Akcija koja se:
1.-izvodi kod zubara proteticara
(u ruralnim sredinama)
2.-izvodi pre odlaska kod zubara proteticara
(u urbanim sredinama)

Kada se dvoje poznanika sretnu posle dužeg vremenskog perioda jedno od njih obavezno izgovara frazu "Pa gde si ti nema te k'o..." gde, u zavisnosti od znanja, raspoloženja & duhovitosti osobe koja izgovara sledi određeno poređenje sa nečim što nije česta pojava.

Voluminizirana spisateljica, pošto bih ja završio sa njom.

Штребер коjи je цeлу ocнoвнy и cpeдњy шкoлy пpoвeo нaд књигoм, a нa фaкcy je oткpиo cвe чapи пpeпиcивaњa и вapaњa нa иcпитy.

Sedenje na dve stolice, u bek-ap modu. Barem dok jedna od strana ne sazna, jebiga.

Mesto koje se preporučuje osobama kojima novac nije nešto naročito prirastao k srcu. Kako vreme neumitno teče, i kako tehnologija sve više i više napreduje, kockarnice su razvile sve više i više načina na koje će vas očerupati do gole kože i oduzeti vam vaš mukom stečeni novac. Uprkos svemu tome, one su uvek pune ljudi, jer svako ko dodje na ideju da poseti ovakav objekat u glavi ima samo jednu misao, a to je da će poharati kazino i da će isti napustiti sa rekordnom sumom novca i sa dve šarmantne dame čiji bi se moral mogao dovesti u pitanje. Ono što zaista sledi posle ovakvih maštarija jeste otrežnjenje koje jako brzo i ponekad jako bolno vraća u realnost u kojoj nije sve tako idealno, javlja se misao da je taj novac mogao biti potrošen na mnogo pametniji način, a i u većini slučajeva se dešava da je igrač izgubio zadnje pare sa kojima je trebalo da uradi nešto. Iako je pristup ovakvim objektima zabranjen licima mladjim od 18 godina, njih (verovatno zato što je zabranjeno) najviše i privlače takva mesta, i misle da su izuzetno važni zato što su su seli za rulet u svojih 15, 16, 17 godina, ili ako su pare za užinu potrošili na slot aparat.

Nagoveštaj i uteha sagovorniku da nije on taj koji je prošao najgore.

Sleng. Nešto za šta se mnogi sećaju da su se borili. Puškom, crvenom knjižicom, medijima... U proteklih 200 godina se ratovalo diljem vaseljene, pa sada kada smo se skoro svi oslobodili, da se samo kratko osvrnemo na rezultate:

Čovek, Beograđanin, lingvista, pisac, umetnik, jedan od prvih koji je imao dovoljno hrabrosti da ukaže na sve kontroverze, nameštaljke i spletke vezane za B92 i Drugu Srbiju. To je učinio najpre svojim filmom Slobo-Klintone (1999), zatim angažmanom u prvom srpskom web-zinu "Krompir" (1999 - 2005) i sve to krunisao alegorijsko-satiričnim romanom "Leposava" (Kornet, 2007) kojim je uzburkao strasti u redovima Druge Srbije i za svaki slučaj od strane najuticajnijih njihovih predstavnika (Teofila Pančića i Nataše Kandić) proglašen za fašistu. Ovaj roman nominovan je za NIN-ovu nagradu, a Ćosić posle toga više nije pisao romane, ali je objavio kapitalni "Rečnik sinonima" ("Kornet", 2008.) koji predstavlja ogroman korak u savremenoj srpskoj leksikografiji. Koliko je moguće saznati danas, bavi se pisanjem svog drugog romana za koji se nada da će, kako navodi u intervjuu za srpsku Wikipediju, dostići jednak uspeh u Srbiji i Hrvatskoj i time ponovo po nečemu postati PRVI.
Inače, Pavle Ćosić je delovao u umetničkim trupama "Pipi kola", "Talent Factory" i "Ilegalni poslastičari". I dalje predstavlja deo srpske andergraund, avangardne umetničke scene.

Необорив доказ да је данас довољно имати прелазну оцену из енглеског језика у средњој школи или факултету да би могли да радите као преводилац. Ово посебно важи за DivX филмове за које вам је потребан специјалан декодер да бисте дешифровали све оне куке и мотике што се појављују по екрану у недостатку ћириличног фонта. Па још кад су слова бела и неоивичена а позадина још беља... Или кад се титл наређа у четири реда па заузме пола екрана... Или кад се преводилац смори па искулира неколико "баш тешких" реченица... Или кад крене на силу да преводи изразе које није могуће превести на српски... Ма узбуђењима никад краја!

Entiteti koji celog zivota nisu radili nista, jer su to metafizicki obdarena stvorenja kojima je ispod casti da zavrnu rukave. Svi ostali su glupi, a njima je ovaj nepravedni zivot dodelio toliki IQ, da je grehota upotrebiti ga na bilo sta drugo osim na kritikovanje i kukanje. Zivot ih nije mazio i mnogo su puta u istom bili povredjeni, zato ostatak moraju da provedu u sazaljevanju sebe i drugih, to je, eto, njihova sudbina, da su prokleti i da ih niko ne razume. Najradije bi se uvalili nekom ko ce ih izdrzavati, da bi mu drzali predavanja kako je plitak i kako nije shvatio sustinu dubine. Imaju ca jedno "umetnicko delo" koje su zapoceli pre X godina i nikada ga nece zavrsiti, jer, kad bi ga zavrsili, verovatno bi izgubili status umetnika. Ne smeju da rade, jer ce institucije savremenog sistema ubiti njihovu individualnost, a i, ne zele da ljudima nabijaju komplekse, jer znaju sve bolje od svih. Uvek su protiv, i jako im je zao sto moraju da gube vreme na neke stvari koje su samo za obicne ljude- tipa pisanja, sranja, tusiranja, rado bi i za to vreme sedeli i razmisljali o uzvisenijim nekim stvarima- ali zivot nije fer.

Nema te škole koja vas može ovome naučiti bolje od Miroslava Ilića.

Ljudi koji su dosta toga propatili kroz život, bla bla bla... TRUĆ!

Ljudi... Čisto sumnjam da bi se mogli nazvati ljudima. To su studenti, i košto mi je jedan dobar autor jednom prilikom rekao, studenti su pičke. Ali eto, neke tamo konvencije kažu da i za njih važe ljudska prava pa bi se mogli uklopiti među ljude. Elem, ovi studenti nisu zadovoljni ponuđenim izborom hrane u menzi i često ne obraćaju pažnju na dužinu reda iza njih i broj ljudi koji gladno gledaju grašak koji je gore navedena vrsta "ljudi" obišla u širokom luku. "Neee, grašak je užasno spremljen" "O bože kakve pomije" "Ova mrkva je užasna" i ostale, konstrukcijski slične rečenice izlaze iz usta ovih nježnih, sirotih i napaćenih duša. MORE MARŠ! Zašto uopšte dolaziš u menzu, kad nosiš tuđu kožu na skoro svakom pedlju sopstvene i kitiš se skupim nakitom, a? Kad ti ćale i keva daju soma evra svaki mjesec da završiš Megatrend, zašto ne bi otvorila privatnu menzu i spremala specijalitete francuske i italijanske kuhinje? Čast izuzecima koji stvarno studiraju u teškim uslovima, ali oni obično jedu šta stignu. Žaliti se na hranu u menzi, na najjeftiniji i najveći obrok koji možeš da dobiješ, je besmisleno. Čak i radnici u rudnicima nemaju takve uslove. Dođem kod čovjeka na slavu, rudar 20 godina i pitam ga, onako bezveze, kakva je hrana. Suvi obroci. Ništa više. DVADESET GODINA. A oni zadržavaju gladne ljude koji hoće nešto da urade sa životom, pa su upisali faks. Čekaju hranu kao da čekaju bolja vremena. E pa, dragi moji, bolja vremena neće skoro, a što je u porciji, u porciji je, pa izvol'te.

Prijatno!

Moderne provodadžike.Mesta gde stidljiv i zbunjen traži zbunjenu i stidljivu zbog braka i dugog i srećnog života ,a pri tome ni jedno ni drugo ne znaju da rade na kompjuteru i imaju averziju prema internetu...

Vicevi koji opisuju rivalstvo dva prošlo-pored-velegrada mesta.

Promašiti, pogrešiti, loše uraditi.

Kaže se za nešto nevoljno ili nedovoljno dobro odrađeno.

Ciao (čitaj: ćao; ci>a = ća) pozdrav u neformalnim situacija koji je iz talijanskog idioma ušao u mnoge jezike. Koriste ga govornici zaista velikog broja svjetskih jezika. Ćao se kao pozdrav može upotrijebiti umjesto: zdravo, bog, bok, doviđenja, dobar dan, dobro veče, laku noć, vidimo se, pa čak i umjesto zbogom. Važna je napomena da se radi o neformalnim situacijama, da nam osoba kojoj kažemo ćao mora biti bliska: prijatelj, rođak, bliski kolega.

Riječ je venecijanskog porijekla, razvila se od riječi „schiavo“.
otprilike ovako: schiavo – schiao – sciao – ciao

Riječ schiavo znači rob, odnosno sluga. U Veneciji (još u 18. stoljeću) njome su se služile sluge da bi pozdravile i izrazile poniznost i poštovanje svome gospodaru: „vaš sam sluga, sluga sam pokoran, vama na usluzi“.

Pozdrav koji je prvobitno, u svom izvornom značenju, imao zadaću strogo pokazati razliku na društvenoj ljestvicu dviju izrazito udaljenih klasa, nekoliko stoljeća kasnije postaje pozdrav među prijateljima i bliskim osobama.

Pozdraviti s „ciao“ stariju osobu, osobito nekoga kome se obraćamo sa „vi“ smatra se nepristojnim.

P.S.
Daljnje kopanje dovelo bi nas do riječi „esclaus“ koja je provansalskog porijekla, pa do latinske riječi „sclavus“, ali to je neka druga priča.

Osoba koju poseduje svako selo. Kao model sela uzećemo zloglasnu Omarsku pored Prijedora u zapadnom delu RS. U Omarskoj živi osoba koju ćemo nazvati Dragan i koja je glavni jebač u selu (atar od cirka 5000 stanovnika). Dragan je srednje visine, rumen u licu (seosko rumenilo) i ošišan na neku primitivnu tarzanku. Vozi nabudžen beli golf II iz 1987. i njime čini čuda na seoskim igrankama (svaka će se snaša upecati na njega). Dragan po danu radi šumske poslove (uglavnom na pilani, ređe kao vozač) a naveče pije u kafani 'Kod veselog brke' sa svojim drugarima sličnog profila (traktorista, zemljoradnik/stočar, lugar itd.) Vikendom Dragan i njegove lole gostuju u diskoteci 'Maximum' u centru Omarske, i tu pred snašama i drugim seoskim lolama pokazuju svoje umeće ispijanja enormnih količina alkohola. Naravno, Dragan je glavni u društvu, jer on poznaje sve konobare, izbacivače i viđenije domaćine u Omarskoj. To ga uzdiže u očima seoskih snaša koje u njemu vide idealnog muža ('vide širokije ramena jebo te kuruzna mrva... ju kako je seksi ovaj Dragan... kako mi je šljatka njegova frizur'ca...' itd.). U slučaju nekog nesporazuma, Dragan će bez ramišljanja da potegne prvu flašu piva od po litre koja mu se nađe u okruženju i njome da lupi bezobraznika po glavudži, time dokazujući da je još uvek glavni jebač u selu (seoski autoritet).

To su one linije u Beogradu čija se trasa ili linija kretanja nalazi tj. svodi na okolinu raznih sportskih objekata. Najčešće su to linije 33, 48 , a ponekad i 25. Pošto su autobusi na tim linijama česti kao kiša u Atakami, znaju da se jave ogromne bujice ljudi koji idu na stadion, te nakon toga i gužve. Gužva u njima je natprosečna, jer se tolike mogu okusiti samo tada, kada u krcat autobus na stanici pokušavaju ući još petoro-šestoro ljudi.

- primer zasnovan na istinitom događaju ( Partizan - Jagodina ) -