Letnja pojava i prve jutarnje izgovorene reče u glavi nekog kontroverznog biznismena na svojoj jahti posle sinoćne lude pijanke.
Prva nagrada koja će se, kako izgleda, od skora dodeljivati na internet sajtovima proznog tipa, izmedju ostalog i na ovom. Naime, došlo se do zaključka da postoje tendencije da ova nagrada uskoro počne da se uručuje zaježljivim i zaslužnim autorima na polju kulture i humora.
Odbor će činiti starosedeći i starostojeći, oprobani i dokazani članovi. Mnogi ovu nagradu priželjkuju i tvrde da na nju polažu svako pravo, pozivajući se na vreme utrošeno na voljeni sajt, kao i na minuli rad za koji veruju da je od izuzetne, kako obrazovne tako i zabavne vrednosti, jer su u njega uložili intelekt, smisao za humor, odricanje, krv i znoj.
No, najveći problem predstavlja kritična masa koja na vešte načine nastoji da sebi prigrabi ovaj trofej. Bojim se da će pojedini autori, od čijeg ponašanja i stavova mi se najiskrenije kenja, uskoro zatražiti svoju zvezdu na sajtu, kao što slavni imaju po jednu svoju na bulevaru u holivudu. Odeš na forum, definicije ili čet, i na sredini ekrana ti se nenapadna, obrazuje zvezda sa imenom autora. Ovakvi hranitelji duha koji nam darivaju kvalitetno mišljenje i humor naš nasušni, bi naravno bili povlašteni i zaštićeni.
- Ne možeš ti tako da se ponašaš, znaš - ja sam na ovom sajtu od dveiljadeosme, imam sedamsto defincija i dvesto postera, onako u definicijama i na četu da me spominješ i samnom da se razgovaraš moći neće, Skrenuću pažnju vlastima da te primerno ukore - ja sam ovde neko.
- Ti si ovde kurac na biciklu sa pomoćnim točkićima. Aj zdravo.
Prelazak pripadnika suicidnog odeljenja Al Kaide u konkurentnije i boljestojeće organizacije ISIS i ISIL.
- Kabooon!
Definicija pisana za takničenje definicija sa hendikepon.
Iliti "Kako sam jebao Husu iz Bit Strita".
Sve je počelo genijalnom idejom mog druga Radeta Krtice da idemo u Beograd kod njegovog rođaka da se napijemo ko životinje. Naravno, poneli smo četri kile rakije, ja točijo iz bureta što pokojni đed čuvao meni za svadbu. Bure je već sada poluprazno, a ja se ne oženih. Železnica je naravno opet izdala pa nam je od naše selendre trebalo šest sati koje smo prekratili uništivši litar i po rakije uz pečenu glavudžu koju sam specijalno za ovu priliku izvadio iz zamrzivača.
Prebijeni smo kročili na asfalt velegrada i bauljajući tražili gajbu Radetovog rođaka. Otrovčina od 25 gradi je učinila da se senke tope, boje čuju. Svetlost se poigravala mojim umom kao mačka sveže izvađenim crevima iz uređenog praseta. Da skratim, u mračnoj uličici negde u Ovči smo naleteli na par momaka kako peglaju Bađija. Naravno, dugogodišnje bavljenje kafanskim tučama je dalo rezultate, tako da su obojica završili u kontejneru. Ne možeš tući takvog umetnika jebiga. Bađi, oduševljen, pozvao nas je na gajbu da mrljamo koks. Rade Krtica se nećkao, jebiga patrijarhalno vaspitano dete, ali sam mu pripretio batinama pa je morao krenuti za mnom i Bađijem dok smo ulicom zagrljeni pevali "Crna ženo". A kod Bađija na gajbi sve ful brate. Lamperija, teve sa ravnim ekranom, na zidu slika vojvode Đujića. Ma pravi srbski patrijarhalni dom. Bađi je naravno izvadio iz Obodinovog frižidera domaću mučenicu koju smo sabili uz par lajni prvoklasne kokaniđe, doneo Aca Ilić koji je baš tad izašo iz vecea. Otišo da ga izbaca pred klabing, da mož duže da jebe. Sasvim slučajno, poneo je još jednu šulju sa zlatnim dezenom, te sam ful skockan bio spreman za havariju. Radeta sam ostavio kod Bađija da gleda Eniml čenl, bila emisija o njegovim sunarodnicima krticama, nisi mogao da ga odvojiš od tevea ni špaknom.
Ispred četvorospratne Bađijeve gajbe čekao nas je Saša Ćurčić. Došao batica vozom. Kupio. Isto ko u Engleskoj jebote. Vozi Sale kao ludak, pretiče buseve, trole i ostala beogradska busplus govna, a Bađi, Aca i ja šibamo već sedamnestu lajnu i puštamo Šešeljeve klipove na ayfon-u. Bađi grokće kad se smeje. Uz škripu guma, zaustavili smo se ispred diskoteke koju drži Nebojša iz Moskve, inače moj veoma dobar prijatelj i saborac u ratovima devedesetih. A unutra haos. Bora Drljača cepa janje, Đura Euforija neku raspalu kuravelu, Lepa Lukić pimpuje loptu sa Krnetom u pare. Krneta u nedostatku keša pokušava da Bori uvalja šampon koji su mu navijači ubacili u razbijena kola, izmišlja kako će mu od toga porasti kosa, ruska formula. Do separea nas dovodi neka dobra pička, ja joj dobacujem neke čobanske fore ali me kulira. Tamo Minja Subota i Lepi šibaju koks i red bul, na stolu gola igra Sandra Afrika dok je Goran Trobok kiti evrima. Fantastična atmosfera. Na repertoaru samo najkvlt zika, osim kad je Pahomije dovatio mikrofon i počeo da peva cincilinci dragi klinci, ali su ga dva kurpulentna momka zamolila da napusti objekat. U kontejner. Ma fenomenalan doživljaj, sve puca, ceo klub mi se vrti, Sodoma i Gomora jebena. Lepa Lukić se skinula gola i glođe rebra od Borinog janjeta...
I tu sam negde izgubio svest. Sve tako bilo, babe mi. Sutradan odvrno Radetu osigurač pa ga slago da nestalo struje inače bi još gledo one krtice. Sednemo u voz i pravac ćiku. U stvari, lažem, nismo sedeli jer su bila samo dva vagona i to puna nekih cigana, studenata i ostale stoke. Noge mi otpale.
E da, što se tiče Huse iz Bit Strita, on je bio ona dobra pička što nas dovela do separea. A ja se čudio što mi samo u dvojku dala. U veceu, dok je u susednoj kabini Bora Drljača kenjajući jecao zbog hemoroida. Ima da ga ispresavijam, govno tranvestitsko, saće da me zezaju u školi da sam peder.
Definicija je napisana za takmičenje "Lovačke priče".
Evo jubilarni deseti put pišem ovo sranje. Kako deseti ? Pa lepo, u prvom osnovne ne znaju svi da pišu pa učiteljica ne zadaje ove gluposti, drugi sam preskočio jer su me upisali direkt u treći, a na početku četvrtog zaglavim bolnice sedam dana, pa me to sladunjavo govno - o mirisu mora i borovine, ukusu sladoleda i prvog poljupca, te prelepim pejsažima nekako mimoišlo. Hvala Bogu. Bljak !
Oduvek sam mrzeo ta prenemaganja i zato sam svih devet puta udarao u istu žicu, onu patriotsku, pišući o poseti srpskom vojničkom groblju u Solunu, Zejtinliku. I uvek je upalilo. Ovaj put znam da neće, jer internet patriote nisu nastavnici srpskog. Štaviše, neki nisu ni išli u školu. Stoga prelazim na plan kodnog imena O'PRO (Ozbiljno proseravanje).
Ja volim leto. Ali ni leta nisu više što su nekad bila. Vruće, bre, jaje na čelu d’ispečeš. Sve poslove van kuće da si obavio do deset ujutro, pola jedanaest plafon. Donesi ’leba i uz ’leba, a piva kupi za nedelju dana. Zašto ? E, čuš zašto ... Pa mini market prekoputa ne drži alkoholna pića zbog blizine škole, a do „Rode“ imam dva dana jahanja. Škole ? Kakve škole kad je raspust ? E jebiga, zakonodavac nije spominjao raspust. Nema piva – kraj priče !
I tako, smrdiš danima između četiri zida od deset ujutro do šest naveče, vrtiš internet stranice turističke ponude destinacija na koje nikad nećeš otići, teško uzdahneš, napozdravljaš se familije kompletnoj „under construction“ vladi i okreneš se najbližem „inostranstvu“.
Crna Gora ? Si, senjor Dačo ...
Šušanj ... Od ponude ti već šušti u ušima ... Šest eura krevet ... Znaš da je ponuda šit, i tačno znaš šta možeš dobiti za taj šit, al’ ideš, ko ga jebe ... Po povratku ćeš ionako, kao pravi Srbin, prijateljima reći da si bio na Ibici, ali su ti, k'o kad si rođeni baksuz, i fotoaparat i mobilni telefon upali u more. Bed lak.
Povratak u zonu rijalitija je brutalan. Nova školska godina kuca na vrata, deca ’oće sveske, knjige, rančeve, krpice, žena krpice i ondulaciju, auto ’oće registraciju, ide ti slava ... Pa - slava mi, ako dočekam sledeće leto.
Pisano za Pačija škola.
U ime moje slavne rase N'garg i veličanstvenog carstva N'garg-Hgh, ja, moćni admiral Okhhgr, vojni administrator svih N'garg-Hgh svetova u onome što vi zovete Orionov krak Mlečnog puta, upućujem vam sledeći ultimatum:
1. U roku od jedne rotacije Zemlje oko svoje ose isključićete sve vaše beskorisne sisteme nadgledanja svemira.
2. U roku od dve rotacije Zemlje oko svoje ose stavićete van upotrebe sve vaše uzaludno nuklearno oružje.
3. Od prijema ove poruke pa nadalje nijedna vaša primitivna sprava sposobna da dostigne stratosferu ne sme poleteti.
4. U roku od tri rotacije Zemlje oko svoje ose obezbedićete slobodno mesto za sletanje naših moćnih brodova sa invazionim trupama, na koordinatama koje će vam biti naknadno dostavljene.
5. U tom roku, očekujemo detaljan izveštaj o mineralnim, vodenim i biološkim resursima vaše planete, koji će biti dostavljen preko ovog komunikacionog kanala.
6. Po dostavljanju izveštaja, očekujemo od vašeg ništavnog predstavnika da sačeka našu delegaciju u onome što vi zovete zgrada Ujedinjenih nacija da bi se u ime svih vaših bednih i pocepkanih teritorijalnih uprava složio sa uslovima bezuslovne predaje.
Napominjem da se naš matični brod Krghg-Bhhhh, što znači Ubica Svetova, nalazi u vašem zvezdanom sistemu, a stelt borbeni razarači iznad vaših smešnih izgovora za gradove. Svaki otpor je uzaludan. Najmanji nagoveštaj otpora prouzrokovaće momentalno uništenje vaše nedostojne rase. Nemojte gajiti nikakve nade, osim da ćete možda biti udostojeni da budete robovi veličanstvenog carstva N'garg-Hgh.
S prezirom,
Admiral Okhhgr
Za takmičenje http://vukajlija.com/forum/teme/71145-dan-ujedinjenih-nacija-sizofreno-takmicenje
"U kolu su svi jednaki, osim kolovođe. On je ili najbolji igrač, ili mu pozicija prvog sleduje kao obaveza prema nekom običaju." U praksi je praktično:
Onaj tip koga se, kad na svadbi povede kolo, prisjetite sa prošle svadbe na kojoj ste bili i na kojoj je takodje prvi prvo kolo poveo, dok ste ga vi gledali ukrštenim očima kroz ukrštene nož i viljušku i prisjećali se kako je isto ovako prvi poveo kolo na prethodnoj svadbi na kojoj ste bili kada ste... Nije baš da svaki čas idete na svadbe, pa se zapitate, je li se on ovo baš potrefi da krade mladencima red samo kad ste vi tu, ili mu je to ta osobenost po kojoj će ga pamtiti kad umre?
Često zna biti neki običan tip, kakav šanker ili eletričar, neki "Izvini" ili "Majstore", koji je tek u kolu smogao snage da se izrazi. I ima to smisla, jer marginalcima je teško u svakodnevnici da se iskažu, jer treba previše harizme, tih kombinacija riječi i osmjeha, pravih i pravovremenskih, od kojih bi mu lakše pale kombinacije krošea i aperkata... Teško je u sportu, teško u umjetnosti, teško u odborima mjesne zajednice, još teže u svijetu. Ostaju mu svadbe, da uskače prvi - tu bar trebaju samo noge i par sati vježbe. Jedini problem: i dalje mu ime ostane pogubljeno za šire krugove. Ostane upamćen isključivo po toj osobenosti, iz priča "Bješe jedan što..."
Osim ovakvih (meni) zanimljvih slučajeva, prvih u kolu ima svakavih. Kunem se, neki se pri ulasku, od samog vazduha pod šatrom opjane i kad krenu u kolo, jedni ih vraćaju na mjesto, drugi meću muzici pare u hramonike da opletu jednom dok još nema puno ljudi. Ima onih što se osjete najponosnijim, to teče uglavnom, univerzalci i akrobate, pa stave zidarca na glavu, i desnom ujedno balansiraju pivo i vode kolo, a drugom ubrizgavaju neophodnu dinamiku u pokrete pratilaca. Zadesi se ponekad drčna organizatorka, rodjaka sa neke visine (planinske, ne staleške), koju redom zovu zbog sposobnosti da mune i razbaca se pa zamijesi pite, i zavije sarme, opere stolnjake, i kao nagradu koju sebi sama odredi - povede kolo i ne pušća dok se ne popada. Često se zadese egzibicionisti što ih niko ne zna, a koji redovno upadaju po raskošnijim svadbama, da čupnu od pečenja, potegnu neke skuplje žestine, oprobaju sreću kod haljina i haljinica, i - povedu kolo kao da im se najrodjeniji uzimaju. Ima nekad i onih kao ja, nesreća što krenu po sali da traže konobara pa zamašu pijanim rukama, a ostali se prime, i dok on shvati da vodi kolo, već ga porodica iz ćoška posmatra - crvena i otvorenih ustiju, skladno.
I šta znam, ima valjda i onih dosadnih svadbi dje se sve radi do kraja po propisima.
Primjeri u tijelu.
Krezava veštica mi glođe falus koji kao samosvesni entitet oboleo od lepre zviždi pesme Rada Lackovića... Sifiličan, raspao, iz njega curi zeleni ekskrement...Gleda me onako jednook i krvavo zaklan veštičijim smrdljivim desnima i kaže: DA IMA LJUBAVI LAKŠE SVE BILO BI, DA IMA LJU-BA-VI!
To nije tiho ispevan psalm veštice...ona ne postoji. To je zelena muzika iz moje frule...
Skup kvazi-pisaca i umišljenih glava. Njihov cilj je da napišu što dužu definiciju koja sadrži zavidan broj termina koje su genijalci popamtili proučavajući vujakliju i, jelte, čitajući.
Gospoda zaboravljaju da je ovo rečnik slenga, a ne stranica za proseravanje i pisanje sastava. Što je još čudnije, gospodi 'sa vrha' se dopadaju definicije tog stila te konstantno završavaju na naslovnoj (sa izuzetkom kvalitetnih definicija od pre nekoliko godina koje su zapravo smešne). Često sadrže i gomilu starosrpskih i turskih reči na koje majmuni svršavaju.
Ukoliko biste, ne daj bože, uputili bilo kakav negativan komentar bivate osuđivani kao slepac koji nema smisla za humor, niža vrsta ili, u krajnjem slučaju, klinac.
Neretko baš ovakvi momci uživo ne mogu da zasmeju ni rođenu majku, a kamo li nekog drugog, ali što je najbitnije oni su bogovi na ovom sajtu i imaju podosta vernih pratilaca koji ih u to ubeđuju.
Časti izuzecima, ali ovo je jezivo.
Definicija napisana za Mizantrophy
„Izvoli, draga, posluži se ...“
„Oh, šta je ovo, slatka moja ?“
„Ah, to je specijalna salata po receptu koji sam pokupila pre neko veče u onoj emisiji „Ciklonove kućne čarolije“. Gostovao mu je neki Francuz, joooj, znaš kako je seksi lik ... a specijalitet se zove „Coup de grâce“. Ubija koliko je dobar, a Francuz reče i da je dobar za ... hihihi ... znaš ... ono ...“
„Hihihi ... Kako ? Ku d - ... ma nije važno. Negooo, lepo si ovo napravila, prosto mi žao da načnem, vi’ kako je lepa kupa ... a šta je ovo, je’l ovo grašak ? Aaa, nemoj mi reći da si slagala zrno po zrno, pa sve do ovog na vrhu kupe ?“
„Jeste, to je grašak, slatki, mali provansalac takozvani, spolja, a unutra još ima i kukuruza šećerca, marinirane šargarepe, leblebija, pavlake, majoneza, ma svašta ... Samo se ti služi ... He, he ...“
„Hoću ... Evo, počeću s vrha, bojim se da ne srušim kupu ...“
(dva sata kasnije)
„Auuu, kono, kako sam se lepo najela ... jedva dišem ...“
„Mmmm, daaa ... Hajde ti sad lepo kući, pa onako s vrata spopadni onog tvog mužića. Videćeš, he, he, provansalac čini čuda čak i u ’ladnoj vodi ...“
„Ma nije kući, jeb’o mu pas mater, javio se da će doći kasno, na nekom seminaru je .. muška posla, alii, sačekaću ga ja, he, he ... ’Ajd’ uzdravlje!“
„Uzdravlje, kono !“
(još dva sata kasnije)
„Uuuuh, što me zabole stomak ... nisam trebala jesti onoliko onog graška ... moram u WC ... Aaah! Ouuurgh! Šta je ovo ? Ghaaarglj, krk, krh, kvak, žljok .... Blaaaaargh! Arrrrgh !“ ... TRAAAAS !
Inspektor Smorejšio Kenj bio je izrazito mrzovoljan. Žena mu prethodno veče opet nije dala, jer se najeo nekog graška s teletinom koji je ona skarabudžila pa je celo veče prdeo kao konjuždrina, što mu je gospođu izrazito nerviralo pa ga je povrh svega proterala u kujnu da spava na prokletom jednosedu na rasklapanje, venčanom daru njegove tašte.
I dok je bezvoljno vukao dupe na posao, mlateći usput glavom kao konj na prazne jasle, zazvonio mu je mobilni. Sa druge strane linije bio je njegov pomoćnik, Perica Debilko.
„Šefe, imamo situaciju ovde ... Dođite odmah u ulicu Sofije Bipkuše broj 26. Ouva !“
Uleteo je u prvi taksi i ubrzo je bio na naznačenoj adresi. Ispred oronule četvorospratnice čekao ga je Perica, dok je nekoliko policijskih patrola pokušavalo da drži pod kontrolom okupljene znatiželjnike i novinare iza žuto-crne trake razapete po okolnom drveću.
„Šta se ovde dogodilo, Debi-li ?“ – voleo je da pecka svog pomoćnika.
„Gospođa Dobrila Salatić, 36 godina, udata, bez dece, pronađena je mrtva u svom stanu na trećem spratu. Ležala je u gomili sopstvene povraćke i krvavog proliva. Telo pronašao muž pokojnice kada se kasno sinoć vratio sa nekog seminara.“
„Heh, seminar ... Ili je išao neđe da loče ili da kara, ili i jedno i drugo ...“
„Nije, šefe, ima potvrđen alibi ...“
„Je li telo već odneto u prosekturu ?“
„Jeste. Telo u prosekturu, a uzorci u lab.“
„Odlično. Imamo li nekog očevica ?“
„Gospođa Spajić sa drugog sprata tvrdi da je videla žrtvu kako izlazi iz stana preko puta oko osam uveče, kada se vratila iz šetnje. Vreme događaja smo rekonstruisali na osnovu toga što je bakica izjavila da je žurila kući da gleda „Sulejmana“. Samo što je ušla u kuću, čula je glasove na hodniku, pa je zirnula kroz špijunku.“
„Ko živi u stanu preko puta ?“
„Izvesna gospođa Ubavkić, 34 godine, bankarski službenik, raspuštenica, bez dece. Izrazita lepotica, ako smem da primetim, šefe.“
„Hmmm, raspuštenica, veliš ? To je stavlja na listu prvoosumnjičenih ... Idi ti u centralu i pripremi sve za brifing kad se vratim, a ja ću porazgovarati sa gospođom Ubavkić“ – reče Smorejšio. „A možda mi se i posreći“ – pomisli u sebi.
(nekoliko sati kasnije u sobi za brifinge forenzičara)
„Šefe, sve je spremno za brifing. Dok vi razgovarate sa ostatkom tima ja odoh da časkom prelistam našu bazu podataka i internet. Možda iskopam nešto.“ – reče Perica izlazeći iz prostorije.
„OK, ljudi, šta imamo zasad ? Laboratorija za uzorke ?“
„Uzorci uzeti sa lica mesta ne pokazuju ništa specijalno. Povraćeni sadržaj je čista želudačna kiselina, a u izmetu se nalazi enormna količina krvi“ – javi se gospođica Dosta, doktor biohemije.
„Znači, ništa. Autopsija ?“
„Žena, tridesetih godina, izrazito gojazna za svoje godine, prava mašina za govna“ – uz suv osmeh, reče Mladen, specijalista sudske medicine. „Na telu nema tragova nasilja, a analiza krvi pokazuje povećano prisustvo kolhicina, leka koji se koristi za lečenje gihta, pa sam pomislio da se možda, predozirala. Međutim, uvidom u zdravstveni karton gospođe Salatić, utvrdio sam da nije bolovala od gihta. Onda sam pomislio da se možda najela livadskog šafrana, poznatijeg kao mrazovac pa sam analizirao sadržaj creva, međutim ništa sem ovoga: zaglavljeno u debelom crevu pronašao sam jedno nesvareno zrno graška koje je imalo tragove kolhicina u sebi. Dakle, ubistvo.“
(u međuvremenu, u stanu gospođe Ubavkić)
Gospodin Salatić i gospođa Ubavkić leže zagrljeni i razgaćeni na njenom ogromnom francuskom ležaju. Gospodin Salatić puši postkoitalnu cigaretu.
„I dalje ne mogu da verujem kako si se lako rešila one moje debele kučke ...“
„He, he, ljubavi moja, sad si samo moj ...“ – predući odvrati ona.
„A kako si se dosetila ?“
„Pa ljubavi, znaš da je moj bivši bolovao od gihta. Sve što mi je ostavio bilo je tih nekoliko kutija Kolhicina. Kada sam pročitala uputstvo samo sam sabrala dva i dva.“
„Ma kontam, ali kako to da se ti nisi otrovala, kad kažeš da ste obe jele tu salatu ?“
„He,he, složila sam grašak u obliku kupe i samo sam to zrno što će biti na vrhu ostavila da celu noć stoji u vodi u kojoj sam rastvorila celu kutiju Kolhicina. Znala sam da je đembela pedantna i da neće roviti po salati već da će uzeti baš sa vrha.“
„Hahahaha ... Ooooo, Lukrecijo moja, ljubim ti oko pametno! Dođi opet malo dâ čika u goozoo, m ?“
„Joj, ljubavi, je l' može kasnije malo, umorna sam. Znaš, morala sam da dam i onom blentavom inspektoru Smorejšiju, kad je dolazio da me ispituje ... Ne ljutiš se, je l' da ?“
(u međuvremenu u sobi za brifinge forenzičara)
„OK ljudi, idemo dalje. Profajleru, da li je ovo zrno graška uvršteno u profil ubice ? Šta kažu tvoje profajlerske knjige ?“ – upita Smorejšio.
„Jesam šefe, uvrstio sam ga. A što se tiče profila, otrov je žensko oružje tako da sam sto posto siguran da je ubica žena, a potencijalni motiv ljubomora. I to je sve što bih imao da kažem o tome“ – profajler je delovao neispavano.
U sobu sav zadihan uleće Perica Debilko.
„Šefe, šefe, pronašao sam trag !!! Sajt „Vukajlija“, čiji je vlasnik izvesni Kaizen, na upit „zrno graška“ izbacuje preko dvadeset rezultata. Kaizen je ubica !“
„Perice, sine, oduvek sam sumnjao da ti je prezime ustvari oznaka za koeficijent inteligencije, a sada sam apsolutno siguran u to. Debilu, alo, ubica je žensko ! Ž-E-N-S-K-O !!! ... Osim toga, Kajzen ne postoji, niko ga nikad nije video ... I ajde sad razguli, donesi mi profil ubice.“
„Da, šefe, odmah, šefe“ – Perica izlete iz sobe i minut kasnije se vrati noseći fasciklu.
Smorejšio je zgrabi i poče nervozno da pretura po dokumentima. Na kraju izvrnu fasciklu i protrese je.
„Pa šta je ovo Perice, Boga ti poljubim ? Gde je zrno graška iz profila ?“
„Mis'te ono malo zeleno, šefe ?“
„Da ! Ono malo, zeleno !!!“
„Pa ouvaj, ja ... ja .. ja sam to naš'o pored kompjutera šefe dok sam listao baze podataka, i ouvaj, ja sam to ... pojeo.“
„Ti si šta ?!!!“
„Pa šta ću šefe, bio sam glaaaadan ...“
Smorejšio ščepa Pericu za vrat.
Definicija je pisana za takmičenje "Pačja škola", a scenaristi "SISAJA" nek se jave Kajzenu oko eventualne saradnje, a ako ne, neka sisaju - bolji sam od njih.
Ko Šabana što jebe Sanela
Tako Vuku jebe Salmonela
Novi virus nepoznatog roda
Ćučeć' piški a ko muško hoda
Salmonele, jako čudni svate
Ovde tebe ima da prihvate
Demokrate kace na vlast vrate
a Delije zavole Rvate
Bolje nalog na Fejsu obnovi
A na Vuki budi neko novi
I to budi od roda žemskoga
Nebil' kurca privuko nekoga
Noć između 13. i 14. Juna 2010. godine. pokrajina Vukajlija.
Noć kada je Vukajlijaški režim poslao svoje elitne trupe ModeratoSStija, predvođene ozloglašenim Džimi D Blejdom, da izvrši egzekuciju političkih neistomišljenika, banujući više od 12 članova elitnog odreda UBER Srbijanci.
Konačan broj ljudi nad kojima je izvršena omazda nikada nije tačno utvrđen, lista se stalno ažurira, sumirajući dosadašnje nalaze naši istoričari procenjuju da se brojka kreće i do nekoliko stotina ljudi.
Notice:
primer se ne preporučuje osobama sa visokim pritiskom i srčanim problemima
Nakon emitovanja prve dve epizode ovog serijala, počela je serija hapšenja, međusobnih optužbi Vukajlijaša, pretnji autorki Insajdera Brankici Stanković, a došlo je i do prvog pokušaja atentata.
Naime, nekoliko sati pre emitovanja trećeg dela emisije, naša hrabra novinarka i autorka Insajdera Brankica Stanković je ranjena u Leskovcu ispred jedne ćevabdžinice, gde je čekala deset s’ lukom.
Odmah je zbrinuta u bolnici ali njeno stanje još uvek nije stabilno.
Inače Brankica je ranjena zbog toga što je udarila na zmijsko gnezdo i postavila još nezgodnija pitanja.
Da li je istina da je Vukajlija puna rasizma i da su uvrede na račun drugih rasa i nekih nacija toliko uzele maha da je i sam Kaizen nemoćan u sprečavanju ovih uvreda koje svakodnevno, po ceo dan kruže sa ovog sajta po čitavom svetu?
Da li je istina ono što se samo po skrivenim ćoškovima Vukajlije, a tvrde Kaizenovi protivnici, da je bilo mnogo malverzacija u preprodaji igrača iz njegovog fudbalskog kluba FK Vukajlija, a da je u svemu tome najviše učestvovao menadžer iz senke koga svi znaju samo pod nadimkom Mlata?
Šta se dešava na okupljanjima koja organizuje za sada takođe nepoznata osoba kojoj se isto zna samo nadimak, natnat i da li je istina da se na tim okupljanjima propagira neko sektaško učenje, konzumira droga i alkohol i uz blagoslov moderatora se radi čak i na rušenju države?
Da li je dodela nagrada Vukar nameštena i već se unapred znaju pobednici nekih kategorija?
I na kraju se postavlja logično pitanje. Da li Kaizen uopšte kontroliše Vukajliju ili je sve otišlo do đavola?
Bojanboj: Brankica Stanković je primljena oko 18 časova u našu bolnicu i posle nekoliko operacija i teške borbe za njen život, nacija može da odahne, jer je njeno stanje sada stabilno. Ne možemo još uvek da vam damo više informacija zato što smo dobili zabranu od strane Ivice Prasića, pardon Dačića, da ne odajemo nikakve detalje dok je istraga u toku.
Ivica Dačić: Počinioci ovog gnusnog čina će biti uhapšeni i na pravednom suđenu osuđeni na doživotne robije jer je jasno da je ovo pucanj na državu. Ja sam non-stop na vezi sa Predsednikom Borisom Tadićem i on se već unapred izvinuo Brankici zbog ovog ranjavanja. Počinioci su sigurno došli sa Vukajlije i mi ćemo ih privesti licu pravde.
Dejs: Nemam nikakav komentar, spremam se za vukajlija kup i pustite me na miru.
Bruce: Ja sam par puta rekao da bih Brankicu odveo na tuširanje čim mi deca legnu, ako me razumete, ali ne zato što njoj treba tuširanje, nego zato što....ma ne razumete me jel tako? Nema veze, razume ko treba, odoh.
Penzioner: Mene samo zanima zašto je ona jela deset sa lukom skroz u Leskovcu kada sam ja mogao na placu gde puštam golubove, da joj spremim roštilj kakav nije probala u životu. Pod puštanjem golubova mislim na prave golubove, letače one....ma nema veze.
Penzionerova žena: Debeli kakve su ovo kamere, jel opet u javnosti govoriš o nama kao što si puštao defke na onoj tvojoj Vukajliji?
Penzioner: Ne draga, ovo je za Insajder. Pričam o roštilju.
Kosmopolita: Jao što su bre slatki, more bež’te te kamere i pustite ljude da se vole. Nemam nikakvu izjavu. Idem kod Elle i Džonija na svadbu, ponela sam i dres.
Avatar: Pa ja sam čuo da vredžaju na toj Vukajliji nas Romulance ali nisam ovako vid’o šta tačno. Nisam ja ovako im’o problema sa njima i moj brat Đedaj i ja smo čak pomalo i popularni postali jer nas neki tamo opis’o.
Čedomir Jovanović – Dramaturg: Ja sam upozoravao da sa tog mesta konstantno dolaze uvrede na nacionalnoj i rasnoj osnovi, a ogromna količina tih uvreda ide i ka seksualnim manjinama. Često se tamo mogu čuti izrazi poput Čamuga, Ganci, Uglješa, žuti, dukatlija, vilenjak i razne druge uvrede kao i njihova monstruozno uvredljiva poređenja crn k’o podrum, žut k’o definicija Johnny Kurajbera i tako u nedogled. I ja sam često bio žrtva njihovih napada i povezivan sa drogom iako svi znaju da kašiku nosim sa sobom zato što volim da jedem kuvano pa da imam čime da jedem ako naletim na neki pasulj recimo. Ova guma mi služi da je stegnem oko ruke ako negde iskrsne dobrovoljno krv da dam, a ovo žuto u kesici nije heroin kao što zlobnici tvrde, već žuti šećer koji je daleko zdraviji od belog i ima čudesna svojstva kada se konzumira introvenozno.
Predrag Azdejković: Ja mislim da su na tom sajtu sve homofobi koji se boje homoseksualca i kao i svi koji nas vređaju i tamo su sve latentni homoseksualci i vreme je da se autuju. Odoh sada da vozim rolere malo da razmrdam guzu jer od kada je bio samit nesvrstanih imam neke bolove u tom predelu.
Mlata: Prodaja fudbalera se vršila potpuno normalno i po svim zakonskim pravilima a to što su odlazili u Azerbejdžan, Kazahstan i tako još neke zemlje tog regiona je sve zbog toga što to trenutno diktira tržište. Porez? Kakav porez? Pa mi smo ih ustvari poklanjali, a za to se ne plaća porez. To da smo napravili milione je čista glupost. Ja još spavam na tetkinom kauču u istoj sobi u kojoj spava i Božidar Đelić jer nam je to zajednička tetka i ima dva kauča.
Filozof: Ja kao volonter u organizaciji dodele nagrada mogu da izjavim samo da su to sve insinuacije ljubomornih ljudi. Vukar nije namešten i nominacije upravo traju. Nije tačno da smo nagradu za najseksipilnijeg vukajlijaša već dodelili Smarku, jer ima još da se glasa.
Predrag Azdejković: Mmmmm Smarko. Baš je sladak.
Smarko: Viđu pedera. More mr’š avetinjo jedna, ja sam ponosni potomak Njeguša i volim samo žene, oca li ti jebem pederskog.
natnat: Okupljanja vukajlijaša su potpuno normalna i ne dešava se ništa od gore navedenog, samo se ponekad neko malo ubije od alkohola i jedva dođe kući ali o drogi, sektama i tako tim glupostima, nema ni govora. Želim još jednom da kažem da Buksnetina i ja ne koristimo ova okupljanja za preprodaju narkotika.
Buksnetina: OOOO Buksne ale.
natnat: Ne sad čoveče evo ih ovi iz Insajdera. Ovaj, pod buksne moj kolega misli na stezaljke koje omogućavaju uspostavljanje električnog kontakta sa metalnom žicom. Evo ovde je kolega Električar koji to može da potvrdi.
Dragan Marković – Palma: Zamolio bih da prestanu da konstano vređaju moj zoološki vrt i mene kao i da gospodin buksnomanijak koji je stanovnik ovog grada, a pouzdano znam da je i vukajlijaš, prestane da žvrlje grafite “jebaćemo žirafu” po zidu zoološkog vrta, hvala.
Kaizen: Ovo je potpuno rasulo. Ko me je i terao da pravim ovo. Prodajem Kinezima sajt i bežim odavde da jedno dvadeset godina odmaram od ovih ludaka.I još mnogo toga u poslednjoj emisiji Insajder o Vukajliji 3. (Ne)moć Kaizena samo na B92.
Dok čoveka ne snadje najgore režiran scenario koncipiran od strane takozvane više sile, u mogućnosti je da najblaže rečeno levitira, sa ubedjenjem da moze da utiče na to gde će kuglica završiti. Na kraju, ipak spozna hladni kroše, ne teškaša, već malog zakržljalog boksera velter kategorije, zvanog Život. Crveno, crno, mala, velika kad krupije zavrti više nije ni bitno.
Krajem avgusta smo zakazali venčanje, ona je bila iznad svega, najlepša stvar koja mi se dogodila u životu, sedmica na lotou, džek pot, bio sam izdugnut iz mediokriteta kojim sam lagano plovio ceo život. Ne mogu reći da su me "zanela svetla velikoga grada" , iako je ta pesma koju volim himna staleža u kom sam obitavao od rodjenja pa sve do sada, dok je nisam upoznao. Borio sam se žestoko da stignem ovde gde jesam, od ničega sam stvorio nešto, preko kariranih košulja, domova, studentskih organizacija, Zelene Malicije, sarme koja je stizala u paketima od kuće, bez love bez ičega, ali i ispita u roku. Ona je bila šlag na torti, kruna na uloženi napor i jednostavno simbol pravde izvagan na način koji meni odgovara.
Sve je bilo kao u bajci, jedino mi se nije svidjalo to što su tamburaši trebali da nam sviraju na svadbi, no dobro, za moju pahuljicu za Severa bih učinio sve, pa čak i da mi Lole sviraju na uvce na dan svog venčanja. Volela je čardaš.
Svadba, bilo je četristo duša. Bio sam ispunjen, tu su bili moji Šumadinci najbliži, njeni najbliži, prijatelji, kumovi, osećao sam se kao Pepeljuga pre no što ostane bez svoje cipelice duboko u noći. Samo me je jedna stvar onako s vremena na vreme kjuckala ravno u potljak, a to je bio opori zvuk tamburice propušten kroz prste vojvodjanskih muzikanata.
Kako je veče odmicalo, likovao sam u sebi. Osećao sam se kao pobednik, kao tinejdžer koji je stigao do druge baze. Šetajući se sa čašicom u ruci izmedju redova i pozdravljajući goste posmatrao sam je krajičkom oka, a ona me je ljubila kad god sam bio blizu. Bila je moja pobeda.
Kasije je počela malo i šljiva da me radi koju su moji iz dedinog sela doneli. Dobra je bila, žutela se ko sunce, apsolutna ko Bog. Voleo sam ipak svoj rodni kraj, koreni u dubini su radili svoje. Razmišljao sam u sebi, samo da nije proklete tambure koju čujem u pozadini, da čujem ono naše, pih, možda bi i zaplakao. Ma čak mi nije ni aleva u predjelu smetala nimalo. Nosio sam odelo bez mašne.
Pokušavao sam da uhvatim ritam, već bogami polu pijan, uz zvuke strune koji su me u mali mozak gadjali kako katkad podrugljivo šaljivi argumenti njenog oca da nisam dostojan njegove jednice. Ona me je zvala da igramo. Nije išlo.
Seo sam za sto i usuo još jednu čašu, ona je ostala da igra. Prešao sam na špricer. Kroz glavu mi je prolazilo milion stvari, alkohol je radio svoje. U jednom momentu najavili su tortu, muzika je stala, svi se ćućorili, stari tamburaš tada zapita: "DA LI MLADOŽENJA IMA NEKU SPECIJALNU ŽELJU?". Tad sam se razdro ko nikad u životu, napustila me je životinja koja je dugo čučala u meni, vrisno sam više nego kad prvi put udahnuh vazduh zemaljski: "AMA, ZNATE LI ŠTA OD SINANA?!?!?!?". Nastao je muk. Svi su ćutali. Ljudi su bili gordi, nisu znali da imam potrebu ga čujem.
Pisano za Pačiju školu.
Sinonim za izraze: pusti to; nemoj; necemo; ne bih; ne mogu i slicno.
-Idemo u skolu?
-Zajebi bre, idemo u forum...
Putem hodi Kraljeviću Marko,
preko gore odvajkada glasno
i za njime gungula junačka:
deset ljudi i desetak konja ,
za svakoga po at pobejahu.
Oglasi se jedan čovek kanda,
pa govori Kraljeviću Marku:
"More, Marko, muka beše teška,
al' prođosmo, bogome, dobrano,
te dognasmo Turke do duvara!"
Drago behu našemu Markiću,
pa doziva jednoga deliju:
"Toči vino, delijo junačka,
kod stignemo u mojega dvora,
nek' svi piju dok se ne pokoče!"
Kad dođoše pred dvorova vrata,
ugledaše nepoznatog lika.
Marko hitro buzdovana suče,
pa govori neznanome liku:
"Oj, Boga ti, neznani čoveče,
šta te vodi do mojeg ognjišta,
reci sada da li dobro neko,
da te ne bih buzdovanom ganj'o!"
Odgovara njemu neznan junak:
"Dolazim u miru kralju Marko,
putujem kroz vreme te navratih.
Mislijahu da te neću sresti,
možda boja negde vodiš ljutog".
Odgovara Kraljeviću Marko:
"Baš sada se vraćam iz daleka,
gde pobedih neke Turke jadne.
Pa sad ištem rujno vino piti,
ako hoćeš navrati nama i ti?"
I dodaje Kraljeviću Marko:
"Da te pitam još nešto što moram,
kakva ti je to sprava što nosiš?"
Odgovara neznana ljudina:
"To što vidiš korisna je sprava,
prenosivi računar se zove,
preko njega možeš svašta znati,
čak i vreme u dalekom svetu.
Za sve tebi internet pomaže,
svako njega odveć sad koristi".
Čudno Marko vranu kosu češka:
"A junače da te pitam vazda,
ne razumem te tvoje šklopocne,
već me kopka samo jedno znati,
da li ima neki program tune,
koji vilu Ravijojlu svlači?
I viline slike mladog lica,
kako vodu sa bunara nosi?"
U čudu se nađe mladi junak:
"Naćeš, Marko, šta ti duša prohte,
od garavih devojaka mladih,
preko plave kose boje mora.
Nema samo tvoja vila Rava,
pa da želiš samo njene slike!"
Odgovara Kraljeviću Marko:
"Ne zanima mene tvoja gara,
a ni plava kosa boje mora,
već mi samo u pameti vila,
kako vodu iz bunara nosi!"
Prošaputa kroza usta mladić:
"More, evo tebi moja sprava,
pa potraži slike mlade vile!"
Dade mladić svoju ljutu spravu
al' ne reče Marku kako kuca.
Kada Marko izvadi buzdovan
i raspali posred tastature!
Raspade se sprava iz momenta,
mladi junak u čudu preblede
a Kraljević tiho reče samo:
"Ne radi ti internet baš nešto".
Pisano za takmičenje "Bolje rob nego...".
Oni su ulogovani 24/7/365, a ako nisu, čim im se odgovori, baš će se onda slučajno ulogovati da vide šta ima.
Njihovi postovi otmeno odišu citatima iz urbanih filmova, ima ih više nego njihovih rođenih rečenica. Šabanska ili intelektualna verzija, jedno je uvek isto: pripadnice grupe visoko premašuju i Merilin Monro po seksepilu - imaćete prilike da uživate u dostignućima Fotošopa (otkrivanje identiteta dovodi do dijaloga poput: -Gremlin? -Sigurno nije Greta Garbo!), dok su muški članovi iskusni uzori svih jebača po selu i okolini (čitaj: hteo da jebe kravu al nije htela da se izvrne na leđa).
Sada shvatate da je potpuno prirodno da su u epicentru zbivanja na forumu/sajtu.
Zbog njihovih postova je i izmišljeno "pet minuta slave".
Njihove replike se citiraju.
Njihov login je događaj dana.
Često se loguju u paru ili kao "crna trojka" da na nekom novajliji pokažu kako Oni umeju vrhunski da spuste.
Njihovo mišljenje je nedodirljivo, masa nije sposobna čak ni da ih shvati a i ne pada im na pamet da bilo kome bilo šta objašnjavaju to im je ispod nivoa.
Njihove interne fore su vrhunska odvala koja apsolutno svakog zanima i svima je urnebesna (čitaj "serem kockice" i slični odrazi telegencije autora sa tri Ahahahahhahah kralju posta ispod).
Ceo sajt jedva čeka da izleti neki detalj iz njihovog prekul života.
Oni su urbane legende.
Oni nekako - ne znam kako - postanu moderatori, a ako ne postanu, onda svejedno obitavaju na sajtu i pošto ga napusti petnaest generacija korisnika (u smislu godišta)...
Stoga se često podsećaju kad svrate s članovima ekipe kako je bilo dobro na sajtu/forumu dok su oni bili tu i bili face (naravno i dalje su tu i i dalje su face) a danas eto smor (koji oni jadni moraju da trpe u nedostatku njih dostojnog društva i eto vade prosek)...
Ako im neko slučajno nešto prigovori kako teraju ljude, oni će odmah da mu objasne - ali ne to tako možda nekom izgleda ko ih ne zna ali oni su 100% gotivni i sa svima se druže a i šta malo zajebancije jbg nisu izdržali hehehe (tj. ekipa ničim izazvana nije izdržala da ne obogati ozbiljnu forumsku temu psovačkim maratonom i ismeje članove u njihovom odsustvu po random metodi) ma oni su superdruželjubivi al eto dugo se znaju pa tako to ispadne a inače naravno da uopšte nije tako-
Obično vođa klana postaje mod da bi omogućio iživljavanje ostatku grupe. Ko ne poliže čizmu i ne priznaje da su superkul, uskoro postaje glineni golub.
Nagledao sam se otkako imam internet... zato ovde ne idem ni na forum ni na chat ako je i ovde isto bolje da ne znam...
Kao i svakog jutra i tog prvog Gospodnjeg dana leta 2013. sam otišao da popijem kaficu u lokalnom kafiću. Gledavši u dekoltee ženski iz kraja i praćenja rezultata Finske lige na fonu, shvatio sam... Došlo je leto.
Ja, Vule i Boža... stara ekipica iz kraja... I ovo leto smo provodili ispred poslastičarnice kod Ace pljačke. Nije nam trebalo više od toga. Zajedno smo pili i duvanili. Čak smo i popili svu manastirku koju je Vuletov ćale čuvao za ispraćaj najstarijeg sina u vojsku. Al što ga jebem, i onako neće ni da ode. Bilo nam je lepo. Nismo imali para za letovanje u egzotičnim predelima, a bogami ni za jeftinu i pristupačnu Vrnjačku banju. Nismo mrdnuli iz kraja 3 meseca. Dan za danom je prolazio, mi smo blejali na starom i dobro poznatom mestu. Usput se i radilo nešto. Brali smo višnje na plantaži kako bi skupili kojeg somića za pljuge i alkohol. Zebavali smo klince iz kraja, ocenjivali dekoltee pičoka koje su prolazile. Al jednog dana nije bilo više toga. Klinci su prestali da prolaze tuda... Dobre ženske kao da su u zemlju propale... Više nismo imali šta da ocenjujemo. Vuleta je startovala policija pa su ga 2 meseca razrađivali u zatvoru, a Božu je ćale zaposlio u nekoj automehaničarskoj radnji. Ja sam se okrenuo PES-u. Krenuo sam da igram “Bikom a ledžend”. Na početku karijere dobio sam ponudu velikog Holandskog giganta Den Boša. Svakim danom sam sve više i više napredovao. Pozvan sam u reprezentaciju. Dobio sam ponude Barselone, Reala, Intera... Sve sam odbio! Očekivao sam ponudu Hadersfilda. Hadersfild je jedini klub u mom srcu. Ali moji roditelji… oni nisu gledali na mene ponosno. Ćale kaže da sam kreten i budala, a keva da sam ništarija. Nisam ih razumeo. Nastavio sam da napredujem... Nisam ni primećivao da je raspust brzo prolazio. Keva mi je govorila da se opametim i izađem iz kuće ili će me ona izbaciti. Nisam je slušao! Svakim danom sam se sve više nadao da ću dobiti ponudu slavnog Hadersfilda. Ali nada je polako umirala... Moj san da ću zaigrati u Čempionšipu je izgledao sve mutniji, a kraj raspusta se približavao. Pametni ljudi ustaju kad sunce izađe a spavaju kad sunce zađe, ali ne i ja. Ustajao sam kad sunce zalazi a spavao kad sunce izlazi. Nekad nisam ni spavao jer nisam mogao da pobedim... Mislio sam da ću porazima biti dalji od ostvarenja mog sna…
Ali ni to nije vredelo… Raspust se završio. Klinci su opet počeli da prolaze pored poslastičarnice Ace pljačke, dobre ženske su opet prolazile kroz kraj, a ja sam i dalje čekao ponudu Hadersfilda...
Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".
