Lik koji se pojavi u bivšoj državnoj firmi kao da je pao sa neba, preplanuo kao Australijanac, u beloj košulji kratkih rukava i crnom kravatom. Obavezno nosi tajnstvenu (verovatno praznu) fasciklu u ruci. Uvek se smeje kako bi pokazao bele zube. Mislim da je to jedini razlog zbog čega se stalno smeju jer u tranzicionoj firmi i ne postoji drugi razlog za smeh. Bije ga glas da se uopšte nije rodio već da je nastao nekim sintetičkim putem u nekoj od tih menadžerskih škola gde profesori bukvalno dunu u nos studentu, uruče mu diplomu, čestitaju i puste ga da se šeta u beloj košulji i crnoj kravati.
Jednom je jedan takav upao u prostoriju jedne firme punu ljudi (zapošljenih) i pošto oni nisu mogli da mu objasne šta rade i koji je njihov posao i kada su zadnji put nešto uradili sve ih je otpustio, osim jednog srećnika koji je baš tada bio u kladionici. Uradio je to a da nije ni otvorio svoju fasciklu. I to je odprilike sve što menadžeri znaju da urade i za šta su se školovali. U sledećoj fazi njihovog života odu u neku drugu privatizovanu firmu da tamo nose fasciklu i pokazuju bele zube, i tako do penzije.
Preostali zapošljeni u firmi u kojoj je ovaj menadžer “sređivao stvari” i dan danas ništa ne rade kao i njihova firma.
Biti čovek ne znači samo davati novac prosjaku na ulici i spašavati kišne šume od istrebljenja zarad viših ciljeva. To je samo vrh ledenog brega zagreban sekirčetom a ispod toga čeka veliki ledeni blok koji tek treba biti istražen.
Čovek je prestižna titula koja obuhvata ceo spektar stvari koje treba uraditi u životu kako za sebe tako i za druge, nesebično pomagati običnim ljudima, biti ljubazan, plaćati svoje račune na vreme, biti pošten i nasmejan tokom čitavog dana.
Sigurno sad mislite da ste videli baš takvog čoveka na ulici ili ga sreli u samoposluzi kad vas je propustio na kasi. Niste. Niste ni prošli pored čoveka, jer taj isti čovek će vam uterati kurac do bubrega čim budete sami i on ne bude imao publiku da ga potapše po ramenu i kaže "TO MATORI!!!"
Ako obuhvatite sve slojeve društva vremenom shvatite da su ljudi apsolutni nelordi koji gledaju samo svoju guzicu i podmeću nogu drugima zato što su ljubomorni na tuđ uspeh.
Hoćete da registrujete kola, ne može fali ti jedan papir. Odvedete bolesno dete kod lekara, ne možeš da ga lečiš, istekla ti knjižica. Odneseš knjižicu na overu, ne može firma ti nije uplatila zdravstveno. Odeš u firmu, privatnik te laže da će sve biti u redu i pomeri ti rok za isplatu.
Koliko god se trudio da ti budeš čovek, da razumeš, pomogneš, shvatiš nekoga vremenom i sam postaješ nelord i kažeš sebi jebo ovo kad mogu svi biti govna biću i ja i tu sve krene nizbrdo otkažu kočnice ljudskosti i čovek poput kamiona od dvadeset tona se sjuri nizbrdo i sudari se sa zidom a iz prikolice se prospu po putu sve osobine koje je imao da ih drugi gaze i razvlače poput gavrana koji je video nešto lepo, mirišljavo i svetlucavo da viri i odneo to kod sebe u gnezdo.
Koliko god se ti sam trudio da budeš čovek i koliko god gledao sebe i druge nazvaće te budalom. Nazvaće te majmunčinom i pašćeš kao kula od karata i stati na njihovu stranu dok će te oni dizati u nebesa ti ćeš sticati lažnu sliku o sebi dok je realno stanje stvari sasvim drugačije.
I posle svega zapitaj se da li si čovek? Jesi li?
Pitanje koje neizostavno postavljaju bake i deke na pomen neke strane valute, kako bi imali bolju predstavu o količini novaca o kojoj se radi.
- Sine, kako je tamo kod vas u Švajcarskoj? Ima li tamo krize?
- Pa ima, ćale, al' Švajcarska ti se još najbollje drži...
- Jes' vala. Oni imaju najviši standard. Kako je kod drži firma?
- Solidno, drži se. Platu još nisu smanjivali i dalje je pozamašnih 2300 švajcaraca. Ja sam prezadovoljan.Razgovor koji se okončao, slušala je i baka, koja prilazi unuku da ga priupita ono što nju interesuje:
- Je li, sine, da te pita nešto tvoja baka...
- Reci, bako.
- A to, tih 2300 švajcaraca, koliko je to u dinarima??
- A to tebe interesuje, heheh. Mnogo, bako, mnogo.
Krš od autobusa, najpre onaj koji saobraća na prigradskim relacijama, najbrojniji su u kategoriji, a otuda i naziv, ali ima i gradskih koji zaslužuju ovu titulu, a i međugradskih ima dosta.
Prigradska linija. Autobus ispunjen miomirisima rakičine, masti, cigareta i vonjom zavesa opranih poslednji put u SFRJ, kao i rupama u podu, odmah iznad točkova . Staje u sred bestragije. Neki kvar je u pitanju. Posle pola sata razmišljavanja i prepiranja šofera i konduktera, nalaze rešenje. Kondukter seda pozadi, nešto čeprka, jebeniše...
Viče:
,,MOŽE!"
,,VUCI!" uzvraća šofer.
Kondukter hvata sajlu za gas, i vuče, autobus kreće. Kad treba da uspori ili da stane, šofer viče kondukteru da pusti, ovaj pušta. I tako ceo put. Snalažljivost na delu, nema šta, a propise ko šljivi.
(istinita priča)
U odnosu na ovo, Krstić i sin firma predstavlja prvu klasu, apsolutni džet set, vrhunac drumskog autobuskog putovanija.
Dokaz da pijanstvo ne poznaje granice i dokaz da se ispod kafanskog stola mogu sklopiti razna prijateljstva.
Firma organizuje neku proslavu,svi se okupili od čistačice do generalnog direktora,svi pijani,veselje na vrhuncu.
Za jednim stolom sede ušikani domar Mića i finansijski direktor.Mića:Jeeeellll be direktoreee,d ja tebe neeeeššštooooooo priiiiiuuuupitaaam?El može?
Diša:Piiitaj moooooj Miiiićoooo šta gooood oćeš!
Mića:Be diiiirektoreeeee kad će ovi iz računovodstvo da mi isplate onaj bonus što sam trebo da dobijem a?
Diša:Mićo nemmmmm poooojmaaa,ja treba da vodim ženu u Grču na letoooo,a sve potroši na onu kurveštinu od sekretarice...
Mića:Kooooo bre?Ti se sa njooom kerebečiš?Svaka čas direktore!
Diša:E fala ti Mićoooooo ko bratu!Imaš trijes posto povišenje plate od sledeće godine.Sveeee ću ti sredim ja kod generalnog,ništa se ti ne brini...
Znak da je muškarac sazreo kao osoba i da će jebena polica biti sklopljena za pola sata, ne za šest meseci. Ujedno znak i da se ženopauza bliži.
Godine <40
Hm, treba sastaviti ovo jevtino govno od police, da vidimo. Uputstva, lolčina, to nek dukatlije čitaju. Alfe jednostavno UMEJU i ZNAJU. Na prvi pogled, ovaj deo je skroz naskroz pogrešno isečen, dva šrafa fale, četri su viška, aukurac, zovem kuma. Kumaro, dolazi, trebamo sastaviti držač za Koelja i ostale mislioce što mi truju ženu, staviću gulaš da se greje, pivo je već hladno.
Bilans: dva ispovraćana kuma, polica iscepana i naložena, Koeljo kroz prozor, bračni mir nepovratno narušen.
Godine 40+
- Još malo (zateg, zateg) i etogac. Polica sastavljena u rekordnom roku. Hm, izgleda da ipak nema delova viška/manjka i da firma koja godišnje zaradi pet milijardi evra ipak zna šta radi. Ženo, ako vidim Koelja ili pedeset nijansi ičega u blizini police, letite i ti i ona u kontejner.
Koreni komunizma: niko nema ništa, zato što nema šta da se ima. Kako stvoriti...? Plan: obnaroditi da je bilo šta da se ima, samo je kurva crkva sve uzela i zakleti se u poštenje (nad gorećim srpom), te nakon stečenog poverenja obećati da će, ako se nanovo bacimo na produkciju, svako dobiti ono što mu sleduje. Svi se bacaju na produkciju, i posle vremenskog intervala, manje ili više - svako dobija ono što je stvorio.
Idejni tvorci piju rakiju iz zlatnih putira, ali...
Funkcioniše.
Koreni kapitalizma: niko nema ništa, zato što nema šta da se ima. Kako stvoriti...? Plan: naštampati guzic papira u boji da svako pomisli da ima. Motivisani, svi se bacaju na produkciju i nadoknađuju ono što su mislili da su imali, motivisani da imaju opet, i beskonačno vijaju svoj rep.
Narod ne kapirajući gde je početak a gde kraj zaboravlja da idejni tvorci mogu sebi da naštampaju guzic-papira koliko im bulja ište dok neko drugi to dorađuje, ali...
Funkcioniše.
Međa kapitalizma i komunizma: Svi vijaju svoj rep, derući se i zahtevajući dobra za koje misle da je njihov deda stekao. Umesto da svi dobiju dedovinu PLUS ono za šta svakodnevno rade - shvataju da dedovina nije ni postojala, i da jednim guzom moraju da odrađuju ono od čega su matorci pazarili u Trstu, a drugim da dopunjavaju troškove štampe za buljaše preko bare.
Bojno polje: Srbija.
Ulazna vrata zgrade u kojoj živi moj deda konačno dobijaju funkcionalni interfon. Firma se potrudi i odštampa imena stanara, i pokriva ih plastičnim poklopcem.
Moj deda tog jutra silazi sa šrafcigerom i cvik-canglama (nikad ne znaš) i uredno vadi svaki maleni plastični pokrov, osim svog, i nosi ih na tavan. Razlog: "svi kradu, pa da može da zameni kad mu maznu."
Pera, ratni veteran, silazi sa II sprata, uzima dedinu plastikicu i meće je na Jovanovićevo ime.
Deda zvoni kod Jovanovića.
Baba meće dedi led na oko i odlazi kod komšija Perine žene da se žali.
Trombonista sa petog zvoni kod Jovanovića, deda se protiskuje kroz hodnik i donosi novu plastikicu sa tavana i meće je kod Novickog...
Najnoviji izraz u srbskom poslovnom miljeu. Bezobzira da li se radi o stranoj kompaniji, domaćoj firmi u stečaju, STR, SZR, pijaca, omladinska zadruga i slično izaraz je svuda isti.
Strana kompanija,
poslodavac: Jbg dobili ste otkaz, zbog svetske ekonomske krize, takvi su trenutni svetstki trendovi.
radnik: ???
-----------------------
domaća firma u stečaju,
poslodavac: Jbg dobio si otkaz, zbog ekonomske krize naše ventilatore i kofice ne možemo da plasiramo na svetsko tržište.
radnik: ???
-----------------------
pijaca,
poslodavac: Ti od sutra ne radiš, jbg udarila ova kako se zvaše eko..eka jebemi li ga kako se zove ali bitno da je udarila! Tako je svuda u svetu, rekli su sinoć na TV!
radnik: Pa ove godine rodilo najviše!
poslodavac: Čuješ li ti mene? Pa u ceo svet na pijace je tako! Sinoć su rekli da na kvantaš u Nju Jork kolaps sve propalo.
Utešna rečenica, koja se upućuje osobama, loše životne sudbine, koji su se dobro zeznuli u životu, ili koje su drugi ljudi ili situacije zeznule...
Aca: Kako si, mazi li te život, brate?
Džoni: Ko seljak ubojnicu...
Aca: Što, kad smo se najskorije videli, dobio si šesticu na lotou, a pre toga si se oženio?
Džoni: Pre tri meseca, propadne firma, ja ostanem bez posla, istog dana saznam slučajno, da mi žena neverna, duže vreme, ali ništa joj nisam pričao...
Tri nedelje kasnije, morao sam na operaciju slepog creva... Kad sam se vratio kući iz bolnice, kuća prazna, pokupljena sva ušteđevina... Napustila me rospija!
Aca: Jeben li je žigolo život?... Šta god radio - ne radio, može dobro da te iskeca!...
Dobru priliku, pravi put, meru, iskrenost...
Svi vežbamo još od malih nogu.
Neko nauči da prepozna na vreme, neko kasno, neko nikada.
- 'Leba ti, je l' ovo Đole prođe? Jedva ga poznadoh...na šta liči?!!
- Jao...bolje da ne otvaramo tu temu...prvo mu je krenuo nizbrdo brak, potom se firma raspala...kum ga duplo prevario. Oteo mu i ženu i firmu.
- Lepo se videlo šta mu se sprema. Ona dromfulja najahala na njega jer je imao para. Potom joj je dosadio, pa se spanđala sa kumom, da ne kažem suvlasnikom firme. Zašto? Pa da njoj pripada sve, a ne pola firme.
- Pre dromfulje je verio Miru. .
-Znaš onu izreku ...dođu po tebe zlatne, pa srebrne i na kraju govnave kočije. Nije prepoznao zlatne.
To je onaj jezik čiji protagonisti, ne jebavajući gramatiku i savete pismenih, pojedinim rečima menjaju ortografiju, i teraju svoje i onda kad im dobronamerno skreneš pažnju da govore naopako.
Mile sa Banije, na privremenom doživotnom boravku u vojvođanskoj ravnici:
- Jeba ga ti, utera on u dvorište onaj zeleni ĐUNDIR, ralo mu visoko tri metra...
- Mile, kakav je to traktor, nisam čuo za tu marku?
(Tup pogled) - Pa đundir, jeba ga ti...
- Aha... čekaj, čekaj, nije, bre đundir: DŽON DIR, američka firma, pravi najbolje traktore u svetu!
(Tup pogled) - Ja... đundir, jeba ga ti!
.......................- Jebeš ih, te 'ul'gane što pale stadione na utakmici... to je MAGARET KAČAR znala da sredi, jeba ga ti, ona im je...
- Alo, bre, Mile, nije Kačar, to je Tadija, bokser, malo si pobrkao: Margaret je i preziva se Tačer...
- Jeba ga ti, pa to ti kažem, Kačarka bi znala kako s 'ul'ganima, jebo ih ti...
Rečenica koja služi da bi se na sarkastičan način okarakterisao neki član kolektiva koji ne radi ništa po ceo bogovetni dan, a dozvolu za tako nešto ima od viših instanci, te zbog toga neki drugi ljudi moraju da zapnu i odrade i svoj i njegov posao.
Jebeni parazit i lenčuga, koju bi najradije udavio golim rukama, ali nisi u mogućnosti za tako nešto jer iz nekog čudnog razloga nije dozvoljeno prebijati ljude na radnom mestu, pa se zadovoljavaš time da ga ogovaraš, povremeno uvrediš, a ako se poklopi situacija i da mu uteraš neku pušku, čisto makar malo da se uznemiri.
- Džoni, ajde odradi onaj izveštaj što je Maksa trebao juče da uradi.
- Što ja? Valjda Maksa treba da ga uradi.
- A znaš i sam se on ne meša puno u svoj posao.
- Bole me kurac. Neću.
- Aj da ne potežemo ono šef, zaposleni i tako ta sranja.
- Ma puca mi kurac više da radim njegov posao.
- Zovem neke šiševe ako to odradiš.
- Znaš, zvala me je na razgovor ona firma što sam ti pričao. Ako dobijem posao tamo, pre nego što odem, nabiću Maksi monitor na onu njegovu svinjsku glavudžu i išutiraću ga k'o konja. Pavlaka, senf i kupus.
- kakav kupus bre?
- U šiš nek stave.
----------------------------------------------------------------------------------------
- Treba nam monitor za kabinet direktora proizvodnje.
- Pa Jelena to treba da uradi. Njen posao su kompjuteri.
- Znaš da se ona ne meša u svoj posao puno.
- To što puši direktoru ne mora da znači da ne treba ništa da radi.
- Hoćeš ti da pušiš direktoru, a ona da naruči monitore?
- I to što kažeš, ipak ću ja da se držim ovog njenog neeksplicitnog dela posla.
Ako su 90-te bile crne, decenija za nama se može nazvati "žuta decenija". Ne mnogo slavna, mnogi su gladovali, čak i više nego u crnim godinama. Pamtiće se kao decenija dominacije jedne političke stranke čije pripadnike u narodu zovu "žuti", pa odatle i naziv za čitavu deceniju. Na samom početku su obećavali kule i gradove, pričali kako je ovo vreme promena, uspeha. "Biće para" govorili su, za sve su krivili Miloševićev režim. "Mora da poskupi hleb, mleko, ulje...jer je Miloševićeva politika bila pogrešna i sad plaćamo cenu", narod je tu priču naravno gutao i ćutao, mislili su ljudi da ne može biti gore nego što nam je bilo...Otišla jedna firma u stečaj, dve prodali za evro i tako svakog meseca iznova, dok je narod ostajao bez posla, žutima su cvetale ruže. Kad su ljudi shvatili da nema od njih 'leba i nisu više verovali priči o Miloševiću, opa, sad im je kriv Ratko Mladić. "Ajde da sačekamo još koju godinu dok ga ne uhapse, posle će evropa da nam daje i šakom i kapom", zavaravao se narod... Otišao i Mladić u Hag. I odjenom se pojavi priča da nas neće primiti u evropu dok ne priznamo Kosovo. To naravno niko od žutaća nije javno izneo, ali ipak ta se priča proteže kroz narod, a kako naši ljudi kažu: "gde ima dima, ima i vatre". A i ako priznaju Kosovo, smisliće opet neki izgovor da nam zamažu oči i da se pravdaju zašto nema para. I danas, na početku druge decenije 20-og veka, imamo iste ljude u foteljama koji tu sede već 11 godina i koji su za tih 11 godina samo šuljeve uspeli da dobiju i neki kilogram da nabace, ali jbg, nije to lako, treba sedeti toliko dugo... A nama ostaje samo da prvo milom pokušamo da stvarno promenimo nešto, a ako to ne uspe, srbi smo, nije nam nepoznato ni silom da dodjemo do cilja.
Dobro je dok vera i cilj još uvek postoji u narodu, to nisu mogli da nam prodaju.
Poređenje kojim ukazuješ da si u zapećku(zasluženo ili ne), na poslu, u kući, u školi ili uopšte u društvu, ništa se ne pitajući i ni u čemu ne učestvujući.
Primer 1.
- Je li Savo, kažeš eksploatišu te tamo na poslu, ne pitaju te ništa?
- Ma ćuti bre, ko Makedonija sam za vreme EX YU!- ... Saopšteno iz predsedništva Moldavije.
- Oni imaju presedništvo? Pa, oni su ko Makedonija za vreme EX YU.- I kažeš, nisi dobio odobrenje za kredit?
- Ma, pusti me, cela firma, sve kolege dobile kredite, jedino ja ko Makedonija za vreme EX YU.
- Aukurac- Jedino Makedonija nije našla svoje mesto na ratištu '90, a toga je bar bilo u izobilju.
- Jedino Makedoniju niko nije pitao da li želi nezavisnost, a kada ga je proglasila, niko nije ni primetio, niti pravio problem oko toga...
Večita čežnja i patnja našeg naroda, posedovati nešto što je original, proverena robna marka. Ako ništa drugo, da se pohvališ koliko si to platio. Misaona imenica kod nas, nemoguća misija. Osim ako Najk, Ribok, IBM i drugo nisu kineske firme i koštaju oko 100 evrića. Jes' tako, al' u kurcu! Realno, 100 evrića nije nikakva kinta, ali nemamo taj osećaj kad to uporedimo sa našim zaradama te nam se to čini nebeski i garantovano kvalitetna roba. A i ti rasistički Kinezi čak, mamu im hepatitisno žutu, ne prave isto za nas i Zapadnoevropljane i Amere. Ipak, igramo po pravilima male lige, a koja smo sami izmislili i lečimo svoje komplekse ovako. Pa, dokle stignemo.
- A, tebra, a? Šta kažeš za moje nove tike, a? Jutros ih uz'o, Nike patike, original! Dao 120 Jevrića za njih! Šta kažeš, ludilo su, a?
- Ček' da pogledam... Kakav original kad piše "Made in China"? Koliko znam, to bi trebalo da je američka firma.
- Ono jes', ali ispitivao ja po guglu preko serijskog broja, i sve je k'o što mi prodavac rekao. Ove konkretno se prave u fabrici u mestu Kvanđang, okrug Mudanđang, najnaprednija kineska provincija Mandžurija. Brate, za to čak i Ruje i Japosi ratovali za vreme Drugog rata!
- Pa?
- Kako pa, neznalico! To važi za mesto sa najkvalitetnijom izradom u celoj Kini! Vode računa o zaposlenima, ne rade tamo stočari i zemljoradnici, već zanatlije i osobe sa najmanje 2 razreda srednje!
- U, jeeeeee!
Novi projekat naše Vlade kao odgovor na krizu...
"Kako nezvanično saznaje Ž 92 Vladi Republike Srbije na čelu sa premijerom Cvetkom Mirkovićem, odobren je kredit za nabavku 10 tona prvoklasnog brazilskog hlorofila sa 90-o procentnim integrisanim ćelijama hloroplasti i hitinske kutikule.U pismu stoji i da će Vlada Brazila i firma Hajdrofonik sa Jamajke odobrit još jedan kredit, amazonskih ugljenih hidrata, kvarcnih solarnih ploča i ostatak prateće opreme!Ako se stanovnici Srbije adaptiraju na proces fotosinteze.Mirković je izjavio da postoji bojaznost od nedostatka dovoljne količine Sunčeve svetlosti koja je od janura stavljena na tendera od strane Predsednika države i stručnjaka za solarnu energiju...keruša Mila je podržala akciju Vlade stoji u pismu "
Kad se ne mora navesti nikakav izvor već je dovoljno da se napiše " osoba bliska svlačionici" ili " iz dobro obaviještenih izvora" i može se srati koliko se hoće ili koliko zatraži urednik da se rasprodaju primjerci ŽNJ novina.
1- Iz dobro obaviještenih izvora, 24 sata doznaje da će Messi posljednju sezonu odigrati za NK Spičkovinu.
Uvjeti pregovori su bili iscrpni, ali Messi je izvoljevao pobjedu i dogovorio 4 ovala drniškog pršuta tjedno, bocu Dingača za svaki postignuti gol ili asistenciju te se firma suhomesnatih proizvoda, a ujedno i sponzor Dalmeso mijenja ime u Dalmesi za vrijeme njegovog igranja.2. - Iz osobe bliske svlačionici (čitaj voajer) , Index pokazuje čitateljima slike učenice OŠ Strmen Dolac I.M (14) koja ima zavidno dupe i sise koje se naziru u trenerci.
I.M. i učenice se pitaju od koga je tajna procurila.
Dotad, dežurna čistačica nalazi uzrok curenja u muškom WC-u koje nije bilo lako uočiti pošto je riječ o bijelom zidu.
Zabrana objavljivanja i uklanjanje nepodobnog, neprikladnog ili kontroverznog sadržaja.
Cenzura ima više stepena, i što je viši stepen, to je jači uticaj cenzure na nas.
1. stepen - državna, pravna, odnosno zakonska cenzura, ako izuzmemo neke totalitarne države uticaj ove cenzure na nas skoro je zanemarljiv, tako da se po zakonu, skoro sve može objaviti, a i ono što ne može, može se objaviti ilegalno, sa malom šansom da budemo otkriveni.
2. stepen - društvena cenzura - e, ona je već poprilično jaka, sve one stvari koje mislimo i o kojima privatno razgovaramo, a koje nikada nećemo pomenuti u društvu, da ne bi ispali budale, ili da ne bi izazivali konflikte, sve to potpada pod ovu cenzuru. Zbog velikog dejstva ove cenzure, ono što ljudi pričaju u društvu, poprilično se razlikuje od onoga što oni misle i što pričaju privatno.
3. stepen - anonimno-društvena cenzura, ona dejstvuje kada smo u društvenom okruženju, ali anonimni, na primer na Internetu, pod nekim pseudonimom. Čak i tada zaziremo od mnogih tema i od mnogih radikalnijih stavova (osim ako nismo trolovi, mada i sami trolovi, nesvjesno potpadaju pod ovu cenzuru)
Zbog nje ni diskusije na forumima nisu potpuno iskrene i ono što se piše nije uvijek istina. Takođe, ono što blogeri pišu, često je daleko od onoga što oni misle, kao i od problema koji ih zaista muče. Što je problem veći, a materija delikatnija, o njoj se manje priča.
4. stepen - govorna - stvari su toliko osjetljive da o njima nikada i nigdje ne govorimo, čak ni kada smo sami ili sa najbližim prijateljem.
5. stepen - pismena - to su toliko zajebane stvari da ih ne smijemo napisat čak ni u ličnim bilješkama. O njima često razmišljamo, ali se ubijeđujemo da to nije ono što mi zaista mislimo, zato po svaku cijenu izbijegavamo pisati o tim stvarima, da ih ne bi pismeno "ozvaničili".
6. stepen - mentalna - to su najveći i najkrupniji problemi, najdublje dileme, najteža pitanja bez odgovora od kojih nas boli glava, i zato uglavnom izbjegavamo čak i da mislimo o njima. Iako nas ona mogu dugotrajno i uporno opsijedati, svim silama se trudimo da ih potisnemo iz mentalnog prostora. O njima se rijetko kada konstruktivno razmišlja. Pošto se radi o vrlo važnim, zajebanim i delikatnim stvarima, u nemogućnosti da odmah prozremo neko riješenje, takve misli uglavnom potiskujemo, i pokušavamo se ZABAVITI bilo čime, samo da o njima ne razmišljamo.
Što je čovjek hrabriji i slobodnijeg duha manje podleže svim oblicima cenzure!
Poenta definicije: Nismo ni svjesni koliko je toga tajno i koliko i sami sebe svjesno i nesvjesno cenzurišemo! Garantujem da bi svako izazvao pometnju na bilo kom forumu, kada bi iznio svoje istinske najintimnije, najdublje i najkontroverznije misli i ideje o bilo čemu.
Do grla u raznoraznim obustavama i kreditima, pa kad mu odbiju sve rate, za njega ništa ne ostane.
- Mužu, znaš onaj butik gde od skora tvoja firma ima ugovor, pa može na potvrdu? E, tu sam videla...
- Ne!
- A što si takav baksuz? To je samo...
- Ženo, smiluj se malo, ja sam ratno siroče!
- Kakvo si ti siroče, pa još i ratno?!
- Pogle' mi obračun plate!
- Da vid... Au, što samo ovoliko?!
- Nisam više ni ja siguran... Tu je nekoliko pari cipela, kaputići...
- Dobro, ali zar ovoliko?!
- Toliko! Kad sam uzeo taj obračun u ruke i otišao pred direktora, osećao sam se kao Oliver Tvist dok sa ćasom stoji pred kazanom i kaže "Molim vas, mogu li dobiti još malo". A slično sam i prošao kao siroti Oliver...
Stav starijih koji ce ti za neku nadenutu muku i pretezak rad reci da ste mladi i da vi to morate i mozete jer je tvoj deda dok je bio mlad sam rusio drva iz sume i dovlacio kuci. Prosto receno, kazuju na suptilan nacin da si zelen i moras da radis umesto njih i mnogo.
Majstor - Ej mali, nema ovde cementa, skoci tamo i donesi dzak (50kg).
Segrt - Ijooo majstore ne mogu tesko!
Majstor - Ajde bre dizi to, mlad si ti. Ja sam u tvojim godinama zidao kuci i kasnije isao na igranke da privodim!Sef - Ej mali, nesto sam zajebao ove papire, ajde prekucaj sve ovo i istampaj mi.
Mucenik - Sefe, jel moze to za sutra, vec 10 sati sam ovde i bole me oci od ovog monitora (tebi je dao CRT od 15' a on ima plazmu od 24')
Sef - Mali bez pogovora, ovde treba se radi, firma je ozbiljna! Mladi si ti nije to nista za tebe. Ako neces ima ko hoce.Pa jebi ga, to sto smo mladi ne znaci da treba da oslepimo, izlomimo koske, radimo po 15h samo sto smo, mladi.
