Poremecaj koji obicno nastupa u zavrsnoj godini srednje skole, a svoj vrhunac dostize tokom studiranja. U tezim slucajevima, aktivizam se nastavlja i posle skolovanja.

Simptomi koji ukazuju na ovo oboljenje ukljucuju nosenje sarene odece, crtanje "peace" logoa svuda po stvarima, zidovima, sveskama, ponekad i na telu i to trajno, verovanje da cete, ako se zavezete za drvo, spreciti velike drvnopreradjivacke kompanije u seci suma, svest o soku, tabuu i provokaciji u svim formama umetnosti kao jedinim i iskljucivim nacinima za resavanje nekog drustvenog problema, bacanje kamenica na organe reda tokom samita G8 verujuci da cete ih time zaustaviti u eksploataciji citavog sveta, verovanje u to da je religija izleciva bolest, te crtanje proroka muhameda i alaha u svrhu priblizavanja muslimana ostalim ljudima sveta, kupovanje karte za koncert U2 cime cete pomoci lecenju dece od tuberkuloze u africi, ostavljanje suludih grafita po zidovima grada, cije su kljucne reci "anarhija", "inicijativa", "sindikat" i "zastita", obavezno studiranje na filozofskom fakultetu.

U tezim slucajevima zabelezeni su jos neki simptomi koji podrazumevaju citanje marksovih dela i prihvatanje te ideologije, citanje bilo kakvih dela i prihvatanje ideologije uopste, dodavanje pseudonima uz originalno ime, sllusanje the smiths, a sve pod maskom decaka i devojcica naivnog izgleda i blage naravi, koji se pretvaraju u zveri kojima nisu ni teroristi dorasli, te napadaju rukama, nogama, oruzjem i vatrom svaki put kada maloletni senegalac dobije zuticu, ili radnici u grckoj podobijaju otkaze.

Bolest je neizleciva.

Pitanje koje postavljaš liku koji vozi auto koje guta 11-12 litara na 100 km.

Za razliku od svojih roditelja koji ih školuju tako što svaki zarađeni dinar prvo bace na papir da sračunaju kako najpravilnije da ga utroše, studenti takođe bacaju na papir te iste dinare samo u malo drugačijem obliku.

Kažu da je danas veoma teško pronaći humane ljude, al' valjda kako djeluje ovo globalno zagrijavanje na naše umove u sred decembra, danas je sve više takvih ljudi.

Kupiš pempas pelene i dobiješ novi CD/Album Zdravka Čolića. Kažu: ,,Roditelji nemaju para za bacanje' pa ne mogu otići na Čolin koncert u Sarajevo. Zato Čola njima u cilju podsticanja nataliteta poklioni najnoviji album, remek djelo Bregovića. A za koju godinu će se ova humanost vratiti uduplano; doće mama i tata + sin/ćera na koncert''

Pa dobro, kažemo, lako je Čoli biti human sa tolikom lovom na raznim konto računima u bankama širom Švice. A ima li humanih ljudi, običnih građana. Kažu: ''Pa ni u Americi nema više humanosti, sredenji sloj ubiše kamate i krediti ,a kamoli negdje drugdje'' ... Pa, humanih ljudi čak nema ni u EU, al' zato, Srbija ne bi bila Srbija kada ne bi bila iznimka u odnosu na EU pa čak ako se radi i o dobroj stvari. Npr. prosječan Srbin je jedan od najvećih humnista u Evropi. Sigurno se pitate: ''Kako?'' ... Pa fino, on kupuje ulaznice, a od tih ulaznica jedan mali procenat se odvaja za unesrećene na Kosovu. Zato, zauzvrat će morati gledati govno od meča i slušati sranje od muzike posle utakmice, lokalnog benda ...

Pa eto, imamo najhumaniju organizaciju na svijetu. Oni svog najboljeg strjelca prepuste svome komšiji ,a i prodaju ulaznice po akciji ''Kupiš 1 dobiješ 3'' ...

Cudo od tehnike..

Pravilo čije poreklo još nije pronađeno, ali se sumnja da potiče iz Severne Amerike. Ovo pravilo tvrdi da, bilo koji predmet koji padne na neku nesanitarnu površinu, može na istoj da provede maksimum 5 sekundi, a da pritom ne dođe do prelaska bakterija, virusa i ostalih raznoraznih mikroorganizama...

Molitvenik.

Žena koja izaziva poštovanje u svom čoporu. Ona ka kojoj su uprte zacakljene okice dok priča o svom šišanju od tri soma u Delta Sitiju, o novim čizmama od deset soma i o frajeru koji joj je nudio kule i gradove, ali ona nije htela s njim. Iz principa.
Žena koja nikad nije viđena s nekim muškarcem. Možda je frigidna, ali opet, ostavlja dovoljno prostora za fenomenalnu fantaziju o kricima koje ispušta tokom snošaja.
Ona je stalno u nekom spidu. Nikada nećete čuti kako joj je dosadno, ili se, ne daj bože smorila NEKAD negde. Ne. Ona je živ primer toga koliko reč 'urbano' može da se infiltrira u svaki neuron u mozgu i postane sastavni deo svakodnevnice. Pijaca - urbano. Bacanje đubreta - tako urbano. Kenjaža na wc šolji - urbanije ne može biti. I sa stilom naravno.
U školi je uvek bila ona oko koje su se vrtele mnoge priče. Nijedna nije dokazana, a ni opovrgnuta. Tajanstvenost je njeno drugo ime.
Na fakultetu je imala čitav tabor svojih podanica koje je uvodila na najbolje žurke u gradu (nikada se nije saznalo kako), i dok su druge devojke navatavale sebi nešto muško, ona bi samozadovoljno ispijala svoju čašu vina u separeu, kao pop koji zadovoljno suče brke dok gleda kako pastva vredno radi u polju.
Možda je nekada i razmišljala o udaji. Ali ne, to bi tako narušilo njen urbani stil života. Feri, Ariel, Glejd mikrosprej, to je tako... oh, prosto grozno.
Neki kažu da je karijerista. Drugi da je isfolirana. Treći pak misle da je samo ubogo čeljade koje nikada nije osetilo šta je dobra močuga. A ni motka.

Stolar. Drvodelja. Majstor za daske koje život zrače. Najviše od svega voli da pusti dasku na rende. Daske od mladjeg i mekšeg drveta su mu malo draže zbog veće dostupnosti i lakoće obrade istih. Ne preza naravno ni od obrade starijih i tvrđih komada. Nema daske koju ne može odraditi kad je alat dobar. A stolar bez alata ko žirafa bez vrata. Pored rendeta kao omiljenog alata, jedan od onih koji su mu uvek pri ruci je i ubodna testera. Pa kad krene da krajiči daske, lele si ga dasci, piljevine do plafona od njegovog Metabo ubodnog šampiona. I Makita marka mu godi i nije za bacanje u nedostatku Metabo-a. A tek rupe što voli da odrađuje u daskama, to mu je tek prava milina i uživancija. Svako svrdlo bira prema dasci i potrebama iste. Svrdla od titanijuma, tamnije boje, pokazala su se kvalitetnijim i izbornim materijalom za obradu najtvrdjih daski. Prodju ko kroz sir. Daske uglavnom obradjuje u horizontalno nivelisanom položaju. Kosi ili vertikalni se koristi u specijalnim prilikama, ako daska zahteva specijalnu obradu pod uglom. Omiljeno drvo za daske mu je hrast, i to po mogućstvu Slavonski, iz Hrvatske. Kažu da je to najbolji materijal za obradu. Ponekad ide i sam u nabavku istog u njihovu postojbinu, a nekad mu i daske dopreme drugi, po potrebi. Nakon finalne obrade, bitno je da se uradi glazura i da se daska zaštiti, takoreci lakira. Lakiranje obično radi metodom prskanja, zbog brzine i kvalitetnijeg slojnog pokrivanja. Ako je predmet obrade kvalitetniji, onda se lakiranje obavlja vise puta, u slojevima, po potrebi.

Istrebljena vrsta moćnim oružjima dekadencije modernog života i to baš u vreme kada filmska industrija, krajnje ironično, cveta!

Inače mogu se pronaći još koji preživeli primerci sa platnom veličine peškira i smanjeni do minijature kabine javnog WC-a, ali i oni će uskoro tužno i zauvek nestati.

Čisto prodavanje magle. Kondenzovane, doduše, ali svejedno magle. I to bukvalno!

Elem, neko se setio da izvesnu količinu vode zapakuje u komad plastike cilindričnog oblika, nalepi etiketu sa nazivom svoje firme na isti i tako profitira. Jebote, čak ni marksističke revolucije nisu unele tolike promene na tržište kao ova ideja. Krajnje neverovatno, složićete se.

Naravno, ma koliko prostom svetu ovo delovalo kao bacanje para, uvek postoji malograđanština koja će da poveruje u istinitost priloženog u reklamama za ove proizvode.
Naime, obično neka prepička džogira u uskim helankama a zatim otvara flašicu iz koje pije 2-3 gutljaja, nakon čega možemo videti kako njeni krvni sudovi i mišići doživljavaju ekstazu ali baš svi mišići, pa čak i najsitniji, savijači prstiju.
Metabolizam se ubrzava a devojka je spremna da sa osmehom na licu istrči još jednu turu polumaratona.
Hidrira čak i ispucalu kožu na petama i oporavlja slamastu kosu kojoj daje bujan, prirodan volumen i čisti metabolizam i od vlaške magije.

Ali jebi ga, ipak je to voda sa savršenim odnosom kalcijuma i magnezijuma. Dva prema jedan, ako me sećanje služi.

Ako započnete dan ovim obogaćenim vodama, ceo dan ćete biti sveži, odmorni i spremni čak za suočavanje sa nadrndanim tastom koji bi vam najradije jebao mater jer mu blejite na gajbi. Savršene za sve one koji brinu o sebi i svom zdravlju.

Da ne bude da prodaju najobičniju vodi, setili su se da je obogate aromama. Tako na primer, ako pijete onu sa ukusom breskve koja ima miris razblažene pišaće, bljutav ukus teraće vas da povraćate ali morate stisnuti zube! Pravi lek mora imati gorak ukus.

Ne mogu odoleti a ne postaviti sledeće retoričko pitanje.
Zar nije logičnije kupiti pivo ili sok umesto ustajale vode u ambalaži pseudo-futurističkog dizajna koja je potpuno razgradiva, doduše kroz nekih 1,5 miliona godina? Zasigurno jeste ali nema bez ekologije u Evropu.

Uostalom, zašto jednostavno ne otići do kuhinje i nalipati se vode ko kamila gotovo za dž? NE! To je ipak flaširana voda! Ona leči sidu... al zamalo.

Flaša skupocenog viskija koja se obično dobije za slavu ili sličnu priliku i koja se prenosi, iz ruke u ruku, po potrebi.

Gomila debilskih saveta sa TV-a o tome kako da na komplikovan i neefikasan način rešite probleme u kuhinji na koje nailazite.

Najvarljiviji osećaj koji može uhvatiti čoveka, koji se iz svog provincijskog mesta uputio u Beograd ili- što je još češće-u dijasporu, radi uhlebljenja.

Bila je to neka sumorna zima, ajde recimo devedes` i neke, kada zbog nedostatka benzina nije moglo iz rodnog Prčilovca ni lokalnim busom da se ide do najbližeg grada, pa se zaputilo pešice. Posle toga, iz voza u voz, iz busa u bus, bacanje poslednje marke koju si pozajmio od druga na izlaznu taksu i mito za mađarske lopuže... Dva dana kasnije, stiglo se nekako do "Beča u Njemačku". Tamo je neki nerođeni stric od nesuđenog zeta uspeo da ubedi gazdu da te primi da kopaš kanale...

No, to je bilo pre šurnaest godina. Ti si sada svoj čovek, zarađuješ više od srpskog akademika i uželeo si se rodne grude. Zahvaljujući društvenim mrežama, čuješ se sa svojom familijom svakog dana, sa nećakom koji se nije ni rodio kada si ti zapalio preko grane svaki dan igraš "Texas Hold`em Poker". Ni društvo iz škole te nije zaboravilo. Tvoja nekadašnja ljubav se još nije udala i flertuje sa tobom preko Fejsa. Ko zna, možda vas vreme i prostor nisu toliko udaljili...

Okej, razmišljaš čak i da se vratiš, ili makar da pomogneš svojima. Ali najpre da ih jednom kako treba obiđeš.

Vreme je prošlo, ružne stvari su izbledele, idilična slika zavičaja je ostala...

Karrtaška igra, koja se igra špilom od 32 karte, tzv mađaricama. Glavni cilj igre je rasturanje dugogodišnjih prijateljstava, jer igranje u parove u kombinaciji sa velikom količinom piva i rakije dovodi do naprasnih izliva iskrenosti

Gušt u Hercegovaca.

Mnogo šta u životu mi je smira. Nikad se nisam ni za šta sekirao. Takav mi je jednostavno tip ličnosti. Imam smire na bacanje i dijeljenje. Smire nikad dosta čak ni onda kad si prenapučen svakakvim smirnim demonima. Smirni demoni su mi ukrajinske kurve pod stolom dok iz pozadine bruji Vuco. Smira su mi Van Gogove nijanse plave i zelene kad se uroljam kvalitetnom albanskom robom. Smira mi je onaj osjećaj kad znaš da je sve prolazno. Prolazno i besmisleno. Ali opet, kad god ti život da limun ti ga ne zgnječiš, ne baciš ga u kantu Bodiroga stilom već napraviš limunadu. Popiješ limunadu i sve je gotovo. Ali se desilo. I to mi je smira.

Imam oči boje govneta i mrzim ih. Ali i te oči su mi smira. Kroz njih vidim samo plavo more. Plavo more srpskog Dubrovnika zdesna. Još plavlje more srpske Sparte slijeva. Dug mi je vrat, visok sam i kršan. Ja to sve vidim čim se malo uzdignem. Dosta toga sam vidio i neće mi biti žao kad odem tamo gdje se mora. Biće mi smira.

A uzdižem se često. Letim visoko kao ptica. Svaki let mi je smira i iskusan sam pilot. Bijela vrana, sivi soko, troglavi orao. S glavom više jer uvijek imam potrebu da uradim dodatno. Nešto što drugi nisu uradili. Želim da budem bolji od svakoga. Da prikupim sve, ne preskačem stranice. Smira mi je kad sam jači i bolji. Smira mi je i kad sam slabiji i lošiji. Mene jednostavno boli kurac. Turčin da mi silovitom jačinom, bestidom silnika, probija unutrašnje organe kocem smijao bi mu se u lice. Zgrušalu krv bi mu pljunuo posred face odvratne. To bi mi bilo smira. Uvijek znam da odgovorim. Uvijek mogu da odgovorim. Prkosim kao najvrsniji Hrebeljanovićev vitez pred kandžama okupatora.

Počeo je raspust i vreme prolazi tako sporo. Zatvorio sam se u sobu i narednih nedelju dana nadoknađivao igranje raznih igara. Jedem, spavam, igram je bio moj moto tih dana.
Ćaća bi povremeno upadao u sobu krsteći se, prozivajući majku da je odgojila debila i nazivajući mene propalim slučajem.

Reših da izađem vani. Majka se zahvaljivala svetoj Petki, otac mi tutnu crvenu u ruke "za da se nađe" namigivajući mi šmekerski. Razmišljao sam, gde bi najpametnije bilo iskoristiti novac. Setih se da su me likovi iz kraja izbegavali jer sam im izgledao kao čudak, pa reših da se ubacim u njihovo društvo. Gledali su me ćudno kad sam došao do njih, mali Kizo me pozdravi i počela je neka opuštena priča.
Rekoh da imam Vajferta, pa da kako pametno iskoristimo taj novac. Budući da smo bili zagorela klinčadija, rešismo da platimo debelu Miru i izređamo se na njoj pošteno. Bili su to najsrećnijih dva minuta u mom životu. Počelo je intenzivnije druženje, prestali smo da idemo kod Mire jer smo ukapirali da je to bilo bacanje para, te smo po prvi put završili travu od lokalno dilera Lemija botaničara. Udaralo je u glavu, smejali smo se kao nezdravi, Lemi je čak i častio polutanera za nove mušterije, ne sećam se kako sam ujutru došao kući. Malo po malo, počelo je svakodnevno varenje po kraju. Svet je bio naš.

I od jedno se ruši svet. Ćale mi je našao paklu cigareta. Punu trave. Majka plače, otac vojnički kaiš vadi. Pitaše me da nisam upao u neku sektu pre nego što mi se gubi svest od siline udaraca. Budim se. Oko mene sve mirno, ležim u čistoj sobi, totalna harmonija, zen mod. Upadaju roditelji u sobu, pitaju da li je sve u redu, kao da se nije ništa desilo. Kasnije sam ukapirao da nisam bio kući tri dana i da je sve bio samo trip. Pao je i naš lerdi Lemi. Bio je kraj zabave a ujedno i raspusta. Pošao sam u peti razred.

Balade leče dušu, slomljeno srce i sidu i to sve u jednom. Stvorene da rasplaču i kamen uz dubokoumne poruke tipa “život ide dalje ali jebem li ga šta ću bez tebe” i “toliko te volim da ti sve praštam, pa i to što si kurva”.

Naravno, sve je to upakovano, lepše od kumovog poklona na Vlaškoj svadbi, u celofane klišea, kiča i srcecepajućih jecaja slomljenog muškog ega.

U spotovima koji prate ova umetnička dela imamo prilike da se divimo živopisnim pejzažima i uplakanom licu pevača u krupnom planu uz neizostavan deo sa prelepom, jedva punoletnom, kurveštijom iz čijih očiju prosto kuljaju intilegencija i dobrota. Naravno, u tu mešavinu mora da se ubaci i poneko golo dupe ali tako da iz njega isijavaju kultura i umerenost.

Baladere ćete lako prepoznati po karakterističnom stilu oblačenja. Odelo je obavezno za stariju generaciju baladera a sako sa iscepkanim farmerkama za one malo mlađe. Savršeno ispeglana bela košulja je takođe često deo outfita ovog tipa pevača. Bradica od dva-tri dana je tu da upotpuni izgled romantičnog mačo muškarca koji nikada ne bi digao ruku na ženu, osim ako se ona, glupača, slučajno ne uhvati za njegov gel za kosu.

Na njihovim nastupima možete se diviti tome kako su specijalizovali bacanje pogleda u daljinu i mrdanje slobodne ruke, one bez mikrofona, u pokušaju da gestikulacijom dočaraju bol nežnog srca njihovoga.

Ne bi to bilo kompletno bez slike brda tinejdžerki u prvim redovima sa vlažnim okicama i gaćicama, koje vrište iz sveg glasa ne bi li pružile podršku svom čoveku iz snova. Jer on je jedini koji je uspeo da tugu mlađane duše pretoči u pesmu i podrži ih u tome da svoju prvu ljubav nađu u zastakljenim okicama narkića u parkiću posle dvanaest. Šta će kome normalna osoba za ljubav kada ti ona neće pomoći da bolje razumeš i ceniš dobro napisanu baladu.

U početku izgleda kao festival nevidjenih razmera. Sjate se ljudi sa svih strana. Autoput zakrčen, zastave lepršaju na krovovima, prozorima i haubama automobila, sirene na sve strane. Na stadionu je već pripremljena navijačka koreografija kakvu nema nijedna reprezentacija. Sve je spremno za veliki spektakl i igrači polako izlaze na teren. Ceo stadion u bojama zastave Srbije peva himnu (ispisana je na poledjini papira od koreografije, za onog ko je ne zna). Zviždi se protivnicima jer su oni naši ljuti rivali. Euforija, utakmica decenije i praznik fudbala. Sve izgleda kao svetkovina dok ne počne sama utakmica:

Ovo je jedna igra lopticom i palicama koja se igra u potamiškim selima i tu je i nastala pre nekih 300 godina.
Pravila:
Postoje dve ekipe od kojih jedna rilja a jedna šora, ko šta radi odlučuje se bacanjem palice i hahvativanjem.
Oni koji šoraju svako uzima po jednu palicu i stacionira se kod cure. Cura je nešto ekvivalentno golu i na terenu ima dve cure. Kada igraš šorne, to jest kada udari lopticu koju mu podbacije jedan od igrača koji riljaju, on trči od jedne do druge cure kako bi ponovo mogao da šora... i tako dalje. Ako ga tokom trčanja pogodi loptica ili ako mu neko od igrača koji riljaju uhvati lopticu u letu onda je ekipa koja šora presušila i onda se menjaju uloge.
U slučaju da više nema igrača sa pravom šoranja i svi se nalaze na drugoj curi onda je rizik i tada se ekipa koja šora mora da vrati bar jednog igrača u prvu curu kako bi on šorao a oni što riljaju ga gađaju.

Izrazi:

Baskija: palica kojom se šora
Riljari: Ekipa koja rilja, to jest hvata loptu
Cura: ima ih dve. Sa jedne kreće do druge, tamo može da se zadrži i bezbedan je, a da bi ponovo šorao mora da se vrati na prvu.
Bacanje palice i nahvativanje: Igrač jende ekipe baca palicu igraču druge, ovaj je hvata i onda igrač koji je bacio palicu stavlja šaku do njegove i tako do vrha palice, tako se odlučuje koja ekipa rilja a koja šora. kome se šaka nađe na vrhu i nema više mesta ta ekipa šora.
Presušiti: Ekipa presuši kada je pogođen jedan od igrača, a igrač presušuje kada mu se uhvati živa loptica koju je šornuo i nije pala na zemlju ili kada baci palicu. Kada ekipa presuši onda odlati da rilja, a kada igrač presuši onda nema pravo da šora dok ne protrči kroz cure.

Kažu da je ovu igru Mihajlo Pupin odneo iz Idvora u SAD i da je tako nastao Base bol