Lik što glumi žrtvu.

Obrazovni sistem u ex-yu zemljama je takav da se 90% nastave odnosi na teoretisanje i skoro nikakvo praksiranje naučenog, tako da obrazovne institucije proizvedu 5 "bubetala" po m^2.

Činjenice:
- prosječni lokalni mesar zna više od hirurga
- dreser pasa brže nauči psa pristojnom ponašanju nego učitelji/roditelji djecu
- odlaskom na šišanje rizikujete gubitak uha, obraza (bukvalno); ako ništa "frizura" ošišanih ovaca će vam mamiti uzdah u odnosu na vašu
- kupovinom hljeba dobijate i bonus štakora u njemu
- pristupačnost "lijekovima" iz porodice benzodiazepin je fanscinantna; dovoljno je da dođete nadrkani u apoteku, opsujete (random osobi) kevu i dobijate 2 u 1, pa se "stručnjaci" pitaju odakle izviru narkomani
- naši poljoprivrednici tvrde da uzgajaju čistu, organsku hranu bez ikakvih aditiva, a ja nekoć vidjeh na pijaci paradajz od 1KG - wtf?? - kupovinom paradajza dobijate i sasvim pristojnu dozu steroida
...

I milion drugih primjera. Ali nije sve tako crno, moramo biti objektivni.

- linija između lopovluka i politike je već odavno izbrisana - ako ste dobar lopov onda imate sve predispozicije da postanete i dobar političar i vice-versa
- dok se razvijene zemlje muče da nađu lijek za rak, ovi naši travari i ostali nadridoktori s ponosom tvrde da liječe svaku bolest - od AIDS-a do malignih tumora s nekakvim travama, sijenom
- imamo najbolje pedofile koji su prošli kroz mukotrpan trening u manastirima, školama, obdaništima
- sve prostitutke su bile ponosne članice dramske sekcije
- na ulicama pored droge i djece možete isto tako kupiti i oružje - za svačiji ukus - od ručne bombe do zolje
- svako dijete nauči kako krasti, ubijati i psovati prije svoje 10-te godine
- svaki treći čovjek se pridruži organizaciji "pijančenjem 24/7 protiv mamurluka"
..

Ultimativno ne. Nećeš ga majci! Nećeš, pa da jebe zec zeca.

Distinktivni kriterijum je ponašanje u masi.

Toliko sam se spremao da napišem ovu definiciju, cak sam i tastaturu očistio usisivačem, naočare obrisao onom vlažnom maramicom, a onda...shvatio da nemam o čemu da pišem!
Ipak, nisam od onih koji se predaju na prvu, pokušaću koliko-toliko da izvadim stvar.
Imam 46 godina. Sa svojih 30 napustio sam rodni gradić u potrazi trbuhom za kruhom. Novi svet, novi ljudi, novi običaji, nova muzika...KURAC nova muzika! Ista sranja koja se slušaju u EX YU, slušaju se i ovde, i u Iranu, Turskoj, Siriji, Libanu, Bugarskoj, Grčkoj, Rumuniji, Egiptu...isto sranje, drugo pakovanje, to jest, samo drugi jezik, lokalni. I više nije bitno iz koje zemlje će da potekne "hit", bitno je da će ga svi prepevati na svoj jezik. I svi će da đipaju kao ludi, par meseci, dok se ne pojavi neko novo sranje.
Danas sva deca od 10-12 godina znaju sve Cecine i Karušine tekstove napamet. U moje vreme (mislim na osnovnu i srednju školu) ismejavali smo sve za koje provalimo da slušaju TADAŠNJE narodnjake, kojima danas skidam kapu u odnosu na sadašnje. Odrastali smo uz Dugme, Čorbu, Jagode, Valjak, Sklonište, gledali dokumentarac o Bitlsima svakog zimskog bioskopa, pred polazak u popodnevnu školsku smenu.
Ponosan sam na moj gradić. Pre par godina sam ga obišao, izlazio na svirke po baštama gradskih kafića, rok se svira, rok se sluša, rok se peva! Više nego prijatno sam bio iznenađen shvativši da klinci u mom gradiću znaju tekstove svih hitova već pomenutih bendova iz ONIH dana! Moj gradić je OAZA dobre muzike...

Veb kurave. Prosjače za klik pažnje i saosećanja, pucajući na osnovne ljudske instinkte, učestvujući u kolektivnom spuštanju inteligencije. Žele palčeve nagore, Džastina Bibera i pluseve. Mrš more!

Prevozno sredstvo s točkovima, velikodušnije "automobil".
Iako predviđen za prevoz omanjih putnika na kratkim relacijama, fićom su čitave familije (sa koferima, strinama i loncem punjenih paprika za usput) putovale u posetu rođacima na drugi kraj zemlje.
Kupovina "F." je 60-ih godina bio događaj ravan rođenju ili smrtnom slučaju u porodici. Inicijacija novog "F." vršila se tako što bi vlasnik ukrcao neverovatnu količinu oduševljene susedske dece i provozao ih po kraju. Zatim bi pristupio sledećem obredu:
1. ritualno pranje;
2. pažljivo nameštanje nalepnice "YU";
3. ukrašavanje enterijera minijaturnim kopačkama ili bokserskim rukavicama.
U međuvremenu bi drugarica sašila zaštitnu ceradu, na kojoj bi vlasnik štriclom izvukao registarski broj sa obe strane, napred, nazad i - za svaki slučaj - na krovu. I taman kada su vozači fića zaključili da su postigli sve što su mogli i da je život lep, pojavljuje se Zastava 1300. Vlasnici ovih drumskih zveri su, kao dodatnu pakost, uveli presvlake za sedišta (za fiću ih niko nije pravio). Najcenjenije su bile one od veštačkog krzna, na šta su vozači fiće jedino mogli da odgovore dlakavom presvlakom za volan. Posebnu zavist izazivala je prostrana platforma iza zadnjih sedišta Zastave 1300 (kod fiće je nema), na koju su komotno mogla da se smeste bar dva ukrasna jastučića (FK Partizan) i pas koji klima glavom. Pokušaji vozača fiće da se ovo niveliše dodatnim nalepnicama (tigrovi koji se sudaraju glavama uz poruku "Pazi!"), ugradnjom dugačkih plastičnih antena i unutrašnjim retrovizorima "Panoramic", nisu uspeli. Ipak, vozači su do kraja branili svoj integritet, pa makar i fića stradao: urbane legende zabeležile su slučaj penzionisanog zastavnika sa Novog Beograda koji je, sa prozora, iz ručnog bacača razneo starijeg maloletnika kad je ovaj pokušao da mu mazne brisače.

Nuspojava devedesetih koja im stilski ni u kom pogledu pripada. Problem je što niko ne zna čemu zaista pripada, i svi bi je rado intervjuisali/ugostili jer ima par kul pesama, ali niko ne zna kako da je najavi.

Jedna od najvecih lazi nasih roditelja dok smo bili klinci!Te pare se naravno pricuvaju dok ne dodje vreme da keva kupi sebi npr. neke cipele ili cale presvlake za sedista.

Sve raširenija pojava među omladinom širom svijeta. Još kao djeci, pumpa im se glava pokemonima i digimonima, a kad malo poodrastu prelaze na neke druge anime (tako se zovu japanske animirane serije), mange (tako se zovu japanski stripovi) i naravno zamajavanje Yu-Gi-Oh kartama. Tada već počinju da se bave i nekom japanskom borilačkom vještinom (Džudo, Karate, Aikido, Dijudžicu i još 47 opasnih riječi), neki odluče da si istetoviraju neke mnogo duboke i spiritualane japanske znakove (mada i kineski su u igri), ako su djevojke počinju da praktikuju jogu, prelaze na makrobiotiku ili na čisti vegeterijanizam (ili čak postaju vegani), a ako su momci počinju da se zanimaju za japansku pornografiju, koja je takođe često animirana (hentai). Sve je to propraćeno slušanjem japanskih bendova, igranjem japanskih konzola, čitanjem japanskih pisaca, a oni najuporniji naprasno odluče da nauče japanski. Pošto je japanski jako težak jezik, rijetkima to i uspije, a oni kojima ne uspije, već pomišljaju na harakiri, jer su dovoljno prihvatili japansku kulturu i znaju da se kod Japanaca ne prašta neuspijeh. Međutim, pošto su uglavnom emo (čitaj: pičkice), harakiri o kojem razmišljaju skoro nikad (na svu sreću) ne izvrše.

Nakon svih tih avantura obično od svega ohlade (čitaj: vrate se u normalu), a kao uspomena im ostaje nešto veće (mada ne mnogo) poznavanje japanske kulture, nego što ga imaju ostali.

No neki od njih, koji su japanofili po ubijeđenju, a ne iz pomodarstva (za razliku od većine), ostanu do kraja doslijedni svojoj ljubavi, često na filološkom završe japanski jezik i svoj život ozbiljno posvete proučavanju japanske kulture. Takvih je uvijek bilo i biće, a ova današnja pomama za svime što je japansko nije ništa drugo do prolazni trend.

Faza kod ženskog roda kad super-ego poklekne pod naletima ida. Što se kaže - kad gaće same padaju.

Svi smo se mi borili sa bićem koje živi s druge strane šaltera i svi smo izašli poraženi iz te borbe. Pa, evo 3 rečenice koje vam ponekad u tim situacijama mogu spasiti život (tačnije, mogu učiniti prethodnih 48 sata čekanja iole ''smislenim'', da bar ne morate opet dolaziti).

1.Oni* su meni rekli da to tako treba.
2.Prošli put je tako moglo.
3.Nisam znao da se to ne sme.

* Nikad, ali NIKAD, koliko god vas ispitivali, nemojte pokušati da kažete ko su Oni.

Naravno, ovo ne funkcioniše uvek, sve zavisi od tvrdoglavosti Bića Sa Šaltera.

0-12 godina:
Slusa se ono sto i roditelji,znaci teski narodnjaci,od Sabana do Stoje.Bez obzira na to,ne izostaje divljenje pesmama Yu grupe i Night shifta koje ponekad sretnemo na TV-u.
12 godina:
Ortak donosi prvi cd pun muzike koji se presnimava na komp,prvi put se cuju zvuci Pepersa,Metalike,Nicklebacka,tu se zadenuo i spot za pesmu Nemo od Nightwisha,masturbacija na pevacicu je svakodnevna a narodnjaci se sve vise zapostavljaju.
14 godina:
Na trecem kanalu je vidjen spot za pesmu Mein tail od Rammsteina.Moli se ortak da ukrade oceve cd-ove koje je doneo iz Nemacke.cd-ovi Rammsteina zadovoljavaju muzicke apetite u narednih godinu dana.Narodnjaci vise ne postoje,stavise,kada se negde cuje njihovo zavijanje,obavezno pocinje pljuvanje tekstova pred roditeljima.
15 godina:
System of a down je tako kul,njihova borba protiv Amerike i sve to.A ni onaj Bling Guardian nije los,njihova muzika se taman poklopila sa pocetkom masivnog lozenja na Gospodara prstenova.Javlja se zelja za izlascima i pronalazenjem muzickih istomisljenika.Dozivljaj izlaska se svodi na klosarenje pod nadvoznjakom uz pusten Linkin Park na telefonu.Na pitanje sta se slusa dobija se odgovor "Metal".
16 godina:
Dobija se net,otkriva se blek metal,lozenje na Sargata iz DB-a je jace od veroispovesti,preko lime wire-a se skida i kurta i murta,od In flamesa do Tool-a.Tool se ne cini kao preterano dobar bend.
17 godina:
Tool je najbolji bend ikad!Oni svojim rifovima prozimaju u sustinu zivota.Najbolji su,Mejnard je tako kul,postavlja se pitanje kako se pre Tool-a mogla slusati bilo kakva druga "nezrela" muzika.Niodakle javlja se cudna zelja za slusanjem starih narodnjaka koja se ignorise koliko je god to moguce.
18 godina:
Socijalna interakcija sa fenserima je sve veca.Tool se i dalje slusa ali u glavu ulaze i hitovi sa splavova gde se izlazi.Drustvo s kojim se nekad klosarilo sa dvolitrom pod nadvoznjakom se maksimalno zapostavlja.
19 godina:
Skupljaju se pare za sledeci petak kada gostuje Dzenan Loncarevic.Kada neko pita za muzicki ukus izjasnjava se sa "od svega pomalo".

Цупи која преферира анал. Количина података које је историја примила у своје анале, почев од настанка културе Лепенског вира па до 50 уласка Гигса у утакмицу у 66. минуту, је приближна количини јајца олупаних о њену позадину. Од тих јајца би се до сада направила кајгана за Гиниса, зајебало Буковац.

Davno su prošla vremena podele na fanove Elipsa i Silueta, Smaka i Bijelog Dugmeta, a u nedostatku novih velikih imena na domaćoj rock sceni možemo se deliti i na fanove starih. Protivnici su verovatno dva (u svakom smislu) najveća srpska rock benda. Da ih razmotrimo:

U levom uglu je Riblja Čorba, po mnogima najveći rock bend sa ovih prostora. Više okrenuti tradicionalnom rock zvuku i ikonografiji i mejnstrimu, prosečnom slušaocu "razumljiviji", stoga i popularniji; ali tolika popularnost ne dolazi samo od rock fanova već i od širokih narodnih masa - Čorba je odavno postala nešto što je nekada bilo Bijelo Dugme, što će reći - narodni bend. Vođ benda Bora Đorđević, u narodu poznatiji kao Bora Čorba (između njegovog imena i imena benda mnogi, naročito iz već pomenutih narodnih masa, stavljaju znak jednakosti), poznat po oštrim tesktovima ali i svojim kontroverznim stavovima je jedan od najvećih i najuticajnijih autora sa ovih prostora. Iako je često lutala po žanrovima, Riblja Čorba je nešto najpribližnije velikom hard & heavy bendu što imamo.

U desnom uglu je Ekatarina Velika, ili EKV, po mnogima najveći rock bend sa ovih prostora. Više okrenuti umetničkoj strani rock muzike, uživali su kultni status godinama, iako su sa albumom Par godina za nas uveliko bili u mejnstrim vodama. Vođa benda, pokojni Milan Mladenović, je jedan od najvećih i najuticajnijih autora sa ovih prostora. U ovoj borbi ovaj bend ima veliku prednost jer su jegovi glavni članovi odavno otišli u legendu (da ne kažemo mrtvi), pa im se nije moglo desiti da omatore i da im otupi umetnička oštrica kao Bori, ali i zato što su za života su bili nešto drugačijih pogleda na svet od Bore, pa im se nije moglo desiti da naprave onakve istupe kakve je pravio on.

Po ovome bi mogli zaključiti da je fan Riblje Čorbe veliki ljubitelj alkohola i ljutog rock 'n' rolla, a fan EKV-a onih stvari (umetnosti, književnosti, filozofije itd) kakve ne zanimaju mnogo prosečnog građanina ove zemlje. Podela se ne završava na ovim bendovima. Velike su šanse da fan Riblje Čorbe ne voli Block Out, Bjesove, Kandu Kodžu i Nebojšu ili čitavu tzv. "Novu srpsku scenu", a da fan EKV-a ima vrlo loše mišljenje o YU grupi, Generaciji 5, Galiji ili Kerberu. Čak i kada ste fan oba benda, uvek ćete afinititetima više naginjati ka jednom.

Važna napomena: Slike prosečnog fana Čorbe ili fana Katarine su stereotipi. Veliki broj domaćih rokera voli oba, a veliki broj ne voli ni jedan od ova dva benda. Autor definicije iskreno veruje da se oba benda mogu voleti podjednako, iako ni njemu samom to ne polazi za rukom i upoznao je svega nekoliko ljudi koji gaje takvu ljubav.

Su izjave i dela koja vas teraju prvobitno na nevericu ali potom u vama izazivaju duboku tugu..

Dijabolicni plan direktora Emotiona da podigne rejting Operaciji Trijumf, Operacija Trijumf dovodjenjem poznatih srpskih umetnika (tipa JK) u emisiju, ali pod maskom parodije (otuda i ime), da se urbana mladez koja prati B92 ne bi uvredila.

Ljudi kod kojih primetite nešto čudno u vezi sa muzikom koju slušaju. Naime, bukvalno preko noci promene svoje muzičko opredeljenje u velikoj meri jer praktično kreću da slušaju nešto o čemu pojma nemaju ali ipak oko sebe sve ljude ubeđuju da su dugo u tom tripu i da to nije ništa novo. Ovaj fenomen najčešće se javi nedelju dana pred koncert određene grupe, tj. u trenutku kada se ceo grad izlepi posterima koji najavljuju taj koncert. Upravo iz tog razloga, ovakvi ljudi se i nazivaju koncertaši/slušaoci koncertne muzike

Помислили бисте да је то опори мирис, али није.
У неку руку и јесте, али опори мирис растанка, растанка са дијелом себе.
Волиш нешто, идеш за њим, скачеш као мало дијете кад видиш, плачеш кад вам не успије, плачеш као мало дијете и кад успије...

Од пелена су те научили да вичеш ЈУ-ГО-СЛАВИ-ЈА, да, баш са таквим редом слогова, и то си викао и док си вукао пола кила гована у пеленама, па и кад си узео Буквар у руке, и кад ти се свидјела Милица из I-3, викао си и кад си се сусрео са хемијом по први пут, кад си матурирао, увијек, кроз цијели живот...
Шврљао си YU по свескама, у ствари шврљао си ђе год си стигао.

И онда једног дана си непомично стајао гледајући непознате и небитне људе који раздвајају тебе и ту радост, како те одбијају од нечега што си искрено волио, онако, као мајку.
Гдје год се окренеш видиш нешто ново, нови људи иду тамо гдје си ти некада ишао са жаром и скакао, гледао са очима пуним суза, они иду тамо тек онако, из ината, иду да проспу неко срање које те никада није интересовало, које су пропагирали неки тамо људи пред камерама на сједницама и који се питају око тога што ћеш ти вољети убудуће.

Олимпијада, свјетско првенство, европско првенство... Шта бјеше то?
Пролазе поред тебе као вјетар за који ниси ни најмање заинтересован, штавише нервира те јер не можеш да уживаш у њему...
Поново гледаш људе који кењају унаоколо, који се кољу међусобно, који нису научили ништа већ дуги низ година, само су се затупили јер бију главом о зид.

На крају ти ништа не преостаје већ да се правиш луд и незаинтересован, носећи у себи терет због којег те други сматрају будалом, али знаш да то ниси, знаш да ће можда некада доћи вријеме када ћеш поново дати сву своју љубав и свој жар, дан када ћеш и ти поново скочити поносно на трибине и ускликнути име своје репрезентације која није вођена од стране оне багре која вас је раздвојила све ово вријеме.

Нада умире последња, али онако потајно се надаш да ћеш поново плакати док гледаш порниће своје репрезентације у којима они глуме мушки пол.

Malograđanska okupljanja gde svaka prva i po osoba ima manji IQ od krave i gde se većina pronalaze u svakoj narodnjačkoj, kafanskoj ili turbo folk pesmi, a još ako su pijani polomili bi „čaše od kristala“ samo da ih imaju. E sad dok ove pesma u srce pogađa drugi gledaju kako nešto da na'vataju, pa ako im to krene za rukom sretni su narednih 48 sati i hvale se svojim podvizima. Ako im pak to ne pođe za rukom mesec dana će gledati osobu od koje su dobili korpu kao da žele da joj pokidaju arterije i naprave fontanu krvi, i obavezno s njom ne progovara ni reč ili se pak kad vidi dotičnu gore pomenutu osobu kaže najlicemernije „ćao!“ Treća grupa su oni koji dođu naduvani. Njih je obično malo, ne znaju gde su i zašto su uopšte tu, smeju se non-stop. Nakon dva časa nisu svesni da su uopšte bili na žurki. Nakon tih žurki koje imaju najbolje prelaze između žanrova muzike (sa narodnjaka na house, zatim Baja Malih Knindža – kojoj god vrsti muzike on pripadao – preko kafanskih, zatim ex yu rock – i to pesme tipa Mornar, Nataša, Dolazim za 5 minuta itd. – do DJ Krmka) slede doživljaji iz soba. Bar njih petorica peglaju tepih, neki krevet a dvojica ili trojica se dovuku do WC šolje. Mala ekipica se okupi na terasi i pljugaju uz priču kako su se ubili od alkohola (dok su ustvari uzeli tri gutljaja piva ili su liznuli rakiju koja nije ni za kurac, jer su jedino brlju mogli da maknu iz kuće a da niko ne primeti) ili o tome kako su klinke (iako su dotične godinu dana mlađe od njih) kurve, vaćare se sa kim stignu. Zatim dolazi kontrola. Svi se postroje i odjednom pijanstvo i uticaji ostalih opijata prestaju dok kontrola ne ode sa sprata. Zatim se sve nastavlja svojim tokom, a normalan svet ni kriv ni dužan ne može da spava.