Igraš u bednoj zemlji i još bednijoj ligi i klubu sa budžetom na nivou omanjeg STR-a, ali to te ne sprečava da u punoj meri iskažeš svoj talenat. Uz mnogo rada i odricanja od raznih zadovoljstava koje pruža dečačko doba uspevaš da privučeš pažnju jednog od većih klubova iz svoje zemlje. Posle dve godine debituješ u prvom timu i potpisuješ prvi profesionalni ugovor. Već naredne sezone si najbolji strelac i asistent lige, dobijaš razna priznanja i u očima svojih sunarodnika postaješ "the chosen one", tj. onaj koji će konačno da izvuče nacionalni tim iz govana. Za tebe se interesuju evropski velikani, potpisuješ za neki od njih. Greješ klupu 2 godine, a povremeno uđeš kao izmena u 89-om minutu, ukoliko tvoj klub vodi sa više od 3 gola razlike. Prvenstvene mečeve gledaš na TV-u. Nakon toga te šalju te na pozajmicu gde priliku dobijaš još ređe. Posle isteka pozajmice, razočaran, napuštaš klub i potpisuješ za vicešampiona kazahstanske treće - A divizije. Nakon par godina vucaranja po Istoku, sa napunjenih 30, vraćaš se u matični klub i postaješ tutor nekom novom Perici...

Metafora koju koristi Tomislav Nikolić.

Nadmetanje međ' mafijaša koji će da zasedne za bolji separe.

nachin da shiroke narodne mase uz jednostavne pesme prezive dan, nachin da Brena i ostali "pevachi" zgrcu pare, kulturni trend dobrom delu omladine kome je bitno samo da je pesma pevljiva... Chesto je bitno samo da neshto drnda, a sad shta... 99% glupe pesme, a ostale su uglavnom plagijati. Velika industrija ali ima samo kvantitet. Pesme su za gledanje, a zbog preoptercenja trzishta loshi tekstopisci, glupi, ali lako shvatljivi tekstovi... Glumljenje zvezda, glamura... Takmichenje u tome ko ce vishe silikona da stavi i operacija da izvrshi.

Pored svega toga to je i povod da neki "urbani", "napredni" i evropski orjentisani, koji bar desetinu pesama znaju, kritikuju ovu cigansku, ali i kulturu vecine u nashoj zemlji, i podizu na pijedestal duplo vecu americhku komercijalu, tehno, hard rock, rap...

Po meni je sve to isto, u svakom zanru ima i dobrih i loshih pesama, sad u nekom vishe, u nekom manje, ali svuda se nadje dobra pesma ako se ne slushaju sa predrasudama.

Devojka koja je informaticar po struci a u stvari je zesca radodajka. Ona dize svaki sistem, ali sigurno...

Evropski diplomata nemačke nacionalnosti koji je na položaju zamenika sekretara savetnikovog izvestioca za prijem u Evropsku Uniju, takozvanom kaznenom položaju, jer čovek na toj poziciji u EU dobija kao zaduženje da se bakće sa Srbijom.

U početku je bio veoma perspektivan diplomata i smatralo se da će daleko dogurati u tom smeru, ali na žalost, česte orgije, opijanja, narkotici, kocka i skandali svakakve vrste, odvukli su ga na sasvim drugu stranu, a poslednji skandal kada je na rođendanu Unije pred stotinama zvanica i kamerama svih evropskih televizija, pijan opalio Hilari Klinton po guzici uz šeretski namig, doveo je do toga da ga uz izuzetno jake intervencije njegove bogate i i imućne porodice, jedva smeste na ovaj položaj na kom je danas.

Naravno, Hans je ubrzo uvideo da saradnja sa Srbijom može biti veoma zanimljiva i u smislu same zabave, a i u finansijskom smislu, pa je počeo maksimalno da koristi svoj položaj, shvativši da ovo ustvari nije kazna, nego jedno neprekidno uživanje.

Fraza koja stavlja tačku na svaku raspravu.
Stvar koja bi rešila sve naše probleme.

Istog dana, čim krunišemo našeg kralja, radnici u fabrike, seljaci na polja koja su se sama poorala.
Standard je već dan posle krunidbe ko u skandinavskim zemljama.

Kralj bi trećeg dana mogao da sruši NATO, a četvrtog da plati dug MMF-u...

Petog dana, Srbija lansira prvu raketu sa posadom na Mars, kralj pritiska dugme.

Šestog dana, kraljevskim dekretom vraća sve gastarbajtere u domovinu , dobija treći svetski rat. Srbija nikad veća, 30 000 000 stanovnika i 5 puta veća teritorija.

Sedmog dana kralj odmara. Ide u Britaniju da plodi Elizabetu, čisto da joj pokaže ko koga jebe na globalnom planu.
Predveče izlazi na balkon belog dvora da se narod divi njegovom liku u delu i da kliče lagodnom i uglednom životu koji je kralj stvorio.

Ljudi koji misle da se vutra gura u venu, da se kokain liže, a heroin šmrče. Ljudi koji su se kupali samo nedeljom. Ljudi koji uključuju i veš mašinu i TA peć po jeftinoj struji. Ljudi koji su ti, još dok si bio mali, čim te vide da jedeš nešto slatko, vikali ostavi to, pokvarićeš zube. Ljudi koji na pitanje šta ima slatko odgovaraju sa ima jabuke. Ljudi koji su slušali Boru Čorbu, Baju Malog Knindžu i... to je u većini slučajeva otprilike to. Naravno, ima izuzetaka.
Ljudi koji nešto pričaju o srpskom identitetu, a govore kako se u Titovo vreme znao red.
Ljudi koji pričaju kako su, pre nego što krenu u školu, morali da pomuzu krave, ovce i koze, pa onda dvadeset kilometara uzbrdo i opet uzbrdo u povratku. Po svojim rečima, najveći mučenici, a činjenica je da su imali bolji životni standard od nas danas.

Lunatici ili luno-lutači evropski je prihvaćen termin koji vodi poreklo od italijanske reči luna - što znači mesec i koristi se za označavanje ljudi opčinjenih njegovom pojavom.
U grupu lunatika spadaju svi duševni bolesnici i takozvani ''lucido ljudi'' (sanjari, pesnici, mesečari...) i svi oni koji prema mesecu gaje izvesnu sklonost poznatiju kao lunarnost.
Karakteristike lunatika su sledeće - uglavnom visok IQ, ponekad praćen umetničkim ili ma kakvim sličnim tikovima, slabije funkcionisanje pri dnevnoj svetlosti, nagle do umerene promene raspoloženja, pojačavanje aktivnosti organizma sa odmicanjem dana, hronične nesanice, čak i gubljenje nagona prema snu.
Hiperaktivni, hipersenziblini, neretko vode neuredan, raskalašen, bahat život. Hedonisti, boemi, ali i mučenici, večito rastrzani, neshvaćeni, pusti.
Ljudi od patnje. Od velike duševne patnje.
Hladni kao daljina, grubi kao mesečeva površ, nestalni kao njegove mene i tajanstveni kao njegov sjaj.

Podvrstu lunatika čine dodole, mađijare, veštice, gatare, čarobnjaci, svi oni koji se bave magijom i sličnim joj obrednim ritualima jer se većina takvih ''bajalica'' izvodi pod punim mesecom.

Osoba koja se nalazi na novčanici od 50 dinara. Na njegovu veliku sreću, a našu veliku žalost, još uvek se smatra najvećim srpskim kompozitorom svih vremena.
Njegovo stvaralaštvo predstavlja vrhunac srpskog ranog romantizma- u trenutku dok je u ostatku sveta i pozni polako smatran prevaziđenim (poslednji evropski čisto ranoromantičarski kompozitor je već bio umro kada se Steva rodio).
Vrhunac njegovog stvaralaštva predstavljaju 15 rukoveti za hor bez instrumentalne pratnje (molim vas, kakve to ima veze što je u vreme časova orkestracije visio po minhenskim kafanama, zbog čega je izgubio državnu stipendiju- ovo je verodostojan istorijski podatak!) i Liturgija Sv. Jovana Zlatoustog.
Veoma je originalan u smislu da se PRVI setio kako je moguće bez posledica maznuti nešto malo od naroda, uraditi jednostavan horski aranžman i onda tresnuti publici u lice SVOJU kompoziciju... U tom smislu, veruje se da je Goran Bregović mokranjčeva reinkarnacija.
Mnogi vole da kažu da je Steva Mokranjac toliko veliki, da mu čak ni u Evropi u to vreme nema premca. Jer, ko su spram njega, nazovi savremenici:

Minimalna količina sive mase koja je potrebna da bi se povlačili iole racionalni potezi.

Seoski hipster. On do obližnje radnje ide u original FILE papučama, ne u kaljačama kao ostatak mesta. Ispred nje ne pije zidarsko ili Frutelu već isključivo Nectar jabuku jer podstiče razvoj svojih kolega voćara. Svi ostali oru sa Belorusom, IMT-om ili Džondirom, ali ne i on. On se vozi u kineskom YTO. Svoje kere praši protiv buva i vodi na sterilizaciju. Pored subote, uvodi i utorak kao dan za kupanje. Tera ženu da brije noge i pazuh. Pravi žitelj, ako ne grada, onda bar predgrađa koji se zadenuo u ruralnoj sredini. Zbog toga je često predmet podsmeha svojih suseda.

Jedini nacin da Srbija dobije vladu koja ce da radi u interesu naroda je da se poslanici i predsednici i premijeri,biraju po kazni.Sta zapravo treba uraditi?
Porebno je naci ljude,koji su dovoljno novcano stabilni i kojima bi prekid posla i ulazak u skupstinu,vise stetio nego koristio i onda ih osuditi da cetiri godine rade u skupstini bez plate i u slucaju da svoj posao ne rade revnosno,osuditi ih na jos jedan mandat.Dokle god bi bili na funkciji njihove porodice bi morale da zive od prosecne plate u nasoj zemlji i dok bi im imovima i racuni bili zamrznuti.Svaki poslanik bi osetio da radi dobro,kada bi se prosecna plata povecavala,bas kao i opsti standard.
Tada ne bi bilo opozicije,beskrajnih odugovlacenja sa poslom,proseravanja na drugom kanalu,vec bi poslanici gledali da budu sto efikasniji,da im ne bi produzili mandat....Sve povlastice bi bile ukinute i ljudi bi zaista ,morali da rade!

Koristi se kako bi se istakla i pojačala negacija na kojoj se temelji sarkastična priroda odgovorne rečenice.

Pravilniji naziv bi bio Cena saobraćajnog prekršaja. Svi se žale kako je skupo, mnogima je to izvesniji mesečni rashod od sredstava za higijenu, može da se plati na poček ili da se prođe jeftinije na crnom tržištu.

ko god da pobedi bice nam do jaja...

Žeton za klađenje u ljudi koji silom prilika mnogo vremena provode zajedno.

Mislim, nikom ovde pare ne smrde, bože ne daj, osobito ako su evropski apoeni u pitanju, nego što jednostavno nisu za amatersko klađenje osim s ljudima koje vidiš jednom pa nikad i samo onda kad si siguran da dobijaš, jedini način da na kraju budeš u plusu. Međutim, kad su bližnji u pitanju, nema tu klađenja samo kad ti oćeš, to se ne odbija, tako da prosti zakon verovatnoće nalaže da ćete obojica na kraju da budete na nuli, istina, ne na negativnoj kao ona dva pandura što su pojeli govno ali ne ni na pozitivnoj.

Zato, bližnji se klade u čokoladu, pivo il šta god im je srcu drago, jeste da dobijenim parama možeš sebi da kupiš šta oćeš, međutim slabo da bi ti to uradio kad uvek imaš nešto pametnije na šta ćeš da ih arčiš. A, da se ne lažemo, čokolada je lepa stvar, pojačava libido, popravlja raspoloženje i leči traume iz detinjstva, ko ne jede maximus est asinus, kako kaže moto duvanske industrije.

Kada ženski glas najavljuje predstojeću jebačku utakmicu lige šampiona.

Svetski neprijatelj broj jedan. Ne, to nije atomska bomba, to nije globalno zagrevanje i to nije sve niži kupovni standard i sve veći broj gladnih u svetu. To je čuvena najlon kesa.
Taj zaključak je izveden iz mnogih akcija velikog broja organizacija i pokreta koji se bore protiv ove demonske naprave. Razlog je jednostavan, kupiš hleb, oni ti ga stave u najlonsku kesu, pojedeš hleb, ostane ti kesa, baciš kesu, kesa odleprša iz kontejnera i odleti putem pasata sve do Kine, tamo se zakači za drvo bambusa, panda krene da halapljivo jede bambus, ne uoči kesu, zagrize je, ona se pandi uvuče u dušnik i panda umre. I tako pomre čitava populacija pandi, a pande kao bitna stavka u lancu ishrane i uopšte bitna stavka za čitav ekosistem dovešće svojim izumiranjem do potpunog poremećaja istog. Koale će pomreti od tuge za pandama a prerijski kojot će vest o smrti koala primiti na jako loš način pa će i njegova populacija izumreti. A mi bez kojota smo realno svi najebali.
Zato ne bacajte kese, bolje pomozite Severnokorejcima da naprave atomsku bombu, manja je šteta.

Priče koje smo svi kao mali rado slušali, maštali o tome kako će to biti lepo kad porastemo... A onda porastemo, svatimo da to nije sve baš tako, kako smo čuli kada smo bili mali, ukapiramo da su to bile samo priče za malu decu.