavnom dobijamo preko serijala samurajskih filmova na B92 u kojima igra Toširo Mifune ( ovim putem želimo da im se i javno zahvalimo na tome ), vanrednih izdanja vesti RTS-a sa rifrešovanim bilansom žrtava i aktuelnim nastavcima epske porno sage ''Deep Asian Ass'' ( kako mi rekoše ), jasno je zašto o ovoj bogatoj i interesantnoj zemlji znamo tako malo. Ipak, u to da piju sake i pevaju karaoke uveče nakon posla i da bez izuzetka izvršavaju harakiri ako nešto zajebu na istom, poprilično smo sigurni.
ČINJENICE: Jedna od najstarijih civilizacija na planeti. Tehnološki sigurno najrazvijenija država na svetu. Industrija, ekonomija, umetnost, kultura...šta god vam padne na pamet – oni su to imali prvi. Ne prođe niti jedno svetsko sportsko nadmetanje da gomila Japanaca ne pokupi bar neku od medalja. I povrh svega toga, poklonili su nama - sirotim ali ponosnim Srbima, nove autobuse za prevoz. Ako vas zbog nečega volimo, dragi Japanci, onda to nije zbog toga. Kontrolori GSP-a – M'RŠ U PIČKU MATERINU!!!

- SAD

I konačno, tu smo. Najomraženija zemlja među nama Srbima. Državni i duševni neprijatelj broj 1. ( To dostignuće je utoliko veće ako se zna da je na specifičnoj rang listi mrskih nam naroda prestigla i Hrvate i Albance a za šta je imala daleko manje vremena od pomenutih. ) Ustvari, mržnja prema Amerima je toliko snažna da bi čak i eventualni armagedon u vidu ogromnog plamtećeg asteroida koji u nezadrživom naletu juri ka planeti Zemlji i njenom totalnom uništenju, bio rado pozdravljen od naše strane ukoliko bi PRVO pobio te izdegenerisane predstavnike ljudske rase pa tek onda uništio i ostatak planete. Dok do toga ne dođe, nadamo se barem tom uveliko najavljivanom Trećem Svetskom Ratu u kojem bi, ako je do nas, Sjedinjene Američke Države bile potpuno izbrisane sa lica Zemlje a njeni stanovnici pretvoreni u novo, biorazgradivo djubrivo – što svakako i jesu u trenutku pisanja ovog teksta. Razume se, do ovolike akumulacije besa u nama nikako ne bi došlo da nije bilo tog kobnog i ničim izazvanog bombardovanja ali animozitet prema naciji koja je svet obogatila žvakama, koka-kolom i Oprom Vinfri datira još s početka prošlog veka i pojavom prvih ideja o socijalizmu. Uostalom, ko je od nas ikada želeo da bude jebeni ''kaubojac'' u igri iz detinjstva?!
ČINJENICE: Gledamo njihove jebene filmove, jedemo njihovu jebenu hranu u njihovom jebenom Mekdonalds-u, pijemo njihovu jebenu koka-kolu, slušamo njihovu jebenu muziku...Ko je uz mene?!

N.B U sledećem i poslednjem delu, obračunaćemo se sa Englezima, Francuzima i Špancima a jednak književni tretman dobiće i Azerbejdžan. Autor.

Najave ujedinjenja
Postojala su dva ključna koncepta balkanskih integracija, početkom 20. veka. Prva je bila veoma interesantna i predlagala je formiranje Balkanske federacije, u koju bi ušle Srbija, Crna Gora, Rumunija, Bugarska i Grčka, uz mogućnost širenja na Bosnu i Hrvatsku ako to dozvoli istorija. E, sad, kad su velike sile čule za to, nimalo im se nije svidela ideja o supersili na Balkanu. Zato je prednost počeo da dobija jedan drugi koncept.
Ideja jugoslovenstva nije nastala preko noći, kako danas neki vole da veruju. Pojavila se u izvesnim masonskim krugovima još sredinom 19. veka, a do prvih decenija 20. već je uveliko uzela maha. I u samoj Srbiji nastale su organizacije, poput "Ujedinjenja ili smrti" (rođene iz oficirskih krugova koji su pobili Obrenoviće), na koje ću se vratiti u narednom delu.
Iako su Francuzi, Rusi i Englezi bili spremni da prihvate ovo rešenje- neke zemlje nisu: pre svega Austrijanci, jer je Jugoslavija podrazumevala da se njima samima oduzmu Hrvatska, Slovenija, Bosna i Vojvodina. No o tome kasnije.

Balkanski ratovi
U Srbiji su na mogućnost konačnog oslobodilačkog rata gledali sa simpatijama. Uostalom, već 20 godina se radilo na profesionalizaciji vojske, bilo je krajnje vreme da se i dobije neki rat. Srbija, Grčka, Bugarska i neizbežna Crna Gora su sklopile savez, koji je podrazumevao da ukoliko je jedna od njih napadnuta, to bude tretirano kao napad na sve njih. Sve je bilo tu: sila, volja, saveznici, razlog... ali ne i povod!. Za to su rešili da se postaraju upravo Crnogorci. Kao spornu granicu, ocenili su onu na Skadarskom jezeru. Brže-bolje, izazvan je baš tu incident, posle koga su Crnogorci zahtevali da Turci napuste dotično jezero. Turci su odbili. Izbio je Prvi balkanski rat.
U "odbranu" Crne Gore ušle su preostale tri zemlje: Grčka je Skadarsko jezero branila osvajajući Solun u Egejskoj Makedoniji. Srpska vojska je napredovala kroz Kosovo, potom upala u Staru Srbiju (vardarsku Makedoniju, odnosno, današnju Makedoniju), i bitkama kod Kumanova i Bitolja proterala Turke. Slične rezultate su postigli i Bugari. Srpska i crnogorska vojska su se spojile u delovima Metohije i u Sandžaku. Potom je, simbolično, pobodena srpska zastava u Jadransko more.
Kao i obično na kraju svakog rata, bilo je posla i za diplomate. Pregovore su organizovali Britanci. Kao Amerikanci danas, ispali su arogantna govna, jer su sasvim neplanirano stvorili još jednu državu na Balkanu- Albaniju. Nerado, sve pobednice u ratu su morale da je priznaju, iako su Srbi, Crnogorci i Grci već imali ideju kako da je podele.
Jedna zemlja je odbila da potpiše sporazum- Bugarska. Drage komšije su smatrale kako je srpska taraba ušla duboko u njihovu teritoriju. Tako je izbio Drugi balkanski rat.
Bugarska je napala Srbiju, kojoj su se pridružile Crna Gora, Grčka, a potom, nova članica saveza- Rumunija i- najvećim balkanskim obrtom sudbine- Turska. Za razliku od onog idiotskog rata, koji je vodio Milan Obrenović skoro 30 godina ranije, sada su Bugari bili ti koji su morali od usranih gaća da prave bele zastave.
Nova runda pregovora je organizovana u Bukureštu, a tu su Bugari faktički samo potpisali ono što i drugi godinu dana ranije u Londonu. Novi raspored snaga na Balkanu, međutim, nije se svideo jednoj državi. Pogađate o kome je reč.

Godinu dana, Srbija je bila tek nešto manja od Dušanovog carstva. Naravno, ekonomiji je bilo potrebno izvesno vreme da se oporavi, a novim teritorijama da se integrišu u državu. No, sve je bilo na pljuvometar da odleti u paramparčad. Beograd, glavni grad, bio je rekom udaljen od Austro-Ugarske, koja je počela da gomila trupe na Drini, Savi i Dunavu. Razlog je bio jasan: Srbija je morala ili da nestane, ili da se smanji, jer je za svega 30 godina dostigla gotovo polovinu one veličine, koju je Austro-Ugarska postigla za nekoliko vekova, a pretila je da nastavi da se širi- i to baš na njihove teritorije. Čekao se samo povod. A on je, u p(P)rincipu, uskoro stigao. No o naredne, nadasve uzbudljive 4 godine, u narednom delu.

Malog Miću život nikada nije mazio. Još kada je imao dve godine majka i otac su ga zlostavljali. Jednom prilikom su ga toliko nagrdili i potom misleći da je mrtav otišli za Nemačku. Mića, iako mali, zapamtio je neopisiv bol koji su mu svakodnevno nanosili roditelji, a naročito njegov otac svojim falusom. Dalji život ovog deteta činio se nemogućim. Međutim, priča ne bi bila priča da tu ja kao autor nisam umešao prste. Njega je sledećeg dana poluonesvešćenog pronašla suseda Marta koja je došla da od ove porodice zatraži malo šećera da ne silazi u prodavnicu. Rešila je da ga prisvoji i odnela ga je sa sobom u svoj stan na poslednjem spratu. Tokom par godina, Marta ga je negovala, pa mu je čak nadenula i novo ime. Nazvala ga je Dorijan. Njegov život se polako vraćao u normalu. Imao je nekoga ko bi mu svako veče pred spavanje čitao priče, ušuškavao u krevet i oblačio ga u haljine.
Jednoga dana, neka to bude recimo 14. Decembar, Marta je umrla. Sahranjena je pored svoga muža. Dorijan je tada imao 8 godina i Martina porodica nije htela da preuzme brigu o njemu. Smestili su ga u internat. Kako nije imao šta drugo da oblači osim haljina, to su pojedini profesori shvatili kao znak da krenu u akciju. Njegova bolna iskustva iz detinjstva su se ponavljala iz noći u noć na stolu zbornice. Tokom 3 godine boravka u internatu, Dorijan je usvojen od strane bogatog para koji nije štedeo ne bi li imao što više dece. Dorijan je mislio da su to dobri ljudi i da će mu pružiti dom. Ovi razvratnici su ustvari usvajali mnogo dece da bi mogli da orgijaju svakodnevno. Muž je bio lekar, a žena učiteljica. Dorijan je živeo sa njima i stoički trpeo razne stvari u svojoj guzici. Par koji ga je usvojio smatraoje da nije više seksualno zanimljiv jer je omatorio. Napunio je čak 18 godina. Dorijanu su dali karticu bez limita u znak zahvalnosti za sve što je pristao da uradi.
Rešio je da iskoristi neograničen priliv novca i da se okrene putovanjima po Evropi. Putovao je po mnogim zemljama. Došavši u Francusku naučio je da treba pažnju posvetiti modnim trendovima. Često je išao u Luvr obučen u haljine po najnovijoj modi. Bio je veoma srećan pošto su te haljine bile markirane i lepo su mu pristajale. Jedne večeri je imao zakazan sastanak sa kustosom Luvra. Zvala se Emili. Pošto je hteo da izgleda lepo, otišao je kod frizera i ofarbao se u plavo. Popevši se na vrh Ajfelove kule gde je sastanak trebao da se održi, video je Emili kako stoji uz ogradu i zove ga da priđe. Odmah ga je savatala. Primetivši da Dorijan reaguje na njene poljupce nečim između nogu, shvatila je da on nije žensko kao što je mogla pomisliti zbog haljina koje je oblačio. Ona je bila lezbijka i to joj se nimalo nije svidelo. Pobegla je kući. Zbog ovog incidenta, Dorijan je odlučio da se preseli u Milano i promeni svoj život iz korena.
U Milanu je primio katoličku veru. Primio je u svakom smislu te reči, ali o tom po tom. Kupio ogroman stan i počeo da se oblači kao muško. Išao je na razne događaje, tako da je i poziv mladog druga Đanija na fešn vik oberučke prihvatio. Gledali su nove kreacije za proleće-leto i to je Dorijana oborio s nogu. Posle revije je otišao kući i očistio prašinu sa kutije u kojoj su se nalazili karmini, tange, haljine i umetci za kosu. Ponovo je krenuo po starom. Jednom prilikom dok je bio u Vatikanu da vidi papu, puklo mu je slepo crevo. Morali su hitno da ga prevezu u bolnicu i operišu. Kada se probudio, shvatio je da je u katoličkoj bolnici gde su lečili sveštenike, pa i samog papu. Tu su ga smestili jer sa rasprsnutim slepim crevom ne bi stigao do neke dalje bolnice. Kada je se malo oporavio i došao k sebi primetio je da ga kardinali i sveštenstvo koje se tu lečilo gledaju sa oduševljenjem. Znao je da oni žele nešto što njemu nije strano. Iz tog razloga, ustao je sa kreveta i natrtio se. Pala je neviđena katolička redaljka. Na kraju je stigao papa i dok ga je odrađivao urlao je na Dorijana da se moli dok ga on guzi jer je to jedini put, put pročišćenja. Posle dva meseca Dorijan je pušten iz bolnice. Poučen ovim iskustvom i herpesom koji je dobio od sveštenstva rešio je da promeni veru. Postao je ponovo hrišćanin.
Otišao je u Makedoniju da živi. Tamo je krenuo na časove pevanja, ali je ubrzo izbačen jer nije znao da peva. Pošto je već prilično nabacio kilažu tokom boravka u bolnici, haljine mu nisu više pristajale tako dobro kao pre. Rešio je da se oproba u šou biznisu kao pevaljka. Dobio je svoj tv šou koji ga je proslavio. Ova nacija ga je prihvatila takvog kakav jeste i pružila mu šansu da postane njihov zaštitni znak. Dorijan je nastavio da se oblači kao žena i da peva izazovne pesme koje su masovno privlačile mušku, seksualno neopredeljenu publiku. Dorijan je sve to prihvatio sa uživanjem. Njegov život se konačno sredio i on je sada bio potpuno ispunjen i srećan.
Pošto je sad bio član pompezne makedonske estrade, znao je da mu pored imidža treba i umetničko ime. Sinulo mu je! Želeo je da se seća Marte koja je umrla 14-og decembra i morao je to da ubaci u svoju ličnost da je ne bi zaboravio. Ime koje mu je ona dala trebalo je da zvuči izazovnije, tj. pederskije. Posle sumiranja ovih faktora bitnih za estradnu identifikaciju, Dorijan je sebi nadenuo ime Doki 14. Sve ostalo je istorija.

Znam, to je isto kao Guča!

E, vidiš nije! Seoska slava u tvom selu nipošto nije kao Guča! Prvi razlog zato što je u tvom selu! Čak i ako je u selu pored, nikada neće moći biti kao Guča, jer koliko voliš da odeš u svoje selo, isto toliko voliš da odeš u susedno i da im gledaš žene! Pa šta ti Bog onda da!

Kad smo prešli preko toga, idemo dalje.
Euforija se oseća sigurno nedelju dana unapred. Osećaj pojačavaju prvi cigani i Srba iz Iriga sa čuvanim autobusom Alexandar, koji stoji tačno na centru sela i uvek prvi dodje.. Negde sam čuo da mu je tatu ubio voz na pružnom prelazu, ali nikad potvrđeno. Rampa se nije spustila valjda, ili se još nije digla. Ali to sad nije bitno. Odeš sa komšijom na partiju stonog fudbala, i misliš da je tvoje selo Vegas jebote! Ali stvarno to misliš, ne proseravaš se! A kako dani prolaze, sve je punije. Tezge se montiraju, svaka šira ulica i park u selu postaju parking, ali ne parking kako ga svi zamišljaju, nego kao da je neko prodrmao zemlju i ostavio auta tako kako su se zatekla. To su uglavnom lade specijalke, stari stojadini, po neki golf i slično. Ujutru rano pred njima vidiš starog cigana kako jede sendvič od po vekne leba, i 300g Nedeljković salame i dijamant majonezom. Onako skroz do ušiju masan. Šatori su u montaži, ali oni čekaju predslavu i slavu. A to čekaš i ti, da se odma razumemo. Omladina, ona najmlađa čeka nešto drugo. Autiće na udaranje, sa komentarom "bravo bravo bravo, naaaaagradna vožnjaaaa, auto broj seeeeedam" ! Nemate vi pojma koja je to sreća! Pa kad sam kao dete dobijao nagradne vožnje, srce mi bilo ko planina! A kad patkicu skinem! Ej ljudi, patkica na ringišpilu! A gurao me Sima, stariji brat od tetke, utovarao od sedme godine, kvartalno podeljeno, detelinu, pa kukuruze, pa drva a na zimu čistio 5 dvorišta snega. Mogao me gurnuti do drugog sela da je teo, al to tad nije bilo bitno! Odlutaše sećanja. Elem, gde smo stali? Kod šatora! Za predslavu peva Vesna Vukelić Vendi. Jebi ga, ne možeš da biraš, makar ćeš joj gledati pod suknju ako uspeš. Radije bi voleo da vidiš, ako si Sremac, neku tamburašku bandu, uglavnom Diku ili Zlaju iz sela, a ako te je muka naterala da dodješ stotinama kilometara daleko od svog pravog sela, onda bi makar taj dan voleo da čuješ zvuke (Manjače, Vitoroga, Like, Banije, Korduna). Ali nekako se svi nađete na toj Vesni Vukelić Vendi, a i posle celodnevnog ispijanja piva ili nečeg sličnog, retko soka, manje bude i to bitno. Bitno je da je sve puno.

Šator ko šator, sklepan od onih jadnih rešetkastih komada, sa ispreplitanim kablovima za struju i instrumente,koja se uglavnom krade sa obližnje bandere, gde jedno celo pre podne slušaš "jedan jedan jedan tes tes tes.... jedan dva jedan dva", kao da se štimuje orkestar bečkih dečaka u najmanju ruku. Ali ni to ti ne smeta, slava se približava.

Došao je dan predslave. Ako pada u petak, može se reći da je to meka i medina seoskog turizma! Još će biti punije, doći će i žena sa strane, a svi znamo zašto su došle. Šećerna vuna, kobasice, prasad i jaganjci na ražnju, pljeskavice kod Lisa, svilene bombone i drugo, samo su deo ugostiteljskog asortimana. Da ne pominjem da svako i malo gadljiv neće moći da pojede ništa od ovog, jer cigan Steva recimo, dok nabija prase na ražanj, u isto vreme, peče pljeskavice, cepa drva na obližnjem improvizovanom panju, vraća kusur i onako znojav od tolike vatra na 35 stepeni briše čelo keceljom o koju naravno briše i ruke. Čak sam čuo jednu anegdotu, koju ne mogu da potvrdim, naime u selu Vojka je jedan drug od mog druga (već i suviše sumnjivo, ali ajde) došao kod cige da kupi pljeskavicu, tj kod ciganke, i na pitanje šta ćeš od priloga on je rekao majonez, ona mu je to uredno stavila plastičnom kašikom, i kada je rekao senf, dotična je bez po blama olizala kašiku i istom zagrabila senf iz činije.

No nije ni bitno, dojam je bitan, dočarati detalje.

A na dan slave? To je već umetnost, ako bude sreće i istorija. od ranog jutra svi pomenuti mirisi pomešani, atmosfera se oseća u vazduhu, muzika se svuda sprema i donosi alkohol u velikim količinama. Zvao si sve drugare iz drugih sela i gradova koje imaš! Za seosku slavu se po pravilu sa svojima ne družiš u toku dana. Može pivo-dva dok skokneš u selo po hleb, ali to je to. Sa njima se uveče nalaziš, naročito ako se spremaju batine nekom gostujućem igraču. A da budemo iskreni, uvek se spremaju. I to je nekad bio deo asortimana što slava nudi, seljačko pesničenje zbog gledanja tuđih žena i to je sve. Ali sada je to nešto sasvim drugo. Tako da moram priznati, i zbog promene oružja ratovanja a i zbog godina, ne praktikujem ovaj deo više. I da vam budem iskren, nekad mi tako bude žao. Nekad mi dođe da se sa nekim pobijem, što mi je devojku samo pogledao. Osudite me, ali tako je! Kažem, nemam više onih kuražnih 19-20 godina, da skačem ko mlad poskok, ali poželim se nekad. Pa da idem na česmu pred manastir krvavog nosa. A ona ide sa mnom, onako uplašena, a ti heroj. Ih!! To je bio život!

Opet su me emocije podsetile i vratile unazad!

Uz sve pomenuto, znate i sami da ide sedenje pod šatorom do jutra, slušanje pomenute Vesne Vendi, u najbolju ruku Mileta Gelića Bosanca i revidiranje memorija sledećih nekoliko nedelja svima prisutnim a i neprisutnim. I svi, koliko god se folirali vole da dođu kod mene na slavu, da jedu da uživaju, ali samo oni koji počnu da se žale na sve, gube pravo na članstvo iduće godine! Znam i ja da nije savršeno, ali si pozvan od srca! U stvari, meni jeste savršeno!

A jutro posle slave? Kao ratno polje posle bitke, samo što nema krvi. Pola već popakovani i otišli, pola se u žurbi pakuje, i pričaju sa ostatkom kako zarada nije kao prošle godine, iako je tada bila kiša, i kako je stanje u državi loše. Ali doći će i sledeće, to je njihov život. Ne žele ništa drugo osim da prodaju plastične puške i pištolje i tombolu za 100din. I to je pošteno! Svuda smeća, praznih limenki od piva, po koja nedovršena pljskavica po jendecima okolo, a njih ubrzo razvuku seoske lutalice.

I to je to, od sutradan sve po starom, ustaljenom životu, čeka se prva seoska slava u komšiluku, na koju isto toliko voliš da odeš, i jedva čekaš. Tako, živimo od slave do slave, i uživamo, i ne foliramo se da uživamo! A to što smo malo sirovi i teški, takvi smo, ako hoćeš da dođeš, dođi brate i ne pitaj puno, a ako nećeš? Pa ni ja ne idem po nekim fensi objektima sa rakijom od maline i ostalog Berry voća, kako ih Amerikanci zovu, jer mi nije mesto. Ne idem negde jer je u modi!

Pa dođi dogodine na Vidovdan, ako stigneš naravno! Još ako je subota? (a nije, ove je bila!)