Kopile hejtera i političke korektnosti.

Fino vaspitan, uglađen i krugom prijatelja organizovanih kao petorka Moćnih rendžera, doduše kada bi još mogao da nađe uzbekistanskog transvestita midžeta Sijuksa po majci njegova kolekcija bi bila kompletna. Borac za prava homoseksualaca i homofoba, piči toleranciju tipa "da komšiji čivava bude živa i zdrava" sve u šesnaes'.

Međutim, i dalje mrzi. Možda zbog drugačije etničke pripadnosti, izbora muzike, frizure ili, pak, previše sličnosti s njim samim on mrzi potajno i iz dna duše. Sa fiksnim izrazom lica i repetitivnim jednoličnim smehom on skriva svoja osećanja. Pucketa pucketalo zamišljajući lomljenje kostiju omraženih, sanja kako se iskreno grohotom smeje nad njihovim ne sasvim mrtvim telima koje hasaju izgladnele džukele.

Ali to nije u redu. Jednakost, multikulturalnost, tolerancija, sreća, sreća, radost i slični kurci. Mozak kaže stani, srce zapoveda gazi. Zbog ovog unutrašnjeg konflikta ima grčeve u stomaku i zato njegova kaka nije čvrsta i jaka. Pošto ne može da se isere k'o čovek on razbacuje naokolo svoje brabonjke mudrosti koristeći često floskulu "da svako ima pravo na svoje mišlenje", poput "Izvin'te" posle glasnog podriga. Kad se sve tačkice povežu, kao slagalica u dečijim novinama, može se videti njegovo pravo ogavno lice.

Устадох јутрос рано, јебемлига, изгледа је падала киша синоћ, све ми нешто клизи. Каквог год посла да се у'ватим, а оно иде к'о подмазано. Тако Вам је то кад сте пуж. Зна да буде лоше само ако сте нечији муж, као ја нпр.
Пужеви су познати као патофне, немојте да Вас изглед вара. Жена се буди са доручком у кревету док ми мужеви ринтамо за обоје. Кажу људи: 'лако је вама пужевима'. Курац лако, кажем ја људима. Још ако сте професор историје као ја, 'лако' је за вас мисаона именица. Деца споро уче, слабије усвајају градиво, а да би било још горе, касне на предавања.

Неки генијалци још увек уче основне ствари. Први и Други слузави рат су као два светска код Вас људи. То треба свако дете пуж да зна, за то рушим. Назовите ме окрутним, али једноставно не допуштам толико незнање. Ту су у првим редовима гинули наши преци, али и извојевали значајне победе, попут Битке на Барици, која је одјекнула у целом свету. Противник је био сломљен, а ми смо повратили срце своје отаџбине, тзв Лужачку пужевину, и да не набрајам даље, вероватно сте упознати са нашом историјом.

Зато је овај дневник посвећен, Вама, Србима, због особина које су нам еквивалентне.. Многострадална повијест, велики и храбри јунаци и малко спорије реаговање на спољашње тлачење... То је оно што нас чини људима, а Вас пужевима у тмини овоземаљског живота.

Први српски џедај.

Greške koje ponekad nastaju slučajno, a redovno se sreću kod slabo pismenih/nepismenih osoba.
Kod izgovora je najučestaliji onaj u primeru.

Plivanje za Bogojavljenskim krstom.

Особе које практикују љубав и толеранцију према свима, па и својим мржнитељима. Очекујте од њих да окрену други образ, да опросте и да забораве.

Одговор медицинске сестре на питање пацијента који доктор га је излечио од тешке болести.

Lift.

Jelena, dosta sam bio solista, vidim da ti moja mošusna nota stvara mokranjca u gaćama, zato daj da odradimo taj jedan krešendo. Vidim da su ti prošli oni dani, i da više ne čujem tvoj mecosopran. Kad ti deknem dvostruki predudar u tvoju tačku G-dura ima da me moliš da se stalno vraćam na bis.
Stevane, uspori malo tempo, jer počinješ da me izibijaš iz takta. Mislim da ta tvoja mala povisilica neume da odsvira moju simfoniju do kraja, tako da je bolje da se ti držiš svojih rukoveti. Tako da iako sam skinula Šumana dole, ti moj muzički umetniče, večeras nećeš umetati.

Internet bombone za internet pajsere,

Delenje internet pomoci sleduje posle isukanja Internet jatagana po defkama i posterima.

Ono što čitaju n00bovi kad ih sramota da postave pitanje.

Ali čak i kad postave pitanje, neki moderator im pošalje link sa FAQ-om umesto odgovora.

Opaska žene kad vidi muža kako je bez 'leba zabrazdio poveću glavicu crnog luka.

Пис-Пис.

Питате ме да ли мрзим садашњост Вукајлије, знајте, тако нешто се не пита.

Како не мрзети скуп анонимних јадника који пишу бедне дефиниције, које не заслужују ни да се на њих потроше два бедна динара да се одштампају како би се њима обрисала гузица после обилног срања, са којим се већ поменуте дефиниције могу упоредити? Како не мрзети те исте анонимне јаднике зато што сматрају да ће њихове дефиниције неко оцењивати а сами недељама нису прочитали ниједну дефиницију? Како не мрзети прељевање на постерима и дављење у говнима по реакцијама? Како не мрзети модераторске курве, педере, лопове, лицимуре, милијардере који ладе јаја и картају шаха уместо да септичку јаму испразне. Како не мрзети бесмислене дискусије о томе зашто се дивимо Црној Гори и три теме о Титовим близанцима у последњим активним темама? Како не мрзети мртвило чета?

Како се не сетити лепих времена? Времена када су смијешне слике заиста биле смешне, када се заводила диктатура по фотографијама вукајлијаша због зиљављења Санџак Бабе, када су тинејџери протеривани у игре, зато што и заслужују да буду тамо зато што су стока безрепа. Времена када су четом владале дојке, а форумом коЊкурси на којима су се пљувале постерџије. Времена када су дефиниције морале да имају одређен квалитет да би биле на насловној, када су се страјизми праштали само Страји, а осталој гамади брисали. Времена када оцене нису показивале доба дана када је дефиниција написана, и расположење гамади која се тада затекла на сајту, него њен квалитет. Времена када су се постери брисали брзином муње тако да си секунд после отварања постера бацио Ф5, а онај лик би већ плакао и викао да му оставиш бендвид на миру. Времена када су реакције постојале само на Мулуциној теми. Времена када су крадљивци кулења били прогањани, а не постављани на одговорне позиције, и када није прошло три дана без квалитетног спема форума или чета. Како не помислити на ону Тулумову „Кад се само сетим како је некад све било супер дође ми да умрем сад кад није ништа супер у поређењу са некад кад је све било супер а сад није“?

И на крају, како не мрзети себе, зато што си упао у колотечину садашњости Вукајлије? Како не мрзети себе што ниси био први који би рекао „Овако више не иде“, престао да пљујеш лошу оцењеност и почео да редовно читаш дефиниције? Како не мрзети себе што постујеш на темама о баштованству и бескрајном низу тема о најглупљим спортским догађајима? Како не мрзети себе што ти је сувише мрско да кликнеш „Одјава“ него настављаш да обитаваш на том истом месту?

Цеђење наранџе. Помало.

Улетео је у атмосферу. Био је сасвим солидно конструисан и није изгорео, већ се забио 37 метара у дубоки песак проређен златним камењем планете Келгаритон Џад.

Аномалија звана "Војаџер" би моментално примећена од делимично интелигентне, иако далеко испред нас, ванземаљске врсте Герк. После детаљне провере да није неко интергалактичко оружје, скупише се Герци да виде шта је то, и то не пешке, већ телепортом. Отворише малени контејнер, а у њему се налазио златни круг са непознатим симболима. У почетку им није било јасно зашто би неко слао злато кроз васцелу васиону, јер Герци имадоше злата у изобиљу, чак штавише, продукт њихових органа за прераду хране беше злато. Дакле, говно! У први мах помислише да их неко бомбардује изметом али интелигентнији закључише да су говна вредна ономе ко посла овај контејнер и да је то неки вид поруке.
Саставише за пар секунди, по њиховом времену, машину која говњави медиј може читати и после дешифровања кренуше у сазнања о далекој планети Земљи. Погледаше фотографије неких одвратних места где нема песка као код њих, где је живи свет одвратан и ружан, а да не кажем колико некултуран и безобразан. Па зар је могуће да су на 55 различитих језика послали најгоре псовке у универзуму, фреквенције за мучење и мождане таласе човека после пуштања истих? Зашто би човек мучио човека? Ништа им није више било јасно. Ако су људи такви, онда вероватно ово злато код њих и није вредно. Сигурно представља говно као и код нас.

Одлучише да никада немају контакт са тим такозваним човеком и та реч од тада постане у њиховом језику симбол за нешто што до тада није постојало, нешто гордо, тужно и зло.

SPAS Subotica. Čisto zlo u tečnom stanju. 2u1 - i droza i alkohol. Ova rakija se pila devedesetih za vrijeme rata kad nije bilo ničeg drugog. U opticaju je bila jer se nije imalo. Nekima je trebalo za zaborave, nekima za daće, nekima za slave. Običaj se morao provesti pa makar sa spasovačom. Zamislite - domaćin izbjeglica koji skromno slavi iznosi ovaj užas da počasti komšiluk i ratne drugove. Kataklizma u najavi.

Prva treća: Brisanje kratke memorije brojeva. Prve dvije su počele da djeluju. Svaka sledeća je treća.
Druga treća:Zaboravljaš koja je slava. Nazdravljaš za Boga i sv. Jovana, iako je Mitrovdan.
Treća treća: Znoj. Mnogo znoja. Litre i litre znoja. Zinedin Zidan iz igračkih dana.
Četvrta treća: Leti, leti, pjesmo moja mila. Svi počinju, niko nikog ne sluša. Potpuna kakofonija.
Peta treća: Bekim Fehmiju mod. Čaše lomiš, ruke ti krvave. Kum glođe tanjir.
Šesta treća: Jebeš komšijinu ženu na sred sofre. Ne smeta mu, jer on jebe tvoju.
Sedma treća: Jebeš komšiju jer si umislio da je Severina. Ne smeta mu jer je umislio da je Severina.
Osma treća: Halucinacije.Gosti oko tebe se pretvaraju u čudovišta iz stripa o Dilanu Dogu. Ne možeš da bježiš jer ne možeš da se pokreneš. Ne možeš da urlikneš jer si ostao bez glasa.

Posle devet trećih spasovača se

Не волим зиму. Руке ми се леде као да не примају крв, на смалаксалу душу се обавије нека мрена и тугаљиво, сјетно небо као да хоће да се сручи на мене. Не волим ни јесен, шаренолику и подмуклу. Хладан вјетар одере ми радост са лица, слој по слој...

Љето, ах љето. Замирише пробуђена земља, небо се развије у бесконачност и пробуде се најтананији дамри у човјеку. Заврши се школа, разлете се дјечји осмјеси свуда по сокацима и подсјете ме на љета, она права љета мог дјетињства. Онда када сам чувао безбрижност у џеповима прљавих панталона, искру слободе у ходу и читаву једну васиону у грудима. Читав свијет био је ту, под ногама, магичан и направљен само за мене.

Данас волим љето више него икада. И у сваку зиму замишљам љето, испуњено и чисто, најљепше до сада. Сваки пут када ме одузме тугаљивост и немирна сјета, одагнам мисли, сањајући љето. Све ће бити љепше када ме огрије сунце - говорим сам себи. И смишљам планове, замијесим илузије уморним синапсама и смирим се. Их, када дође љето...

Дође и љето, довуче се на усијаним кочијама и загосподари брдима. И не радим ништа, не мичем се. Стојим ту, као укопан пред свим благостањима којима ме обасипа, пуштајући да ми најљепша четвртина мог живота пролази без циља. Сакријем се у сјенке сопствене безидејности и нерада, не уживам, не живим. Ипак, сањам она љета, дјечја и невина, испуњавајући свакодневницу прашњавим успоменама и одсањаним сновима. Тако, ново љето се провуче крај мене, а да то нисам ни схватио. Тек онда, када се прошара небо и шума зазлати, схватам да је најљепше прошло, и да је још један распуст мога живота, неповратно изгубљен.

Такав сам. Моје зиме су моје туге. А љето, ма колико да га волим, увијек учиним да бесциљно прође, пуштајућу га да одлети доле, далеко, на југ...

Ovo je bio moj prvi letnji raspust. Sad sam upisao drugi razred, mnogo sam se uželeo mojih drugara i jedva čekam da na fizičkom opet igramo između dve vatre.

Ovaj letnji raspust sam proveo najviše sa mojom bakom Radojkom. Ja nju mnogo volim i rado slušam njene priče kako je moj pradeda Veljko prešao Albaniju. Kaže da treba da budem ponosan na njega jer je preživeo i dobio orden. Meni je žao moje bake. Bolesna je već par godina, mada rekli su mi da nije ništa strašno. Valjda je pojela nekog pokvarenog raka pa on sad živi u njoj ali meni nije jasno kako. Zbog toga više ne može da mi pravi kapnerku i njen čuveni rolat od banana ali nema veze. Uveče sam joj nameštao antenu i zajedno gledali Slagalicu. Uvek je na početku pozdravljala neku ženu koja kaže ,,Dobro veče''. Dosađivala mi je da joj čitam slova jer ne vidi dobro kako bi sastavila reč i bila bolja od kompjutera. Kad se završi Slagalica postavljali smo sto za večeru i čekali tatu da dođe sa posla.

Moj tata radi u rudniku. Ne znam kad završava sa poslom ali pre večere odlazi u Kulturno umetničko društvo jer on je trener za folklor. Uvek mi je govorio da čuvam tradiciju i obraz ali ja ne znam kako to mogu da ga izgubim. Tata kaže da se to danas gubi lako ali da to čoveka čini vrednim.

Pre nego što je počeo moj letnji raspust ja sam razmenio broj mog mobilnog telefona sa drugarima ne bi li se čuli i igrali. Kad sam ih zvao uvek su bili zauzeti pravljenjem farme na fejsbuku i reakcija na Vukajliji. Pozvali su me da pravim i ja te reakcije ali nemam internet. Bio sam tužan ali me je uvek na igru pozvala ta vesela njuška. Moj pas Cicko. Uvek je voleo da mu bacam loptu ali tata kaže da je već star, pa se sad igramo najviše deset minuta jer ne može više da trči. Pošto nemamo druge sednemo jedan pored drugog, gledamo kola i razmišljam o mami. Baka mi je rekla da je morala da ode na neki put kad sam se rodio, da je sad na dobrom mestu i da je srećna. Tatu kad pitam za nju, zacrvene mu se oči i ode pa ga više i ne pitam.

Vreme je brzo prošlo i krenuli smo da nabavljamo pribor za školu. Iako se mojim drugarima baš i ne ide, ja jedva čekam da ređam svoje petice jer time obradujem tatu i baku.

Љетњи распуст. Лудило. Секс, дрога, рокенрол. Ипак не. Прије ће бит ћевап,бурек, холестерол. И шта, почело је као сваки љетњи распуст. Очекујући звоно да огласи крај године, љуљајући се на столици, сам, без иђе иког. Јер школа је била мој живот. Без ње сам нико и ништа. Овако сам мого да се шлепујем да имам неко друштво, а сад, сад сам сам, сједим као дух, мрзовољно шкрипећи зубима, говорећи тихо: Да ти пичка материна ти да мени даш кеца за крај. Али нисам имао кеца. Морао сам да искажем свој бијес за својом асоцијалношћу, анксиозношћу. Био сам особа против које се цио свијет окренуо. Био сам Пазл.

Чуо сам звоно, праћено крицима оћних школарки. Јебига ја не бих имао шансе ни да јебем ногу од стола а не икакво живо биће. Силазио сам низ степенице, тихо, надајући се неком паду, да икако скренем пажњу на себе. Ништа. Баш ништа. Изађох из школе, сједох на клупу и запитах се чему се ја враћам. Кући? Не, то није моја кућа. То је мјесто гдје немам познаника, баш као и свако друго. Ћале је био најпаметнији. Он је отишо кад је требало, сад лади јаја горе у рају. Или ђе ли је већ. Пређох праг куће, оставих торбу, одем у своју собу и спавам. Али нисам спавао. Дал' је то била јава или сан, нећу никада знати. Осјећао сам се жив. Иако сам лежао на кревету, без икога на свијету осјећао сам се као да ми је свијет под ногама. Одједном нестаде. Облије ме хладан зној и схватих све. Ја сам само пијун. Ништа друго него и милијарде других људи. Сви смо ми сами, само то не схватамо.
Промрмљах себи најбољи си кад си сам. Одох у шетњу. Нађох пса луталицу, него говно пуно бува, али био је ја. Сам, остављен, нежељен итд. Сјео ја на клупу, сјео он на клупу. У његовим очима сам видио његове очи. Јер су то биле његове очи јебогати, не може то бит романтика никаква, то је пас у пичку материну није цура.
Све и да сам рекао да сам био повезан са њим он би неким чудом проговорио и рекао : Не'ш јебати. Сједали смо ту ја и мој пас. Помислих нађох другара, кад оно матора врећа бува пошла за неком пудлицом јебемуматер. Не треба ми нико. Цијели свијет шупичку материну.

Узо сам пециво,и шетао градом, виђео сам људе како се забављају, а ја сам их презирао. Кој' курац се веселите каћете свакако да умрете. Тмурно небо, тмуран ја. Чекам кишу да спере ово са мене, ове буве што ми оно пашче пренијело. Ал нема везе. То су биле моје буве. Моји другари. Баш као и "прави" другари, иако то не постоји, шлепале су се на мој рачун, зато што, јелте, ја сам увијек најслабија карика. Шетао сам полако и заврших међ' неке курузе. Угледах чистину неку, и сједох ту. Сједао ја по' сата, ушушкавајући самог себе. Уљуљкан сам у полу сан. Креноше сузе. Зашто не знам, можда неко кидао лук у близини. Моја последња суза помјешала се са црвеним вјетром. КАД ОНО ТУП, УБИ МЕ ВОЗ. ЈА СЈЕО НА ПРУГУ ЈЕБЕМ СЕ ГЛУПОГ У ДУПЕ. Чекај, не, то је Ана Карењина. Јес' ретардирана све јој просто. Можда је имала добру сису.