U ovom slučaju se odnosi na kupovinu perspektive. Hir bogatih, moranje nemoćnih. Obavlja se uglavnom na Kosovu, mada se može odraditi i u nekim delovima Srbije.

Najcesca kritika lika profesionalnog seratora (u daljem tekstu Pro.Ser.) koga sve mrzi, kome je tesko da uradi nesto sam, ili mu se pak ne svidja na koji je nacin nesto uradjeno/osmisljeno iako se taj izum/rad granici sa savrsenstvom.

U četvrtoj godini polako počinju maturske ekskurzije.Posle mukotrpnog učenja i silnog izostavljanja jedva čekate da sednete u autobus i da sa najboljim društvom provedete neopisivo dobrih nedelju dana.

Zora je.Došli ste uspavani ispred škole i polako se ukrcavate u autobus.Dan je polako svanuo,vi ste već budni i bacate se u spiku sa najboljim ortacima.Svi su gladni pa počinje razmena maminih đakonija i ostalih namirnica koje su vam roditelji spakovali, da bi ste kako oni kažu "prošli jeftinije".Svi su siti,pa je vreme za pesmu.Ceo autobus odzvanja od navijačkih i četničkih pesama.Kada su se glasovi utanjili i usta osušila, vreme je da se u nekom "free shopu-u" kupi neki alkohol, po mogućstvu votka ili viski kako bi odma počeo da deluje.Svi su pijani,pa polako tonu u san kada razredne starešine napokon mogu da odmore od buke i galame.Seksi glas vodičice preko mikrofona sve mamurne budi i obaveštava vas da ste stigli na odredište.
Novi dan sviće,a vi i dalje ne znate gde se nalazite jer ste celu noć ispijali ostatke alkohola iz free shop-a.Odlazite na doručak gde vas čeka takozvani "engleski doručak" od kog ne mogu ni ptice da se najedu.Gladnog stomaka ulazite u bus i upućujete se prema nekim znamenitostima za koje vas baš briga.Satima šetate i jedva čekate da dodjete u hotel da bi ste odmorili noge i napokon uhvatili malo sna.Sledeći dan rezervisan je za drugi grad gde opet gledate neke spomenike i gradjevine koje ste mogli da vidite na internetu.Polako se iskradate iz mase i sa najboljim društvom odlazite u obližnju kafanu.Kada je turistička tura gotova vraćate se grupi,odlazite u hotel i spremate se za diskoteku.U diskoteci ludilo,ne zna se ko pije ,a ko plaća dok vas profesori mrkim pogledom posmatraju.Jutro je.Shvatate da ste najstrožoj profesorki u školi sinoć kupili ružu i da ste plesali sa njom.Iako se toga ne sećate,sve priče poričete i ne želite da se o tome priča.Opet sedate u autobus i krećete u šoping turu.Džeparac se odavno potrošio na alkohol tako da se opredeljujete na kradju sa ortacima.Kradete šta stignete,iako znate da vam neke stvari uopšte neće koristiti,ali dobre su za poklon.Vreme je da se vraćate kući.Na putu do kuće u autobusu razmenjujete majice jer kad ste krali na brzinu niste stigli da vidite da lije XXL ili XL.Prepričavaju se razne dogodovštine i troše se poslednji euri na slatkiše iz free šopa jer vam je alkohola preko glave.Pesma opet kreće a vozač hvali celo odeljenje kako je bilo pristojno tokom putovanja.Dok neki spavaju drugi su budni u ovim uspavanim lepoticama crtaju brkove i guraju smoki u nos i u oči.Da bi put što bže prošao vozač vam pušta "Kad porastem biću kengur" gde svi umiru od smeha i ponavljaju fazone iz filma kao da ih čuju prvi put.Prešli ste granicu i u svojoj ste zemlji.Pesme opet kreću,kao i fotografisanja za fejsbuk.Svi su srećni jer su ponovo kod kuće i sutradan u školi prepričavaju sve dogadjaje koje će pamtiti do kraja života.

Ova pojava je kod studenata najizrazenija u ispitnom roku. Student cesto uzima svoj indeks i lista ga od prve strane.. priseca se upisa,prvog ispita,drugog,treceg.. razmislja o ocenama,asistentkinjama.. i tako prodje sat/dva a gradivo i dalje ceka da bude nauceno.

Pojava koja nam je prešla u naviku od gledanja mnoštva stranih filmova na našim TV programima, pa ćemo da čitamo i engleske titlove koje je neko postavio na neki naš film, ili kineske titlove, u filmu engleskog govornog područja, iako se u kineski jezik razumijemo ko Mara u kriv kurac.

Napustiti granice nase zemlje,a da to nije povlacenje preko Albanije,vazda je bila skupa ekskurzija (mada i ekskurzija do Resavske pecine nije naivna stvar),te se neko setio da spoji ruzno sa beskorisnim i na tome jos i zaradi.Tako je nastao program prema kome je predvidjeno da zaradite brdo para,upoznate nove kulture,religije,obicaje,steknete nova prijateljstva i naucite jezik.Tako kazu one cike iz agencije koje su mi mahale dok sam poletao sa Surcinske kaldrme u traktoru sa krilima na kome su jos uvek stajale rupe metaka iz rata na svetu broj 2.Kelner nas je odmah zamolio da vezemo pojaseve kako bi bezbednost bila na najvisem nivou i da ne obracamo paznju na pticije gnezdo na levom krilu...Nakon nekoliko vremenskih zona i nesto spavanja stigli smo...U NY...Auuu...Kakav momenat.Kroz glavu mi je prosla recenica koju je drug kosmonaut rekao prilikom sletanja na Mesec...Tu sad treba da nas neko ceka ,pa idemo u hotel a sutradan u kompaniju...U stvari nas nije cekao niko,te smo od aerodroma do kompanije,tj. iznajmljene stale, opremljene sa 2 racunara OS Windows 98, stigli peske.Razdaljina je nesto manja nego do Kraljeva...Kad se ide iz Kragujevca...Tamo su nam na tecnom spanskom objasnili da ne znaju sta hocemo i da dodjemo za 5 dana.Sve to su nam na Engleski preveli rukama.Hotel je malo drugaciji nego sto je prvobitno planirano,te u njemu nema nista,ali zato imam 8 cimera smestenih na betonu do mene.Sjajno...I tako sam 20-ak dana ,svako jutro upoznavao nove ljude koji takodje ne znaju zasto su tu.Auuu,gde sam ja dosao,pomislih u sebi ali nedopustajuci da sve ovo uzdrma moje odusevljenje novonastalim iskustvom.Sam posao i nije toliko bio tezak.Trebalo je samo nositi samar za bogate Jevrejcine koji ce te mesto baksisa potapsati po ramenu i zahvaljivati kao da si istrebio sve Palestince na svetu.A kolege ....Pffff... "KOLEGE" sa posla imaju prosecno 5 godina teske tavnice i vazda su druzeljubivi...A to sto su pre neko vreme isekli nekoga kao repu,je samo ruzna greska iz proslosti,koja nailazi na razumevanje u jednom liberalnom drustvu kao sto je u USA.I tako to...Zivi se gastarbajterski.Bas...Baca se meso po rostiljima,piju se piva uvozna i nostalgija prekracuje cetnicko-grandovsko-turbo-opstenarodno-veselim pesmama ( ovo zadnje me je zaobislo),na koje ,gle cuda,ovde niko ne obraca paznju...Stranci vazda uce najreprezentativnije reci nasega jezika,tako da je skroz normalno da cujes kako Urugvajac kaze Gvatemalcu "How you doing,picka?", a ovaj odmah resava pitalicu i kaze "Pusi kurac" .Ali jos malo pa kuci...Al ce da bude proseravanja.Neki ce tamo odmah reci "MA NE PITAJ ME NISTA.VI TO NE MOZETE DA ZAMISLITE".Pa onda sa drugarima na pivo.A harmonikas uzeo dnevnicu i nesrecnog studenta-junaka krepi pesmom meraklijskom a krcmarica pivom najgorim a svako vredi 50 dinara baksisa medj' sisama .On se kune kako vise niiiiikad nece otici uz napomenu da je bilo dobro al Srbija je Srbija.Bila...I ostala...I tako ce ta euforija trajati mesec dana ,dok se agresorske pare ne istrose,a onda ce se student- mucenik rado setiti smrdljivog grada i sa suznim ocima svaku temu zapocinjati sa " KAD SAM JA BIO...".

Vampiri su stekli svetsku slavu blagodareći povempirenju transilvanskog bojara, grofa Drakule, oličenja pravog gospodina i nadaleko čuvenog ljubitelja dobrog zalogaja ljudskog grla i dobre kapljice čovečje krvi.
A ko bi i pomislio da su prvi-prvcati vampiri čija je slava doprela do evropskog zapada bili naši seljaci i da se po noći nisu podizali iz komfornih porodičnih grobnica i mermernih sarkofaga već iz raskvašene srpske ilovače.
Postojanje Petra Blagojevića iz sela Kisiljevo na Dunavu istorija verovatno ne bi zabeležila da se on posle svoje smrti, 1725. godine, nije povampirio. Blagojević se na dan posle svoje sahrane, na Aranđelovdan, u snu javio svojoj ženi i tražio joj opanke. Svoje lične opanke bez kojih je bio sahranjen. Seljani su shvatili zašto su pokojnom Peri potrebni opanci tek par meseci docnije, kada je za nedelju dana u selu umrlo devet duša. Milsili bi da ih je odnela čuma da svi do jednoga na samrti nisu tvrdili da im se prikazivao pokojni Pera, da ih je davio i da im je govorio da im nema spasa.
Selom je zavladala panika. Još s prvim sumrakom meštani bi se povlačili u kuće i prestravljeni čekali svanuće. Potom se pročulo da je vampir viđan i po tuđim kućama i da nema tog mandala ni katanca koji ga može zaustaviti. Govorilo se da su jedini lekovi krstače, beli luk i ljute paprike, ali ni to nije bilo sigurno. Zato su, po savetu ljudi koji su sa sličnim pojavama imali iskustva, seljani odlučili da raskopaju Perin grob.
Od 1718. severna Srbija bila je pod austrijskom vlašću. Švapska uprava bila je iznenađena panikom nastalom u Kisiljevu i nije bila sklona da poveruje u iskaze meštana. Ipak, kako su seljaci bili “van sebe od straha” Austrijanci su popustili i dozvolili da Petrov grob bude otvoren. Na lice mesta je iz Beograda došla delegacija sastavljena od vojnih i civilnih lica. Prema zvaničnom izveštaju komisije, od svih prisutnih pribranost je zadržao jedino stari grobar. Raskopao je raku, ćuskijom otvorio sanduk od čamovine i na opšte iznenađenje ukazalo se pokojnikovo telo, podnadulo i rumeno, sa naraslom kosom i noktima i pomodrelim usnama musavim od sveže krvi.
- Alaj si se ti, moj Pero, noćas lepo gostio. Što nisi ubrisao ta usta, crni ti? rekao je grobar i zgađen pljunuo.
Pred ovakvim dokazima da je reč o vampiru nisu imali izbora, mrtvо tеlо su probili kocem. Očevici su tvrdili je neraspadnuto truplo dok ga probijali ječalo i bljivalo krv. Pokojni Pera je potom spaljen.
Metodični Austrijanci su tom prilikom saznali da su stanovnicima Kisiljeva slučajevi vampirizma bili poznati još od ranije, iz turskih vremena. Jedan od najpoznatijih vampira bila je Vlajna Ruža koja nije bila krvoločna kao Petar, već je samo imala običaj da prepada meštane koje bi uhvatio mrak u blizini groblja.
Krene neko kući po padini pored groblja kad mu se, niotkuda, prikaže pokojna Ruža, Bog da joj dušu prosti, i alapača kakva je bila priupita:
- Gde si bio u ovo vreme, crni ti? U štetu ideš, đavo te odneo, a žena te, mučenica, čeka kod kuće.
Posebno je volela da noću razbija testije i lonce zaboravljene na dvorištu, da čangrlja lancima od kofe na bunaru i da poštenom narodu drmusa krevete. Seljaci bi je viđali kako da hoda po površini Dunava. Kada bi s vode ugledala nekog komšiju, Ruža bi ga pozvala po imenu:
- Radojeeee, dođi sa zaigramo! - sve u nameri da ga navadi da se udavi. I pošto niko nije bio lud da joj se odazove, ona bi sve življe cupkala po površini vode. Igrala je, zadizala suknje i pokazivala bele drusne butine i pravo je čudo da se nijedan muškarac nije polakomio i krenuo da i on igra na Dunavu.
Ružina rodbina je htela da presvisne od sramote. Kada bi se Ruža pojavljivala na vodi, silazili bi do reke pa bi je sa obale prizivali i moljakali da ih, onako mrtva, ne bruka pred svetom. A ništa joj nisu mogli jer joj se nije znalo groba, udavila se bila nesrećnica u mutnom Dunavu. Na kraju im se smilovala i smirila se, da se više nikome ne prikaže. I baš zbog nje su posle, u nameri da spreče mrtvake da hodaju naokolo, u selu ljude sahranjivali bez opanaka. (Zato je Pera i sa'ranjen bos.) Ipak, nesrećna Vlajna Ruža nije bila zao vampir; nikada nije izazvala pomor, niti je ikoga od živih zarazila svojim zlom.
Još 1725. bečki čаsоpis Volkische Zeitung objavio je članak Vampir von Kisilevo o slučaju Petera Plogojowitza. Od tada su vesti o vampirima u Srbiji krenule da se prenose iz časopisa u časopis, iz zemlje u zemlju, izazvavši pravu pomamu u zapadnoj Evropi. Saznalo se da ova zla bića ponekad haraju svim balkanskim krajevima. Svedočanstva su prevođena s nemačkog na engleski, na francuski, na italijanski, a jedina neprevedena reč bila je ona koje u tim jezicima nije bilo – vampir. I raspalila se mašta bogatih Evropljana pa su izmislili čitav jedan luksuzni svet vamprira u kome su zvezde grofovi bledih lica, zagrnuti crnim pelerinama koji imaju zamkove s kulama pod oblake, kamene nedgrobne ploče s elegantnim epitafima i pohađuju balove po dvoranama s viskoim svodovima. Niko se više ne seća onih iskonskih, narodskih vampira u opancima. Život su proveli radeći zemlju, čuvajući stoku, spavali su na slamaricama, grejali se uz ognjište, muzli krave, sahranjeni su u žutom blatu pod drvenom krstačom bez belega (nit je ko umeo da napiše, nit ko da pročita), a ipak su nas proslavili.

Četiri faze ovozemaljskog postojanja svega što živi i diše u Japanu. Po budističkom shvatanju čoveka po kom ovog čini simbioza uma, duha i tela, japanski narod je kroz svoju istoriju (kada nisu otkrivali barut, apokaliptične robote, pokoravali Kinu ili sejali pirinač i hvatali ribu) nastojao da u svim aspektima ljudskog života dovede bol do najviše moguće tačke, jer su bol i uživanje u ovoj kulturi usko povezani. Princip je jasan - fizička bol je seksi. Duhovna bol - neophodna. Umobolno - opšte prihvaćeno. Sva tri zuajedno - jedino vredno života. I tako dok jednog dana ne umreš i ne sahrane te vertikalno...

Dobro, sinak. Hajde da krenemo redom. Da li si ti išao na more da ti se "ništa loše ne dogodi" ili da se odmoriš?
Poznata je cela priča: obala je prelepa, Jadran je super, ljudi se ponašaju kao da ništa nije bilo (barem ono dvoje sa hotelske recepcije i konobar, sa kojima jedino i razgovaraš), tvoji su šurnaest godina letovali u Dalmaciji, što ne bi i ti?
I tako dok se trudiš da ne pričaš glasno na ulici, da ne bi čuli ekavicu i naglasak, i misliš kako si srećan što si ti došao autobusom, a ne kao kolega kolima sa beogradskim registracijama, koja sada plivaju pokraj Makarske, razmišljaš naglas metodom kiselog grožđa i slatkog limuna:
"Grci su sirotinja, hoće da uzmu pare na svakom koraku, Turci su muslimani, Crnogorci nemaju nikakvu uslugu i pritom deru, Bugari nemaju nikakvo more, iz inata prema Vučku nisam hteo da ostanem u Svrbiji, Egipat i Tunis su preskupi i nebezbedni...".

A zapravo bi trebalo da se zapitaš: "Ima li makar i jedne druge destinacije gde toliko moram da vodim računa o bezbednosti, da li će se Vučić i Milanović oko nečega pokačiti, da li će Torcidi ili Bad Blue Boys-ima biti dan, a pritom sve to za ne male pare?".

Izraz koji se koristi da opiše instant stečeno znanje u nekoj oblasti. Dojučerašnji nemač pojma postaje urbani pojmač koji zna, koji umije i još dvije.

"Dva najbolja druga"

Jebi ga. Već je prošlo godinu i šest mjeseci od kako me je iz kreveta podigla muzika iz filma „godfather“ , od kako sam otvorio oči i svoje rožnjače susreo sa svjetlosnim snopovima koji su se probijali kroz kafene roletne na mom prozoru. Već je prošlo godinu i šest mjeseci od kako sam se dogegao do kupatila u tačno 7:00 h izjutra , obraze polio vodom , vratio se nazad u sobu i obukao prvu trenerku na koju sam naišao.Već je prošlo jebenih godinu i šest mjeseci od kako sam sluške nabio u uši i tog jebenog prvog septembra krenuo u tu jebenu trospratnu građevinu...
Iskreno , čitava ta priča , čitava ta graja mi se šetala po Đokoviću. Nisam mogao da izdržim , al’ ubrzo je sve postalo drugačije. Trides’ četri debila , jedanaes’ grupica. Sjednem u prvu klupu na koju naiđem , slušam i trpim. Engleski , matematika.. Retardi se ređaju , dolaze jedan po jedan. Jednostavno ne bih znao kako da izdržim da nije bilo njih. Jeste , njih. Njih koji su mi pomogli da od trides’ četri oduzmem dva i broju jedanaest dodam još jedan. Njih.

Kao i u svakoj dolini slijepih jednooki bijaše car , car kog u početku nisam prećerano obožavao jerbo sam i ja izgleda bio takav , slijep. Taj isti car mi je pomogao da otvorim oči. Taj isti car me je naučio da se smješkam kad čujem retardiranu priču tardosa oko mene i taj isti car mi je postao jedna od najgotivnijih osoba u toj trivijalnoj zajednici govana koju neki sad nazivaju II-2.
No , ćoravi vladar nije bio jedina osoba u ćeliji koju sam gotivio , bijaše tu još jedna , doduše manje gotivna ali ne manje voljena osoba u ćeliji sa petanest klupa i čet’ri prozora.Još jedna osoba koju sam još više volio od ćoravog gospodara.

Zajedno nam je jebeno bilo super. Kažem „Bilo“ jer više ne može da bude , prošlo je tačno godinu i šest mjeseci od kako nas je majka sudbina strpala u isti kavez , i tačno dva dana od kako mogu slobodno da upotrebljavam izraz „bilo je“.

Svaki vladar i pastriri njegovi imaše svoju knjigu , svoju bibliju , mi smo svoju nazivali kratko i jasno „Dnevnik Ane Skank“ , naš dnevnik. Zajebana bijaše ova knjiga , u početku mala a zatim i u A4 formatu sa tvrdim koricama. Ja sam bio ponosni spisatelj šereno ukoričene knjige , znači ja sam imao čast da izazovem osmjehe na licu „njih“. Eh , da mi je da nikad nisam krenuo da pišem. Kako svi ljudi imaju jebene probleme , i prejebene uzroke njihove nervoze imao sam ih i ja.Vidno iznerviran jednog dana uzeh atlasovu olovku u ruke i napisah sedam jebenih rečenica , sedam rečenica u našoj bibliji koje tuku predhodnih 8.000 , sedam rečenica koje nisam trebao da napišem i sedam rečenica koje sad znam napamet. Jebenih sedam.

**

Eto , prošlo je tačno godinu i šest mjeseci od kako sam se probudio uz zvuke „godfathera“ , obukao trenerku , stavio slušalice u uši i krenuo ka Beranskoj Gimnaziji. A tačno šest mjeseci od kako sam krenuo da pišem Dnevnik Ane Skank koji trenutno gledam kako izgara. Stranice dnevnika postaju crne u zagrljaju crvenih plamenova , u crvenim plamenovima vidim osmjehe , priče i fore koje kao da i nisu ispričane. Sve je izgubilo smisao. No dobro , možda u zajednici govana
ima još „njih“ .Od pamtivjeka vuci kolju jaganjce , pa ipak je na svijetu više jaganjaca nego vukova. Ko zna , možda u ćeliji ima još „njih“ , sivih vukova samotnjaka koji sa slušalicama u ušima sami grade svoju sreću. Jer ipak , čovjek je srećan onoliko koliko želi da bude , a ta jebena trospratna građevina nije jedina građevina prema kojoj ću koračati.Niti je bila , niti će biti.
Ljudi prolaze i odlaze , biće još jednookih vladara i njihovih pastira.I list padne kad požuti , mada njegovo mjesto kratko ostaje prazno.

Intelektualno muško društvo- školski i fakultetski profesori:

Lepotan intelektualac- Ima dvadeset i kusur godina, uticajnog dedu i smotanog tatu, završio faks u roku. Sluša Tošeta Proeskog, organizuje krvave studentske žurke ( https://vukajlija.com/studentska-zurka/462585), stalno menja boju kose sa mladog crnogorskog (ili islandskog) političara, preko smeđokosog kanadskog lepotana, do plavokosog šmekera iz Australije. I naravno, otkida sve najbolje ribe, što mu i jeste svrha života. Ali je bio nepopularan kao klinac zato što se prosto nije snašao. Smotaniji od geeka, samo se pravi da je nešto zato što je lepotan i pametnjaković u jednom. Predaje obično fiziku u srednjim školama, gde ima mnogo klinki koje se lože na njega. On ih krišom zavodi britkim jezičkim potezima.

Geek- Ima trideset godina, nikad nije radio one stvari, nosi naočare i kariranu košulju i roze pantalone, vozi taksi u slobodno vreme. Obično predaje istoriju.

Džejms Herio, Tobi Megvajer i Elajdža Vud tip - Balaševićev Bane- Obično predaje fiziku, ali za razliku od lepotana, u osnovnim školama. I sam je lep, ali ne kao lepotan i frajer, već kao neki jorkširski veterinar ili kao Tobi Megvajer u onom matine filmu o sirotištu. Savršen sin, savršen dečko svojoj devojci koja je ista kao on, savršen profesor, savršen tip, izdržao gomilu prepucavanja na njegov račun, za razliku od ostalih stojički trpeo, dobijao dobe ocene, lizao dupe profesorima a odbio da bude asistent na faksu zato što mu je cilj, je li, da bude prihvaćen član društva i lokalne zajednice, da ide na nerve svim slobodnijim ljudima u regionalnom centru gde je završio fakultet, da liže bakutanerima i intelektualcima starijim od 80 godina dupe, da bude voljen i cenjen. Kandidovaće se za predsednika školskog parlamenta, iako je iz osnovne škole izašao pre sto godina.

Geek-tupadžija: Ima najviše dvadeset i kusur godina, genijalac u oblasti kojom se bavi. Iz nekog razloga deluje tako obično, pa ga zovu ,,tupadžija''. Ali ne samo zato, već zato što mu je devojka najčešće psiho slučaj ili poluružna. Često ima obrijanu kosu, bradu obično ne nosi, ili nosi jareću, ima okruglo lice koje je nekad bilo bubuljičavo ali sad usled ovolikih muka i oslobađanja od roditeljske i psihijatrijske dogme više nije. Predaje kao asistent na faksu ili u srednjoj školi, đaci ga ili idolizuju ili mrze. Čude se što je ovaj čovek uopšte preživeo ispisivanje iz škole dva puta, pad sa osmog sprata, hiljadu puta ostavljanje od iste devojke, tuče dok je još bio goluždravo pilence u opasnom kvartu, drogiranje u srednjoj školi, i uz to vremenom postao mašina za ubijanje (u pojam) svih onih koji učenika koji ne slušaju. Ako počnu da ga mrze i da mu se rugaju, videće da može da bude gadan, kada ih natera da rade vežbe iako predaje ,,duhovni'' i ,,intelektualni'' predmet. Najčešće predaje fiziku, geografiju, latinski, srpski, francuski ili engleski. Kada ostari, ima sedu bradu, stomačić i liči na Deda Mraza. Ono mihajlovićevsko u njemu što želi da se bije sa drugima je malo potisnuto u drugi plan, ali zato su baklave i torte u prvom.

Jebem vam svima majku tip - Običan čovek, crne kose, lepog lica, tek došao u bratiju i osedeo za dva meseca. Postaje najomraženiji u muškom društvu, jer je down-to-earth, običan i bez ikakvih životnih problema, naizgled. Ima dve ćerke i ženu koje mora da izdržava, živi u selu blizu grada ili u predgrađu. Predaje najćešće matematiku u višim razredima osnovne škole ili na lokalnom privatnom fakultetu.

Jedina šansa. Prvenstveno namenjena ljudima bez veze za posao, poslednja slamka za koju se hvataju kada shvate da niko od poslodavaca nije lud za njihovim znanjem i idejama.

Žensko pištanje muda.

Jebi ga, takvo vreme došlo. Bolje da imaš nego da nemaš. Zato gledaj da na svaki mogući način ućariš svaki dinar. Ciganiši se maksimalno za šaku jada koja će ti pomoći da malo lakše preživiš, ali ipak sačuvaj obraz. Kad daš reč, budi čovek i ispoštuj je. Jer ako ispuniš obećanje, ma kakvo ono bilo, smatraće te velikim čovekom, u suprotnom ćeš uvek u očima sveta biti samo još jedan cigan.

As. Otac i majka. Bog i batina. Nije bitno da li je u pitanju hor mesne zajednice ili Akademskog kulturno-umetničkog društva, on je taj koji je glavni, uspešan, zaslužan i u svakom pogledu iziskuje da bude u centru pažnje. Njegova ličnost kombinuje sposobnosti fudbalskog menadžera (za organizaciju turneja) i Lučana Pavarotija (ali ne za pevanje, već za izdiranje na članove ansambla).
I baš svaki horovođa je, po sopstvenim rečima, onaj najnaj, malo kome priznaje da mi je makar i nalik.
Kad stigne neke godine u kojima se podvlači crta, uglavnom počinje da sere o svojim dostignućima, i tada brblja bez kraja i konca.

Mršenje muda od strane Jovanke Holchahafhaffber, Milje Vujanović Regulus i ostale kompanije. Ljudi koji čitaju dnevni horoskop I tumače njegove savete kroz svoj život su isti tip ljudi veruju u HAARP projekat. Elem, da se razumemo - pisac ovih redova ne veruje u dnevni horoskop, ali veruje u astrologiju.

To je jedan od poznanika koji vam neretko odgovara na pitanje bukvalno i vrlo opširno.

Postoji mnogo onih koji jedva čekaju da zapale preko granice. Postoji mnogo onih koji će reći da nema goreg mesta za život od Srbije. Ali čak i najgori među takvima - u koje, ponekad, spadaju - moraju da priznaju da naša zemlja uopšte toliko loša
Zašto treba živeti u Srbiji ili zašto je super biti Srbin za mene je pitanje nad pitanjima. Recimo, ako bi postojao vremeplov i mogućnost navigacije ptica, sigurno je da bi mnogi od nas poželeli da ona roda koja nas je onomad donela na to i to mesto u Srbiji promeni kurs i sleti na neki dimnjak u Danskoj ili Švedskoj.
Ko bi još birao da se rodi kao Srbin, i to još u Srbiji? Ali treba to odbraniti jer - kako ćeš protiv krštenice. A meni je to često bilo čudno. Dobro se sećam da tamo negde devedesetih godina nisam razumeo pojedine tekstove Mome Kapora. Ne zato što su bili teški i nerazumljivi. Radilo se o nečemu drugom.
On je pisao o svojim nostalgičnim napadima u Njujorku. A nije imao samo u Velikoj jabuci te rafalne ispade nostalgije. Slična stanja i patriotska groznica drmale su ga i u Parizu, Londonu... Gde god da je bio događalo mu se isto. Išao bi on tako i najednom bi ga nešto spopalo, nisu to bili pundravci u dupetu, već ista ta bića u srcu i duši.
Pisao je kako bi u Njujorku kupio sir, onaj pijačni, ali to nije ličilo na onaj na Kaleniću. Pisao je da kad god bi naručio neko jelo u pariskom restoranu, to nije bilo to. Nije brate pasulj tamo daleko, kao ovaj naš.
Mislio sam, matori koji ti je kurac? Pa ko bi tražio sir da mu miriše ko sjenički tamo na Menhetnu? Pa to bi bilo ko da tražiš engleski pims u „Poslednjoj šansi" na Tašu. Koga briga da kao turista osetiš domovinu u instant pakovanju tamo negde daleko. Okej, priznajem napade nostalgije gastarbajterske populacije, ali patnju turiste za otadžbinom...
Ali, nije to bila suština zašto me je nervirao Kaporov tekst. Jednostavno, radilo se o tome da nisam mogao da razumem da neko tokom devedesetih godina iz Njujorka plače za Beogradom u kome su tada ljudi imali platu 10 dojč-maraka. Mislio sam da bih pevao od sreće da su mi ponudili da čistim pisoare na Menhetnu ili da skupljam pseći izmet po Central parku. Takav je bio moj patriotizam u toj deceniji.
Ali priznajem, krvario sam za Beogradom tokom boravka u JNA u Sloveniji. Kada sam prvi put došao na vanredno odsustvo, pustio sam radio Studio B i osetio blaženstvo. Shvatio sam lokalpatriotsku rečenicu po kojoj je znak da si ušao u Beograd to što si na radiju u kolima našao stanicu Studio B.
Bio sam spreman da ljubim beton na Slaviji, popušim Meštrovićevom Pobedniku, bio sam patriota, voleo sam svoj grad i svoju zemlju. A samo nekoliko meseci pre ovog napada patriotizma, patio sam da vojni rok služim u Sloveniji, a ne, nedajbože, u Skoplju.
Slovenija je bila kul, „Mladina", „Lajbah"... Sve je bazdilo na Evropu. Samo nakon par dana uhvatio me je napad nostalgije, i to ne samo što su nas drndali na obuci, već mi je falio kraj, ortaci, Beograd, Srbija. U restoranima i kafićima na Bledu gledao sam Janeze koji bulje u skijanje, a nigde fudbala, uzbuđenja... Nisam kapirao ništa od toga, a i zbog grupe „Lajbah" zaglavio sam kaznu i najgoru karaulu na kojoj sam gulio kao u kamenolomu.
To je bio moj prvi osećaj patriotizma u životu i osetio sam njegovu amplitudu kada sam: zbrzao Makedonskom ulicom i video taksiste koji cepaju šah na haubama svojih odrtavelih „mečki"; otišao na derbi Zvezda - Partizan i čuo onaj huk koji pliva nebom nad Topčiderom; a najviše jer mi se odvratna Slavija činila lepšom od londonskog Trafalgar skvera.
Bio sam tada Momo Kapor, ali ne u Njujorku u poteri za zlatiborskim kajmakom, već vojnik koji u Sloveniji sanja pivo ispred beogradskog dragstora. Tada sam shvatio da srpski patriotizam cveta dok si u prinudnom egzilu. Tada sam shvatio da biti srpski patriota znači patiti za mrvama koje su ti preko noći oduzete.
Pa i u devedesetim godinama, kada je Kapor krvario za Beogradom stružući đonove po pariskom Monparnasu, mogli ste i tada sebi reći da je kul biti Srbin. I to jer vas je u toj deceniji ova zemlja oslobodila svakakve odgovornosti i ambicije. Prosečan Srbin je tada imao alibi za svoje luzerstvo. Niko nije od tebe očekivao ništa. Ne možeš, druže, biti Arkan. Slab si za to. Nisi se ušemio pa dobio dozvolu da tvoj šleper prođe granicu dok hrče carina. Dakle, niko si i ništa, i to je baš super. Tvoj fakultet nikome ne treba.
A i koji će ti kada to ne traže na šleperu. Žena nema za šta da ti prigovara jer i onaj majmun što živi pored tebe srče isto sranje od plate i može porodici obezbediti... Ništa.
Čak i u tim godina, koje prezireš i nikada ne bi želeo da se vrate, mogao si skapirati zašto je dobro biti Srbin, a ne Amerikanac koji mora da se jebe sa kreditima, kamatama i svim ostalim sranjima. Tvoje je da gledaš Pink i Palmu i da kresneš komšinicu za boks zlatnog „marlbora".
A zašto je danas dobro biti Srbin kada treba da otplaćuješ iste te kredite kao slinavi Teksašanin u predgrađu Dalasa ili pegavi Englez u Birmingemu? Nemam pojma? Ali, ipak znam.
Moja rođaka živi već deceniju i nešto u Rimu i kaže da su oni odlepili kad je apeninsku čizmu stegla čizma globalne ekonomske krize. Oni se ne snalaze u sranju, a ona im priča o našoj plati iz devedesetih i rafovima tapaciranim paučinom. Što bi rekao Goran Bregović: „Lako je biti tolerantan sa dolarima, ali dajte Amerikancima malo dinare... Pucali bi jedni na druge crnci i Kinezi". Zato je tebi dobro u Srbiji, jer si utreniran da ovde nikada neće biti dobro, pa ti je svaki napad iznenadnog luksuza premija, i shvataš ga kao pauzu između dva siromaštva.
Biti Srbin je super jer se možeš identifikovati sa Novakom, Vidićem, Brakočevićkom... I boli te što nema plate, jer ti zbog njihovog uspeha oblačiš pocepane gaće i ulaziš u farmerke zakrpljene na dupetu i stižeš tačno na vreme ispred Skupštine da urlaš jer su oni na balkonu ti, a ti si oni. Zato se nigde tako euforično ne slave uspesi sportista jer se nigde na svetu toliko ne fotokopira tuđ u sopstveni život.
Super je biti Srbin jer si kao pacov ili bubašvaba otporan na sve nedaće i ceo krvotok ti je nabijen protivotrovom za sve one koji bi da te potamane.
Super je Srbija jer samo se u njoj može roditi Del Boj. Kaži?! Ono kad su komentatori i fensi publika na poslednjem SP u fudbalu pizdeli od vuvuzela ti si ih već posle dva dana mogao nabaviti na pijaci na Vidikovcu. Da je kul živeti u fejk garderobi prvi smo mi saznali, a sad gledaj na Zapadu. Ni oni se ne bune što je „barberi" pruge izvezao neki Kinez.
Super je živeti u Srbiji jer možeš imati snove da je svuda bolje nego što je to tebi. I London ti je lepši iz Beograda, a kada živiš u njemu on te pojede, a i kad dođeš na posao u 10 umesto u devet, nadrkani šef ti kaže: „Good afternoon". Iz Beograda ti je sve na Temzi idilično, ali život je dobar ili savršen samo tamo gde ne plaćaš infostan jer u svakom gradu u kome ti poštansko sanduče puca od računa - sve ti je odvratno.
Super je živeti u Srbiji... Verovatno i zbog toga što ću za dvadeset sati zaparati mermerni pod njujorškog aerodroma JFK. I tamo, među čelično-staklenom scenografijom Menhetna neću, kao Momo Kapor, sanjati zlatiborski kajmak...
I zbog toga nisam ništa manje Srbin ili se manje palim od njega što živim u Srbiji.