Jedan od roditeljskih izraza za uređaje poput TV-a i računara.

Фиат Темпо добијен за 18. рођендан.

    Прође још једно лето, обливено знојем, тешко и врелије од гнезда Нечастивог. Немилосрдно сунце је спалило поља, оставивши нам нешто мало да презимимо. Као какав разбојник и хајдук се после пожара сакрило иза тмурних јесењих облака, оставивши природу да полако вене без његових зрака.
    Ноздрве је још увек парао мирис барута, биле су жељне мириса слободе после толиких година чамљења у сенци рата. Чезнуле су за мирисом печеног кромпира на жару испод казана, за свежином јесењих јутара испуњених мирисом јабука које леже у трави, окупане росом и дуго очекиваном кишом. Рекао би човек да су све бриге прошле, крећемо испочетка и уживаћемо у благостањима након што смо туђина протерали из отаџбине. Увек се знало, једног злог господара мења још гори. Тако нам се свуда размилеше разни комесари, пролетери и другови, изашли из мишјих рупа па од себе праве богове, а оног јединог заборавили и говоре против њега. Сецикесе и коцкари, шверцери и преваранти, сад господа иако не воле тако да се зову, али једнакији од осталих. Праве себи нову државу, кроје је по својој мери, искоришћавајући народ. Само траже, дај, дај, дај! Брата сам дао, због једног тог друга ослободиоца је стао уза зид пред швапску пушку. За њим остаде млада невеста која умре убрзо након што му на свет донесе сина. Детету је сад четврта година. Он је све што имам.
    Износио сам последњу котарицу кукуруза на таван кад се зачуо звук возила док се са муком пење уз кривудави сеоски пут. Дечак се играо каменчићима на сред авлије док је око њега трчкарало штене које смо нашли напуштено, поред пута. Оба без оца и мајке, уживали су у детињству, несвесни човечјих мука и тешког живота. Осетих хладне капи из оловних облака на кожи док је камион скретао у моју авлију. Три човека изађоше, глатко обријани и у дугим руским капутима разгледаше двориште.
- Ти си Милован? - јави се један, комесар.
- Ја.
- Лепа ти је авлија, Миловане. Богата.
- Неки смо радили.
- А је ли? Веле ми да си ти најбољи домаћин овде?
- Не знам, народ прича свашта.
- Шта прича?
- Прича дошло нам веће зло од Шваба. Ал' народ ти је то, никад му не ваља ништа...
- Не ваља, Миловане. Не ваља кад му земљу палиш и пљачкаш, не ваља кад је ослободиш и крвљу натопиш. Него, Миловане. Видим теби добро родила њива.
- Ма какви, суша све уништила.
- И другима је, па су опет дали држави.
- Ти си мене ослободио швапских окова да ме глад докусури?! Много сте ми ви добри и племенити, ослободиоци. Не дам.
- То ти је зак...
- Ма јебо те закон, марш ми из авлије!
- Немој, Миловане, немој да нам се замераш. Немој то...
    Брзим покретом из футроле заблиста цев револвера и падох лицем у блато. Црна се земља помеша са црвеним. Дете плаче на киши. Златан липин лист паде поред мене. Јесен, све умире.

Sinonim za neobaveštenog čoveka kome je usled propuštene šanse zbog nečeg ostalo samo da prducka...prašinu. Onako u prazno i neizvesno; da poput povetarca samo dodirne glavno stablo koje donosi uspeh.
Zadovoljan što život čine male stvari, nedovoljno motivisan za krupan zalogaj, nekako statična figura koja obavlja zadatu funkciju dok prati sled događaja. I ćuti. I čeka. I prdi jebenu prašinčinu.

Turska kafo, bez šećera slatka
Tebe želi muška Vukajlija
O teb’ sanja ovde svaka patka
Protego se buljuk drkažija

Sam se pitam, u svom srcu često
Ko te melje, ko te srče noću
No to krijem izuzetno vešto
Došlo vreme ne mogu što ‘oću

Sad sam mator, ja što popi popi
U nov život ostaje mi nada
Tursku kafu piću u Jevropi
No će biti banovana tada

Tvoje malene šake stežu malj, ili sekiru. Stojiš na blatnjavoj, krvavoj podlozi koja se puši od vrele vode koja ju je prelivala do malopre. Oči u oči s tom nakazom od 220 kilograma. Ona razjapljuje čeljusti, vrišti u tebe. Možeš gotovo da osetiš njen dah na svom licu. Očnjake joj obliva krv koja se sliva s njuške u koju je duboko usečena sajla.
Odjednom čuješ:
-Udari sine, udari je najjače što možeš. Baš tu, po sred čela!
-Ne plaši se kumiću, biće lakše iz godine u godinu...
-Hajde sinovac, stegni muda. Moraš da postaneš ČOVEK!

Čovek rekoše. Zar se tako postaje čovek? Zabijajući malj u lobanju papkara. Možda je utihnuće vriske i tup zvuk pucanja lobanje inauguracija novog člana ljudske zajednice. Možda je gusta i tamna krv koja lije iz grkljana da bi se skašila u bari pored, lubrikant koji će potpomoći kretanje mladog čoveka kroz okrutni život. U svakom slučaj, povici mog oca, strica i kuma bili su gori od vriske te odurne životinje. Bili su nadmeni, bili su meni neshvatljivi, bili su GORDI.

Bilo kako bilo, zvanično sam "čovek" od svoje desete godine. Sada sam i student, odlazim na glasanje, učestvujem u žučnim raspravama na mnogim slavljima širom sela. Moje mišljenje se uvažava, naročito od strane oca, kuma i strica. Ali opet, pre neki dan su mi pretukli druga, dok sam to posmatrao. Nisam ništa učinio, plašio sam se. Video sam devojku koja je dobila napad epilepsije, baš pored mene, na ulici. Nije bilo nikog u blizini, osim mene. Obišao sam je i nastavio svojim putem. Plašio sam se, ili mi možda nije bilo ni stalo do toga. Baba mi se razbolela, često pita za mene, kad ću doći. Nisam je obišao više od godinu dana, plašio sam se blizine bolesti, očaja i nadolazeće smrti. Umrla je pre neki dan, kažu pitala je za mene neposredno pre toga.

Da, ja sam ČOVEK. U punom sjaju svih pratećih karakteristika. Plašljivac, loš prijatelj, loš unuk. Nadmeni član društva koji misli da je nešto naročito samo zato što je masakrirao svoju kobasicu i kremenadlu kad mu je bilo deset godina. Možda će jednom "čovek" biti nešto više od toga. Ideal vredan dosezanja. Cipela vredna nazuvanja. Do tada, ostajmo gordi i UDRI PO SRED ČELA!

Lik u društvu koji ima najviše potkožnih bubuljica u predelu slepoočnice.

Распродаја реквизита позоришта у стечају.

On ima kola, on ima moć. Zašto bi stao nekom nebitnom pešaku, zgaziće ga.
Pešak da je pametan neće prelaziti ulicu kada on vozi. Šta ima veze što je na pešačkom? Ko ga jebe. To li se gleda? Važi zakon jačega.

Ta individua kada je za volanom stvara sliku o sebi da je Fanđo. Najbolji vozač u Srbiji, a i jebač, ta dva idu zajedno, zar ne. Elem, pešak, šta je to? To nije učesnik u saobraćaju, već podanik koji treba da se sagne na kolena i da se pokloni ovom nekrinusanom imperatoru makadama.

Ideš pešačkim, kulturna osoba ti stane, ti kreneš, zjuuuuuuuu. Na sred pešačkog protutnjava on pored tebe trubeći na sav glas, a simultano ti pokazujući i kurac, tj. srednji prst, i psujući ti sve živo, jer si jelte, prekršio pravilo da nisi na ulici kada i on. Stojiš u čudu, zahvaljuješ se Bogu, ili čemu već što ti mamlaz nenormalni nije odradio satatataru na nožnim prstima.

Kada ekselencija ide peške, stvari se menjaju, pravila igre su prilagodljiva zar ne? Jedan je imperator i neprikosnoveni vladar makadama, stoga, on može preći ulicu gde hoće, kada hoće. Pa i na autoputu. A ti si dužan da mu staneš i logično, prostreš crveni tepih po kome će preći. Ako to ne uradiš, dobićeš salvu psovki i jebanja žive i mrtve familije, po spisku.

Rakija ili neki drugi drink koji se cuga dok vršljaš po sajtu. Često puta prouzrokuje ban.

Кретен ког срећеш сваки дан.

Тренутак када девојка, иначе ружна к'о сам ђаво, простом метаморфозом, проузрокованом надасве превеликом количином алкохола у крви, добије обличје анђела, заради једног малог анђелка у стомаку, а ти постанеш отац, са седамн'ес'! Какве бре пепељуге, какве пичке материне!

Јебене деведесете, а са њима и јебени турбо фолк. Пардон, турбо Џихад фолк. Неки су се још и хвалили што је атрактивна прерада турске музике, а мој ђедо да их чује у гробу би гусле засвир'о. Уз то би се и преврно два три пута, како би рекли наши стари. Н'о, што вели моја баба, Зорка: „ Друга су то времена била“.

Друга и боља нано моја. Сад се јебе ко ским стигне а ти један курац, двоје деце, па изградила си живот и њима и себи. Ал' то сад можеш о онај исти да окачиш. Да баталим ја тебе и ђеда па да почнем мало да пљујем по овој данашњој гамади.. Дакле...

Јебо мајку, сад пустиш дете, од тлинаест година, у град, а оно прогута ексер. Па јебем ли му семе некресано, да му јебем баш! Неће он одвести ђевојку на сок ил' сладолед, ма как'и. То згута ексерчину, па на журку и туц-туц. Не бре прц, него баш туц-туц. Иван Гавриловић, Џеј, Сека Алексић, Аца Шмркас и те зајебанције. После се само хвале како је било до јаја. A можда се ни не сећају.

Ауу.. Кад сам већ споменуо ђевојке, а то још већа гамад. То бре носи танге ко чарапе и цуцлу, мајци јој га набијем. Стерају оне америке на мајице, утегну буљсона да сви виде, носе брус три броја већи, јер сиса НЕМА! Намерно то раде, намерно. Зато што јој импонује кад је момци гледају. Јел јој импонује? ИМПОНУЈЕ ЈОЈ!!!

Е сад су малко поодрасли, па се ђеца и уозбиљила. Ал' курчева је то работа пријатељу мој. КУРЧЕВА. Знаш, сад су они зрелији, па уписали неке школе да побегну у бољу средину. Знаш, сморио је онај ланац ђе се продаје дрога, сад се иде тамо где се прави. У оне исте јебене Америке, Њемачке, да бар оду у Колумбију па да знају што су отишли тамо.. Н'о, отом - потом.

Сад мушкарац, са две'с и кусур, тури фриз к'о хитлер - нешто модерније наравно - ал' залиже се ко културни фашиста, божемепрости. Тури онај Латиничн В на сред среде, обрије ћебенце и утегне буљу ко не дај Боже хомић да је. Мада и не би ме чудило. То после буде неки стилиста, модни креатор, јебелига и педикир, маникир. Ево питам ја вас.. Од чека он живи? Од чега купи киселу воду? Је л' има чварака и сланине? Има бре мој курац, 'ебемлига у дупе исфеминзирано, о божемепрости,.. пу, пу, пу.. Помјери се с' места...

А женке!? А па пријатељу то више нису ђевојке. Пре бих рек'о да су лутке на надувавање. Хоћу рећи, јебаћеш их, ако их добро надуваш силиконима, маникирима, педикирима, и које каквим пичким материнама. Коштаће те ко Светог Петра кајгана, а мо'ш за Вајферта узети нормалну лутку па јебати... Исти курац. Н'о.. Оне 'оће да се истакну својом пластиком, да буду го го играчице ил' неке курчеве пјеваљке које ће да певају под шатором: „ Што на кафу зовеш мене, кад је немаш самлевене“, или пак... „ Тражио си сина, добио си ћер, љутиш се на мене, кажеш није фер.“ Ма да се ч'оек три пут' прекрсти...

Све то курчев белај.. Да се ја што год питам, све би то завршило на неомашћен дудов колац. Па на сред Теразија да висе, са све америкама, лакованим ципелицама, и које каквим курчеваима, мајке им га оне њи'ове исфеминизиране.

Organizovano ubjeđivanje drugih da su suprotnog pola nego što im ono u gaćama kaže.

Šta god da si hteo - nećeš.
Reč koja se koristi kada ne razumemo namere inferiorne žgadije koja bi komentariše, posteriše, ne daj bože moderiše ili pak kojim slučajem da jebe.

Ol in van, što b' se reklo. Šalješ ga da meša malter, dok ga skidaš s kurca. Tolika moć da u tom trenutku i imam dečka možeš da izgovoriš sa tolikom dozom testosterona da bi u momentu naterao Valtera da ti odradi blajv, Cecu i Pamelu da izvedu striptiz uz lezbo vajb, Čarli Šina da postane gej, dok Ron Džeremi sve to nemo posmatra iz ugla, jer ne može da jebe. Ni Jérémy Malherbe ne bi bio u mogućnosti da dojavi nekome šta se upravo desilo.

Jašta, nego je loš lijepa moja bošnjačka omladino. Loš, alaha mi, na dunjaluku ga nema! Zamislite, molim vas, on osnivač nekih tamo "Gusala" u Mostaru, još sve sa prefiksom "srpski". Pa, kaže... "... i svuda gde je srpska duša koja, tamo je meni otadžbina moja...". Genocidaš, bolan! Od svega mu valja "Emina", a i ona je onako, srednja žalost. Ukinuti šantićeve večeri poezije! Što da veličate vlaha kad imate svoje pjesničke veličine kao što su... ovaj... na vrh mi jezika...

Loš je učena srpska kritiko, loš i nikakav. Pa, kakav je to pjesnik koji je razumljiv širokim narodnim masama? I dokle više ta ljubav prema otadžbini, pa ljubav prema otadžbini. To je tako passe. U poeziji treba da uživa i poeziju treba da razumje samo elita, sa minimum filozofskim fakultetom i doktoratom pride. Ostala žgadija neka čita Marinu Tucaković, za bolje i nisu.

Loš je Šantić, moja proevropska, liberalna inteligencijo! Otvoreno pozivanje na prkos i borbu, izostanak dekadencije, ljubav prema ženama... prosto neka paorština izbija iz svega toga. Eh, kad Rembo i Verlen urađeni opijumom jedan drugog naizmjenično natakare na neomašćen kurac... to lirika sama frca iz njih! Da je mjesto Anke, uhvatio pod ruku Ćorovića, pa bi ti vidio poezije! Ovako je ostao samo pokušaj od pjesnika.

Loš, da gori ne može biti.

То може да буде Лепа Брена, која поново шутира ваздух уз Миле воли диско. Може бити и обичан деда, који и након тридесет година препричава како је спасио дављеника, и сви су га славили, мада је она табла са похвалом давно зарасла у маховину. То су људи чијих је пет минута истекло баш у тренутку кад су помислили да су бесмртни. Слава удари у главу. Статистика је чудо, од шест милијарди људи, ти живиш у јебеној заблуди да си откровење века? Чудо невиђено? Ниси. Милион је усијаних глава који исто тако мисле да су посебни. И ако спасиш живот некоме, то је гест вредан дивљења, али зар стварно очекујеш да ће ти се људи клањати до краја живота? Не, заборавиће те, ко што забораве и кад директор спава ученицу, а какав је то шок био! Досадићеш им. Али то је природан процес и није разлог да се налочеш или завршиш предозиран. Врхунац лицемерја људи, чији су душевни проблеми почели када им нико није тражио аутограм, јесу „мотивациони говори“. Тајсон, звучи познато? Сировинчина, криминалац са вансеријским талентом. Али, вишак Y хромозома однео је победу и противникову ушну шкољку. Онда постаде сјебан алкохоличар. Локао је данима, ноћима. Да дан траје дуже и тад би локао. Затим је изашао у јавност са причом да је потпуно нов човек, излечен од свих пошасти. Има тога и код нас. Аца Лукас, Чеда и даље броји змајеве додуше, али... Једног дана ипак олакшаш душу и признаш целом свету како ти последњи хепатоцит јетре умире, јер све време лочеш као суманут, али ти си борац! Храбар! Ти ћеш другима да будеш мотивација? У чему, острога ти? Људи не једу данима да би прехранили шта су изродили, па се не претворе у ходајућу смрт. Нудиш ми књигу са својим победничким мислима! Можда је прочитам. Сутра. Или након сабраних дела Сање Маринковић.
То што те је слава распалила по тинтари и што ниси био у стању да се бориш са парама у којима си се купао, изазива опаки бол у доњој половини мог тела. Ниси центар универзума и настави да живиш нормалним животом, можда скапираш да је живот једнако добар и кад си Бог за своју породицу.

Devojka koja radi u pozorištu a pritom je građena kao stalak za infuziju.

Кад постанеш отац па се напијеш као мајка.

Bog da mu dušu prosti!