Zamućena vrela voda koja izgleda kao da je crnac oprao jaja u njoj.
Poseduje izuzetna laksativna svojstva.
Ni miris ni ukus.
Servira se u svim restoranima na železničkim stanicama,pod šatrama sa živom muzikom,seoskim i lokalnim kafanama.Jer se u gore navedinim lokalima retko konzumira kafa ili ne daj bože čaj,sokove ne drže da se ne kvare,već isključivo alkohol.
Kada se kelner smiluje da je skuva,dobijete šoljicu čemera sa akvom komunale.
Prekoran pogled ide gratis!Da vam više ne padne na pamet da u dotičnom bircuzu poručite isto.

Produkt jednog veoma netalentovanog reditelja i reklo bi se, bar jednog besposlenog narkomana.

Prototip mentalnog prosvetiteljskog dilda. Lični frizer božije brade.
Jebeni narodni učitelj.

Lik koji postaje odeljenski higijeničar kada ga klinci ne izglasaju za predsednika. Crno pod noktima im traži da ih učitelju tuži. Pizda sa maskom dobronamernog ortaka.
Samozvani kolovođa koji pomno podučava malo levo pa desno opa cupa i poletno viče Ajč dok kolo klizi u klanicu. Sorabski Noje koji putnike na svojoj bušnoj barci tera u vozić jer je fiskultura zdrava. Sere kako pre i posle jela treba ruke prati da krivicom potre narodni bunt prema onima zbog kojih nema leba da jede jer mu oteše svu letinu. Hrana za mačke servirana narodu kome je vuk totem. Crno belo izdanje Crven bana.
Ciklon u čaši seoske mrtvaje, čovek sa misijom da Pelagićevo postane globalno selo. Vlasnik šinjela iz koga su izmilele kolone crvenih buba komesara. Investicioni savetnik sirotih malih crkvenih miševa.
Pogrešno istorijsko skretanje koje nepogrešivo od Svetog Save vodi do vanbračnog čeda Mirka Alvirovića i Zaharija Trnavčevića. Vlažni san Dobrice Ćosića koji se rado maštao kako je salama u sendviču između njega i Tolstoja, drugog ko panja tipa. Vučića preveo u protestantizam, Đinđića u pravoslavlje. Srbe u titoizam.
Sa nepogrešivom talentom da prava znanja prostituiše prenoseći ih pogrešnim ljudima na pogrešnom mestu, Čučuk Stanu bi učio da hekla, Gavrila Principa kako preći ulicu...
Seks pominje samo u lekciji opasnosti od bolesti polnih. Preporuka koju uz šamanski mir daje bračnim parovima je da se ne odupru životinji u sebi onoliko puta koliko dece žele da imaju, plus jednom. Hoćete sina i ćerku? Može, tri puta je imaj mužu, jednom za naslednika, jednom za domaćicu kuće prijateljeve a ono treći put je da te opominje kako se lasno človek polakomiti dade.
Iritatno uveren da će svaka fekalija koju sočini naporom crevnim i umnim pravilnim biti fluoroscentni putokaz u bolju budućnost savremenika i budućih naraštaja . Ostavlja autoportret i savete kako ozidati postament za one koje mu spomenik namerili budu vozdići.
Sve svetlost znanja šireći i život slaveći istinski mrači i kastrira. Veliki plemenski mrač!

I tako, slepe srpske mačiće još dugo mračiće metastazirani naslednici vasićipelagići.

Sve dok im se ne zahvalimo, jednom zauvek, na svemu što učiniše za nas taljigujuće i tavoreće.

Al, onako baš od srca.

Učiniti uslugu, pa i preko toga. Preko ’leba pogače dati. A često ni to ne bude dovoljno.

Po opšteprihvaćenom uverenju - budala.
Ideja ovakve kvalifikacije je u svojevoljnom 'odlasku na robiju' pre vremena, jer teško da se muškarac može izdovoljiti, tj.isterati kera do dvadesete. Posle par godina braka, on je još uvek zelen i počinju da ga svrbe mudašca. Osvrće se za svakom suknjom i vremenom mora da napravi štetu.

Bio je decembar. Vraćao sam se sa treninga. Napolju je bilo i previše hladno za jednog desetogodišnjeg dečaka, pogoto ako nije sirovina u njegovoj generaciji, što ja naravno nisam bio. Sneg je vejao, a ja sam se kretao brzinom puža. Kolena su mi klecala, što od hladnoće, što od raznošenja na kondicionalnom treningu. Obukao sam dva para običnih i jedne vunene čarape preko njih, al' nije vredelo, noge su mi bile zaleđene, sve do trenutka za koji nisam ni slutio da će se ikad u mom bednom životu dogoditi.

Na jednom mračnom ćošku ukazao mi se gadan prizor. Tri starija momka mučila su dečaka mojih godina. Srce je počelo sve jače i jače da mi lupa. Približavao sam im se. Šta uraditi? Pomoći vršnjaku ili samo ignorisati situaciju? Kada sam došao do njih, kao da se nešto probudilo u meni. To nisam bio ja!
''Ostavite ga na miru!''- promumlao sam. Pogledali su me gorko, a glas iz mojih usta bio je sve jači i jači. ''Pustite ga il' ću vas obesiti za muda!'' bila je sledeća rečenica, koju sam inače pokupio od ćaleta. Počeli su da se smeju i da mi se približavaju, onako ko u filmovima. Tada sam shvatio da zapravo imam muda! Nije me bilo strah od ta tri drkoša! Poljubio sam krst koji mi je visio oko vrata i zaleteo se.
Prvom sam pocepao arkadu, počeo je da beži vikajući ''Mamaaa!''
Drugi me je dosta zadržao. Rvali smo se. Ispala mi je patika. Valjda zato što su mi se noge oznojale zbog silnih čarapa. Uzeo sam patiku i pogodio ga po sred nosa. Pao je.
Treći je očigledno bio najveći mudonja. Izvadio je onu gvožđuriju, valjda su ga zvali neki bokser, nebitno. Setio sam se da mi je ćale poklonio kopačke iz njegove mladosti, imale su gvozdene krampone. Izvadio sam ih iz torbe i rekao frajeru ''Sad smo kvit, pucaj!'' Krenuo je na mene brzinom svetlosti. Dobio sam udarac u glavu, pao sam. Ležeći u snegu, primetio sam na prozoru obližnje zgrade tri devojčice iz četvrtog tri kako posmatraju ovaj nemili događaj. Kao da su mi dale snagu. Ustao sam i nabio sam drkošu kopačku u usta. Kad sam je izvadio, ispalo je i nešto belo sa njom. Valjda zubi, ne znam.
Sva trojica su plakala, a tri lepotice su se smeškale kraj prozora. Bio sam njihov heroj!

Onaj mučeni vršnjak mi se kroz suze zahvalio. Namignuo sam mu, iako nisam znao, i uputio se ka kući. U glavi mi je samo bila ta scena, bio sam premoćan! Ali to nije sve.
Šetajući, čuo sam kako me neko doziva: ''Pero!'' Okrenuo sam se. bile su to one tri devojke sa prozora. Pozvale su me gore i tu su ubijene još tri muve.

Telefon mi je zvonio bar dvadeset puta. Znao sam da je otac, al' sam takođe znao da će biti veoma ponosan kad mu kažem da sam premlatio tri nasilnika i da sam pojebao tri najlepše devojčice iz škole.

Tip brazilske serije (može biti i meksička, španska), čija se radnja odigrava u nekoj od favela, gde radnja uglavnom prati rat dva narko kartela oko teritorije. Veoma je slična telenoveli, ali postoji suptilna razlika - ovde je dobro loše, dok je loše dobro.
(Napomena: telefavela je pretpostavka. Koliko autor teksta zna, takva serija još ne postoji, ali se njeno izbacivanje očekuje u skorije vreme)
Glavni likovi:
* Dilermo Uspon - Glavni protagonista, diler droge i makro. Dečko u usponu, mladi kriminalac, koji lagano postaje sve moćniji u svetu kriminala. Zaljubljen u Dronfuljiju od malena, pokušava da je preotme od Makrosa (od kojeg takođe pokušava da preotme teritoriju), obećavajući joj poštenu podelu zarade od njenog prostituisanja,
* Dronfuljija Davos- Lokalna prostitutka, najlepša u celoj faveli, zaljubljena u Dilerma od malena, ali joj je Makros makro. Makros je često zlostavlja i ponižava, uzimajući joj nepravedno svu zaradu. Ona je najlepša od tri sestre, i ujedno (naravno) najmlađa,
* Panduro Glupos - Dilermov brat, glavni negativac u seriji. Policajac bez mrlje u dosijeu. Zaljubljen u Dronfuljiju. Od malena je hteo da bude policajac, i bio drugačiji od ostale dece, zbog čega je uvek dobijao batine na ulici. Dilermo ga je branio, što je kod Pandura stvorilo kompleks niže vrednosti, i rodilo mržnju prema rođenom bratu,
* Makros Zloćos - Dronfuljijin makro, najveći protivnik Dilerma. Bore se oko teritorije i Dronfuljije. Makros u džepu drži policiju (Korumpito je njegov čovek) i gleda mu kroz prste za mnoge zločine. Dilermo je radio kao ubica za Makros-a dok se nije odmetnuo, i počeo da pravi svoj klan. Od onda su u sukobu.
* Korumpito Panduro- Korumpirani policajac. Radi za Makrosaa. Često smešta dokaze protiv Dilerma tako da ih Panduro Glupos pronađe. Debeo, ružan, neobrijan - klasična ljiga od policajca. Sramota za svoju uniformu.
* Kokaineta Šmrkelme- Dronfuljijna sestra, navučena na kokain. Radila je kao prostitutka, ali se bogato udala (za Makrosa) i sada je sponzoruša. Ne voli Dronfuljiju, i ljubomorna je na njenu lepotu, zato nagovara Makrosa da čini razne gadosti mlađoj sestri,
* Heroinesa Venita - Dronfuljijna sestra, navučena na heroin. Dobra u duši, ružna likom, upropaštenog tela i duha. Podržava Dronfuljijetu, ali joj ne može pomoći,

(epizodni likovi, njihovo pojavljivanje je uvek propraćeno smešnom muzikom)
* Bogaljito - Mali bogalj, obogaljio ga Dilermo dok je još bio mali. Prosi za njega na ulici, i vezan je za njega kao za oca. Zaljubljen u Ćoravitu, ali ne zna kako da joj priđe, zato što nema noge,
* Ćoravita - Slepa devojka, prosi na uglu za Makrosa. Ne primećuje Bogaljita, jer ga ne vidi, a uvek se pita - da li će ona ikada upoznati idealnog momka, koji će je voleti,
* Notor Alkos - lokalni alkoholičar, radi na građevini sezonske poslove. Često služi kao sprdnja za lokalne sitne krimose. Veoma smešan lik (verovatno najsmešniji u celoj seriji - da se pokidaš od smeha),
(još puno epizodnih likova - plaćene ubice, sponzoruše, korumpirani policajci i sitni političari)

Beli džezer: Muzičar koji ima tehniku, nema dušu, i svira pogrešnu muziku. Zaslužan za neminovno sjebavanje svakog pravca muzike kog se dohvati.

Disklejmer: Cigane ne računam u belce.

Početkom 19og veka, na plantažama pamuka i duvana po jugu Amerike, sedeo je jedan crnja (zvaćemo ga Klarens) i slušao je muziku koja je dopirala iz dnevne sobe njegovog gazde (zvaćemo ga Hans-Peter). Muzika je bila tiha, klasična, svirao je Hans na klaviru nešto opuštajuće od Hajdna, a Klarens je u tami tajno slušao. Zaintrigirali su ga zvuci, bilo je sasvim drugačije i kompleksnije od bilo čega što mu je ostalo u sećanju od detinjstva još pre broda i okena. Slušao Klerens tako i razmišljao:

Pička vam bre materina kilava, nije ni čudo što vam kurac mali i svi se ponašate pripederičasto i oblačite ko žene kad non stop slušate ovo sranje bez pulsa na aparatima.

I reši Klerens da uzme te belačke instrumente, da pokaže kako se jebeno svira i šta je muzika. Uzeo je Klerens i klavir i gitaru i violinu, i počeo je da svira. I svirao je brate! Na njivi, pred spavanje, za ručak, u crkvi ako treba. Svirao je i jebao je kevu.

Ali, bilo je neminovno da čuje ovo Hans-Peter.

U početku mu kao i svakom normalnom belcu koji prvi put čuje džez odavalo malo utisak tipa “šta je bre ovo koj kurac”, ali vremenom, gledajući crnje kako se zabavljaju dok on ispija kafu uz anemičnog Mocarta, poželi i on da se pridruži u zabavi, iako nije baš najbolje kapirao šta rade.

I dolazi do ključnog momenta. Pojavljuju se beli džezeri.

Umeo je Hans dobro da svira, ali nije bio crn. Imao je najbolje namere. Svirao je - zvučalo mu je kao ovo što crnje sviraju. Ali, nije bilo isto. Bilo je belo.

I od tog trenutka kreće drkanje instrumenata sa merenjem čiji je (instrument) duži. Ko može brže da ga drka? Ko će da izmisli neharmoničniju skalu koja zvuči kao šerpe i poklopci kojima te neko lupa u glavu? Ko će da izmisli dosad nečuveni ritam sa što većim prostim brojevima (7/11, 23/51) uz koji bilo koji pokušaj igranja izgleda kao nasumično saplitanje? Ko će da izmisli što bizarniji instrument… Džez postaje sinonim za izdrkavanje.

Da se razumemo, javljao se tu i tamo poneki orginal crnac, ali su vremenom i crnci pobeleli, i posrali se na džez.

I sve ovo zbog belih džezera u odelima sa šeširom koji puckaju prstima i prave se da im se sviđa to što čuju.

Ima ih i danas. Ima ih i previše. Neki nisu ni svesni da su to:

Najduži dan, a možda i dan preko koga se brzo prošlo. Dan stvoren za nemirenje sa realnošću i povremeno tiho priznavanje sopstvene nemoći.
Nekima je žao što mnoge poslove neko drugi, a ne neko prvi, tj.neko njihov nije završio - pa kukaju"lepo smo mi govorili da je sve trebalo završiti šestog oktobra"-ne prepoznajući ni delić svoje odgovornosti "za nečinjenje".
Nekima nije bilo ni važno gde će i šta će. Završili su svoju adrenalinsku žurku još 5.-og i uopšte više ne znaju šta da rade- dosta im je što "sve je isto samo njega nema".
Neki su izgubili orijentaciju u vremenu i prostoru pa se nekim čudom vratili u četvrti oktobar-njima su krivi i prvi i drugi i treći. A oni - apsolutno nevini, medicinski dokazivo.
Trange-frangeraši su radili 24/7/365-završiće oni taj šesti oktobar kad se postigne zajednički dogovor sa 183 koaliciona partnera i centara moći (biznis se stalno razvija i usložnjava).
Već devet godina poboljevamo od ovog revolucionarnog razvoda sa prošlošću, kunjamo, kunemo i gunđamo, a tajkuni(i tajfuni)-sve jači, njima svako vreme odgovara.

Suptilna i komercijalizovana varijanta "ciganisanja". Baš kao što je jedan narod iz razloga korektnosti preimenovan iz "Cigani" u "Romi", tako je i ova aktivnost, ulazeći u vode liberalnog kapitalizma, dobila eufemistički karakter. Primenljivo je i u politici.

"Rođendani" u zabačenoj kafani na drugom kraju grada, gde se skupe 20 i kusur čoveka zajedno sa slavljenikom, koga niko ne vidi do kraja večeri. Svi se "ludo" provode uz najgore moguće na play listu stavljene narodnjake. Prelepe seljnčice sa svim bojama od šminke koje imaju po faci pokušavaju da što je moguće više uvijaju svojim gracioznim telom kako bi dominirale na užarenom podijumu od raspadnutih dasaka, gde im se zaglavljuju njihove dvan'estica štiklice, dok ih pijani momci gledaju i trude se da priđu sa nekom forom, glupljom od njih svih zajedno, kako bi se omrsili.
Svakom se desi da posle smora po gradu načuje da postoji negde nekakav rođendan, pa da se ubije monotonija dosadne večeri na kraju se ode da se vidi šta ima, kad tamo...

Bila je deo moga života,
Radost i ljutnja,
Posebna nota,
Ona nežna ali i čulna,
K'o ciganski život burna,
Pokatkad nesvesna lepote svoje -
Ah! Kako je lep život udvoje!

Ne, nije to bilo koja. To je ona žena. Najčešće prva (i prava!) ljubav, ali ne nužno. Ona koja od tebe, tarzana zadriglog, napravi čoveka, sposobnog da misli, oseća, stvara. Da uzmeš olovku u te uljem umazane, grube muške ruke i crno na belo, nespretno preneseš svoje viđenje ljubavi. Sposobna da ubije Bukovskog u tebi. Ona dama iz legende, koja kroti jednoroga.
Za tebe je posebna. Rara avis. Posle nje misliš da nećeš voleti nijednu.

Ipak, i te druge, ''bilo koje'', nekome su one žene. Da bar možeš da se setiš setnog majčinog pogleda upućenog ocu, kada si ga kao klinac pitao šta znače ona slova, inicijali na njegovoj mišici... Eh, da si samo svestan koliko je tvoj otac insistirao da ti se sestra zove drugačije, ali majka je bila neumoljiva.

Ostali smo drugovi dobri,
I nije da to nisam hteo,
Samo je teško ostati drugar
Osobi čiju sam dušu jeo.

Eh, ona moja. Znamo se, na sve moguće načine. Razgovori postaju dosadni, jer završavamo jedno drugom rečenice. Hoće da bude kurac u vezi, jer sam ja kurac u krevetu. Valjda je tako fer.
Dugo me je pripremala za to putovanje, ali ja nisam primećivao, nisam želeo. Iako je to krajnje logičan, maltene filmski rasplet. Jer dođe trenutak kada ulaganje u sebe postane preče i od prve (ili bilo koje) ljubavi. Sada je sa druge strane lopte. Osam sati razlike. Prva mi čestita rođendan, po njihovom vremenu. Prva vidi rađanje sunca. Katkad pomislim da sam jedini Srbin ikada koji je zaista želeo da je Srbija do Tokija. Uz Piksija, naravno. Čujemo se, s vremena na vreme. Šalje mi slike nebodera, hramova i ramen supe. Uskoro će obići Kjoto. Opominjem je, ''donesi mi neku mangu ali sa dobrim crtežom, jer ionako ne znam da čitam te tvoje hijeroglife'', a sve što zaista želim je... da mi donese sebe.

Kroz magličast dim cigarete
Vidim njen bledi lik;
Aristokratski bela, kao avet,
Rastapa se i nestaje,
Visoko gore, na tavanici
I dalje,
Sa druge strane sećanja...

I tako, prolaze dani... Ljudi me pitaju za nju. Na kućnim sedeljkama i proslavama, uvek puste ''Nije život jedna žena''; svi pogledi ovoga sveta stopljeni u jedan, uprti u moju dušu. Rođa moj, sprdač teški, pevuši ''Moja draga sad je u Japanu'' ...Ali rođo, prošlo je vreme pisama, sad je to mnogo lakše, znaš i sam. I, za kraj, da završim sa Đokom, u stilu:

I proturaju priče da sve curice liče kad je čaša pri dnu...
Pa dobro, možda jedna na drugu - ali nikad na nju...

O sve zapeklo, sve se skvrčilo, prijatelju moj, vreme prošlo, to više nisu spremne nenačete boje u oblim tubama tempera i belo platno, blok 5 života: šta li će nam sve naslikati, nego opiljci otpali sa glave klina po kome udarao malj godina ko po tuđem. Evo ti dete, na, proberi igraj se, našaraj mi sunca malo na koži al nećeš naći žutu sjajnu nju smo prvo potrošili umutile je ko jajca proždrali kajganu jutra začas. Belu i ne traži ona je prva otišla na tolika beljenja uvila se ko mrtav crv ko govance vrapca na vetru stisneš li je još jednom samo će se u prah na dodir raspasti ko od pepela dvorac čiji prozori daju svetlo plavi slabi odsjaj. Te plave koja se istrošila na nebesa, uvek su pola neba zauzimala, sad osta iskrzano, bež, donji neki namaz šućmurast, zjapi ko pećina nad nama kaplje vlaga na retko svetlo zeleno mlado iždžikljalo lišće i korovlje naše povremene sreće: nema više te zelene, tek toliko da iscediš za još koje proleće.
Ali zato, eto, vidi tu kočopernu braon govno puna tuba puca od zdravlja mož da islikaš sve seoske puteve razlokane Srbije: Mirko Alvirović Vojislav Ilić taljige grob magare kljuse tango argentino kišna oblačna noć mestimično sa slabim danom kad se seti u kome sunce tinja kroz šerpu protanjenog dna. Eto ti i neke tamne crvene suviše tamne suviše ozbiljne neke tupe neme strasti krv stara bolesna pumpa još u krečanu uma svoje tokove životinjske traži se žensko kao zabran ko topli predah od te hladne kišetine šerpa plave što nas uloka skroz i skvasi ko pse. O pa ti reski dani ko da na oblacima opet farbaju juga u zastavi zaista grozna zatvorena plava i taj miris kiselkast farbe u vetrovitoj noći odozdole osećam se ko Pobesneli Maks Uspavali Maks Obeznanjeni Maks u postapokaliptičnoj Srbiji šljiskaju me sivom i crnom naftom brada mi ulepljena kosa umašnjena padam u san pa u još jedan i tako dole i dole al ne znaju da sam izvuko crni osigurač da ga čvrsto držim za zadnjim smeškom prevare u jednoj šaci, to rešenje, koje sadrži sve ostale i u drugoj novu tubu zaboravljenu skrivenu za ovakve dane: nije ona bila u setu sa ostalima, nju su mi davno, jednog jutra, doneli s mora, ko školjku:

Prevara smišljena od strane ugostitelja u saradnji sa masonima, iluminatima i MMF-om koju ćete pamtiti do kraja života. NEZABORAVAN DOČEK!!!

Ova škola je nastala u Srbiji 90-ih,gde pohađaju učenici i dan danas kako u Srbiji tako i u regionu.Moto ovih škola je "Ima hleba bez motike".

Osoba koja u određenoj i najčešće škakljivoj situaciji uleti u nadovezivu još škakljiviju situaciju koja uzrokuje duplu komplikaciju jer nema isprave kod sebe. Najčešće završava u stanici milicije i biva ophrvana gomilom bezveznih pitanja usled kojih naravno sledi zaključak da s njom nešto nije u redu...

Pamćenje u nekih ljudi, koje pri prisećanju daleko lepše zvuči, nego što za to ima realnu potporu u prošlosti.

Konačno se ratosiljati fantomskog tereta koji je do nedavno vidno pritiskao leđa vaše odgovornosti. Skinuti s dnevnog reda. Osloboditi se kamena o sopstvenom vratu i jebeno prodisati. Uf!

Slučajevi kad se preko razglasa traži od prisutnih građana ili od građana koji prate neko dešavanje da nešto vise ne rade ili da nešto rade.

Vrsta cipela. Ustvari, nepriznati potomak cipele i papuče. Ali ne svake cipele, to su one koje su završile svoj radni vek, pa su ostavljene negde u šupi, tavanu, garaži, podrumu, gde već.
E onda počinje njihov drugi život ali ne onaj drogirani što se vodi u Cipelgradu kad onaj deda zalupi vrata pa se digne onaj oblak prašine i krene muzika Šu Šu Šu pipl šumpi dumpi... Ne, ovo je nastavljeni stari život samo nešto više ponižavajući: penzioneri koji moraju i dalje da rade umesto da idu na šah pecanje i te stvari.
Za traputotine se uzimaju one najčvršće cipele i one koje se najmanje klizaju, i onda se potpete i koriste kao vrsta papuča, vrlo korisnih za kišu, zimu i pogotovu ljapavicu. Ništa njima ne smeta rupa na prstima il to što su im otpale pertle kao kosa sa glave, vrše posao i to dobar. Kompatibilne su sa vunenim čarapama jer ionako u one obične papuče noga u vunenim čarapama ne može da stane a i stani ti brajko moj u FLIA penastim papučama na mokre glatke stepenice.
Ime su dobile onomatopejski jer se u njima prilično nespretno trapa, pošto su teške tako da imaju negativne bodove na brzinu ali zato razbijaju u svim ostalim kategorijama, jeftine su, sigurne, prilagodljive, otporne.
Mogu da traju dosta dugo jer više ne stare, skorile su se, užigale, ukrtele, skoro su besmrtne, jedino jebiga što su ružne što bi reko Velja Ilić pa ne deluju baš reprezentativno ispred kućnog praga al ko što kaže narodna izreka: kad zima stisne estetika klisne.