Izraz koji uglavnom koriste studenti kada žele da stave do znanja da idu u rodni im kraj, a ne u stan u kome privremeno žive (sa naglaskom da je to samo privremeno).
U upotrebi je da se ne bi "mešali lončići" prilikom razgovora, te ovaj izraz opisuje isključivo njihovu rodnu kuću.

Sredstvo za manipulaciju kontakata.

Fimoza (lat: phimosis) je oboljenje koje se manifestuje otežanim ili potpuno nemogućim prevlačenjem kožice (lat: preputium) preko glavića muškog polnog uda (lat: glans penis).

Već zvuči ogavno? Onda se pripremite za još komešanja u donjim partijama vašeg abdomena, jer ono što slijedi će izazvati upravo to ukoliko nijeste upoznati sa tretmanom oboljelih od fimoze.
Jedini način da je se otarasite jeste da budete obrezani!

Da, upravo tako. Samo zato što ste se rodili sa malo užom kožicom od ostale đece, moraćete da idete "gologlavi" do kraja vašeg života.
Ukoliko ne želite da se odlučite na ovaj korak, onda treba da se pomirite sa činjenicom da nikada nećete moći d'izdrkate kao čo'ek a o seksu ni da ne govorimo.

Elem, razlog zbog kojeg ovoliko mrzim dotičnu bolest jeste taj što sam i ja kao mali imao problem sa istom i iz tog razloga moj glavić je uskraćen za ugodan boravak u svim širim boksericama.
Uz to je neproporcionalno velik pa je među lokalnim bičarkama šifrovani naziv mog polnog uda "glavonja."

Dobro, da se ne lažemo, ima to i svoje beneficije.
Ne nakuplja mi se ABC sir ispod glavića i mogu duže d'izdržim dok teslačim od većine neobrezanih (na uštrp nekih finih senzacija) ali uvijek negdje u podsvjesti razmišljam kakav li bi bio osjećaj imati kožicu preko glavića? Kakav li bi bio osjećaj prevlačiti je preko njega ili je prihvatiti pri vrhu i pišati kako bih napravio balončić od nje.

Sve su to pitanja na koja nikada neću znati odgovor...
Sve to zbog jebene fimoze.

Širom ove naše Planete na koju imamo čast da smo osuđeni, odomaćeni naziv za antidepresive. Opšteprihvaćen i pomalo duhovit eufemizam za vrstu lekova čija svrha, doduše, nije nimalo duhovita ali je zato urnebesno uzaludna. Uglavnom, ono što apoteke u Srbiji najčešće NEMAJU a kafane rado ZAMENJUJU.

Jebiga. Razboli se čoveku duša, ispuva se k'o paradajz iz staklenika kad ga bocneš viljuškom i ne možeš je više napumpati u prethodan oblik pa da ga jebeš. Uplaši se, šta li, pokunji i sakrije u najmračnije kute ljudskog tela i neće odatle da izađe ma šta god joj radili. A čovek, šta će, pokunji se i on i pobegne sa reflektora Života, gorko žaleći što je tu ulogu uopšte i prihvatio da igra. I desi se ono najgore - ostane, siroma', sâm sa sobom. A nema ničeg goreg, dragi moji, nego kad čovek ostane sâm sa sobom. Jednostavno, nije za to stvoren i gotovo. Bolje bi mu bilo i da je u zatvoru, okružen najgorim otpadnicima od društva, neg' tu gde je sada, okružen samim sobom. Zaokupi mozak svim nijansama crnih misli i "ode u kurac" - što bi rek'o naš narod - odakle povratka nema redovnom autobuskom linijom ili crvenim cipelicama Doroti Gejl.

Elem, zabrinu se majka, otac, baba, muž/žena, prijatelji, uža rodbina ( jer neće da šire )...Naposletku i komšije počinju da primećuju promenu u, inače, "tako razdraganom držanju". Sumnja se u početku kolektivno na promenu vremena, pokvaren stomak, ljubavne jade ili na neku od kombinacija istih, tumače se simptomi i ovako i onako, pljušte saveti sa svih strana, svi bi da pomognu kako znaju i umeju. Onda se seti neko pametan da zovnu doktora. "Ma, šta oni znaju?!" - dovikuje rendom osoba sa dobronamernim izrazom lica - "Još će da nam našeg/našu...proglase ludim/ludom, pa kako ćemo onda od stida na ulicu?!". Ipak, u najvećoj tajnosti i sa kvalitetno osmišljenom pričom za ljubopitive interesente, mučenika ili mučenicu odvode kod "lekara za glavu", razbijajući tako stari porodični tabu o nekakvim padovima sa šljive čukundede Gvozdena od pre skoro jednog veka.

To cenjenog drmr-a, međutim, nimalo nije interesovalo. Susrevši se sa "bolesnikom" i revnosno pribeleživši njegove reakcije i sopstvene konstatacije na neko blokče, on nakon par minuta dolazi do jedinog mogućeg rešenja koje je u korelaciji sa količinom znanja stečenog nakon 15 godina studiranja Medicine i još toliko radnog iskustva sa "najgorim slučajevima" - TABLETE...

Mistični proizvod domaće kuhinje, naročito u Banatu. Tako kifličast, posmatran sa one uže strane izgleda izuvijano kao nautilus mada nekako podseća i na beskonačnost. Beskonačnost čega? Univerzuma možda? Ne znam. Ali vrlo verovatno da kiflica može da komunicira sa istim. I ta reč ''kiflica'', ki-fli-ca. Zvuči nekako nadrealno, kao da zvuk rezonira nekom božanskom nijansom.
Pretpostavljam da je ta veza sa okeanima jedan od razloga zašto ih ljudi ubacuju u frižidere, dok se ne udave u vodi i onda ih vade napolje, gde se smatra da su savršeno jestive, i isto toliko ukusne. Pa ih onda ponovo vraćaju u frižider. Jer to nisu nesavršene pogačice, to su ki-fli-ce.
A takođe veza sa univerzumom im omogućuje da ih domaćica poslužuje svojima do u beskonačnost, dok ne počneš da pljuješ kifličastu materiju na usta.
A, da, i istu često pune paštetom za deset dinala. Ali nema veze, to je kiflica, ona će sve te ostatke vezivnog tkiva i emulgatora purifikovati u čisto proteinsku masu. Jer to je kiflica. Simbol savršenstva i perfektnog skrobnog oklopa koji uopšte, ali uopšte ne menja ukus čak ni nakod dvadeset dana.

Jedite kiflice, Koliko ih god ima, jedite ih. Ne prestajte da ih jedete. I volite. Svi volite kiflice. Ja volim kiflice. Obožavam kad dobijem prepunu kesu kiflica. Za slavu. Za rođendan, za dan kad sam nalakirala nokte. Volim... Volimo kiflice. Dun... Dun... Dun...

Potresna priča.

Keva živi u šumi, ima ćerku dronfulju najveću, koja se potajno već duže vreme vata sa Bakijem, šumarom. Htela žena jedno pre podne da obiđe stara-majku koja je imala kuću tu blizu, preko brda. Put do bakine kuće bio je asfaliran. Normalan. Sasvim običan za seoski put kod nas. Međutim ova Crvenkapa dronfulja se seti da kao bude fina i uzme da odnese ručak, a usput svrati do Bakija koji je krao državnu šumu, malo dalje od glavnog druma. Krenu ona putem zatim, uđe u šumu. Ide ona ide, ptice cvrkuću ona peva "Ja sam kurva mala džiberu sam dala" i odjednom šušnu žbun. Kad iza žbuna Vuk se uštekao, ušiva čarapu čo'ek, ide zima, žena ga ostavila i čopor mu pobego. On onako gladan, nikakav k'o cigan ispred pozorišta, pita Crvenkapicu da mu da neki dinar ili nešto iz korpe.Crvenkapica mu opsova milosnu majku onako kurvinski. Vuku je to jako teško palo jer ga je keva sama podizala i on je bio mnogo vezan za nju, dok je nije pojeo kad je udarila zima. Vuk razjaren onim što je čuo poče da juri kurvu.Nije bio mnogo brz pošto je bio jako gladan, a crvenkapa uhranjena dugonoga kurva brzo je trčala. Spustila se na drum jer joj je tu bilo lakše da beži i krenu trkom ka bakinoj kući. Uđe u kuću, dok je vuk jurio za njom. Ona mu ona zalupi vrata ispred nosa. Vuk kuc, kuc, baba reče "ko je"?Vuk se razdra "Ja sam, mamu vam jebem, otvaraj oću da ubijem kurvu". Baka skinu dvocevku sa zida reče vuku da gvirne kroz špijuna, on gvirnu, ona opali, posle dođe i šumar da utvrdi da je ovaj Vuk stvarno mrtav i svi zajedno sedoše da popiju kafu i da se dogovore oko procenta koji uzima šumar kada proda Vukovo krzno.

Univerzalna poslovica na latinskom jeziku koja se prevodi po sopstvenom nahođenju u raznim situacijama sve u cilju da se ispadne pametan pred neukim narodom.

To je izraz koji se koristi obično kad ste u žurbi i nema vremena za objašnjavanje gde idete...

Mjesto gdje po nekim ljudima većina siromaha krije pare.

Ono što kažemo nekome kad nas smara preko telefona, pogotovo ako se pomene vraćanje novca u razgovoru. U zavisnosti od toga gde ste, može se upotrebiti kancelarija, kladionica, tuš-kabina (da, ima ljudi koji i tu vode razgovore!), naravno, ulazak auta u tunel nije u opciji, iako je i to sasvim providno.

Homo sapiens podvrste "isti kurac".
Levo? Desno? Koga briga, ionako se skreće.
Kafana? Stefan Braun? Pa ima neka muzika na oba mesta.
Fudbal? Kriket? Jebiga, oba se vode pod sport.
Pivo ili somersbi? Svakako će se ispišati.
Čovek čiji su stavovi apstraktna pojava, nešto poput srpske ekonomije. Priča se da postoji, ali nije naučno dokazano.

Društvena ameba, koja igra isključivo kako drugi sviraju, ne praveći razliku svira li Stiven Tajler ili Džole Džogani, da se tako duhovito izrazim.

Standard zemlje bez standarda. Samo dno državnog poslovanja.

Suptilan način da nekome stavite do znanja da je u nekoj situaciji ispao ovca i da ga je neko opasno zajebao za nešto.

https://simivalleyhomeremodeling.com

Neugodna situacija u kojoj vas boli čitavo tijelo. Bilo da je to posle sinošnje pijanke, bilo da je posle prve partije fudbala sa ortacima, nakon više od godinu dana, bilo da je posle kvalitetnog seksa, bilo da je posle nekog fizičkog rada.

Slomljeni, sažvakani, pljunuti nazad pa ponovo slomljeni osjećaj.

Čarobna reč kojom se oslobađate od obaveza koju pokušavaju da vam nametnu druga lica(roditelji) ili pak kao kratko ali jebitačno obrazloženje svog sadašnjeg položaja.Roditelji obično idu ovom analogijom-''ako ne uči-neće spremiti ispit,ako ne spremi ispit-neće ga položiti,ako ga ne položi-neće dati uslov,ako ne da uslov-pašće godinu,ako padne godinu-moramo da mu platimo obnovu,ako mu platimo obnovu-tata ne može da sredi svoju kantu od auta a mama da kupi novu mašinu za pranje sudova i kosmodisk.***

Још од тренутка кад је Пинокио почео да фарба добру вилу не желећи да сазна како је изневерио маторог Ђепија, оваква форма лагарије и спрдачине није могла толико често да се сретне.

Универзална женска фраза пружања (не)искрене подршке приликом дијалога које је уско повезан са вишком килограма. Скривање истине ради неповређивања осећања. Ваљда. Јебем ли га. Увек је лакше слагати кад је неопходно, него испасти грбав.

Ova rečenica ima 2 značenja.
1. Kada je ženska debela, i onom ko je jebe rebra slomi, a kamoli kurcu.
2. Kada se ženska toliko dobro jebe, da jednostavno slomi kurcu rebra!

https://carlsbadconcretepro.com/

Pismo koje se čita na skoro svakom mitingu od nacionalnog interesa, kao intermeco između govora dvojice političara i služi da podjari atmosferu dok ovaj drugi ne skupi muda da izađe pred masu. Mala Milica piše tako da ti knedla u grlu stane, oči zasuze, a pesnica se stegne u bijesu usmjerenom prema krivcima za dječiju tugu.

Ko je mala Milica? Četvorogodišnje vanzemaljsko i sveprisutno biće koje tečno čita i piše, razumje se u matematiku, informatiku, politiku, civilne inicijative i vojne tehnologije sa posebnim osvrtom na bojne otrove. Uvijek u epicentru životnog zemljotresa, ali i dalje stamena iako prinuđena da moli za pomoć. Kroz tu njenu molbu provijava želja za normalnim životom koji joj je uskratio upravo onaj što je i izazvao masovno okupljanje.