1. Utakmica se igra nedeljom,kada nema praznika i kada je većina igrača na raspolaganju posle radova.
2. Utakmica traje 90 minuta,osim u ekstremnim situacijama,poput tuče na terenu ili ako publika krene da juri sudiju pre zvaničnog kraja utakmice.
3. Utakmica se igra na terenu,poželjno travnatom i poželjno ravnom.Ako je teren pod nagibom,publika je dužna da upozori svoju ekipu da se protivnički igrači približavaju.
4. Tim čini 11 igrača,ali nije obavezno,pošto ako zafali koji igrač uvek može da se uključi neko iz publike.
5. Sudija ne sme da bude ni iz jednog ni iz drugog sela.
6. Sudija ne sme da sudi protiv volje nekog jačeg igrača da ne bi dobio batine.
7. Igrač koji postigne pobedonosni gol,mora da časti pivom ispred prodavnice.
8. Igrač koji šutne poslednju ili jedinu loptu u njivu ili zabran mora da ode po nju.Ako je igrač ne nađe ili se ne vrati utakmica se prekida ili se kreće u potragu za igračem.
9. Igrač koji prilikom izvođenja auta umesto lopte ubaci dulek,dobija isključenje,osim ako je veći i jači od sudije.
10. Publika može da utiče na odluku sudije psovanjem i pretnjama,a dozvoljeno je i bacanje sitnih predmeta i flaša.
12. Faulovi se sude samo u ekstremnim situacijama.
13. Tim mora da ima dres ili majcu u istoj ili bar sličnoj boji,a ostatak opreme u boji po izboru.
14. Gubitnički tim ima pravo da preko noći preore protivnikov teren.
15. Nije zabranjena upotreba alkohola pre,posle i tokom utakmice.
16. Golmanima je dozvoljeno da protivničke igrače tokom skok igre hvataju za testise,a ostali igrači su dužni da ih razdvoje ako se pobiju.
17. Vređanje familije i porekla protivničkih igrača je poželjno i to koriste svi.
18. Zabranjeno je da se u tim dovode igrači iz drugih sela,osim ako to protivnici ne primete.
19. Podmićivanja u vidu kubika drva sa ogrev i domaće rakije i sira su zabranjena.
20. Igrači nisu plaćeni za svoju igru i bave se fudbalom iz hobija što ovaj sport čini nekomercijalnim i ipak zanimljivim sa solidnim posetama na tribinama (ako ih ima).

Pera, Mika i Laza.

Na talonu je petica srce. Pera izbacuje sedmicu srce, Mika na tu sedmicu dodaje sedmicu list. Laza kupuje sest karata jer nije izbacio sedmicu ili dzokera.
Laza izbacuje puba srce i kaze da je i d ne menja znak, da je i dalje list. Pera kupuje kartu, jer nije imao (ili hteo) da izbaci neku i kaze dalje, jer i dalje nema (ili nece da izbaci). Mika izbacuje damu list i Laza ponovo kupuje kartu.

Na talonu je dama list, a Pera izbacuje damu karo i sada Mika kupuje kartu. Laza izbacuje osmicu karo i Pera ne igra, jer je preskocen, vec je na redu Mika.

Na talonu je osmica karo, a Mika izbacuje osmicu tref i preskace Lazu. Pera izbacuje malu dvojku i smer se okrece ka Lazi, koji treba da kupi 4 karte ukoliko nema odgovor. No, Laza izbacuje dzokera, koji je u ovom slucaju iskoriscen kao mala dvojka, pa umesto da Laza uzme 4, Pera kupuje 8 i nakon njega igra Mika... :)

Sinjor Dačko se uskopičio i pomamio, odlučan da više neće trpeti razne ispade vlastodržaca ergele "Srbija". Preterali su, brate mili! A Dačko ima kratak fitilj, kud pogledne - tuda munja sune!!!
Razmišlja se Dača: Ako su sami striktno zabranili da se ne sme točiti alkohol i isti ispijati u krugu hipodroma, i to važi za svaku šušumigu, od trkačkih konja, preko džokeja, do poslednjeg pukog gledaoca na tribinama, e vala će važiti i za vas, vlastodršci! Će da presavijem tabak! Gorka kazna ima da vas snađe!

Pre nedelju dana, ogrešiše se isti, prosta im duša, o zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na hipodromu, pa će načelnik Gvadalahare morati pozvati na odgovornost i predsednika hipo saveza, zbrčkavog Tomu Karadžu, sa svom vrhuškom cirkusa - grofa Borkija od vaskolike Srbije, gospoja ministarku Super Sneki, i palanačkog funkcionera od San Nikolas de los Garcije, politički povampirenog don Antića od Espeesa. Slavlje ih je zanelo usled pobede grla na kog su se kladili, pa su nemilice gutali šampanj, iako nisu smeli, zabranio im doktor.

Super Sneki se prvo branila da zdravica nije alkohol, pa potom kad je videla da je Dačko odneo šalu, pokunjila se i rekla da će platiti kaznu. Grof nema vremena za izjašnjavanja, treba obići i ostale terevenke po komšiluku, šteta da se prasići 'lade, a svi znamo, jelte, kakvi su prasići kad se olade. Don Antić, uvidevši nove političke poene od penzionera, koji piju ovakve splačine od tv-novela, hrabro istrčao na megdan i rekao da je ovo dokaz da niko nije iznad zakona, i da će on sa zadovoljstvom platiti kaznu. Penzosi su mu za šaku pezosa (meksička valuta) posle toga kliktali. Ali surovi Dačko se neda pokolebati...

Jedino što im preostaje je da se mole svetoj Bogorodici Gvadalupe, sa sve Ljovisnom i Esmeraldom, ne bi li im oprostila grehove, što su na očigled milionskog auditoruijuma pravili terevenku, zazubice uzavreloj masi na stadionu, i time prekršili post.

U sledećoj epizodi "Bacanje prašine u oči gladnom narodu" pogledajte:
Koštuničarka Tandarella se našla ni kriva ni dužna, u vihoru mržnje raspamećene gazdarice imanja, zločeste sinjore Eldepeače Čedilinke, koja brani uzavrelu ljubav između te sirotice i njenog sina don Velje od Čačka.

NE PROPUSTITE !

Svaki dan se vozim biciklom pored škole i ima tu dosta žena vozača. I tako kasnim po običaju, i žurim, a ona istrpa dete, pa krene da vozi. Pili tako pol' ulice k'o da ima svo vreme na svetu. Ne smem da preteknem, iz suprotnog pravca buljuk klinčadije i ostalih auta. Dođe žena na raskrsnicu i čeka. Čeka, jebem li ju, a najbliži auto pola kilometra. I tako posle mlaćenja glavom levo-desno, k'o da 'oće da ju odšarafi, ona krene. Polako, da sporije ne mere. Nameračim se ja izaći, al' trt, onaj od pol' kilometra ranije se već dovukao, a i kolona za njim. I tako svako jutro. Takve žene obično voze Juga ili neki mali auto. Refleksi im nikakvi, a strah itekakav.
Druga vrsta je vrsta moje majke. Žena koja samo još tenka u životu nije vozila. Voze kombije, karavane, džipove, taksije, uglavnom sve što im pod ruku padne. Ubijaju ih u pojam stereotipne vozačice, kao i takvi muškarci. Ni jedan auto stran, ni jedna ulica neprovozna. Nema onoga straha, a refleksi k'o u mačke, sem ako nije pod uticajem alkohola, onda eventualno strada pokoja živuljka.

Onda tu dolaze i muškarci. Tu su oni slični stereotipnim ženama vozačima. Bez refleksa, neiskusni, ali znaju na svačiju vožnju da prokomentarišu i redovno se dernjaju iz auta k'o da si ih iz džungle pustio. Većinom je to urlanje na druge njihovog tipa. Od njih deca pokupe one najgrđe psovke koje kasnije koriste u svrhu izgledanja kul dok se voze sa ćaletom. Biti inteligentniji, a vozač pored njih, to se može nazvati samo mazohizmom ili krajnjim stepenom očaja. Ti ljudi takođe voze one manje aute tipa Punto, Jugo, Tvingo i slično. Legnu na sirenu kad vide bicikliste i treba im cela ulica da zaobiđu bilo šta.
Onda dolaze iskusni, oni što voze šta im daš, i to besprekorno. Iskustva na bacanje, straha od ostatka nimalo, voze staloženo, ali majstorski. Neće puno psovati, neće predugo čekati, sa policijom znaju pričati, a kad prestižu, projure na par milimetara, onako precizno ocenjeno bez ikakvog rizika od nesreće.

Poseban slučaj sam zapazio kod taksista u mom gradu. Bili oni muški ili ženski, voziće manijakalno, k'o krimosi ili ulični trkači u Američkim filmovima. Znaju svaku ulicu, a kad izleću iz ulice, nemaš tu žmigavca, signalizacije, sam' izlete i odu. Zaobilaze u milimetar, koče iznenada. Voziti se sa njima je isto kao i gledati horore sa pet godina. Dobiješ traume za ceo život. Voziti iza njih, pored njih, ispred njih, takođe sam' traume i strahovi.

Novopečene vozače i vozače velikih vozila nisam pisao, jer i ovo je previše.

Posle završene osnovne škole,srednje škole i fakulteta sa savršenim ocenama Petar Petrović je dobio posao na konkursu za radno mesto u manjoj firmi....

Prva nedelja: Javlja se sa osmehom novim kolegama, dobija gomilu predmeta koji trebaju da budu sredjeni, ispisani i sakriveni od očiju direktora. Na pauzama za kafu upoznaje neke super likove koji ga baš gotive. Direktor se rukuje sa njim kad god ga vidi. Kad dodje kući u petak, žena ga čeka sva srećna sa katalogom predstava za taj vikend. Za vikend odlazi sa ženom u pozorište.

Druga nedelja: Javlja se sa osmehom kolegama, dobija još gomilu predmeta za sređivanje i skrivanje, na pauzama za kafu priča o pozorištu i kakvu je predstavu gledao za vikend. Direktor mu se uvek sa osmehom javlja. Kad dodje kući u petak žena ga čeka sa katalogom predstava za taj vikend. Za vikend odlazi sa ženom u pozorište.

Treća nedelja: Javlja se sa osmehom kolegama,dobija još predmeta koji trebaju da se sakriju od direktora. Na pauzama za kafu priča o pozorištu i kakvu je predstavu gledao za vikend. Direktor mu se javlja kad god ga vidi. Kad dodje kući u petak žena ga čeka sva srećna sa TV programom za taj vikend. Za vikend ostaje kući sa ženom.

Peta nedelja: Javlja se kolegama, odmah grabi još predmeta za skrivanje od direktora koje on krije u svom ormanu. Na pauzama za kafu priča o svom seksualnom životu i kolege ga zovu na izlazak u grad za vikend. Direktor ga nije primetio dva puta. Kad dodje kući u petak žena ga čeka sva srećna sa katalogom predstava za taj vikend ali on odlazi sa kolegama u provod,dolazi kući u jutarnjim satima.

Deveta nedelja: Malo mu je pao imuni sistem od provoda prošlog vikenda. Jedva uzima predmete za bacanje, psuje sve živo i mrtvo i stavlja predmete u skoro pun orman. Na pauzama za kafu samo pije i ćuti. Direktor ga video samo kad je dolazio na posao. Dolazi kuči mrtav umoran i istresa se na ženi jer ga je pitala kako je bilo na poslu. Odlučuje da se ne brija.

Petnaesta nedelja: Kasni na posao već 3 nedelje svaki dan. Čim dobije predmete za skrivanje nosi ih iza zgrade preduzeća i pali ih. Na pauzama za kafu spava. Direktor se raspituje po firmi ko je on jer ga ne poznaje. Kad dodje kući u petak kolje ženu jer ga je pitala da li je raspoložen za malo igre u krevetu. Leš zakopava iza kuće. Odlučuje da se ni ove nedelje ne okupa.

Poslednja nedelja: Dolazi pred sam kraj radnog vremena u izflekanoj majici jer nema ko da je opere. Duge kose i brade kreće da psuje kao da je izašao iz džungle. Radnici pokazuju na njega govoreći da je on izgubio sve predmete. Doktori iz ludnice ga hvataju i vode... Tamo provodi ostatak života.

1. Max Hardeberger – kada si bio mali, često si sebe zamišljao kao heroja – to je obično podrazumevalo da u snu uradiš nešto nimalo opasno po tebe dok sve to posmatra tvoja omiljena porno glumica sa uverenjem da si uradio nešto baš žestoko, a onda rešava da te nagradi. E, ovaj matori je pravo zajeban. Profesionalno se bavi – krađom brodova od pirata. Psiho, a nije ni dana živeo u Srbiji.

2. Ministar propagande – Joseph Goebels. To vam je ono kada Amerikanci kažu da cela Libija gori dok podli Gadafi ubija 1000 Libijaca svaki dan i svi im veruju, a čovek koji je evakuisan iz Libije kaže da je prvu gužvu video na aerodromu i da pojma nema zašto su evakuisani i svi mu kažu: „Ne jedi govna!“. Ili će svi koji ne mogu da domaše nadležnog diktatora pokušati da izvrše atak na tvoj ministarski život, ili ćeš, kada izgubite, morati da ubiješ svoje šestoro dece, a potom i ženu i sebe.

3. LGBT aktivista (Profesionalni homoseksualac) – Homoseksualnost je postala homoseksualizam, a homići diplomirani homoseksualci. Svakako, ljudi koji u Srbiji zaslužuju beneficirani radni staž i spokojnu penziju u kojoj će imati dovoljno mladih sudanskih ljubavnika i cd-ova Jelene Karleuše.

4. Pripadnik US Marine corps. – Prošlo je zlatno doba američke diplomatije kada se spoljnopolitička aktivnost svodila na bacanje napalma na žene, decu i ljude naoružane kineskim kašikarama, poljoprivrednim avionima i mačetama. Više nije ni upola lako okupacijom pomagati nezahvalnicima koji tvoju pomoć ne žele. Ako je nešto prednost, to je da će u Iraku i Avganistanu marinci uskoro mutirati u bića sa krilima, koliko često lete u vazduh.

5. Komunistički diktator – Fidel Kastro. Ti, naravno, misliš da je to lako. Zvekećeš mlade pionirke, divaniš tompus koji su među butinama smotale kubanske device... Probaj ti da izbegavaš atentate CIA, opštiš sa dve pionirke dnevno i držiš govore od 6 sati istovremeno. Lako, je l?!

6. „Navijač“/pripadnik narodnog/nacionalnog/otačastvenog pokreta – Ovde ćeš i solidno proći ako umeš da sastaviš celu rečenicu jer je to duplo više nego što prosečna osoba koja te podržava može. Ipak, na kraju se ne isplati jer tata koji te je previše tukao kada si bio mali i dalje neće biti zadovoljan tobom.

7. Voditelj srpskog TV show-a – Ognjen Amidžić/Zoran Kesić/Ivan Ivanović i sl. Svi ti se smeju , a nisi duhovit. To je bol, stari moj...

8. Drvoseča – Dobro, jeste rizično, ali je bolje od prosečne srpske diplome. Možda te i Ceca angažuje za svoj novi spot.

9. Lovci na krabe sa Aljaske – Posao sa najvišom stopom smrtnosti i sve to da bi ti pred cicom glumio da umeš da jedeš tu krabu.

10. Telohranitelj – A, ne, nije kao u filmu, neće te angažovati popularna glumica sa liberalnim shvatanjem koitusa koja zabavu doživljava kao pružanje felacija tebi. Angažovaće te neka Sonja Biserko koju svaka prosečna srpska domaćica želi da gađa jogurtom u supermarketu. Posebno je rizično biti telohranitelj Velje Ilića, svaki čas ga napadaju „sa leđa“ i pokušavaju da izbiju njegovo operisano oko.

11. Muftija, episkop - Možda biste očekivali da ovaj posao odiše miroljubivošću, smirnom i tihom molitvom, da riziku mesta nema. E, ako nije rizično, zašto se oni voze u blindiranim džipovima? Pojma nemate!

Šta bi radio čoek koji se budi prije pijetlova i zadimi iz lule prije odžaka? Čoek bi možda založio vatru i uključio tv za jutarnju partiju turbo folka - ''gorenja naroda'', ali moj đed ne.
On uzme praznu kutiju duvana i krene u lov na eksere. Nema oružje jer plijen ne pruža otpor. A plijen koji ne pruža otpor i nije neki plijen. Dostojanstveno je potčinjen, a tako i izgleda. Svaki ekser koji je moj đed ikada našao na stotinu metara makadama bio je kriv i rđav.
-Nije za baciti, malo čekićem desno, malo lijevo i prav ka strijela- mislio bi đed. A nije pomislio da je nekome, sa razlogom, bio za bacanje.
Pune kutije eksera nijesu bile predviđene da izdrže toliku masu, pa su se cijepale, bušile, padale... A baba ih lijepila, krpila, dizala i kupila.
-E đede međede, jednom ću ti ih metlom u šaht povuć'.
I da jes baba omela prosute eksere, opet bi ih bilo dovoljno. Kao da su našom ulicom išli turski karavani a ne partijski plaćenici svake prestupne godine.

Đed je pravio hoklice različitih oblika i namjena. Uzimao je po dvije kratke, široke daske za noge, na njima položio treću i spojio ih rđavim ekserima. Da bi hoklica dobila svoje mjesto među hoklicama za stidne goste, samo je trebalo da su joj noge jednake dužine. Đed ne vidi, odavno. Ni sa naočarima koje stavlja da bi vidio, pa često nije uspijevao da vidi da nešto ne štima u dužinama na metru.
-A, sunce ti tvoje...pu, mjerio sam te tri puta prije no što presjekoh.
Skoro nikada nije bilo ljudi u blizini dok on radi, ali posebno tada bi osjetio da ga neko posmatra dok griješi i morao se razgriješiti. Dobre hoklice su bile teme njegovih razgovora.
Zato bi uzeo okrajak drveta i nadomjestio nedostatak jedne noge. Onda bi sjeo na hoklicu i malo izvio glavu unazad. Ravno, stabilno. Protresao bi kukovima. Ravno, stabilno.
Mene niko nije pitao.
-Ajde, sunce babino, sjedi ođe, presvisnuh od tvog skakanja po tim kršima. Sjedi malo, dijete!
Kada su na hoklicama stajali šporeti bilo je svejedno da li su ekseri dobro zakucani u položeno drvo na vrhu. Kriv se ekser teško zakucá! Ali kada su unučad poređali po njima, viđeli bi meškoljenje, skakanje, iscijepane pelene i šortseve. Zvali bi nas nemirnima, na majku. A stariji gosti nijesu htjeli žaljenjem da uvrijede domaćinsku kuću đeda i babe. Tada bi nas poustajali a oni su dolazili, sjedali, popili čašicu rakije, ustali jednom, pogledali među noge na hoklicu i nastavili da sjede mirno dok ne odu.
Đed bi ih gledao zadovoljno, sa duvanom u ustima, i razmišljao kako njemu sad tu neki ljudi sjede, ljudi iz grada došli kod njega, i sjede na njegovim hoklicama. Sjede tako dok ne odu. I piju rakije i smiju se.

Mi đeca smo se gubili po dvorištu, vatali mačke i klackali se na đedovim najnovijim hoklicama. To je serija koja je tek trebala da prođe kroz nadogradnju i nađe se na trotoaru ispred kuće.
Što se mene tiče, đede, bolje da su ljuljale.

Istinita priča.
Nije za takmičenje.

Ona: Dobro bre, koga ti misliš da zadovoljiš tom alatkicom?
Ja: Sebe.

Otišao si. Otišao si ponosan jer braniš svoju zemlju. Pevao si iz sveg glasa sa svojim saborcima, jer si samo pretpostavljao u daljini šta te čeka. Očeve cokule, koje su pregazile Albaniju su sada na tvojim nogama. Osećaš se hrabrim da pokoriš ceo svet. Osećas se hrabrim jer to i jesi.
Pogledom si ispratio svoju trošnu kuću i ženu koja u naručiju drži malog Petra, i plače za tobom. Ne okrećeš se za njima, jer si siguran da ćeš se vratiti.
Koračao si Bosanskim planinama, naučio šta je rat, šta je život. Sa puskom 'talijankom na ramenu si se toliko srodio da ti je bila sestra koju nikad nisi imao. Često izgubljenog pogleda u daljini, sanjao si Petra, sanjao si kuću, porodicu. Da ti je samo jedna noć u svom krevetu, mislio si. To te je vuklo dalje, vuklo te je onda kada ti se činilo da je svaki korak sve bliže dnu.
Ranjen si. Uspomena u desnom ramenu te pratila dve godine. Pozdravljala na svaku promenu vremena, i podsećala na ono zbog čega se boriš, da tuđinu nije mesto ni u tvojoj zemlji ni u tvom ramenu.
Izdržao si sve. Nekad verujući u Boga, nekad verujući u sebe. Ostaju ti kao uspomene četiri Bosanske zime, pomešan miris blata i krvi i nemirni snovi koji će te uvek pratiti, da ne bih zaboravio. Trudiš se, ali ne ide.
Ali sve će to narod pozlatiti, kako je rekao jedan pametan čovek. Koračaš kući. Obećavaš sebi da nikad više u planine Bosne nećeš koraknuti. Tako su lepe, ali su tebi najgrdnije. Blizu si svog sela. To je taj vazduh kažeš sebi. Osećaš miris borova iza tvoje kuće. Onaj koji si ostavio pre četiri godine kada si odlazio. Jeste, tvoja kuća, ista kao i pre. Prilaziš vratima i otvaraš ih. Ponosan kao planina si. A šta učini život za ove četiri godine ? Prizor koji si video zaboleo je više od svih nedaća koje su te pratile. Zaboravio si noći u blatu, geler u ramenu, miris prljave krvi i najboljeg druga na samrti. Da, neko je zamenio tvoje mesto. Ispao si iz životnog koloseka. Ne postoji više porodica sa tobom na čelu. Gledaš sa nevericom Petra koji pita majku '' ko je ovo ? ''. Isto pitanje bi postavio za dete u kolevci, ali ne usuđuješ se. Bojiš se. Rekao bi nešto, ali prvi put u životu nemaš snage. Preživeo si pakao, ali su usta suva. Nemaš snage da ih otvoriš. Reči neće napolje. Hvataš pogled osobe koju si voleo kao svoju zemlju. '' Morala sam ''. Još više je voliš nego kad si odlazio, ali to sada nije bitno. Okrećeš se, odlaziš korakom najvećeg gubitnika pod svoj bor. Misli se mešaju kao vrtlog koji je sposoban da proguta svakog ko mu se nađe na putu. U momentu osećaš bes, ali taj bes traje jako kratko i biva potisnut žaljenjem samog sebe i svoje sudbine. Talijanka te jedina nije izdala, mislio si, I sada je tu na ramenu. Gledaš u sive oblake iznad sebe, kao da će ti oni reći zašto. Prizivaš Boga, ali znaš da neće doći. Više ni u njega ne želiš da veruješ. Okrećeš 'talijanku prema sebi, zamišljaš da si mađioničar koji pokazuje svoj trik. Suza same teku, poslednje što pomisliš je kako čovek plače a da nije ni svestan toga. Oroz polako povlačiš. Od jednom vidiš veliku livadu ispred sebe, porodicu koja ti trči u susret, a nebom se prelamaju sve boje ovoga sveta.
Jedino što ti ja zameram što nisi pre poslednjeg pucnja 'talijanke postavio sebi pitanje '' Što sam se vraćao ?''. Možda bi ti život bio lepši da si ti onoga dana prvi izašao iz rova umesto druga najboljeg, kada si svog saborca ispratio na večni mir.

Spisak i načini delovanja neverskih sekti:

1. BANKA - po trenutnomrejtingu neverska sekta numero uno, koja ima više sledbenika čak i od većine priznatih religija. Sistem vrbovanja kod neverskih sekti je manje - više sličan u svim situacijama : počinje sa unajmljivanjem sportiste, glumca, pevača..Jednom rečju javne osobe od poverenja, koja kenja po televiziji, bilbordima i flajerima kako joj je u krevetu sa njihovom omiljenom bankom sjajno i redovno doživljavaju višestruke orgazme u vidu renoviranja stanova i poslovnoih prostora, kupovine kola, aviona..Oni se čude kako to da još uvek nisi rešio sve svoje probleme vrlo pogodnim keš kreditom, koji ćeš otplatiti gotovo neprimetno. Uostalom, zašto da štediš kada možeš odmah da imaš? Njihove poslovnice niču na svakom koraku, a sledeći korak je hvatanje klijenata puškom, pod pretnjama da će cela porodica zažaliti ako se ne potpišeš na parčetu papira konfuznog sadržaja, čiji će ti smisao uskoro postati više nego jasan.
- EPILOG : tvoji unuci otplaćuju stan koji je već 30 godina u izgradnji, proklinješ dan kada si zakmečao.

2.KOMPANIJE ZA PRUŽANjE USLUGA MOBILNIH KOMUNIKACIJA - po ostvaremnim profitima, ova sekta ipak nešto zaostaje za bankom, no to se ne može reći i za intenzitet prodaje i marketinga. Ciljna grupa - mladji naraštaji i stariji naivni korisnici. Dobra strana ove neverske sekte je to što te ugovor vezuje na godinu - dve, mada ako si se sa njima jednom kurbvao, nikada više nećeš biti potpuno slobodan. Loša strana je to što imaš posla sa bandom i kriminalom. Privučen čarima mobilnih telefona koji mogu sve i svašta, u naredne dve godine trprećeš neprofesionalne usluge osoblja kad ideš da se žališ, a imaćeš i na čega - neobjašnjivo velike račune koje ćeš s vremena na vreme dobijati, pokušaje izlevaćivanja kada odneseš telefon na servis (shvatićeš da na kraju ništa ne podleže garanciji), a ako ne budu zadovoljni tvojim ponašanjem plaćaćeš sudske troškove i kuvati kafu ljudima koji su došli da ti plene pokretnu imovinu, dok ti objašnjavaju šta si u stvari zgrešio.
- EPILOG - rušilačke tendencije i nametnuto mišljenje das je bacanje bombe u poslovnicu operatera jedino ispravno rešenje.

3. ZELENAŠI - ova anderkaver nevladina organizacija ima izuzetno jednostavan sistem rada, po ugledu na samu banku - pozajmljivanje novca u očekivanju isplate istog na vreme sa debelom kamatom. Žrtve - kockari, bolesni, gladni, ljudi koji žele da pokrenu posao. Ne oslanjaju se na zakon već o sopstvenu silu, a ako im ne vratiš novac na vreme osiguraju te, polome noge i ruke i naplate osiguranje.
- EPILOG - proklinješ i što si se kladio i što si se vadio.

4. ZDRAVSTVO - najgori vid neverske sekte, iz tog razloga što velik broj ljudi jednom u životu bude prinudjen da sa njima ima posla. Na veliko, izmišljaju boleštine i prodaju vakcine. Na malo, izmamljuju novac ispod ruke od pacijenata za operacije, transplantacije, tretmane, guranja preko redova..
- EPILOG - ako imaš novca živiš, ako nemaš novca ne živiš.

5. CRKVA - najprevrtljivija od svih neverskih sekti, u tesnoj konkurenciji sa bankom. Polje rada je neograničeno, ciljna grupa je sve što hoda. Način rada - infiltriranje u verske institucije i na njihove položaje i ubiranje prihoda na veliko i malo. Sve rade za novac, od započinjanja ratova pa do osveštavanja supermarketa, uz sahranjivanja, venčavanja, krštavanja.

Napomena : u svakoj postoje čestiti ljudi koji rade u interesu gradjana, no njihovo angažovanje ne dolazi do značajnijeg izražaja.

Kada si mlad uživaš u svemu i nemaš briga, roditelji ti pružaju koliko mogu i imaš siguran oslonac. Međutim prva proba, ispit kakvog si kova, dolazi venčanjem. Tada prvi put shvataš kako je bilo tvojim roditeljima jer si sada oslonjen sam na sebe, na sebe i na ženu. Tada shvataš da moraš početi da misliš i na ženu jer sada treba sve da delite, ne možeš da misliš kako samo tebi treba da se ugodi i kako samo tebi trebaju nove patike ili duks. Ne sada ste ZAJEDNO u svemu. Ali mladi ste pa to i funkcioniše, privikavate se. To je sve samo priprema onoga što sledi, a to su deca i kraj sopstvenog života. Došla su deca i ona ne mogu ništa sama, nejaka su, suviše mala i hteo ne hteo moraš se odreći nečega kako bi mogao da pružiš svojoj deci ono što ima treba. Znači u početku manje izlazaka, manje nekih zezanja ali, Bože moj, to su tvoja deca i naravno da ćeš to uraditi. Kako deca rastu, rastu i njihovi prohtevi i potrebe. I što više rastu ti moraš sve više da se odričeš kako bi mali nezahvalnici imali ono što im treba. Naravno nikada ti nije žao jer su to tvoja deca pa ti nije teško da se odrekneš odlazaka sa ortacima na zezanje svakog drugog petka, ne treba ti nova jakna jer ova stara se malo izlizala ali ne pušta nigde i nije pocepana, a patike ću malo da zalepim pa mogu da preteraju zimu. Porasla su deca, srednja i fakultet/viša, više skoro da nemaš svoje ja, rintaš kao konj kako bi deci platio knjige i školarinu, kupio im neki autić (greota dok su mladi da malo ne uživaju), neka ih neka izlaze još uvek znam kako je lepo biti mlad.
Svane i taj dan kada su deca napokon odrasla, zaposlila su se, venčali se. Kratko rečeno postali su svoji. Lakne ti jer ćeš napokon biti slobodan da malo putuješ, ideš na pecanje, družiš sa ljudima, da pokažeš kako još nisi za bacanje. Sloboda!
Ali, uvek dođe jedno pokvareno ali, ne lezi vraže razbole ti se roditelji, stari su i više u njima nema snage. Ne želiš da ih napustiš jer su ipak celog života bili tu, tvoj oslonac, rame za plakanje, tiha pomoć kada je najpotrebnija. Ne možeš i nećeš da i pošalješ u dom nego uradiš ono što ti srce kaže, odeš da ih neguješ. Posle nekog vremena uhvatiš sebe u kupatilu kako zuriš u svoj odraz i moliš Boga da ti oprosti na mislima koja te pritiskaju, ne daju ti da spavaš, zov slobode i želje da napokon živiš svoj život. Uhvatiš sebe kako na stolici sanjariš o vremenima kada si bio slobodan, bezbrižan, kada si uživao u životu i sve ti se činilo lepo i dobro. Ahhh to Blaženo neznanje je sve češće u vašim mislima. Negde u to vreme tvoja krvna slika postaje sve gora, zdravlje sve krhkije ali još nije neki veliki problem. Kada roditeljima dođe vreme i oni odu pomisliš kako je napokon tvoj život samo tvoj, živela sloboda! Ali tada shvatiš da od toga nema ništa. Telo više ne sluša kako je nekada, sve stvari su postale mnogo teže nego što pamtiš, na mišiće gravitacija nekako čudno deluje, svi nešto šapuću kao da je to u modi, mutno ti je pred očima, a novine su počele da štampaju sitnija slova zbog krize.
Tada te udara u glavu spoznaja da ti je ceo život prošao i da skoro ništa više nemaš za življenje jer sada dolaze tvoja deca da te neguju i ne mogu nikako da shvate da ti je dobro samo si nešto mnogo umoran, mora da ti je ona komšinica sa trećeg sprata sipala nešto u kafu onomad kada ste pili.

Pismo iz Toronta

Dragi naši,

Ne možemo još da konfirmamo naš dolazak ovog leta, ali, kako sada stvari stoje, izgleda da ćemo morati da kanselujemo tikete koje smo bukirali, jer nas ubi morgidž za taun haus što smo skoro kupili. Doduše, za tikete imamo, ali ne možemo da skupimo za prezente svima vama i ostaloj familiji, a bez toga ne ide da dolazimo jer nećemo da nas smatraju za neke bamove, kao što su pričali za Đoleta i njegove kad su svojima doneli po 100 dolara, kako su čip i kako ništa nisu uradili u Kanadi. Mi tako nećemo. Ili dolazimo kao gospoda ili nikako. Zato smo se i dogovorili da sejvujemo što možemo više i da sve odložimo za sledeći vakejšn.

Inače, mi živimo dosta dobro. Ja radim ful tajm i jos dva part tajma, a Zorica je našla i treći part tajm (preko vikenda), ali smo dobro uskladili šihte pa možemo da se viđamo svakog drugog vika. Možda je to malo nezgodno za Rebeku, ali njoj plaćamo dej ker posle škole, a odatle je uzima bejbi siterka i dovodi kući na spavanje. Ona, iako je mala, razume da mi ovoliko radimo za njeno dobro i da ovako mora da bude sve dok ne otplatimo morgidž. Svaki fri tajm koristimo da budemo sa njom, pa smo je tako last samer (ili to beše pretprošlog) vodili ceo dan na lejk. Kupili smo joj i hot dog i ajs krim i od tada stalno svima priča kako joj je bilo bjutiful. Ja imam dosta posla oko taun hausa (katujem travu, čistim atik) i nekako ugrabim par sati dnevno da sređujem bejsment jer hoćemo da ga rentamo i tako povećamo inkam.

Kao što vidite, da je lako - nije, ali kad je čovek hard vorker i ako dobro isplanira skedžual može sve da uradi. Ja sam lepo doterao liniju na 130 paunda, pa mi se neki naši dušmani odavde podsmevaju da sam se osušio zato sto mnogo radim i spavam samo četiri sata, ali to je samo zato sto oni mnogo dželos na mene, a i ne znaju da ja uvek ugrabim bar 45 minuta da dremnem u sabveju. Čoveku više i ne treba, a i to je samo privremeno (25-30 godina, dok ne otplatimo morgidž) a posle ćemo da uživamo. Sve je lako kad imaš svoj target.

Čuo sam da Đole i ove godine ide za stari kraj. Može se njemu kad već deset godina čuči na velferu i još vozi picu za keš, a žena mu otvorila bjuti salon u stanu pa ove naše guske navalile ko nezdrave da rade her kat. Ali, šta im vredi kad ne znaju da invest nego sve spiskaju na putovanja i neke druge stjupid stvari. Zato će ceo život da budu golje i da rentaju apartment, a mi imamo properti i sejving akaunt u banki. On stalno mejk fan od mene i priča okolo kako sam ful i ne znam da živim, ali polako, zaigraće mečka i pred njegovim apartmentom (koji renta). Ja sam već obavestio revenju Kanada o njegovim biznisima, pa ću da ga pitam kako se živi kad bude počeo da plaća taksu za sve ove godine.

A to što on misli kako mi ne znamo da živimo, malo se prevario. Skoro svaki satrdej uveče ja i Zorica popijemo kejs piva (onaj mali od siks). Doduše, ona popije samo jedno zato što mora na najt posao od devet, ali se zato ja rileks i smažem sve ostalo jer u sandej radim tek od osam ujutro. Zato, kad ga vidite nemojte ništa da mu verujete šta priča jer on nije čovek za rispekt. To je rizon što vam nisam poslao pare po njemu, jer znam kako će da kaže da sam čip i da grabim samo za sebe. Vi znate da to nije zbog toga, nego zato što sam temporari šort, ali i to je samo dok ne otplatimo morgidž. Posle ćemo svi da uživamo.

Sa našim ljudima se ne družimo puno jer oni uglavnom vole da koriste one koji su nešto uradili u životu, a neće da rade i ostvare svoj sukces kad im ova zemlja već daje čens. Dobar sam samo sa jednim kolegom koji radi sa mnom u fabrici i vrlo je polajt jer mi uvek donosi novine od juče (srpske na ćirilici) pa mogu da se upoznam sa svakim iventom. Ja sam se nudio da mu dam kvoter, ali on neće ni da čuje. Mnogo fini džentlmen. Iz tih novina i vidim kako se živi kod vas, pa sam doneo konklužn da i nemate baš mnogo čime da budete praud. Pritisla nemaština i svi kukaju da im stigne help od nas koji krvavo pravimo svaki cent.

Zato sam i mislio da vam sadžest da prodate to tamo što imate i dođete ovde, jer bi svima bilo bolje. Pare bismo uložili u morgidž, a dosta bismo sejvovali i na dej keru i bejbi siterki jer biste onda vi tejk ker o Rebeki. Vama bi ovde bilo mnogo najs jer je u našem nejberhudu jedan veliki i lep park gde možete da sedite po ceo dan, a kad je vinter mi obavezno zagrejemo living rum na 18 stepena i milina jedna. Bedrums ne grejemo jer je to cist vejst, a i zdravije je ovako.

Što se zdravlja tiče, mi smo dosta dobro. Zorica se malo žali na kičmu jer na jednom džobu u verhausu vuče pakete od 90 paunda, a posle kad ode na drugi u mit plent ubije je ladnoća iz frizera, pa kaže da ujutru ne može da se ispravi. Ali to je samo temporari - do podne, posle toga ide ko nova. Ja se pomalo brinem i rekao sam joj prošle godine da ide kod doktora, ali ona nikako da nađe tajm. Kaže, treba mnogo da se čeka u vejting rum, pa kad to pomnožiš sa njenom satnicom od sedam dolara ispadne stvarno mnogo, a mi nemamo mani za bacanje. Ja se ponekad osećam dizi, naročito kad završim onu šiftu od midnajt, ali to nije ništa sirijus. Svako jutro uzmem jedan mafin za brekfast i posle mogu da radim još toliko. Najbolja stvar koju sam uradio je što sam bacio cigaretes jer su na televižn rekli da su mnogo bed za zdravlje, a i dosta nam je išlo iz kućnog budžeta. Jedino još pomalo suspekt u Zoricu jer sam fju tajms osetio smok u batrum pa mislim da još uvek sikretli puši. Ali, neka je dok je ne uhvatim na delu, a onda će da joj zvone uši tri dana.

Razmišljamo i da uzmemo novi kar, ali kad smo videli cene ostavili smo to za fjučer, jer je toliko ekspensiv da je to strašno. Još možemo da juzamo ovaj naš stari, samo moram malo da zagitujem ruf jer se Zorica stalno žali kako joj curi voda za vrat kad je rejn. I Rebeka kuka da uzmemo nešto novo na liz jer je šejm od drugarica kada je vide u čemu se vozi, ali ne zna dete koliko treba da se sejv za ne daj Bože i da mora da se pazi na svaki cent. Normalno, onaj Đole kupio novu Tojotu i pre neki dan se dere ko seljak da ga svi čuju: "Zemljače, dođi da te malo provozam da vidiš šta je mašina". Vozaj se ti, vozaj, mislim se ja, a kad ti dođe mantli fi i inšurens nemoj da dolaziš kod mene da ti borou pare. Uopšte ne razumem te ljude što ne znaju ništa da sejvuju i koji ne znaju da ovde vrediš onoliko koliko imaš na akauntu. Samo se plašim da će da im bude tu lejt kad saznaju.

Mada, da budem onest, nekad mi padne na pamet pa se zapitam ko je rajt - ja ili Đole? Kad ga vidim kako je smajli svaki dan iako nema ništa, zapitam se da li vredi što mi toliko vorking hard i šta će da bude za koju godinu. Ali onda se setim koliki mi je morgidž i da nema rest dok se on ne isplati pa više o tome i ne mislim. A posle, kad to finiš, onda ćemo svi da uživamo.

Rebeka je veri gud i smart kid, samo ponekad ne možeš da joj objasniš kakav je ovde život i koliko čovek mora da bude kerful, jer za čas može da ode u bankropt, a onda ode i taun haus i sve što si stekao. Traži, recimo, ponekad picu za lanč ili mek donalds, videla od druge dece, i plače što joj Zorica svaki dan šalje u školu hleb i džem. A džem baš onaj lep, houm mejd, sami smo ga pravili od bresaka što smo last samer nabrali na jednoj farmi. Ali ne vredi. Ne možeš to da eksplejn detetu, pa to ti je. Zorica se ponekad sažali pa joj kažem da će tako samo da je pokvari pa ćemo muku da imamo kad bude groun ap. Šta će tek posle da traži? Možda čitavu biciklu!!??

Sad je uhvatile neke mušice pa kaže kako sve njene drugarice idu na pijano, pa hoće i ona. Idi bre dete, mislim se, samo mi još pijano treba. To je ovde ekspensiv da se smrzneš. Pa gde su pare za tičera, za gas, za notne buks... Koštalo bi me tu mač. A opet, ne možeš baš detetu ništa da ne pružiš. Ne može ni ono mimo sveta. Zato smo stavili na kalkulator i odlučili da je damo u srpsku školu. To je mnogo jusful, jer ona ne priča naški i to je za nas mnogo pejnful. Jer šta je čovek bez svog lengvidža? Zero! Srpski mora da se čuva jer smo bez njega komplitli lost. Zato će Rebeka od jeseni u srpsku školu, a ja sam se već dogovorio sa tičerom da mu rentam bejsment, tako da ćemo da platimo samo manji part. Mada mi ne bi bilo žao ni da platim sve kad je to u pitanju. Srpski je za mene svetinja!

Na kraju, sa old best, pozdravljaju vas vaši iz Toronta.