Logičan zaključak velikog broja kladioničara kada vide da neki klub gostuje u Rusiji. Inicijalna kapisla koja ih tera da sve pare stave na domaće baćuške koje su, po njihovom mišljenju, navikli da glume Eskime i sasvim im je normalno da pikaju lopte na debelom minusu.
Nema tu velike mudrosti; mator je dekica pa na konto toga zna kako je ruska zima sjebala Hitlera, a Bože moj, zašto ne bi nekog tamo sa Pirinejskog poluostrva. Jer, po njemu, ne postoji toliko kvalitetna gostujuća ekipa koja može da anulira Sibirski kijamet i vrati se iz tog pakla uzdignute glave. A samo se jednoprocentni udeo popunjivača tiketa seti da nije svaka država Lesoto ili Burkina Faso, pa na osnovu toga, sa velikim uspehom ume da razlikuje pahulje snega od vune Merino ovce.

Kao i obično kad naš neki klub igra neku međunarodnu utakmicu, ili reprezentacija neku bitnu tekmu na svetskom prvenstvu (što u zadnje vreme nije slučaj) u 20:45h sedaju otac, sin i deda da gledaju. Otac (po prirodi nervozan čovek) samo što došao iz prodavnice doneo gajbu Nikšićkog ( za svaki slučaj da ne nestane ako Stojković primi go sa nekih 39.5 metara kako što zna) .

Ultimativan pojam tišine. 'Nači, tiho u pičku materinu. Zvuka bez. Ne čuje se, fazon, ni muva kako leti. Možda eventualno samo prigušeni otkucaji srca prisutnih i šum trepavica pri pomeranju istih. Jebeni muk.

Inače, veoma retka pojava u današnjem svetu, pa čak i na grobljima, gde je - razume se - originalno i nastala. Možda još samo prisutna na utakmicama fudbalske reprezentacije i časovima onih i dalje u školstvu prisutnih old-skul profana i profanki kojima ‘mesto krvi u venama cirkuliše Bratstvo&Jedinstvo i drug Tito. Tja, uskoro će i oni u večna lovišta...

Svi decibeli sveta – ujedinite se!

touristica domestica serbium

Retka pojava koja je uzela maha otvaranjem sve većeg broja objekata poput Domino's picerija i sličnih fast foodova. Inače noćna mora ljudi koji ne vole kečap.

Kombinacija morbidnog, svakodnevnog, tužnog, veselog i ponajviše besmislenog. Umesto da opevaju cvetna polja, dolazak proleća i njegove vesnike, oni u prvi plan stavljaju donji veš, sponzoruše i Ferarije.
Pošto su poznati noviji stihovi, evo nekih old skul primeraka:

Kažemo za previše lakovernu osobu. Onaj koji bi i najnerealniju i neverovatniju priču prihvatio kao istinitu. Ali ako se samo jednom opeče, da ne kažem ogrebe, prestaće da veruje i samom sebi.

Popili su oboje po ćušku dok su prelazili preko praga. Već je bio mrtav pijan ,nosio je treger majicu sa flekama od hrane koju je jeo poslednjih mesec dana.
Svaki put nakon ulaska u kuću dobijali su sledovanje batina,većinom bez ikakvog razloga. Vadio je stari kabl od pegle njime tukao Zorana.
Gocu je samo šamarao, ona je devojčica i prema njoj je zato blaži kako im je govorio.
Mi, deca , smo mogli da čujemo po koji vrisak koji je dopirao iz njihove kuće i uspevao da nadjača turkoidne melodije. Sutra dan u svlačionici bi videli posledice „tatine ljubavi“ na drugu iz razreda.Bili su to mrko plavi podlivi po celom telu u obliku kabla. Imali smo samo deset godina , ali svima nam je bilo jasno šta se događalo. Znali smo da ne treba postavljati nezgodno pitanje:
„Šta ti se desilo?“
On se zvao Zoran, a njegova godinu dana mladja sestra je nosila ime Gordana, al’ smo je svi zvali Goca. U naše dvorište su se doselili pre par godina iz nekog sela u blizini Beograda. Živeli su tu bespravno kao i mi i naše komšije. Oni su delili predratnu kuću ,a moja porodica je živela u pomoćnoj kućici koja je pre rata bila namenjena posluzi. Niko nam nije mogao ništa, jer su i posluga i vlasnici pomrli i nisu imali bližih rodjaka koji su mogli da polažu pravo na nju, a država nije ni najmanje marila za to.
Ceo plac sa kućama i dvorištem je užasno oronuo. U dvorištu nije bilo ni jedne jedine biljčice osim par suvih ostataka nekadašnjeg žbunja koji su tako stajali od kad znam za sebe. Zimi je nebetonirani deo postajao prava kaljuga. U svakom uglu se nalazio raznorazni otpad, stare stolice, raspala kolica za pijacu, zarađali bicikli,pokvarene rolšule,roštilj....
Sunce je dopiralo do dvorišta samo u podne, svuda oko su bile višespratne kuće, tako da je mamina rečenica- „Ovde živeti je mrak.“- imala bukvalno značenje. Na ovom mestu je raslo petoro dece, nikome se nije svidjalo što živi ovde, al’ niko od nas nije imao dovoljno novca čak i da pomisli na kupovinu stana. Stare komšije su odavno ostale bez posla,pa su prodavali farmerke na Bulevaru, moji su radili u državnim firmama za mizerne plate. Žena pijanog komšije je radila u školi kao tetkica za minimalac, dok je on radio u građevinskoj firmi. Oboje su imali završenu samo osnovnu školu.. Moji su ih često ogovarali sa drugim komšijama i stalno se provalčila ista priča-„Kako neko može da napusti svoje imanje i da dodje u grad i jedva uspeva da prehrani decu? Kako je to nekom bolje?“
Svaki put kad mi se Zoranov tata približavao podilazila me je jeza, jedva sam izgovorao -„Dobar dan ,čika Rašo!“- da ne zamucam.Samo bi prošao pored mene ,a zatim je sledio udar vonja sačinjenog od znoja i „Baltik“ votke. Sem na gradjevini komšija Raša je privatno radio i kao vodoinstalater i ako nije imao potreban zanat. Moja majka ga nije podnosila ,a ćale je uvek bio ’ladan. Mislim da je jedino mog oca voleo od svih nas u dvorištu, možda ga je više voleo i od rodjene dece. Tata ga je zvao uvek kad bi nam crk’o bojler ili veš mašina. Retko je uspevao da obavi posao kako treba.Posle zahvata na mašini ili bojleru ostajao je ceo dan u našoj trpezariji , ćale ga je nalivao pivom i rakijom , a za to vreme mama nije napuštala spavaću sobu. Čini mi se da je izbegavala čak i odlaske u toalet. Ja sam ponekad sedeo sa njima i slušao njegove baljezgarije, postajale su sve gore i gore kako se povećavala količina alkohola u njegovom organizmu. Posmatrao sam ga satima kako ispija pivo ili neki drugi alkohol, moja usta su bila otvorena samo što mi bale nisu curile , jer mi se činilo kao da sipa u kantu svu tu tekućinu a ne u sebe, kao da je imao crevo koje nema prepreka do njegovog stomaka. Jednjak, dušnik ništa.

Retko smo napuštali naše dvorište, tu smo se igrali sa svom decom iz okolnih kuća i zgrada, omiljena igra nam je bila gadjanje koša koji je ustavari bio krug nacrtan na zidu, nekad smo se igrali žmurke. Prestali smo sa žmurkama kad sam zgazio na zardjali ekser u šupi , pa su morali da me vode u bolnicu da primim Tetanus. Od tada smo prešli na jurcanje po dvorištu, tad smo imali 11 godina. Dečaci su jurili devojčice i obrnuto, koristili smo svaku priliku za pipkanje devojčica po tek niklim sisama. Negde u to vreme sam se i zaljubio u Gocu . Ona to nikad nije primetila, smatrala me je starijim bratom kao i Zorana.
U oklonim ulicama su živeli i stariji dečaci koji su uživali u mlatretiranju nas klinaca, najčešće se to dešavalo kad smo išli ili se vraćali iz škole. Medju njima je me je posebno živcirao jedan debeli ružni glavonja, na velikom odmoru u školi je redovno pljuvao u hranu nama klincima i onda smo mogli da biramo da je bacimo ili da mu je damo. Ako bi je neko od nas bacio onda smo popijali ćuške. Zoran je uvek bacao hranu sa pljuvačkom i popijao batine. Bilo mu je sve jedno dal’ dobio jedne batine više ili manje .
Narednih godina su se osmelili , pa su dolazili u naše dvorište i tu nas drndali. Moj ćale nije mario kad bi ga pozvao da nas brani.
Obično bi govorio: „Što se igrate sa njima ?“
„Ne igramo se mi sa njima .“ –govorio sam –„Oni nas samo maltretiraju“
„Ma, ne interesuje me .“ - Rekao bi i nastavio sa popodnevnom dremkom.

Kako je vladalo siromaštvo ne samo u dvorištu nego i u celoj državi , nasleđivali smo stvari i obuću od starije braće ili od one treće porodice. U jednom trenutku Zoran je počeo da zaostaje sa rastom u odnosu na mene, na kraju je mogao da nosi odeću koju sam ja prerastao i ako smo bili isto godište. Tokom jedne trač partije moje majke i treće komšinice čuo sam da je on zaostajao u rastu od silnih batina koje je dobijao , i valjda je iz istog razloga i Goca večito bila mršava. Koža joj je skroz bila providna, vene su joj iskakale po rukama i licu. Imala je jednu venu koja je meni bila simpatična, nemam pojma što. Nosila je stalno neke raspale haljine koje su delovale kao ukradene sa starinskih lutaka. Sa dugom plavom kosom i po nekom pegom na licu je stvarno ličila na lutku.
Nakon bombardovanja su počele sa radom i PC igraonice. Non-stop su bile krcate, zakazivali smo preko telefona. Prestali smo sa igranjem u dvorištu , stalno smo visili tamo, nije bilo bitno dal’ igramo ili ne. Sve se vrtelo oko igraonica. Počeli smo da bežimo sa časova. Jedan dan su nastavnici pozvali moje i Zoranove roditelje i rekli šta se dešava.
Zoran i ja smo sedeli za računarima kad je unutra uleteo čika Raša ,razjareni bik, uhvatio je Zorana za moj stari duks kao mačku i bukvalno ga bacio sa ulaza preko par stepenica na ulicu. Počelo je sa mlataranje pesnicama ,čuo sam njega kako zapomaže. Nisam smeo ni pogled da skrenem sa monitora, a kamoli da probam da nas opravdam i spasim njega od batina. Cela stvar sa bežanjem sa časova je bila moja ideja, ja sam ga nagovarao. Sad je trepeo batine zbog mene ,a ja sam se usrao i nisam ga spasio. Najgore od svega je što ja nisam dobio ni šljagu od moji roditelja. Zoran nije dolazio narednih nedelju dana u školu. Čika Raša je zvao razrednu i rekao da Zoran ima grip. Ja sam svratio do njega posle škole dok su njegovi i moji bili na poslu, imao je šljivu ispod oka i čvoruge veličine kamena po glavi.
Imali smo 14 godina, gledali staije dečake kako puše ispred igraonice ili dok igraju igrice. Zoran je predložio da skupimo pare i kupimo cigare. Pristao sam mislio sam možda nas neće više maltretirati starije drkadzije kad se pojavimo sa pljugama. Delovaćemo opasnije. Nakupili smo dovoljno para za Vikend i šibice, sakrili se u podrum jedne od zgrada kod naše škole. Uzeli smo po jednu pljugu , zapalili i pućkali . Mislili smo da smo naučili kako se puše cigare. Otišli smo u igraonicu i zapalili cigare pred debelim glavonjom.
Rekao je : „Majmuni mali ,šta se ložite?! Pućkate k’o pičkice.“
Izašli smo posramljeni napolje. Sutra dan smo po školi molili starije dečake da nam pokažu kako se puši. Jedan koji nas je branio ponekad od debelog glavonje nam je pokazao šta treba da se radi. U početku smo gutali dim. Konačno smo se obojica zakašljali. Uf,olakšanje ,skapirali smo. Popušili smo po pljugu ,vrtelo nam se u glavi , povraćali smo u kolzetsku šolju. Smejali smo se, postigli smo nešto ,sad će nas debeli glavonja ceniti. Ali ,ništa od toga, kad smo se opet pojavili pred njim , zavalio nam je packe uz reči : „Tako mali, a puše,ha ha!!“
Groktao je krmak ,bio je odvratan, stariji par godina od nas , virile su mu sline kao petogodišnjaku. Mrzeo sam ga više od bilo čega, a još gora mi je bila pomisao da sam nemoćan i da mu ne mogu ništa.
Jednom prilikom dok je Zoran zaista bio bolestan, došao sam sam u igraonicu. Igrao omiljenu igricu, imao sam sjebane slušalice i mogao sam čuti sve okolne razgovore.Odjedan put sam čuo ime Goca, načuljio sam uši, nisam se uopšte koncentrisao na igricu ,samo sam gledao u monitor. Razgovor je tekao izmedju debelog glavonje i još jednog lika. Debeli se hvalio kako su on i Rumeni (isto jedan od starijih drkadzija koji su nas maltretirali. Bio je izuzetno ružan i rumen u obrazima,zvali su ga i Čengele) odveli Gocu u jedan prolaz kod našeg dvorišta i terali je da im puši kitu. Krmak je kroz grktanje nastavio priču,kaže nije uspeo da svrši , jer ga je Rumeni gledao ,a Rumenom se nije ni digao.
Nisam verovao , kako bre!
Ona je tako lepa i deluje tako nevino. Zašto njima?! Zašto nije pobegla? Oni nisu ništa osećali prema njoj, ja sam bio zaljubljen u nju, nijednom mi nije prošlo kroz glavu kako mi puši kitu, maštao sam da se ljubimo i to je sve.
Onda mi prolete kroz glavu ,a Zoran? Kako da mu kažem?
Ne mogu mu reći. A, ako kažem čika Raši? On će ih ubiti od batina! Ha,ha!!! Ne ,ne onda će ona biti pokojna , ali bukvalno ne smem ni da zamišljam šta bi njoj uradio.
Neću nikom ni reći, tako sam odlučio.
Kasnije istog dana pozvao sam Zorana kod mene kući na fudbal na fuš Segi. Igrali smo do kasno uveče, ja sam skoro i zaboravio na celu priču oko pušenja i onda je došla Goca, Zvala je Zorana kući. Kad sam je ugledao kako stoji na okviru od vrata sledio sam se i ponašao nenormalno, i ovako nisam mogao da se opustim zbog osećanja koje sam imao prema njoj,ovo me je dokrajčilo ,podsećao sam sam sebe na retardiranog robota sa sve izveštačenim i ukrućenim pokretima.Ona je delovala smireno,kao da je niko nije maltretirao ili ponižavao. Nekoliko dana sam i dalje izbegavao Zoranov pogled.

Naredne godine je došlo vreme upisa u srednjne škole. Upisao sam gimnaziju,a Zoran
drvnu, trogodišnji smer. Iste godine širile su se glasine o Goci kao glavnoj „kurvi“ u kraju. Svaki dziber je izgubio nevinost sa njom. Bledela su moja romantičarska maštanja o njoj, lice joj nije više bilo onako lepo. Zoran je u medjuvremenu saznao sve gadosti vezane za sestru. Nije mogao ništa da preduzme, ostao je mali jedva metar i po. Ona je počela da se mota sa sitnim dilerima , često su je dovozili raspalim starim BMV-om, koji je vozio njen tadašnji dečko. Bio je Zoranovo i moje godište, nosio je uveliko pištolj. Jednom prilikom je dovezao krvave face. Šmrkala je kokain sa njim.
Jedno veče sedeo sam sa Gocom na ogradi i pričao i tada se pojavio taj lik sa sve Stafordom. Poludeo je kad je video da razgovara samnom, bio je patološki ljubomoran , mislim da je bio ljubomoran čak i na Zorana, što je van svake pameti. Poleteo je na mene, uneo mi se u facu i rekao „Budem li te još jednom video sa njom progutaćeš sve svoje zube!!“ Stresao sam se od straha.Prolazilo mi je kroz glavu „Samo ti je još trebalo da te unakazi razjareni niskočelac, i to bez razloga“
Izustio sam: „Takneš li me pozvaću policiju“
Odgovorio je maloumnički : „Ja sam jači od policije!
Jel ti jasno, govno malo?“
Goca je rekla : „Nemoj njega ! Nije ti ništa skrivio, poznajemo se od detinjstva, on mi je kao brat.“
Puknuo ju je u glavu i izdro se i na mene i nju : „Ti mala polazi samnom , a tebe da nisam video u njenoj blizini!!!“
Ona ga je zagrlila i pored udarca koji je popila u glavu.(redovno ju je tukao , čak više i od ćaleta. Mislim da je ćale i prestao da ih leši)
Ja sam se samo okrenuo i otiša u kuću. Neko vreme se nisam osećao bezbedno , u odlascima do škole sam se okretao, paranoisao ,mislio sam da me ovaj niskočelac prati.

Odaljio sam se od Zorana, Goci sam se javljao samo u prolazu . Išao sam u drugu školu,skroz drugi profil ljudi od onih sa kojima je Zoran išao u srednju. Moji su iskamčili preko gradskog konkursa stan sa povoljnijim kreditom. Preselio sam se u skroz drugi deo grada. Zorana sam retko vidjao. On je završio trogodišnju školu. Ja sam kasnije upisao fakultet, prolazio sam nekad starim krajem. Sretao sam Zorana pored tezge, prodavao je čarape i posteljinu. Tolko smo se odaljili jedan od drugog da nismo mogli da održimo konverzaciju ni pet minuta. Pitao bi ga za Gocu ,roditelje. Mučno mu je bilo da odgovara na pitanja o Goci. Rekao mi je da se i dalje mušlja sa krimosima.Izlazi kao sponzoruša , tretirali su je gore od kerova lutalica. Bolelo ga je što ništa nije mogao da promeni.
Prehranjivao je porodicu, čika Raša je umro od ciroze. Majka je dobijala mizernu penziju.

Prošle su godine. Jedno veče sam sedeo kući i vrteo kanale na TV-u. Čuo vest.
„ Maskirani napadač na motoru je ispalio više hitaca u vozilo koje je stajalo parkirano. Ranjeni mladić(M.H.) je prevezen u Urgentni centar. Po policijskom izveštaju on je od ranije poznat policiji. Drugo lice, mlađa ženska osoba (G.M), koja je bila sa njim u kolima, podlegla je povredama na putu do bolnice.
A, sad najnovije vesti iz kulture.....“

Današnja deca su uvek najgora deca. Oni su izrodi bez budućnosti. Nikad od njih neće biti pravi ljudi! (za razliku od prošlih generacija koje su uvek, naravno, do jaja)

Kaže se kad se neko iz porodice diči svojim potomcima.
He,he pa moj sin je krenuo mojim stopama,sad ima i svoj bend,kaže poznati muzičar.Moj sin je advokat,i deda mu je bio advokat,a za mene ste već čuli,kaže poznati advokat.Izjavu tipa ''Ja sam nasilnik i moj sin je takav'' nećete čuti,ali videćete na delu.

Plemenita životinja kojoj je bila namenjena sasvim druga sudbina od one koju je doživeo.

Zoran je kratko i jednostavno konj.
Ali ne bilo kakav konj, nego rasna životinja od oca trostrukog šampiona Londonskog derbija i majke kobile koja je pobednica na pet konkursa lepote u Parizu. Po rođenju je nazvan Viktori. Pobeda. Ali ipak je na kraju postao Zoran. Od Viktori do Zoran dug je put i neobična priča.

Od početka se znalo da će završiti u Srbiji jer je Viktori još kao ždrebe bio deo jedne opklade između bogatog Arapina koji je bio njegov vlasnik i jednog kontraverznog biznismena iz Novog Pazara. Pazarac je pobedio i Zoran, koji se i dalje zvao Viktori, stigao je u Rašku, kao najveći trofej ovog čoveka, sa kojim je on imao velike planove. Postao je njegov statusni simbol, kao što je njegovom prijatelju Palmi to bila već nadaleko čuvena žirafa, jer svi su znali poreklo Viktorija. Svi su imali velika očekivanja od njega. Posebno gazda. Bio je mažen, pažen i negovan. Izrastao je u jednu veličanstvenu životinju spremnu da pokori svet.

Ali tu se opet umešala zla sudbina koja ga je i dovela još na početku života u Srbiju. Njegov gazda ga je izveo napolje da projaše malo na njemu po poljima, šumama i dolinama, jer je to jako voleo da radi. Međutim tu je njegovog gazdu dočekala njegova mutna prošlost, a Viktoriju je taj momenat početak jedne neočekivane budućnosti. Gazda mu je ubijen u sačekuši.

Viktori se jako uplašio.
Galopom je bežao što dalje od tog mesta, dok mu se činilo da non-stop čuje povike Gazdinih ubica iza sebe, pa je sebe nagonio da trči što brže, dok najzad nije mrtav umoran jednostavno pao i ostao tako u nesvesti da leži, daleko od kuće.

Kada je otvorio svoje velike i lepe oči video je oko njega neke ljude, odrpane i tamne puti kako pričaju nešto na nekom jeziku koji nikada nije čuo. To su bili Romulanci koji su ga tu pronašli skitajući od grada do grada i smatrali su pronalazak Viktorija kao puku sreću jer su dugovali pare jednom opasnom čoveku iz Beograda koji se zvao Đango i važio je za veoma prekog čoveka koji je mnogo lak na nožu. Sa Viktorijem su regulisali dug.
Porodicu njegovog gazde koja se gložila međusobno oko podele bogatstva Zoran nije interesovao pa ga nisu ni tražili.

Đango je jednostavno bio đubre od čoveka i Viktori je kod njega proživeo najgore trenutke svog života. Bio je tučen, izgladnjivan, sečen, stalno ostavljan na hladnoći ispred kartonjare u Đangovoj prljavoj faveli. Tu je i dobio ime Zoran po pevaču Zoranu Kaleziću, kog je Đango, mnogo voleo. Bio je često mučen, radio je najteže poslove i vrlo brzo je od one veličanstvene životinje Zoran postao kost i koža. Bio je ofucan, prljav, sav u ranama od mučenja, a rebra su mu tužno štrčala sa strane. Već je počeo jedva i sebe da nosi na nogama, a kamoli neki teret i delovalo je kao da je to njegov kraj.

Na sreću, tada je Đango otišao za Italiju, a Zorana je poklonio njegovom paši Enveru.
Zorana je to spaslo sigurne smrti jer iako nije bio bogat, niti je mogao da pazi, mazi i neguje Zorana, Enver je bio bolji čovek. Koliko god je mogao pazio je na njega i brzo ga je opet podigao makar na noge. Iako je i kod Envera morao da radi, nije imao puno da jede, često je bio jako prljav, opet nije tučen a Enver ga je dosta i zavoleo, tako da je tada makar malo počeo da leči rane koje mu je život zadao.
Ali došao je dan kada je Enverov sin Avatar najzad stasao za ženidbu i mladin otac je tražio Zorana kao miraz. Enver se teško odvojio od njega a i Zoranu je bilo žao, jer iako život nije bio lak ni tada, opet je on pamtio kako ga je Enver podigao na noge i pazio na njega.

Tada je zapao kod Halida.
Čoveka koji se nije puno razlikovao od Đanga.
Opet je jadni Zoran odmah pretučen čim je stigao kod Halida. Da zna ko je gazda. Pomislio je tada da neće opet moći sve to da preživi i pomirio se sa sudbinom, ali najzad je Zorana sreća jednom u životu pogledala i ubrzo je izbio Rat Favela u kom je Enver potukao Halida do nogu ali Halid je pobegao iz bitke neozleđen na Zoranovim leđima.

Shvatio je da je možda i poslednji momenat da proba da izbegne sigurnu smrt koja mu ne gine ako ostane sa Halidom koji ga je kada su izašli iz bitke opet mučno pretukao i kada se popeo na njega, Zoran je zbacio Halida sa sebe i počeo da galopira u nepoznatom pravcu, kao i pre nekoliko godina kada mu je gazda ubijen.

I galopirao je ponovo. Sve brže i brže. Sve dalje i dalje. A svi ljudi iz njegove prošlosti kao da su trčali za njim želeći da ga tuku i muče. Trčao je dok mu se opet isto nije desilo. Dok opet nije ostao bez snage i jednostavno pao u nesvest.

Kada je otvorio oči nadao se da je sve to bio samo ružan san. Da je opet kod gazde i da je i dalje mlad i jak. Ali shvatio je da nije bio san. Shvatio je da opet ne zna gde je i tada je odjednom ugledao jednu malu devojčicu pored njega. Devojčicu koja ga je gledala velikim, lepim, crnim, bečatim očima. Nije mogao ni da se pomeri dok mu je devojčica prilazila, stala ispred njega i pomazila ga po nosu polako i nežno, kako ga dugo niko nije pomazio. Tada je video kako preko livade trče još troje ljudi. Čovek, žena i njihov sin, koji je bio jedva nešto stariji od devojčice koja ga je mazila. Opet je pao u nesvest.

Probudio se posle nekoliko sati u toploj staji i jedva se pridigao na noge. Pogledao je oko sebe i video seno. Iscrpljen i gladan nije vido ništa drugo oko sebe, već je odmah krenuo da jede i jede i jede, kao da nikada u životu nije jeo. Kada se baš najeo i napio vode iz malog korita koje je tu stajalo, primetio je i druge konje. Video je lepe i divne životinje, kakva je on nekada bio i tog trenutka je čuo glasove. Okrenuo se i video onu malu devojčicu sa mamom, tatom i bratom kako mu se smeškaju i gledaju ga. I znao je da je nevoljama došao kraj. Znao je da je najzad našao topli dom.

Forenzička istraga stana osumljičenog u Srbiji.

Postoje različite vrste parova,za neke imate utisak da se sam Bog osmehnuo kad su se spojili,dok za druge imate dojam da se sam Satana iz dubine pakla rukovao sa njima kad su se upoznavali.Elem,parovi su opšta pojava u društvu,tako da u nekom stadijumu dodje do toga da kad vidite jednu osobu obavezno pitate gde je jača ili lepša polovina.Prvi put kad sretnete neki par možete po njihovom ponašanju proceniti u kom stadijumu je njihova veza i koja sila je umešala prste pri njihovom susretu.

I tek što si lupio dlanom o dlan, sve oko tebe se promenilo. Rek'o si sebi da je kraj, podvukao si crtu i tako označio novi početak. Ali, brajko - svaki početak je težak, a pogotovo je teži ako presečeš te konce koji su te držali. Zajebano.

Elem, rešio si da promeniš sebe, jer to tako treba. Odluka je pala, te si sa sebe strgao te nazadno-malagrađanske krpe, to odelo otaca i đedova i rešio si da odeneš novo ruho (carsko, jebote) i da, štono bi ekipa "Sitija" rekla, prezentuješ sebe u novome autfitu. "Sine", govoriš ti sebi, "sine - jebaćeš!"

Ali, avaj - život je kurva prevejana, te ti ne dozvoljava da se razmahneš. Ako ti "Plazma" ne dozvoljava da odrasteš, onda te sudba (kleta, je l' te) većma pravi idiJotom. Daunovcem. Sranje, znam.

Ovom prilikom potpisnik ovih redova ne želi da uvredi osobe sa Daunovim sindromom, već sam izraz želi da iskoristi u sasvim drugačije svrhe, šaljive, mada je svestan da će se pojaviti tušta i tma mentalno izazvanih osoba, nespremnih za bilo kakvu vrstu sprdačine, niti za crnjake pero kategorije, a kamoli za šalu i šegu tako svojstvenu mladima, kako telom, tako i duhom.

Dakle, nije sve tako sjajno kao što si mislio. Niti je lako. Da ti prosto objasnim: prsata plavuša, sa dubokim izrezom na dekolteu, neće samo zbog toga dobiti posao. Ako osoba zadužena za prijem novog kadra primeti da je plavušica malo sporija štono se sivih ćelija tiče, a daje znakove da bi rado pokazala jedan drugi dekolte i dozvolila eksploraciju tog predela, zašto da čovek ne iskoristi situaciju. Jeste, nije to moralno, a ni fer, ali život nije fer. Razumeš? Kurac ti razumeš, štono bi Manda rek'o.

Vidi, moraš imati neku žvaku, neki šmek, moraš imati forice, fintice, sve te sitnice koje su sitni delići - oni najbitniji. Jes' vid'o kako je onaj čip iz Terminatora keca što se pojavio u dvojci bio bitan za uništiti? E, pa, taj neki raduljica je i ovo što ti ja pričam. Da se samo pojaviš negde i staneš u pozi "'De ste, pičke, stig'o Husa iz Bit Strita", svi će te gledati kao da si pao s Marsa. Ne, nemoj mi pevušiti "Idemo na Mars", molim te. Ne, nije zato što je pesma sranje, već zato što je tvoje pevanje sranje. Ne blinkaj mi očima tako zbunjeno, pomisliću da hoćeš nešto da mi kažeš Morzeovom azbukom.

Jesi 'teo da budeš totalno moderan, da ideš na splaviće, gledaš i pipaš pičiće? Jesi - dobro, to je ok. I ja sam 'teo, kao mali, da budem kao Peđa Mijatović, ali kad se setim one prečke, skontao sam da je bolje da budem auto-limar, potajni numizmatičar i pisac lake, pitke eroCke poezije. Ne razumeš? Evo, da ti pojasnim: ja sam skontao da sam golja, mediokritet, da nemam nekih predispozicija za nešto više od ove lažne niže, srednje, radničke klase i to ne zato što sam lenj, već sam takva serija, takav koncept uvrnutog matriksa u kome bitišemo. Rešio sam samo da izvučem najbolje iz svega toga i da balansiram između ispijanja piva posle posla, pride komentarišući mlade cupike sa kolegama i slušanja Vivaldija u pozadini dok čitam Remarka.

I dalje ne kontaš? Naravno da ne kontaš, kad si blentav. I baš zato upadaš u prvu provaliju kada igraš Super Marija. Ti hoćeš da ideš u "Premijer ligu", a trenutno tavoriš na dnu "Druge lige zapad". Lepo je imati snove, lepo je želeti, lepo je sve to, ali treba biti realan. Problem je što ti misliš da je realnost ono što vidiš na TV ekranu, taj ružičasti, flafičasti svet, gde debeli smotanko skine curu kvoterbeku, plavušanu jebenom, usta ga jebem pederska. Khm... Da, realnost je za tebe "diskretno osvetljenje" nastalo presijavanjem disko-kugle, muzika iz "Prijatelja", ortačka bleja iz "VIP-ove" reklame i sreća ekvivalentna sreći porodice kojoj je Željko Joksimović namazao margarin na 'lebac za doručak. Da li lud ti si?

Opet ti blinkaš okicama svojim. Nisam ja bio vezista u vojsci, pa da razumem te šifrovane poruke, ja sam tenkista bio, ej! Nebitno. Vidim ja da sam džabe jeo gomna, da sam izgubio nit sa onim što sam želeo na samom početku da kažem. Idi sada, sine, idi i nastavi započeto, pa kud puklo da puklo. Jer, skvat ili skvirt za tebe nije svejedno.

Momentalno reagovati na neočekivane promjene okolnosti.
Trag je vruć dok su njegove posledice popravljive.
Trag je vruć dok vjetar ne uspravi vlati zgažene trave.

Česta izreka u južnoj Srbiji kada se pridikuje onome ko predviđa posledice bez ikakvog dokaza i osnove. Pa onda neko drugi predvidi i kaže suprotno ili drugačije mišljenje od prvog i tu nastane prava diskusija ili lak i rasprava. Uglavnom su teme svadje, razvodi, smrti, svadbe, rodjenja i bolesti u pitanju i ovaj sindrom se često pojavljuje u selima. Kad se ogovaraju, često se ogovara neko iz kuće sa određenim nadimkom. ( Mirka od Zajci, Javorka od Pižnjaci, Dragan od Bombaši itd.) Sve se zna i sve se čuje, vidi i posmatra, predviđa.... i preuveličava!

Da se ne lažemo, jedan od preduslova uspešne kafane je njeno ime. U svakom slučaju svrha postojanja svake je ista, tu ne možemo a da se ne složimo, ali prava zarada se stiče njenim imenom. Zato postoje neka pravila za različite tipove gostiju.

Prvo pravilo- Udari u emociju.

Ovo su kafane gde obitavaju gosti starijih doba, oko 40 i 50, ne retko i 60 godina, koji su život profućkali na jeftine žene, rakiju šećerušu i sliku voljene u novčaniku, koja nikad nije bila tu,ili je bila dok nije 77' godine otišao u armiju, i onda se udala za lokalnog limara kao Seka Sablić što je Burduša ostavila. Piju do kraja, celu mesečnu platu, uglavnom sami za stolom, ne znaju ni sami više zašto to rade, ali drugačije ne umeju. A da se ne lažemo, drugačije i neće. U ovom slučaju srce im dirati sa sledećim imenimima: Ciganski san, Ciganska noć, (zna se koju emotivnu jačinu stvara cigan u ovakvim ljudima), Izgubljena ljubav, itd...

Drugo pravilo- Tradicija

Ovakve kafane jednostavno ne smeju da menjaju imena, ili u najgorem slučaju da pretrpe sitne modifikacije u svom nazivu. Razlog je jednostavan. Ako je moj deda im'o neomalterisanu kuću jer je svaki dan pio špricere u "kafani kod Miće", tata umal' nije ostavio i mene i mamu kod Miće u kafani, kako ja sad da idem u kafanu "Točak" dole u selo, kad to nije to jednostavno? Uđem, sednem, kažem ciganu da svira pesmu "sam od sebe bežim" i vadim pare, on kaže, tu ti pesmu ne naplaćujem, to ti je dedina pesma. Pa ako mi ne krene suza na to, onda i ne treba viš' nikad u kafanu da uđem. Ili kod Miće, il' nikud.
Jedan, i više nego dovoljan razlog da Mića ostane Mića, i da ne pokupi one malograđanske opaske, tipa: kafana Venera, Prestiž, ili još gore gradova nekih što pola ne znam ni di je,a kamoli da sam bio tamo. Kazablanka, Monte Karlo, Lozana i dr.
Dok je Miće, i moj sin će znati di da pije, i neće se ni njemu ići u Točak u selo.

Treće pravilo- Voljena žena

U ovom slučaju gazda, mnogo manje razmišljavši o zaradi, a više o emocijama, otvara kafanu svojoj voljenoj, u zavisnosti od iste, može biti prežaljena ili neprežaljena, ali poenta je ista. Da je ceo dan njeno ime u glavi, pa nek ide život. I kad ostane sam u svojoj kafani, gledajući kroz oblak dima mutnim i suznim očima natpis Suzana, da se seti te 85-te godine, kad je na 4 meseca od kuće pobegao i spavao po najgorim rupama, da bi bio sa voljenom ženom.
Razna imena pogađaju različite ljude, ali to nije striktno pravilo. Jednostavno, neko je našao vezu između gazdine Suzane i njegove Jovanke, i odnos njihovih duša postaje bratski. Kad kaže Suzana, misli Jovanka, i to je to. Takođe pije do kraja kao i onaj u kafanama emotivnog imena, ne žali to malo crkavice koje ima, a gazda se teši da ipak čini dobro delo što mu ljudi troše i poslednji dinar u kafani, sećajući se neke izgubljene ljubavi koja mu je dušu ostavila da se kroz život probija sama.

Četvrto pravilo- Rodna grudo

Još jedan način skupljanja mušterija, moram priznati veoma pametan, jeste davanje imena kafanama po kraju iz kog ste došli, ne što ste hteli, već što ste morali. Takve kafane su uglavnom u Vojvodini, jer je ista bila glavno svratište onih koji su morali doći povodom poslednjeg rata, jebem ga ja. Uglavnom su to predeli tipa: Krajina, Grmeč, Kordun i ostali, ali postoje i kafane objedinjenih imena kao što su: Kafana Bosanac, Kafana Krajišnik i drugi. Glavna karta lokalnog gazde je da svaki gost, ulaskom u njegovu kafanu zamišlja rodnu grudu, i izvor iz kog je 35 godina svako jutro umivao glavu, s tim što će se ovde verovatno umivati do iznemoglosti "zidarskom pivom" ili crnim vinom iz "bukare", kako to krajišnici popularno vole, i zamišljati dan kad će opet prošetati pored reke Zrmanje, goli do pojasa. Može se reći da je u pitanju prihod na tuđoj nesreći.
Treba uzeti u obzir da lokalni starosedeoci neće primirisati u kafane ovakvih imena, koliko iz kurtoazije toliko i iz raloga da je klijentela ovakvih lokala uvek ista, muzika takođe, i sve to đuture jednom Vojvođaninu nikako ne može da se uklopi u moždanu srž.
To je bitna činjenica, i gazda mora dobro da zna na kom mestu otvara ovakvu kafanu. Najpogodnija mesta za nju su Veternik i Futog, od milošte prema Bosancima prozvani Fjutog i Vjeternik.

Poslednje pravilo, je to, da ime kafani daš po nekoj dnevnoj inspiraciji, pa ako si pošten i vredan, radićeš i imaćeš, ali takvi su u startu par korak iza onih što veoma dugo i stručno razmišljaju o nazivu.
Ta imena su sledeća, ali mogu biti jako širokog dijapazona. Kafana kutak, kafana Majčina( moram priznati veoma interesantan naziv ), kafana Biblioteka, kafana Stari Grad, Evropa kao i mnoge druge.

Samo je pitanje u kojoj kafani ćeš ti da budeš "na svome".
Al' svakako, živeli!

U principu je to septicka jama, al' prema mom ortaku, to je jedna bara koju mi zovemo zivot, iz koje niko nije ispliv'o ziv. ponekad isplivate, ali samo na kratko. Ovo jeste jako letargican i pogresan pogled na zivot, ali nije netacan.

Spomenik palim železnicama Srbije.Iz praktičnih razloga se odustalo od podizanja klasičnog spomenika,jer bi to zahtevalo mnogo vremena,novca,dizajnerskog truda i teško bi se obezbedio u svakom gradu po jedan spomenik,kao što je sada sa napuštenim vagonima slučaj.Tj. oni predstavljaju jedinstveno monumentalno obeležje,gde se spomenik ne podiže već ostavlja.Tako je otklonjena svaka neizvesnost,jer se golim oko odmah vidi zašto je i kome namenjen spomenik,što nije uvek slučaj sa spomenicima.

Kad bi znali da pričaju,ovi vagoni bi nam sigurno ispričali mnoge zanimljive priče iz davnih vremena..

Zapremina je kapacitet navijača na stadionu.