- E, brate, šta ima, kakav si?
- O, rođo, evo dobro sam, gura se nekako. Slave i to sve, debljam se.
- Haha, isto tako, nego reci mi, jesi video Markana u zadnje vreme? Nešto ga ne viđam u naselju.
- Brate, ti ne znaš?
- Šta?
- Auh čoveče, pa informisan si k'o Koštunica. Markan je žešće najebao. Kerovi ga okitili k'o jelku. Što fizički, što materijalno.
- Šta se desilo, jebote?! Daj, pričaj.
- Pazi 'vako... Znaš da je Markan i dalje zaljubljen u onu svoju malu?
- Da... Pričao mi je nešto.
- E, pa, pretprošli četvrtak je otišao kod njene zgrade. Kupio ružu i ostavio je pred ulaz. Seo na obližnju klupu i čekao nju. I tu dođe neka baba i pokupi ružu. On se ispali i krene za njom, ali ona uđe u zgradu i vrata se automatski zatvoriše. I nekako ti Markan tu kolio i naišao na neki par što tu živi, pa su ga pustili u zgradu. E tu kreće frka! Decxko je išao od vrata do vrata, sprat po sprat i tražio babu. Probudio maltene čitavu zgradu.
- Hahaha, daj, sereš?!
- Ne, jebote. Ma lud je totalno. I kako se vraćao sa zadnjeg sprata i silazio u prizemlje vidi dva drota kako stoje i čekaju. Kad izlete baba neka i pokaza na njega. I kerovi ga zgrabiše. Njegove reči! Ako on laže mene, ja sad lažem tebe. Počeli su tu valjda da ga drkaju, a on već bio ljut zbog babe, a i nadrkan je zadnjih dana. Jebiga, stres, ne diže mu se zbog svih tih sranja sa devojkom, i počne da kidiše na policajce. Urlikao, otimao im se, celu zgradu probudio! Ljudi mislili da je provalnik, kerovi viču ''NARKOMAN''! Kad je krenuo da im se otima izuli ga od batina. Polupali ga k'o pičku. Juče ga sreo, mora na sud. Kaže da će ga tužiti za opiranje pri hapšenju, ometanje javnog reda i mira, prepad uz osnovanu sumnju za pokušaj provale.
- A u kurac... Okitiše nam Markana k'o jelku. I to pre Nove godine.
- Jebiga, ipak je presrao sve granice. Kud nije sačekao devojku pa njoj dao ružu umesto što glumi Romea i Al Kaponea u jednom.

U današnje vreme, na lavicu Bakidu me podsećaju tipovi kojima zazvoni mobilni telefon dok stoje u nekom društvu i kao po komandi krenu u šetnju u krug. Ponekad završe po 50-ak metara dalje od društva, a verovatno nesvesno se trude da rastegnu razgovor i time mu daju na važnosti. Možda je to šetanje u krug dok se razgovara mobilnim telefonom podsvesna želja za privatnosti, ne bih znao. Ali, to odprilike izgleda ovako:
Stojimo na gradilištu i pričamo o poslu, kad Saletu zazvoni telefon. On se javlja i automatski krene u špacirung:
- Kaži! – dere se u slušalicu, dok se polako udaljava od nas. - Dobro, videćemo. Ne mogu sad da ti kažem, moram da vidim sa Mišom. Dobro. Kad Stole isporuči kreč i zatvori one limove, onda može da uzme blokove od Velje. (Povećava krugove oko nas, gazeći po pesku i šljunku). Velju ćemo zatvoriti armaturom od Zvonka, znaš da nam Zvonko dođe za one grede. Ma, platićemo mu grede, jebeš Radenka, neka čeka, znaš da Radenku treba ona potvrda iz opštine. (Povećava krugove i sad već neumoljivo gazi po džakovima cementa i kreča). Pa, ne mogu ja da mislim za njega. Ako staklo ne bude isporučio na vreme, uzećemo mu Dekijev kamion. Pa šta ako je Dekijev, on nas nije ispoštovao na vreme. (Kad mu se spomenu njegovi dugovi, dobija dodatno ubrzanje. Već gazi po gomili dasaka iz kojih preteći vire zarđali ekseri). Ne mogu sad da ga zatvorim, čoveče. Jel' mene neko pita da l' imam? Ne! Boli svakog k...c za moje probleme! (Penje se uz sveže betonirano stepenište, gazeći po ivici oplate. Dospeva na sprat, umazan svežim betonom po lakovanim cipelama). Jebem mu mater, sav sam se zasr'o. Ma, ne kažem tebi. Kakvi podupirači, pa trebaju mi, danas sam betonir'o, ne mogu još tri nedelje da ih skidam. Pa, šta ako kasnim, i moja skela je kod njega bila pet meseci, a ja sam iznajmljivao od drugog. Ko ga jebe, ne pada mi na pamet! (U međuvremenu se sapliće o prazne džakove od kreča i cementa, ugazi u baru pored mešalice i pocepa jaknu na armaturu koja viri iz zida. Prekida vezu i vraća se ka nama, sa drugog kraja gradilišta. Izgleda kao da je izvučen iz ruševina posle zemljotresa.)
- Pa jebote, gde je onaj ludi majstor Stole? Kako bre, ovako ostavlja haos na sve strane. Vidi na šta ličim!
Zaista, telefonski razgovori postaju sve opasniji po život.

...Kina našla naftu ispod Kineskog Zida i automatski rešila da zabrani prodaju svih proizvoda koji dolaze sa trulog zapada i iz omraženog im Japana. Amerikanci krenuli u prljavu medijsku kampanju u kojoj "eminentni" istoričari ranga našeg Deretića objašnjavaju kako je lično Abraham Linkoln udario kamen temeljac, a Ujka Sem doturao gradju za gorepomenuti zid i kako je on bespravno prisvojen od strane zlih Kineza. Koji su pritom komunisti. Ameri traže da im predaju naftu, ovi im se smeju u facu i počinje rat.
Dva debela vojnika sa američkog juga sede u klimatizovanoj zemunici na plaži prijateljskih im Filipina i blenu u Plejboj. Pored njih radar počinje da pišti. Puštaju sirenu za uzbunu i svi istrčavaju napolje. Prilazi brod na kome se vijori oooooooogromna "Made in China" bela zastava.
Poručnik: "Opaaaaa!!!! Predaju se žuti!!! Go USA!!!!"
Kapetan: "Smiri se, idiote, moj otac bio u Koreji, kaže da se žutima ne veruje. Samo mirno. Mada, ako se stvarno predaju, ima da postanem major. Vidi koliko ih je. A i pukovnik ima onaj fetiš sa kosookim ribama, mora da bude neka dobra medju njih ovoliko."
Brod prilazi i iz njega izlazi 6 522 336 sedokosih Kineza.
Kapetan: "Toliko o fetišu".
Mudri Najstariji Kinez: "Mi se predajemo".
Kapetan: "He he, uplašili se Kineščići, a? Svi se predali odjednom. He he."
Mudri Najstariji Kinez: "Mmmm, da da, baš. Prvo, duzni ste da nam obezbedite smeštaj, hranu i čistu vodu. Drugo, treba da postavite stražu da nas čuva. SVE nas da čuva. Savetujem da za tu priliku pozovete pojačanje. Treće, ja, i ne samo ja, sam gladan. A čim jedem biću i žedan. A bešika mi loša pa moram odmah posle toga i da pišam. Što me podseti, trebaće i oko pola miliona WC-a. Koje neću ja da čistim. I deder pomozite ovima da se iskrcaju, većina njih ne zna da pliva, a ako se koji udavi može da se desi da se Sonja Liht najedi, a onda ste najebali. E, da, i jos jedna stvar: Nismo se svi predali odjednom. Ovo je tek prvi kontigent. Ovoga puta se delimo po medicinskom stanju. Mi smo sa slabom bešikom smo stigli sad, a odmah za nama stiže i ekipa sa prolivom. Srećno, dečaci. I, momak, deder zatvori usta, uleteće ti muva."
Epilog: Američke trupe rešile su da se povuku iz zemalja koje se graniče sa Kinom i da ljubazno, u duhu poznate američke darežljivosti, prepuste i zid i naftu Kinezima, kao i da se posvete širenju demokratije u potpuno drugim delovima sveta.

1 sloj kifle: Nakon što konačno pristaneš da se ženiš/udaš, počinje mučna potraga za odgovarajućim datumom (pitanje da li će to biti godišnjica, njen rođendan ili datum kad ju je bivši otkačio). Zatim tražiš crkvu, ugovaraš termin kod matičara, pa još i restoran, a da se svo troje poklopi sa datumom koji hoćeš. Nakon toga počneš da praviš spisak gostiju. Uglavnom se počne u fazonu "želim da bude mala svadba za moje najbliže", a onda u toku pravljenja spiska shvatiš da nikako ne smeš da izostaviš baba Julku koja ti je dala jedan orbit kad si imao 5 godina, čika Miću što te je onomad vozio traktorom, ne sećaš se gde si išao, al te je vozio, pa tu je komšija Janko, ipak ste komšije, zatim želiš da obnoviš odnose sa debelom brkatom Marijom sa kojom si išao u osnovnu, iako joj se nisi javljao ni u školi, a kamoli posle nje... I tako dođeš do minimalne cifre od 200 gostiju. Automatski praviš još jedan spisak od koga ćeš da zajmiš novac. Pa klasika, meni, smoking, venčanica, cveće, limuzina, pozivnice... Kad podeliš pozivnice mnogobrojnoj "dragoj" rodbini i prijateljima sa kojima želiš da podeliš važan dan, u sendvič se uključuju i svi gosti. Tetka Milka se već pita šta jeftino da ti kupi, a da izgleda skupo, da se ne obruka. Strina Dragojla je već počela da pretura po šteku da vidi koji joj jastuk, ćebe ili escajg ne treba, pa da ti uvali kao poklon. Sestra od ujaka, Jasna, već je zamislila kakvu haljinu hoće, a ujak Mirko i ujna Milja lude od njenih prohteva. A debela brkata Marija je u očajanju jer ne zna šta će obući. Na dan svadbe su svi nervozni, od počasnih mladenaca, preko počasnih željenih gostiju, do počasnih nepoželjnih gostiju - gužva u kupatilu, hoće li svi stići na vreme. Sam čin venćanja se svi smore, a onda sledi i sredina sendviča...

Sredina sendviča (malo salame i list salate) - nakon što se nazdravi 5 puta za 5 minuta, a muzičari dobro zagreju svoja grla, na noge se digne i staro i mlado. Dok se druga grupa zaista provodi, prva se međusobno odmerava i u sebi misli "Gle kako igra ova Cana, sva se trese, sad ću ja da se pokažem". I u tihom nadmetanju u plesnom "umeću", nakon čuvenog petnaestomintnog Užičkog kola sa primesama, litara i kilolitara alkohola što je skliznulo niz groce, sarme, svinjetine i jagnjetine što su se međusobno toliko izbućkale u želucu (od kola) da se ne zna šta se pojelo prvo i zaboravi se na višemesečni stres, koji su doživeli svi prisutni na svadbi. I tako do jutra...

Drugi sloj kifle - sutradan dok gosti pričaju onima koji na svadbi nisu bili kako je bilo dobro, samo matičar nije došao na vreme, mlada nije bila baš najljubaznija, sarma nije bila dovoljno kuvana, piće nikad nije bilo non stop tu, pevaljka je falširala sve u šesn'est, ali bilo je dobro, ostaje gorak ukus za ogromnom količinom novca koja tek treba da se da, naročito jer se račun produžio zbog brojnih slika sa svadbe koje ni jedan gost nije kupio, kao i zbog razbijenih čaša i tanjira, taman toliko da bi mogao da kupiš nekoliko pakovanja za svadbeni poklon. Tada ipak svi shvate da je sve moglo i bez venčanice, smokinga, limuzine i baba Julke, deda Mike, komsije Janka, debele brkate Marije... Al gotovo, sendvič je već napravljen, platiti ga moraš!

Velika Britanija, prva polovina devetnaestog veka:

- Pogrešna propaganda - Ljudi u kurcu smo, Portugal, Španija i Francuska nas prestižu u kolonizaciji, treba nam zlata, začina, kaučuka i još sto kuraca, zgaziće nas imperijalisti. Idemo u svet da ubijamo, pljačkamo, silujemo i odvodimo u roblje!
- Epilog : politička smrt.

- Ispravna propaganda - Ljudi, imam ovde naučnika, pametan čovek. Dokazao da smo nastali od majmuna a da je bela rasa dominantna, sve ostalo mora da nam služi, na to imamo svako pravo. Automatski, to znači da su Afrika, Amerika i novootkrivena Okeanija sa Polineziom i Tasmanijom naše zemlje, samo nismo znali za njih. Spremaj brodove, krećemo u pohode! Za gordog albiona! Milioni ljudi u glas uzviknu - TAKO JE! I u narednih više od sto godina najmoćnije sile Evrope, pod izgovorom najmoćnije i najnaprednije rase, izvrše najstravičniji aparthejd nad Afrikancima, Indijancima, Maorima i Aboridžinima. Čarls Darvin, najobičniji predlagač, lično nikoga ne ubije. Epilog : zvaničan podatak, Darvinove tvrdnje odgovorne za smrt više desetina miliona ljudi.

......................................................................

Nemačka, tridesete godine dvadesetog veka:

- Pogrešna propaganda - Ljudi, hajde da pljačkamo, ubijamo, silujemo i ubijamo sve što nije arijevsko!
- Epilog : budala zatvorena na psihijatriju.

- Ispravna propaganda - Ljudi, neobuzdana pošast zvana judaizam koja truje dušu i širi se svetom preti da nas uvuče u ponor i zauvek upropasti. Moramo stati na put tom zlu i saseći ga u korenu, zato ovim putem predlažem da sakupimo sve Jevreje i Rome, bacimo ih pod led, žive kremiramo, jednom rečju likvidiramo na bilo koji neophodan način. Milioni ljudi u glas uzviknu - TAKO JE! - i u narednih nekoliko godina izvrše pokolj nad svim nearijevskim što mu je došlo pod ruku. Hitler, najobičniji predlagač, lično ne ubije nikoga. Epilog : zvaničan podatak, Hitler ubio 40.000 000 ljudi.

..............................................................................

Rusija, tridesete godine dvadesetog veka:

- Pogrešna propaganda - E drugovi, biće izgleda nekog rata, nego hajdemo na vreme da kopamo rude i pravimo tenkove, za svaki slučaj.
- Epilog : budala, niko ga ne uzima za ozbiljno.

- Ispravna propaganda - Drugovi! Drug Lenjin bio je u pravu, komunizam je jedini spas za čovečanstvo, i tako mi svega - predvodiću vas do spasa, makar prolio i poslednju kap krvi! Milioni ljudi u glas uzviknu - TAKO JE! I u narednih nekoliko decenija vlast ih pošalje u gulage i radne logore dalekog i surovog Sibira, da tamo umiru u agoniji. Staljin, najobičniji predlagač ne ubije nikog. Epilog : zvaničan podatak, Staljin poslao u smrt 60. 000 000 ljudi.

............................................................................

S.A.D, šzdesete godine dvadesetog veka:

- Pogrešna propaganda - Ljudi hajde da ubijamo, sejemo strah i zavodimo nacizam!
- Epilog: zajebi ovu budalu, ajmo na pivo.

- Ispravna propaganda - Ljudi ovako stoje stvari : crnčuge će da nas pobiju i pojedu, keve mi rodjene. Nego vidi ovako - belci moraju u pećine, a crnci će se sami roknu, pa onda mi ispadnemo napolje i svet naš, kapirate? Epilog : Čarls Menson, najobičniji predlagač ne ubije nikog. Šaka sledbenika iskasapi nekoliko ljudi, meju kojima i trudnu ženu Romana Polanskog.

.......................................................................................

S.A.D, početak dvadeset prvog veka:

- Pogrešna propaganda - Narode, industrija, privreda i ekonomija su nam u kurcu. Treba nam nafte, inače odosmo ja sa vlasti a vi u pizdu materinu, sve će banka da vam uzme.
- Epilog - gubitak moći i uticaja na ostatak sveta.

- Ispravna propaganda - Unajmiš šaku Arapa, ubaciš ih u tri aviona, daš njihovim porodicama dovoljno para da imaju za oam narednih kolena i rokneš avione u pentagon i dve naseljene zgrade, u srce Amerike. Unajmiš nekog tamo Osamu da glumi ludilo i prihvati odgovornost, zbog čega ćeš ga na kraju kao likvidirati. Onda izadješ pred kamere i kažeš - Narode, veliko zlo sa istoka nam preti, sve muslimansko moramo pobiti! Ovo je gore i od komunizma! Milioni ljudi u glas uzviknu - TAKO JE! I u narednih trinaest godina (koje i dalje traju) se regrutuju, i odu u Irak, Libiju, Siriju..Da daju svoj i uzmu tudj život za naftu, pod parolom demokratije. Epilog : vlada Sjedinjenih Država lično nikoga ne ubije. Zvaničan podatak - verska netolerancija nikad veća, nebrojeni civili nastavljaju da ginu kao muve.

a) Izjave nekih osoba koje su doživjele ovaj tip transcedencije:
-"Duša mi u nosu od smrada, jebote!"
-"Ripila mi duša u pete kad pomirisah, mislio sam... Umreh!"
-"Zastade mi duša u grlu od smrada... Zamalo se ne uguših, u pizdu lepu materinu! Ovog Poljaka treba izolovati, ko Černobil!"
-"Znači, jebote... Kad sam marno nosom unutra, automatski mi se otkino bubreg i počeo velikom brzinom da nekontrolisano vrluda po organizmu. Valjda mi je uleteo u kolosek duše, jer je ripila iz pluća... Imo sam utisak, pocepaće mi maramice!"

b) Play(klik): (U pozadini se čuje dramatčna muzika koja je dramatično prigušena - radi što boljeg efekta dramatičnosti)
"I možete li nam reći, šta se stvarno odigralo tokom te nezaboravne noći?
Pa ovako... Gledali smo Teksaški Masakr... Biću iskren, svi masakrirani osim Žareta. Zato nam je svima bilo smešno, a on se usrao od straha. Jedina pristupačna klonjara... Izvinjavam se gledaocima na eksplicitnom rječniku, pokušavam da dočaram nuštrb kulture, u kakvim smo se govnima našli te noći... Elem, jedina pristupačna klonjara je bila na obodu šumice.. Poljak, klasični... Ništa specijalno. Vonjež kao i svaki drugi... (Gubi moć govora, te salutira drugu koji izbezumljen sjedi do njega da nastavi sa pričom)"
"Gde je ono stao... Izvinjava se, nisam pri sebi. Nisam uzo dop ima 2 dana, kriza udarila, dilera kod kog sam imao popust uhapsili... Nego, to sada nije bitno.- Dakle, mi se smejemo... Od srca, ono muda otpadaju što se kaže, da oproste deca koja gledaju... Žare pođe do Poljaka... Nakon jedno sat, dva mi gledamo de je Žare... Nema Žareta, de je čovek? Odlučismo da pođemo do Poljaka da vidimo je li se posro više, prođe ceo film, jebem ga strašljivog. Kad stigosmo do Poljaka, vidimo Žare se raskilavio, lebdi na sred klonjare a govna mu fijuču oko glave ko grudve onomad kad smo bili deca... Za vreme Božića... Kukavac. (I njega izdaje glas, kreće da udara glavom o zid. Uleću u kadar i izvode ga da mu daju nešto za smirenje. Treći Žaretov drug nastavlja spiku)"
"I mi ono gledamo jebote, šta da radimo... Ja, kao najpribraniji od sve dvojice, pardon četvorice, ili trojice... Ne znam de Žare tad bio, jebi ga... Kažem njima dvojici -Skačite unutra i vadite čoveka iz govana, ja vam čuvam leđa. U početku su se protivili, ali sam uspeo da ih ubedim svojim pregovaračkim moćima...(Značajan pogled ka kameri) Tu nastupa peripetija! Oni izvlače Žareta, ja skačem na vratima i zatvaram ih! Govna nahrupljuju napolje ispod vrata de ima lufta jedno pola metra... Ja se klizam po govnima, sve sam tikepa unakazio, a nove bile... Doneo mi brat iz Švice. Okrećem se i paničnim glasom kažem, u Gandalfovskom maniru -Bežte, budale! I ošamarite Žareta da dođe sebi, poješće me govna živog ovde! Nakon spasonosnog šamara, muk. Mi zdravi i čitavi... Delimično. Žare mentalno unakažen, jedina razumna koju smo izvukli iz njega je da je video sebe u prošlom životu... U telu nekog Aleksandra Saše Makedonskog, neki pevač valjda, ko će li ga znati... Od tada je Žare prekinuo ikakav kontakt sa ovim svetom. Ne znam što bi dalje reko, moram do WC-a, šora mi se.
(U kadar uskače drugi lik)
Ne matori, ne u WC!!! Ne, ne, ne!
Ne brini tebreks, nije Poljak, savremeni je. Nemačka keramika, druga nacionalnost... Mičite ga s mene ušorah gaće više!
(Ponovo ga odvlače iz kadra)
(Prvi lik, kome se vratila moć govora, ulazi ponovo u kadar)
"I za kraj, samo da vas... Gde je Žare sad, kako mu je, ima li ikakve nade u oporavak?
Žare, eno ga u uglu... Sa drvenim kopljem na malom drvenom konjiću... Igra se, mučenik"
(Kamera se okreće i zumira Žareta na konjiću, dramatična muzika doživljava vrhunac i klip se prekida)

Iako bih za sebe morao reći da živim u gradu, svakako bih slagao na neki način. Nisam bio ni sa sela. Ali da bih došao do škole u centar grada bilo mi je potrebno par sati. Tada sam pešačio do škole jer nisam imao para za drugi prevoz. Bilo je i bližih škola ali želja mojih roditelja je bila da se školujem i odrastam u pravom gradskom duhu u društvu malicioznih dečaka, uobraženih devojčica i prepotentnih nastavnika. Već posle prvih par dana tada su počele noge da me bolu od hodanja, leđa su me bolela zbog teških knjiga. Patike su mi prsle i kada je padala kiša bio sam mokrih nogu po ceo dan. Bivao sam iscrpljen toliko da sam bio u stanju da prespavam pola dana u školskoj klupi.
Ono što me radovalo tih dana jeste prizor gradskog užurbanog života. Nikad se nisam zadržavao u gradu. Uvek sam imao toliko vremena da stignem u minut na čas i da se vratim kući peške pre nego što padne mrak. Samo usput, prolazeći bulevarima, trgovima i popločanim stazama uspevao sam da ga vidim. Bio je tako divan. Tramvaj broj 1. Kada bih ga ugledao osećao sam se kao pred nekakvim božanstvom. Elegantnan crveni tek dospeo iz Španije. Kada je on prolazio čitav asfalt je blago poigravao pod njim. Takav zvuk bi me naročito uzbuđivao. Onda bi stao na tramvajsku stanicu gde bi se vrata automatski otvorila par ljudi bi užurbano izašlo, a zatim bi deca uskočila u vagon hitro a stari penzioneri sa šeširima na glavi i bake poštapljene polako uz pomoć mladih džentlmena bivali ukrcani. Zatim bi se začuo karakterističan zvuk sirene na tramvaju, vrata bi se zatvorila i on bi nastavio da klizi dalje šinama. To je bio najlepši prizor u očima jednog deteta.
Moja želja za vožnjom tramvajem se pojačavala iz dana u dan, iz trena u tren. Bio sam ljubomoran na decu koja su prepričavala doživljaje iz tog prevoza. I nisam slušao o tim događajima samo bih se izgubio kada bi pomenuli da su bili u tramvaju. Mogao sam da osetim prijatan miris unutrašnjosti, i gomilu ljudi koja zadovoljno sedi na svojim mestima. Zamišljao sam kako ustupam svoje mesto kakvoj staroj baki ili mladoj devojci uz osmeh... "Ništa, ništa mlada damo, samo sedite tu. Tako." Kakva nepravda, oni su se vozili u tramvaju a meni mokre noge. Svakog dana sam odvajao po nekoliko dinara od svog obroka. Malo sam jeo i bivao iscrpljeniji iz dana u dan. Ali moja želja je bila sve jača i jača i nisam hteo da posustanem.
Bio je to lep sunčan majski dan. Nakon poslednjeg zvona koji je označavao da su časovi za taj dan gotovi. Istrčao sam do prve trafike i spremno zatražio kartu za tramvaj. Dali su mi nekakav papirić. Zahvalio sam se uz širok osmeh. Nikada ranije nisam kupovao na trafici. Samo sam u pekari pazario pogačicu sa čvarkom.
Stao sam na stanicu tramvaja 1. Dok sam čekao bio sam izgubljen od uzbuđenja toliko da sam jedva primetio da je tramvaj stigao. Kada sam pošao da uđem shvatio sam da je tramvaj pun. Toliko pun da ni jedan čovek više nije mogao da stane. Ljudi su bili sabijeni. Čudio sam se tom prizoru i shvatio sam da ne mogu ući. Ali pored moje ubeđenosti da ne može stati ni jedan čovek više, nekoliko starih penzionera je uspelo da se ugura na moje zaprepašćenje.
Ostao sam da čekam sledeći tramvaj 1. Nakon par minuta pojavio se sledeći. Ovaj nije bio tako elegantan kakvog sam zamišljao. Bio je neprijatne spoljašnjosti, trule crvene boje, prljav, polupanog stakla. Jako neprijatno je škripeo. Vrata su se uz škripu jedva otvorila. Niko nije izlazio iz njega, bio je poluprazan. Nisam imao mnogo vremena da razmišljam. Pogledao sam na oznaku i pisalo je 1. Dakle to je on. Ušao sam bez razmišljanja, srce mi je lupalo. Osećao se snažan miris mokraće u njemu, dok sam koračao kroz mračni vagon, nagazio sam na nešto što bi moglo biti živo, čovek neki a možda i nije bio živ. Jako sam se uplašio kada je tramvaj krenuo i umalo nisam pao. U mraku sam ugledao prazno mesto. Kada sam seo osetio sam da je to mesto mokro bilo. Nisam imao snage da ustanem. Noge su mi se odsekle od uzbuđenja i samo sam čekao da tramvaj stane da izađem. Srce mi je sve više i više lupalo. Sledeće čega se sećam je da su mi prišla dva krupna čoveka, predstavili se kao kontrola i tražili kartu. Dao sam im papir koji sam dobio na trafici. Tada sam shvatio da to nije karta nego nekakv fiskalni račun. Uvalili mi na trafici. Kontolori su mi rekli strogim tonom da ne mogu da se vozim bez karte u tramvaju. Toliko sam se uplašio da nisam mogao ni da plačem a hteo sam da vrištim, glas mi se oduzeo. Tada je jedan od kotrolora izvario metalni bokser i krenuo da me puni pesnicama u stomak dok me je drugi držao za ruke. Nešto su vikali na mene, a sve to je snimao telefonom neki student. Posle su me izbacili iz tramvaja i udarali mi glavu o ivičnjak.
Nikad se više nisam vozio tramvajem.

1. Kanada
Preko velike bare, Kanada je nekako postala srpska meka, počev od završetka Drugog svetskog rata, kada su oni koji su se osetili potencijalno nepoželjnim za novi režim zbrisali glavom bez obzira. Zvanično ima oko 80 000 rezidenata "srpskog porekla", što naravno znači da nas ima znatno više koji se nismo tako izjasnili. Nekako se stiče utisak da "Kanađani" od svih koji su zapalili nešto dalje od Starog kontinenta najbolje održavaju kontakt sa svojim korenima, u Torontu uveliko izlaze srpske novine. A osim toga, od svih koji su otišli van Evrope, nekako najčešće vole da dođu kući, prema nekoj mojoj evidenciji koju imam među našim "Kanađanima", u proseku jednom godišnje, oko Božića ili Uskrsa. Kada se vrate, imovinu više nemaju, (ovi stariji se uglavnom bore za restituciju), a u kućama svojih rođaka/prijatelja prave nacionalističke proslave, na kojim bi im cela Ravna Gora pozavidela.

2. SAD
Nije ista kategorija kao i Kanada iz više razloga. Prvo, u SAD živi prema nekim podacima možda i pola miliona Srba (iako se nisu svi tako izjasnili, jer i dalje mnogi tvrde da su Jugosloveni), pri čemu u samom Čikagu- jednom od pet najvećih srpskih gradova- živi možda i 300 000 zemljaka. Drugo, iako su slično "Kanađanima" i "Ameri" odlazili bežeći od "crvene pošasti", više su nastojali da se uklope u američko društvo i da prihvate američki način života, iako nas Ameri generalno drže za budale, no dobro, oni drže za budale i Meksikance i Kanađane, pa se ovi ne žale. U proseku, u Srbiju banu svakih 3-5 godina. Starije generacije su karakteristične po zaboravljanju jezika, ili bolje rečeno, zaboravljanju pravilnog izgovora, za šta je karakteristično prevrtanje našeg "r" u ono englesko i menjanje pojedinih reči za engleske. Slično važi i za način života. Kada već dođu u Srbiju, "iščuđavaju" se zašto Srbi mrze Ameriku i zapad, zašto toliko vole Rusiju, zašto su studije i zdravstvo (makar formalno) besplatni, zašto mladi ljudi žive sa roditeljima, zašto studenti neće da rade, zašto učenici ne raznose novine po kućama i zbog sličnih sranja. Tvrde da Srbija mora da se ugleda na američki način života ako hoće da bude normalna, što rođaci i prijatelji uglavnom posmatraju pogledom krave na mrtvo tele. Slično Kanađanima, uglavnom nemaju neku imovinu u Srbiji, osim ako je naknadno nisu nabavili.

3. Australija, Novi Zeland i Južna Afrika
Negde slično Kanadi, naši zemljaci koji su zapalili u geografski najudaljenije krajeve drže se zajedno kroz organizacije, srpske škole, KUD-ove, fudbalske klubove i slično. U Australiji nas ima zvanično oko 70 000, mada neke procene idu i do 300 000 Srba. Na Novom Zelandu nas formalno ima tek nešto preko 1000, ali verovatno da je taj broj mnogostruko veći. U Južnoj Africi ima ukupno oko 20 000 srpskih glava. U ove krajeve, Srbi su išli iz raznih razloga- kako pre svetskih ratova, tako i neposredno posle njih, te naročito 1990ih. S obzirom na geografsku udaljenost, u proseku dolaze najređe u obilazak svojih korena, ali kada već dođu, ostaju i po nekoliko meseci, te tom prilikom studiozno obilaze sve što im je nedostajalo. Meni lično su fenomen ipak "Južnoafrikanci"- tamošnji sveštenici SPC uspeli su prethodnih decenija da prevedu u pravoslavlje mnoge pripadnike bušmanskih plemena. Da li postoji ideja da se Kalahari pripoji Srbiji kao zamena za Kosovo, još nije poznato.

4. Rusija, Afrika i arapske zemlje
Razlog za to što zemlju koju Srbi u proseku najviše vole stavljam van Evrope i to tek na četvrto mesto, ne leži u malom broju emigranata (naime, tamo nas ima oko 30 000 trajno nastanjenih, a ti emigranti su poznati po tome što kada se vrate donose razne travke i kabastu rusku tehniku, sposobnu da radi na rakiju ili benzin), već u načinu emigracije. Reč je uglavnom o sezonskim radnicima koji u Rusiju zapale kada treba nešto da se radi, i to uglavnom u azijskom delu teritorije. Jednom dnevno, ogromni "Aeroflotov" "Tupoljev" sleti na "Surčin", istovari stotine ljudi, utovari novih sto i ćao-zdravo. Pritom, bezvizni režim sa Rusijom je vrlo specifičan po tome što se dozvoljeni boravak automatski produžava kratkotrajnim prelaskom granice. Slično je i sa afričkim zemljama, u koje su (naročito ranije, dok se nismo svrstavali) odlazili građevinci i lekari. Sa arapskim zemljama smo imali više sreće dok je Gadafi bio živ (i na vlasti), ali i dalje odlaze ljudi istog profila tamo. Plus stjuardese. Dakle u suštini ne vredi pričati o ponašanju ovih ljudi kada se vrate, zato što oni uglavnom ni nisu emigrirali, već su nakratko otišli.

5. Ostatak sveta
U ostalim zemljama, Srbi se broje u najboljem slučaju trocifrenim brojevima. U celoj Južnoj i Srednjoj Americi nas ima možda ukupno 5-10 000, a kada se vrate, donose priče o bogatim ritmovima, salsi i razuzdanim latino-devojkama . Kinu, Japan i ostatak Dalekog istoka očito još nismo "osvojili", ali je očito i to pitanje vremena, kako se središte svetske privrede prenosi tamo.