Radio emisija koja na nekim radio stanicama (najcesce lokalnim) zna ciniti 90% programa. Tu emisiju osimslili su pohlepni sadisti koji bi na lak nacin da dodju do love putem emisije koja se moze svrstati pod audio torturu, jer muci podjednako i slusaoca i spikera. Poenta emisije je da spiker jednolicnim tonom po 5 miliona puta procita JEDAN ISTI pozdrav na JEDAN ISTI nacin od JEDNE ISTE osobe upucen JEDNOJ ISTOJ osobi.
Veruje se da se ova radio emisija koristi kao odbrnbeni mehanizam od posledica davanje dirktnog otkaza nepodobnim spikerima.

Muka prosečnog radnika u Srbiji.

Syngrafeas hroničar, a ne autor.
Naučen da piše precizno i odmereno, analitički i sterilno. Precizno poput skripte koja kombinuje savršene gramatičke izraze u isti šablon.
On definiše bez primera, jer njemu oni i ne trebaju. On zna šta je refleks arhetipa.
On ne koristi smajlije, jer smeh je aut. On ne voli da talasa mnogo, jer to i ne zna. Ne prati i ne čita druge autore, jer nema potrebe. On pregovara sa Prištinom. On je vaspitan. On ima avatar sa šahovskom tablom. Samo što on nije usamljeni beli pešak, već jedan od gomile crnih sa suprotne strane.
On je veliki autor.
Kladim se...
Da su mu sastavi bili „topli“, da ih učiteljica nije ni čitala posle prvog. Da je bio duboko razočaran trećim mestom na republičkom iz pisanija. Da ga još bole zuve huligana iz osmog dva.
Kladim se, da je sada strog kao profesor. Da piše za lokalne novine i to uglavnom o setvi i vremenu, kao i da za iste marljivo popunjava rubriku rođenih i umrlih.
Kladim se da honorarno vodi emisiju „Vreme duhovnosti“ na radiju.
Kladim se,
Da sa suzom u oku prati sudbinu nesrećnog malog Martina iz Simpsona.
I to je to.
E da, kladim se...
Da sam jedini koji je pročitao sve njegove definicije.

Simbol predaje. Priča o njenom nastanku izuzetno je zanimljiva. Poznati dizajner dobio je zadatak da napravi jedinstvenu zastavu koja će biti prepoznatljiva u svakom ratu, a koju će nositi oni koji odluče da napuste borbu. Pun entuzijazma, odmah se bacio na posao, uzeo beli papir formata A4 i spremio bojice i flomastere. Međutim, ubrzo je shvatio da je zadatak gotovo nemoguć i da niko nije u stanju da dizajnira takvu zastavu. Da stvar bude gora, ni inspiracija mu nije bila naklonjena. Sedam dana i sedam noći nemo je posmatrao prazan papir, da bi na kraju rekao: "Predajem se!"
U znak revolta, otišao je do naručioca i sa gađenjem mu stavio prazan papir pred nos. Naručilac, ne znajući o čemu se radi, bio je šokiran. Rekao mu je da originalniju, a očigledniju i jednostavniju zastavu predaje sigurno niko nikad ne bi mogao da zamisli, i da je ponosan što ga poznaje. Dizajner, ne znajući da je ovaj ozbiljan, smrtno uvređen i ponižen odjuri iz njegove kancelarije, otrča do prvog mosta i skoči u reku. Našli su ga mrtvog posle par dana osam kilometara nizvodno zahvaljujući beloj posteljini u koju se bio umotao.
Da se kojim slučajem rodio sto godina kasnije, prodao bi svoju zastavu za 150.000 dolara nacionalnoj galeriji i svi bi to nazivali pop-art umetnošću.
Ovako ne znamo ni kako se zvao.

Ličanin je osoba koja se prepoznaje po sledećim osobinama:
1. Odaziva se na ime Neđo, Mlađo ili Boro.
2. Iako je poznat kao neustrašivi ratnik i junak, plaši se lekara.
3. Njegova žena nosi brkove.
4. Prezime mu se završava na slovo A (Prica, Desnica, Jelača, Drljača, Travica...)
5. Na ličkom jeziku se "ovde" kaže "vooođ'ka".
6. Smatra da su kompjuteri i internet "najveća glupost koju je ljudski rod izmislio".
7. Nosi sako i kad spava.
8. Kad nije na gradilištu, dane provodi sedeći sa zemljacima na klupi u parku, sa prekrštenim nogama, sa cigarom između dva prsta, ispravljenih leđa kao da je progutao armaturu, posmatrajući prolaznike.
9. Kune se da lično poznaje predsednika opštine, slikao se sa skoro svim političarima i estradnim ličnostima.
10. Veruje da je najveća opasnost za ljudsko zdravlje PROMAJA, a lek za sve bolesti je BELI LUK I RAKIJA.
11. Pristalica je svih mogućih teorija zavere, veruje da je Elvis Presley još živ. Plaši se štetnog zračenja koje mu preti sa komšijine antene.
12. Prezire latinicu, mada ćirilicu još uvek nije sasvim savladao. Izostavlja slovo H na kraju reči. Ne koristi znake interpunkcije.
13. Voli da nosi uniformu. Ima bar jednog člana porodice koji je vojno lice, policajac, portir ili bar otpravnik vozova.

Za razliku od Rihterove, koja meri energiju oslobođenu u epicentru mlade pičetine, Merkalijeva se bavi uticajem tukidida mladog Krešimira na ostale unutrašnje organe, srećne dobitnice Krešimirovog tukidida. Pa tako imamo 12 nivoa na skali, ali kod Krešimira postoje samo poslednja tri...

Reklame koje su kao stvorene da ljudima nabijaju komplekse zbog nedovoljno belih zuba.

Ultimativna rečenica za spuštanje neke osobe u konfliktu.
Naravno sa u situaciji prigladnim nastavkom.

Obično vrhunska riba, nekada i mnogo ružna, ali zbog svog kredibiliteta ona je zvezda svake večeri u gradu. Šminke ima možeš špaknom da skidaš, ide na visokim štiklama sa kožnim torbicam, volj' ti krokodil, volj' ti zmija; nezaboravni deo njene ličnosti novi modni krik maltezer, jer danas nisi dobra riba ako nemaš kera. Obavezno je u društvu ćelavih gorila, gej drugara i skrdelj drugarica, kamenjarki u opisu ličnosti. Puna kao tanker, ona osvaja svojim osmehom.

Jaka na rečima, studira neki privatnjak, a suštinski od škole ima samo zimski raspust negde na Švarcvaldu. Tu istu školu završava sa jezicima u dupetu, naravno, tuđim. Njena umetnička duša, beskrajni talenat i poslovna elokventnost mogu doći do izražaja na buvljoj pijaci. Mada ona ne brine o poslu ako treba ima mesta kod tate, ona je tatin sin i niko ne sme da je dira. Voli tatu "puna poverenja u njegovu glupost i dubok džep''.

Kao takva, ona je želja čitavog grada, a najviše žutokljunih voajera i prolaznih puniša. Svi bi hteli da je kecaju, ali njen nos je previsoko. Njen izbor je Mandingo, može i beli sa dvometrašom u gaćama, a takvih nema mnogo. Ostaje želja mladih masturbatora i lokalnih giliptera dok ulicama šeta ćera Korleonea i nabija kompleks još većim glupačama.

Jebiga, kad vec dobijete korpu, makar da vas i u drustvu ne ribaju ko kupus za slavu, pa morate nekako da se vadite...

Non-player character.

Osoba koja nije sposobna da razvija sopstveno mišljenje, već potpada pod tudje uticaje, utapa se u bezličnu masu, rulju, potpuno nesvesnu svog bezličja. Potpuni fijasko te osobe je upravo to što ona misli da je sušta suprotnost onoga što zapravo jeste, dok izgovara već milion puta prežvakane dživdžanizme.

Glavni suvenir kojeg bi devojke donele sa mora.

Recenica zbog koje su nekada klinci imali toliko svadja kao sto sada imaju kod podele uloga izmedju Nadala i Djokovica. Naime, niko nije ni pomisljao da bude Tihi a kamoli neko iz protivnickog tabora da bude Kriger. Klincima Tihi nije zanimljiv jer je veoma ozbiljan lik, vec Prle koji je uvek nasmejan. Uloga Tihog je preostaja nekim " drugarima " iz prve klupe, a ulogu Krigera su uvek dobijali oni najslabiji, po svoj prilici morali su, jer nisu imali izbora. Od velikog odmora koji traje dvadeset minuta, uvek je troseno petnaest na svadje oko toga ko ce da bude Prle, ili Prle ili necu da se igram.

Žešće nubine. Žele što pre da se otarase svog porekla i odu u beli svet, koji nas još porobljava! Da ih pitaš za sarmu, ajvar, ili kajmak sa Zlatibora posrali bi se u isto, a kad bi im ponudio kineska govna prelivena urin-sosom ili američku pitu od sperme prihvatili bi radije no Stanija kurac!

Spremni su da se odreknu porekla, prezimena, porodice, prijatelja samo da bi pobegli k'o kakve usrane pičkice van svoje države, samo da ne vide svoj rodni kraj! Ne mešajte sa gastarbajterima, oni nam donose dobrobit time što se vrnu u naš kraj, kad ostare, sa lovom koja je ravna predsedniku Japana, ovo su govna koja treba oterat u zabiti Crne Trave, pa nek tamo beknu da će otići u Ameriku ili negde slično! Makar Krastu ili Neolitne Šporete da slušaju, ne, za njih je bolja kozojebačka nacionalistička pesma!

U ovu grupu najčešće spadaju metalike, vilenjaci, napaljene klinke i još kojekakvi psiho-delikti, kojima su Ameri usadili da smo mi krivi za svaki rat, genocid, zločin ili nemir...

Jedan na jedan ili takozvana ferka, izraz koji se u današnje vreme koristi pretežno u basketu, dok se '50ih, '60ih, '70ih i početkom '80ih, vezivao za fajt dvoje nezadovoljnih ljudi.

Fraza kojom se dočarava jebada prolaznosti i želja za povratkom u neka srećnija vremena, kad još nismo popušili kurac života. Obično je propraćena setnim uzdahom '' eeeee...''.

Lek poznat u narodu kao 100% delotvoran za odredjene ''boljke''

Uzrečica mog teče (inače, meni omiljenog lika u familiji), čoveka u penziji (ili pemziji, kako on kaže), kada počnemo ja i brat da biramo oko hrane. Valjda je pokupio to od nekih Rumuna ili Bugara sa kojima je na gradilištu radio čitav radni vek, a to mu znači da na početku biramo, a kad ostane ono što "ne volimo" onda i to pojedemo.

Jedna od najgledanijih serija u detinjstvu, razlog mnogih dečijih svađa, glavna tema svih igara dok smo bili deca, svojevremeno najpopularnija maska na maskembalima, objašnjenje zašto su deca pričali u svoj sat na ruci i zašto su pokušavali da rade salto pa pritom lomili noge, ruke, karlice, kičme i ostalo.

Dok se superlativom iskazuje da je osobina nekog bića ili predmeta najjače izražena u odnosu na istu osobinu nekog drugog bića ili predmeta sa kojim se poredi, želativom se iskazuje osobina koju to biće ili predmet nikako ne može da ima u iskazanoj meri. Najčešće se koristi u složenim rečenicama iskaznog tipa u formi pripovetke.