Letnja pojava i prve jutarnje izgovorene reče u glavi nekog kontroverznog biznismena na svojoj jahti posle sinoćne lude pijanke.

Prelazak pripadnika suicidnog odeljenja Al Kaide u konkurentnije i boljestojeće organizacije ISIS i ISIL.

Илити "Како сам јебао Хусу из Бит Стрита".

Све је почело генијалном идејом мог друга Радета Кртице да идемо у Београд код његовог рођака да се напијемо ко животиње. Наравно, понели смо четри киле ракије, ја точијо из бурета што покојни ђед чувао мени за свадбу. Буре је већ сада полупразно, а ја се не ожених. Железница је наравно опет издала па нам је од наше селендре требало шест сати које смо прекратили уништивши литар и по ракије уз печену главуџу коју сам специјално за ову прилику извадио из замрзивача.

Пребијени смо крочили на асфалт велеграда и бауљајући тражили гајбу Радетовог рођака. Отровчина од 25 гради је учинила да се сенке топе, боје чују. Светлост се поигравала мојим умом као мачка свеже извађеним цревима из уређеног прасета. Да скратим, у мрачној уличици негде у Овчи смо налетели на пар момака како пеглају Бађија. Наравно, дугогодишње бављење кафанским тучама је дало резултате, тако да су обојица завршили у контејнеру. Не можеш тући таквог уметника јебига. Бађи, одушевљен, позвао нас је на гајбу да мрљамо кокс. Раде Кртица се нећкао, јебига патријархално васпитано дете, али сам му припретио батинама па је морао кренути за мном и Бађијем док смо улицом загрљени певали "Црна жено". А код Бађија на гајби све фул брате. Ламперија, теве са равним екраном, на зиду слика војводе Ђујића. Ма прави србски патријархални дом. Бађи је наравно извадио из Ободиновог фрижидера домаћу мученицу коју смо сабили уз пар лајни првокласне коканиђе, донео Аца Илић који је баш тад изашо из вецеа. Отишо да га избаца пред клабинг, да мож дуже да јебе. Сасвим случајно, понео је још једну шуљу са златним дезеном, те сам фул скоцкан био спреман за хаварију. Радета сам оставио код Бађија да гледа Енимл ченл, била емисија о његовим сународницима кртицама, ниси могао да га одвојиш од тевеа ни шпакном.

Испред четвороспратне Бађијеве гајбе чекао нас је Саша Ћурчић. Дошао батица возом. Купио. Исто ко у Енглеској јеботе. Вози Сале као лудак, претиче бусеве, троле и остала београдска бусплус говна, а Бађи, Аца и ја шибамо већ седамнесту лајну и пуштамо Шешељеве клипове на ayfon-у. Бађи грокће кад се смеје. Уз шкрипу гума, зауставили смо се испред дискотеке коју држи Небојша из Москве, иначе мој веома добар пријатељ и саборац у ратовима деведесетих. А унутра хаос. Бора Дрљача цепа јање, Ђура Еуфорија неку распалу куравелу, Лепа Лукић пимпује лопту са Крнетом у паре. Крнета у недостатку кеша покушава да Бори уваља шампон који су му навијачи убацили у разбијена кола, измишља како ће му од тога порасти коса, руска формула. До сепареа нас доводи нека добра пичка, ја јој добацујем неке чобанске форе али ме кулира. Тамо Миња Субота и Лепи шибају кокс и ред бул, на столу гола игра Сандра Африка док је Горан Тробок кити еврима. Фантастична атмосфера. На репертоару само најквлт зика, осим кад је Пахомије доватио микрофон и почео да пева цинцилинци драги клинци, али су га два курпулентна момка замолила да напусти објекат. У контејнер. Ма феноменалан доживљај, све пуца, цео клуб ми се врти, Содома и Гомора јебена. Лепа Лукић се скинула гола и глође ребра од Бориног јањета...

И ту сам негде изгубио свест. Све тако било, бабе ми. Сутрадан одврно Радету осигурач па га слаго да нестало струје иначе би још гледо оне кртице. Седнемо у воз и правац ћику. У ствари, лажем, нисмо седели јер су била само два вагона и то пуна неких цигана, студената и остале стоке. Ноге ми отпале.

Е да, што се тиче Хусе из Бит Стрита, он је био она добра пичка што нас довела до сепареа. А ја се чудио што ми само у двојку дала. У вецеу, док је у суседној кабини Бора Дрљача кењајући јецао због хемороида. Има да га испресавијам, говно транвеститско, саће да ме зезају у школи да сам педер.

Evo jubilarni deseti put pišem ovo sranje. Kako deseti ? Pa lepo, u prvom osnovne ne znaju svi da pišu pa učiteljica ne zadaje ove gluposti, drugi sam preskočio jer su me upisali direkt u treći, a na početku četvrtog zaglavim bolnice sedam dana, pa me to sladunjavo govno - o mirisu mora i borovine, ukusu sladoleda i prvog poljupca, te prelepim pejsažima nekako mimoišlo. Hvala Bogu. Bljak !

Oduvek sam mrzeo ta prenemaganja i zato sam svih devet puta udarao u istu žicu, onu patriotsku, pišući o poseti srpskom vojničkom groblju u Solunu, Zejtinliku. I uvek je upalilo. Ovaj put znam da neće, jer internet patriote nisu nastavnici srpskog. Štaviše, neki nisu ni išli u školu. Stoga prelazim na plan kodnog imena O'PRO (Ozbiljno proseravanje).

Ja volim leto. Ali ni leta nisu više što su nekad bila. Vruće, bre, jaje na čelu d’ispečeš. Sve poslove van kuće da si obavio do deset ujutro, pola jedanaest plafon. Donesi ’leba i uz ’leba, a piva kupi za nedelju dana. Zašto ? E, čuš zašto ... Pa mini market prekoputa ne drži alkoholna pića zbog blizine škole, a do „Rode“ imam dva dana jahanja. Škole ? Kakve škole kad je raspust ? E jebiga, zakonodavac nije spominjao raspust. Nema piva – kraj priče !
I tako, smrdiš danima između četiri zida od deset ujutro do šest naveče, vrtiš internet stranice turističke ponude destinacija na koje nikad nećeš otići, teško uzdahneš, napozdravljaš se familije kompletnoj „under construction“ vladi i okreneš se najbližem „inostranstvu“.

Crna Gora ? Si, senjor Dačo ...

Šušanj ... Od ponude ti već šušti u ušima ... Šest eura krevet ... Znaš da je ponuda šit, i tačno znaš šta možeš dobiti za taj šit, al’ ideš, ko ga jebe ... Po povratku ćeš ionako, kao pravi Srbin, prijateljima reći da si bio na Ibici, ali su ti, k'o kad si rođeni baksuz, i fotoaparat i mobilni telefon upali u more. Bed lak.

Povratak u zonu rijalitija je brutalan. Nova školska godina kuca na vrata, deca ’oće sveske, knjige, rančeve, krpice, žena krpice i ondulaciju, auto ’oće registraciju, ide ti slava ... Pa - slava mi, ako dočekam sledeće leto.

U ime moje slavne rase N'garg i veličanstvenog carstva N'garg-Hgh, ja, moćni admiral Okhhgr, vojni administrator svih N'garg-Hgh svetova u onome što vi zovete Orionov krak Mlečnog puta, upućujem vam sledeći ultimatum:

1. U roku od jedne rotacije Zemlje oko svoje ose isključićete sve vaše beskorisne sisteme nadgledanja svemira.
2. U roku od dve rotacije Zemlje oko svoje ose stavićete van upotrebe sve vaše uzaludno nuklearno oružje.
3. Od prijema ove poruke pa nadalje nijedna vaša primitivna sprava sposobna da dostigne stratosferu ne sme poleteti.
4. U roku od tri rotacije Zemlje oko svoje ose obezbedićete slobodno mesto za sletanje naših moćnih brodova sa invazionim trupama, na koordinatama koje će vam biti naknadno dostavljene.
5. U tom roku, očekujemo detaljan izveštaj o mineralnim, vodenim i biološkim resursima vaše planete, koji će biti dostavljen preko ovog komunikacionog kanala.
6. Po dostavljanju izveštaja, očekujemo od vašeg ništavnog predstavnika da sačeka našu delegaciju u onome što vi zovete zgrada Ujedinjenih nacija da bi se u ime svih vaših bednih i pocepkanih teritorijalnih uprava složio sa uslovima bezuslovne predaje.

Napominjem da se naš matični brod Krghg-Bhhhh, što znači Ubica Svetova, nalazi u vašem zvezdanom sistemu, a stelt borbeni razarači iznad vaših smešnih izgovora za gradove. Svaki otpor je uzaludan. Najmanji nagoveštaj otpora prouzrokovaće momentalno uništenje vaše nedostojne rase. Nemojte gajiti nikakve nade, osim da ćete možda biti udostojeni da budete robovi veličanstvenog carstva N'garg-Hgh.

S prezirom,
Admiral Okhhgr

Организовано такмичење за особе ометене у развоју

"U kolu su svi jednaki, osim kolovođe. On je ili najbolji igrač, ili mu pozicija prvog sleduje kao obaveza prema nekom običaju." U praksi je praktično:

Onaj tip koga se, kad na svadbi povede kolo, prisjetite sa prošle svadbe na kojoj ste bili i na kojoj je takodje prvi prvo kolo poveo, dok ste ga vi gledali ukrštenim očima kroz ukrštene nož i viljušku i prisjećali se kako je isto ovako prvi poveo kolo na prethodnoj svadbi na kojoj ste bili kada ste... Nije baš da svaki čas idete na svadbe, pa se zapitate, je li se on ovo baš potrefi da krade mladencima red samo kad ste vi tu, ili mu je to ta osobenost po kojoj će ga pamtiti kad umre?

Često zna biti neki običan tip, kakav šanker ili eletričar, neki "Izvini" ili "Majstore", koji je tek u kolu smogao snage da se izrazi. I ima to smisla, jer marginalcima je teško u svakodnevnici da se iskažu, jer treba previše harizme, tih kombinacija riječi i osmjeha, pravih i pravovremenskih, od kojih bi mu lakše pale kombinacije krošea i aperkata... Teško je u sportu, teško u umjetnosti, teško u odborima mjesne zajednice, još teže u svijetu. Ostaju mu svadbe, da uskače prvi - tu bar trebaju samo noge i par sati vježbe. Jedini problem: i dalje mu ime ostane pogubljeno za šire krugove. Ostane upamćen isključivo po toj osobenosti, iz priča "Bješe jedan što..."

Osim ovakvih (meni) zanimljvih slučajeva, prvih u kolu ima svakavih. Kunem se, neki se pri ulasku, od samog vazduha pod šatrom opjane i kad krenu u kolo, jedni ih vraćaju na mjesto, drugi meću muzici pare u hramonike da opletu jednom dok još nema puno ljudi. Ima onih što se osjete najponosnijim, to teče uglavnom, univerzalci i akrobate, pa stave zidarca na glavu, i desnom ujedno balansiraju pivo i vode kolo, a drugom ubrizgavaju neophodnu dinamiku u pokrete pratilaca. Zadesi se ponekad drčna organizatorka, rodjaka sa neke visine (planinske, ne staleške), koju redom zovu zbog sposobnosti da mune i razbaca se pa zamijesi pite, i zavije sarme, opere stolnjake, i kao nagradu koju sebi sama odredi - povede kolo i ne pušća dok se ne popada. Često se zadese egzibicionisti što ih niko ne zna, a koji redovno upadaju po raskošnijim svadbama, da čupnu od pečenja, potegnu neke skuplje žestine, oprobaju sreću kod haljina i haljinica, i - povedu kolo kao da im se najrodjeniji uzimaju. Ima nekad i onih kao ja, nesreća što krenu po sali da traže konobara pa zamašu pijanim rukama, a ostali se prime, i dok on shvati da vodi kolo, već ga porodica iz ćoška posmatra - crvena i otvorenih ustiju, skladno.

I šta znam, ima valjda i onih dosadnih svadbi dje se sve radi do kraja po propisima.

Krezava veštica mi glođe falus koji kao samosvesni entitet oboleo od lepre zviždi pesme Rada Lackovića... Sifiličan, raspao, iz njega curi zeleni ekskrement...Gleda me onako jednook i krvavo zaklan veštičijim smrdljivim desnima i kaže: DA IMA LJUBAVI LAKŠE SVE BILO BI, DA IMA LJU-BA-VI!

To nije tiho ispevan psalm veštice...ona ne postoji. To je zelena muzika iz moje frule...

Skup kvazi-pisaca i umišljenih glava. Njihov cilj je da napišu što dužu definiciju koja sadrži zavidan broj termina koje su genijalci popamtili proučavajući vujakliju i, jelte, čitajući.
Gospoda zaboravljaju da je ovo rečnik slenga, a ne stranica za proseravanje i pisanje sastava. Što je još čudnije, gospodi 'sa vrha' se dopadaju definicije tog stila te konstantno završavaju na naslovnoj (sa izuzetkom kvalitetnih definicija od pre nekoliko godina koje su zapravo smešne). Često sadrže i gomilu starosrpskih i turskih reči na koje majmuni svršavaju.

Ukoliko biste, ne daj bože, uputili bilo kakav negativan komentar bivate osuđivani kao slepac koji nema smisla za humor, niža vrsta ili, u krajnjem slučaju, klinac.
Neretko baš ovakvi momci uživo ne mogu da zasmeju ni rođenu majku, a kamo li nekog drugog, ali što je najbitnije oni su bogovi na ovom sajtu i imaju podosta vernih pratilaca koji ih u to ubeđuju.

Časti izuzecima, ali ovo je jezivo.

„Izvoli, draga, posluži se ...“
„Oh, šta je ovo, slatka moja ?“
„Ah, to je specijalna salata po receptu koji sam pokupila pre neko veče u onoj emisiji „Ciklonove kućne čarolije“. Gostovao mu je neki Francuz, joooj, znaš kako je seksi lik ... a specijalitet se zove „Coup de grâce“. Ubija koliko je dobar, a Francuz reče i da je dobar za ... hihihi ... znaš ... ono ...“
„Hihihi ... Kako ? Ku d - ... ma nije važno. Negooo, lepo si ovo napravila, prosto mi žao da načnem, vi’ kako je lepa kupa ... a šta je ovo, je’l ovo grašak ? Aaa, nemoj mi reći da si slagala zrno po zrno, pa sve do ovog na vrhu kupe ?“
„Jeste, to je grašak, slatki, mali provansalac takozvani, spolja, a unutra još ima i kukuruza šećerca, marinirane šargarepe, leblebija, pavlake, majoneza, ma svašta ... Samo se ti služi ... He, he ...“
„Hoću ... Evo, počeću s vrha, bojim se da ne srušim kupu ...“

(dva sata kasnije)

„Auuu, kono, kako sam se lepo najela ... jedva dišem ...“
„Mmmm, daaa ... Hajde ti sad lepo kući, pa onako s vrata spopadni onog tvog mužića. Videćeš, he, he, provansalac čini čuda čak i u ’ladnoj vodi ...“
„Ma nije kući, jeb’o mu pas mater, javio se da će doći kasno, na nekom seminaru je .. muška posla, alii, sačekaću ga ja, he, he ... ’Ajd’ uzdravlje!“
„Uzdravlje, kono !“

(još dva sata kasnije)

„Uuuuh, što me zabole stomak ... nisam trebala jesti onoliko onog graška ... moram u WC ... Aaah! Ouuurgh! Šta je ovo ? Ghaaarglj, krk, krh, kvak, žljok .... Blaaaaargh! Arrrrgh !“ ... TRAAAAS !

Ta-naaaa-tan-tananana – heeey - ta-naaaa-tan-tananana – ta-nan-ta-nanana - ta-nan-ta-nanana – ta-naaan – You don’t get fooled again - ta-nan-ta-nanana - ta-nan-ta-nanana ta-nan-ta-nanana - ta-nan-ta-nanana – uajaaaaajgh

Inspektor Smorejšio Kenj bio je izrazito mrzovoljan. Žena mu prethodno veče opet nije dala, jer se najeo nekog graška s teletinom koji je ona skarabudžila pa je celo veče prdeo kao konjuždrina, što mu je gospođu izrazito nerviralo pa ga je povrh svega proterala u kujnu da spava na prokletom jednosedu na rasklapanje, venčanom daru njegove tašte.

I dok je bezvoljno vukao dupe na posao, mlateći usput glavom kao konj na prazne jasle, zazvonio mu je mobilni. Sa druge strane linije bio je njegov pomoćnik, Perica Debilko.

„Šefe, imamo situaciju ovde ... Dođite odmah u ulicu Sofije Bipkuše broj 26. Ouva !“

Uleteo je u prvi taksi i ubrzo je bio na naznačenoj adresi. Ispred oronule četvorospratnice čekao ga je Perica, dok je nekoliko policijskih patrola pokušavalo da drži pod kontrolom okupljene znatiželjnike i novinare iza žuto-crne trake razapete po okolnom drveću.

„Šta se ovde dogodilo, Debi-li ?“ – voleo je da pecka svog pomoćnika.
„Gospođa Dobrila Salatić, 36 godina, udata, bez dece, pronađena je mrtva u svom stanu na trećem spratu. Ležala je u gomili sopstvene povraćke i krvavog proliva. Telo pronašao muž pokojnice kada se kasno sinoć vratio sa nekog seminara.“
„Heh, seminar ... Ili je išao neđe da loče ili da kara, ili i jedno i drugo ...“
„Nije, šefe, ima potvrđen alibi ...“
„Je li telo već odneto u prosekturu ?“
„Jeste. Telo u prosekturu, a uzorci u lab.“
„Odlično. Imamo li nekog očevica ?“
„Gospođa Spajić sa drugog sprata tvrdi da je videla žrtvu kako izlazi iz stana preko puta oko osam uveče, kada se vratila iz šetnje. Vreme događaja smo rekonstruisali na osnovu toga što je bakica izjavila da je žurila kući da gleda „Sulejmana“. Samo što je ušla u kuću, čula je glasove na hodniku, pa je zirnula kroz špijunku.“
„Ko živi u stanu preko puta ?“
„Izvesna gospođa Ubavkić, 34 godine, bankarski službenik, raspuštenica, bez dece. Izrazita lepotica, ako smem da primetim, šefe.“
„Hmmm, raspuštenica, veliš ? To je stavlja na listu prvoosumnjičenih ... Idi ti u centralu i pripremi sve za brifing kad se vratim, a ja ću porazgovarati sa gospođom Ubavkić“ – reče Smorejšio. „A možda mi se i posreći“ – pomisli u sebi.

(nekoliko sati kasnije u sobi za brifinge forenzičara)

„Šefe, sve je spremno za brifing. Dok vi razgovarate sa ostatkom tima ja odoh da časkom prelistam našu bazu podataka i internet. Možda iskopam nešto.“ – reče Perica izlazeći iz prostorije.
„OK, ljudi, šta imamo zasad ? Laboratorija za uzorke ?“
„Uzorci uzeti sa lica mesta ne pokazuju ništa specijalno. Povraćeni sadržaj je čista želudačna kiselina, a u izmetu se nalazi enormna količina krvi“ – javi se gospođica Dosta, doktor biohemije.
„Znači, ništa. Autopsija ?“
„Žena, tridesetih godina, izrazito gojazna za svoje godine, prava mašina za govna“ – uz suv osmeh, reče Mladen, specijalista sudske medicine. „Na telu nema tragova nasilja, a analiza krvi pokazuje povećano prisustvo kolhicina, leka koji se koristi za lečenje gihta, pa sam pomislio da se možda, predozirala. Međutim, uvidom u zdravstveni karton gospođe Salatić, utvrdio sam da nije bolovala od gihta. Onda sam pomislio da se možda najela livadskog šafrana, poznatijeg kao mrazovac pa sam analizirao sadržaj creva, međutim ništa sem ovoga: zaglavljeno u debelom crevu pronašao sam jedno nesvareno zrno graška koje je imalo tragove kolhicina u sebi. Dakle, ubistvo.“

(u međuvremenu, u stanu gospođe Ubavkić)

Gospodin Salatić i gospođa Ubavkić leže zagrljeni i razgaćeni na njenom ogromnom francuskom ležaju. Gospodin Salatić puši postkoitalnu cigaretu.
„I dalje ne mogu da verujem kako si se lako rešila one moje debele kučke ...“
„He, he, ljubavi moja, sad si samo moj ...“ – predući odvrati ona.
„A kako si se dosetila ?“
„Pa ljubavi, znaš da je moj bivši bolovao od gihta. Sve što mi je ostavio bilo je tih nekoliko kutija Kolhicina. Kada sam pročitala uputstvo samo sam sabrala dva i dva.“
„Ma kontam, ali kako to da se ti nisi otrovala, kad kažeš da ste obe jele tu salatu ?“
„He,he, složila sam grašak u obliku kupe i samo sam to zrno što će biti na vrhu ostavila da celu noć stoji u vodi u kojoj sam rastvorila celu kutiju Kolhicina. Znala sam da je đembela pedantna i da neće roviti po salati već da će uzeti baš sa vrha.“
„Hahahaha ... Ooooo, Lukrecijo moja, ljubim ti oko pametno! Dođi opet malo dâ čika u goozoo, m ?“
„Joj, ljubavi, je l' može kasnije malo, umorna sam. Znaš, morala sam da dam i onom blentavom inspektoru Smorejšiju, kad je dolazio da me ispituje ... Ne ljutiš se, je l' da ?“

(u međuvremenu u sobi za brifinge forenzičara)

„OK ljudi, idemo dalje. Profajleru, da li je ovo zrno graška uvršteno u profil ubice ? Šta kažu tvoje profajlerske knjige ?“ – upita Smorejšio.
„Jesam šefe, uvrstio sam ga. A što se tiče profila, otrov je žensko oružje tako da sam sto posto siguran da je ubica žena, a potencijalni motiv ljubomora. I to je sve što bih imao da kažem o tome“ – profajler je delovao neispavano.

U sobu sav zadihan uleće Perica Debilko.
„Šefe, šefe, pronašao sam trag !!! Sajt „Vukajlija“, čiji je vlasnik izvesni Kaizen, na upit „zrno graška“ izbacuje preko dvadeset rezultata. Kaizen je ubica !“
„Perice, sine, oduvek sam sumnjao da ti je prezime ustvari oznaka za koeficijent inteligencije, a sada sam apsolutno siguran u to. Debilu, alo, ubica je žensko ! Ž-E-N-S-K-O !!! ... Osim toga, Kajzen ne postoji, niko ga nikad nije video ... I ajde sad razguli, donesi mi profil ubice.“
„Da, šefe, odmah, šefe“ – Perica izlete iz sobe i minut kasnije se vrati noseći fasciklu.
Smorejšio je zgrabi i poče nervozno da pretura po dokumentima. Na kraju izvrnu fasciklu i protrese je.
„Pa šta je ovo Perice, Boga ti poljubim ? Gde je zrno graška iz profila ?“
„Mis'te ono malo zeleno, šefe ?“
„Da ! Ono malo, zeleno !!!“
„Pa ouvaj, ja ... ja .. ja sam to naš'o pored kompjutera šefe dok sam listao baze podataka, i ouvaj, ja sam to ... pojeo.“
„Ti si šta ?!!!“
„Pa šta ću šefe, bio sam glaaaadan ...“
Smorejšio ščepa Pericu za vrat.

Odjavna špica

Ko Šabana što jebe Sanela
Tako Vuku jebe Salmonela
Novi virus nepoznatog roda
Ćučeć' piški a ko muško hoda

Salmonele, jako čudni svate
Ovde tebe ima da prihvate
Demokrate kace na vlast vrate
a Delije zavole Rvate

Bolje nalog na Fejsu obnovi
A na Vuki budi neko novi
I to budi od roda žemskoga
Nebil' kurca privuko nekoga

Noć između 13. i 14. Juna 2010. godine. pokrajina Vukajlija.

Noć kada je Vukajlijaški režim poslao svoje elitne trupe ModeratoSStija, predvođene ozloglašenim Džimi D Blejdom, da izvrši egzekuciju političkih neistomišljenika, banujući više od 12 članova elitnog odreda UBER Srbijanci.

Konačan broj ljudi nad kojima je izvršena omazda nikada nije tačno utvrđen, lista se stalno ažurira, sumirajući dosadašnje nalaze naši istoričari procenjuju da se brojka kreće i do nekoliko stotina ljudi.

Nakon emitovanja prve dve epizode ovog serijala, počela je serija hapšenja, međusobnih optužbi Vukajlijaša, pretnji autorki Insajdera Brankici Stanković, a došlo je i do prvog pokušaja atentata.
Naime, nekoliko sati pre emitovanja trećeg dela emisije, naša hrabra novinarka i autorka Insajdera Brankica Stanković je ranjena u Leskovcu ispred jedne ćevabdžinice, gde je čekala deset s’ lukom.
Odmah je zbrinuta u bolnici ali njeno stanje još uvek nije stabilno.
Inače Brankica je ranjena zbog toga što je udarila na zmijsko gnezdo i postavila još nezgodnija pitanja.
Da li je istina da je Vukajlija puna rasizma i da su uvrede na račun drugih rasa i nekih nacija toliko uzele maha da je i sam Kaizen nemoćan u sprečavanju ovih uvreda koje svakodnevno, po ceo dan kruže sa ovog sajta po čitavom svetu?
Da li je istina ono što se samo po skrivenim ćoškovima Vukajlije, a tvrde Kaizenovi protivnici, da je bilo mnogo malverzacija u preprodaji igrača iz njegovog fudbalskog kluba FK Vukajlija, a da je u svemu tome najviše učestvovao menadžer iz senke koga svi znaju samo pod nadimkom Mlata?
Šta se dešava na okupljanjima koja organizuje za sada takođe nepoznata osoba kojoj se isto zna samo nadimak, natnat i da li je istina da se na tim okupljanjima propagira neko sektaško učenje, konzumira droga i alkohol i uz blagoslov moderatora se radi čak i na rušenju države?
Da li je dodela nagrada Vukar nameštena i već se unapred znaju pobednici nekih kategorija?
I na kraju se postavlja logično pitanje. Da li Kaizen uopšte kontroliše Vukajliju ili je sve otišlo do đavola?

Dok čoveka ne snadje najgore režiran scenario koncipiran od strane takozvane više sile, u mogućnosti je da najblaže rečeno levitira, sa ubedjenjem da moze da utiče na to gde će kuglica završiti. Na kraju, ipak spozna hladni kroše, ne teškaša, već malog zakržljalog boksera velter kategorije, zvanog Život. Crveno, crno, mala, velika kad krupije zavrti više nije ni bitno.
Krajem avgusta smo zakazali venčanje, ona je bila iznad svega, najlepša stvar koja mi se dogodila u životu, sedmica na lotou, džek pot, bio sam izdugnut iz mediokriteta kojim sam lagano plovio ceo život. Ne mogu reći da su me "zanela svetla velikoga grada" , iako je ta pesma koju volim himna staleža u kom sam obitavao od rodjenja pa sve do sada, dok je nisam upoznao. Borio sam se žestoko da stignem ovde gde jesam, od ničega sam stvorio nešto, preko kariranih košulja, domova, studentskih organizacija, Zelene Malicije, sarme koja je stizala u paketima od kuće, bez love bez ičega, ali i ispita u roku. Ona je bila šlag na torti, kruna na uloženi napor i jednostavno simbol pravde izvagan na način koji meni odgovara.
Sve je bilo kao u bajci, jedino mi se nije svidjalo to što su tamburaši trebali da nam sviraju na svadbi, no dobro, za moju pahuljicu za Severa bih učinio sve, pa čak i da mi Lole sviraju na uvce na dan svog venčanja. Volela je čardaš.
Svadba, bilo je četristo duša. Bio sam ispunjen, tu su bili moji Šumadinci najbliži, njeni najbliži, prijatelji, kumovi, osećao sam se kao Pepeljuga pre no što ostane bez svoje cipelice duboko u noći. Samo me je jedna stvar onako s vremena na vreme kjuckala ravno u potljak, a to je bio opori zvuk tamburice propušten kroz prste vojvodjanskih muzikanata.
Kako je veče odmicalo, likovao sam u sebi. Osećao sam se kao pobednik, kao tinejdžer koji je stigao do druge baze. Šetajući se sa čašicom u ruci izmedju redova i pozdravljajući goste posmatrao sam je krajičkom oka, a ona me je ljubila kad god sam bio blizu. Bila je moja pobeda.
Kasije je počela malo i šljiva da me radi koju su moji iz dedinog sela doneli. Dobra je bila, žutela se ko sunce, apsolutna ko Bog. Voleo sam ipak svoj rodni kraj, koreni u dubini su radili svoje. Razmišljao sam u sebi, samo da nije proklete tambure koju čujem u pozadini, da čujem ono naše, pih, možda bi i zaplakao. Ma čak mi nije ni aleva u predjelu smetala nimalo. Nosio sam odelo bez mašne.
Pokušavao sam da uhvatim ritam, već bogami polu pijan, uz zvuke strune koji su me u mali mozak gadjali kako katkad podrugljivo šaljivi argumenti njenog oca da nisam dostojan njegove jednice. Ona me je zvala da igramo. Nije išlo.
Seo sam za sto i usuo još jednu čašu, ona je ostala da igra. Prešao sam na špricer. Kroz glavu mi je prolazilo milion stvari, alkohol je radio svoje. U jednom momentu najavili su tortu, muzika je stala, svi se ćućorili, stari tamburaš tada zapita: "DA LI MLADOŽENJA IMA NEKU SPECIJALNU ŽELJU?". Tad sam se razdro ko nikad u životu, napustila me je životinja koja je dugo čučala u meni, vrisno sam više nego kad prvi put udahnuh vazduh zemaljski: "AMA, ZNATE LI ŠTA OD SINANA?!?!?!?". Nastao je muk. Svi su ćutali. Ljudi su bili gordi, nisu znali da imam potrebu ga čujem.

Sinonim za izraze: pusti to; nemoj; necemo; ne bih; ne mogu i slicno.

Путем ходи Краљевићу Марко,
преко горе одвајкада гласно
и за њиме гунгула јуначка:
десет људи и десетак коња ,
за свакога по ат побејаху.
Огласи се један човек канда,
па говори Краљевићу Марку:
"Море, Марко, мука беше тешка,
ал' прођосмо, богоме, добрано,
те догнасмо Турке до дувара!"
Драго беху нашему Маркићу,
па дозива једнога делију:
"Точи вино, делијо јуначка,
код стигнемо у мојега двора,
нек' сви пију док се не покоче!"
Кад дођоше пред дворова врата,
угледаше непознатог лика.
Марко хитро буздована суче,
па говори незнаноме лику:
"Ој, Бога ти, незнани човече,
шта те води до мојег огњишта,
реци сада да ли добро неко,
да те не бих буздованом гањ'о!"
Одговара њему незнан јунак:
"Долазим у миру краљу Марко,
путујем кроз време те навратих.
Мислијаху да те нећу срести,
можда боја негде водиш љутог".
Одговара Краљевићу Марко:
"Баш сада се враћам из далека,
где победих неке Турке јадне.
Па сад иштем рујно вино пити,
ако хоћеш наврати нама и ти?"
И додаје Краљевићу Марко:
"Да те питам још нешто што морам,
каква ти је то справа што носиш?"
Одговара незнана људина:
"То што видиш корисна је справа,
преносиви рачунар се зове,
преко њега можеш свашта знати,
чак и време у далеком свету.
За све теби интернет помаже,
свако њега одвећ сад користи".
Чудно Марко врану косу чешка:
"А јуначе да те питам вазда,
не разумем те твоје шклопоцне,
већ ме копка само једно знати,
да ли има неки програм туне,
који вилу Равијојлу свлачи?
И вилине слике младог лица,
како воду са бунара носи?"
У чуду се нађе млади јунак:
"Наћеш, Марко, шта ти душа прохте,
од гаравих девојака младих,
преко плаве косе боје мора.
Нема само твоја вила Рава,
па да желиш само њене слике!"
Одговара Краљевићу Марко:
"Не занима мене твоја гара,
а ни плава коса боје мора,
већ ми само у памети вила,
како воду из бунара носи!"
Прошапута кроза уста младић:
"Море, ево теби моја справа,
па потражи слике младе виле!"
Даде младић своју љуту справу
ал' не рече Марку како куца.
Када Марко извади буздован
и распали посред тастатуре!
Распаде се справа из момента,
млади јунак у чуду пребледе
а Краљевић тихо рече само:
"Не ради ти интернет баш нешто".

Oni su ulogovani 24/7/365, a ako nisu, čim im se odgovori, baš će se onda slučajno ulogovati da vide šta ima.
Njihovi postovi otmeno odišu citatima iz urbanih filmova, ima ih više nego njihovih rođenih rečenica. Šabanska ili intelektualna verzija, jedno je uvek isto: pripadnice grupe visoko premašuju i Merilin Monro po seksepilu - imaćete prilike da uživate u dostignućima Fotošopa (otkrivanje identiteta dovodi do dijaloga poput: -Gremlin? -Sigurno nije Greta Garbo!), dok su muški članovi iskusni uzori svih jebača po selu i okolini (čitaj: hteo da jebe kravu al nije htela da se izvrne na leđa).

Sada shvatate da je potpuno prirodno da su u epicentru zbivanja na forumu/sajtu.
Zbog njihovih postova je i izmišljeno "pet minuta slave".
Njihove replike se citiraju.
Njihov login je događaj dana.
Često se loguju u paru ili kao "crna trojka" da na nekom novajliji pokažu kako Oni umeju vrhunski da spuste.
Njihovo mišljenje je nedodirljivo, masa nije sposobna čak ni da ih shvati a i ne pada im na pamet da bilo kome bilo šta objašnjavaju to im je ispod nivoa.
Njihove interne fore su vrhunska odvala koja apsolutno svakog zanima i svima je urnebesna (čitaj "serem kockice" i slični odrazi telegencije autora sa tri Ahahahahhahah kralju posta ispod).
Ceo sajt jedva čeka da izleti neki detalj iz njihovog prekul života.
Oni su urbane legende.
Oni nekako - ne znam kako - postanu moderatori, a ako ne postanu, onda svejedno obitavaju na sajtu i pošto ga napusti petnaest generacija korisnika (u smislu godišta)...
Stoga se često podsećaju kad svrate s članovima ekipe kako je bilo dobro na sajtu/forumu dok su oni bili tu i bili face (naravno i dalje su tu i i dalje su face) a danas eto smor (koji oni jadni moraju da trpe u nedostatku njih dostojnog društva i eto vade prosek)...
Ako im neko slučajno nešto prigovori kako teraju ljude, oni će odmah da mu objasne - ali ne to tako možda nekom izgleda ko ih ne zna ali oni su 100% gotivni i sa svima se druže a i šta malo zajebancije jbg nisu izdržali hehehe (tj. ekipa ničim izazvana nije izdržala da ne obogati ozbiljnu forumsku temu psovačkim maratonom i ismeje članove u njihovom odsustvu po random metodi) ma oni su superdruželjubivi al eto dugo se znaju pa tako to ispadne a inače naravno da uopšte nije tako-
Obično vođa klana postaje mod da bi omogućio iživljavanje ostatku grupe. Ko ne poliže čizmu i ne priznaje da su superkul, uskoro postaje glineni golub.

Kao i svakog jutra i tog prvog Gospodnjeg dana leta 2013. sam otišao da popijem kaficu u lokalnom kafiću. Gledavši u dekoltee ženski iz kraja i praćenja rezultata Finske lige na fonu, shvatio sam... Došlo je leto.

Ja, Vule i Boža... stara ekipica iz kraja... I ovo leto smo provodili ispred poslastičarnice kod Ace pljačke. Nije nam trebalo više od toga. Zajedno smo pili i duvanili. Čak smo i popili svu manastirku koju je Vuletov ćale čuvao za ispraćaj najstarijeg sina u vojsku. Al što ga jebem, i onako neće ni da ode. Bilo nam je lepo. Nismo imali para za letovanje u egzotičnim predelima, a bogami ni za jeftinu i pristupačnu Vrnjačku banju. Nismo mrdnuli iz kraja 3 meseca. Dan za danom je prolazio, mi smo blejali na starom i dobro poznatom mestu. Usput se i radilo nešto. Brali smo višnje na plantaži kako bi skupili kojeg somića za pljuge i alkohol. Zebavali smo klince iz kraja, ocenjivali dekoltee pičoka koje su prolazile. Al jednog dana nije bilo više toga. Klinci su prestali da prolaze tuda... Dobre ženske kao da su u zemlju propale... Više nismo imali šta da ocenjujemo. Vuleta je startovala policija pa su ga 2 meseca razrađivali u zatvoru, a Božu je ćale zaposlio u nekoj automehaničarskoj radnji. Ja sam se okrenuo PES-u. Krenuo sam da igram “Bikom a ledžend”. Na početku karijere dobio sam ponudu velikog Holandskog giganta Den Boša. Svakim danom sam sve više i više napredovao. Pozvan sam u reprezentaciju. Dobio sam ponude Barselone, Reala, Intera... Sve sam odbio! Očekivao sam ponudu Hadersfilda. Hadersfild je jedini klub u mom srcu. Ali moji roditelji… oni nisu gledali na mene ponosno. Ćale kaže da sam kreten i budala, a keva da sam ništarija. Nisam ih razumeo. Nastavio sam da napredujem... Nisam ni primećivao da je raspust brzo prolazio. Keva mi je govorila da se opametim i izađem iz kuće ili će me ona izbaciti. Nisam je slušao! Svakim danom sam se sve više nadao da ću dobiti ponudu slavnog Hadersfilda. Ali nada je polako umirala... Moj san da ću zaigrati u Čempionšipu je izgledao sve mutniji, a kraj raspusta se približavao. Pametni ljudi ustaju kad sunce izađe a spavaju kad sunce zađe, ali ne i ja. Ustajao sam kad sunce zalazi a spavao kad sunce izlazi. Nekad nisam ni spavao jer nisam mogao da pobedim... Mislio sam da ću porazima biti dalji od ostvarenja mog sna…

Ali ni to nije vredelo… Raspust se završio. Klinci su opet počeli da prolaze pored poslastičarnice Ace pljačke, dobre ženske su opet prolazile kroz kraj, a ja sam i dalje čekao ponudu Hadersfilda...

Gerijatrijski sleng za bilo kakvu varijantu radio-prijemnika: radio-kasetofon, radio sa satom, noćno svetlo-jonizator-radio itd.

Negacija, odbijanje, jok, NJET. Poreklo duguje aktivnom bolu u kurcu srpskog proslavljenog košarkaša za igru u reprezentaciji.