Izraz kojim se koristi balavurdija po chat-ovima & forumima kada pokušavaju nekoga da ubede u ono što oni misle, a ne shvataju da time idu rogom u rog jedan drugom...

Ravna. Daskara. Besisnica, kako je sramota nije. Opis za biće kojoj u krštenici piše da je žensko, ali nema ni dupeta ni siseta da to i dokaže.

Anglo-Saksonska verzija Vukajlije.

Njihov rečnik slenga je osnovan 1999. godine i do sad imaju nešto manje od 4 miliona definicija.

E sad, istina da je osnivač Vukajlije, kaizen, maznuo ideju od njih, ali je uspeo da napravi nešto bolje od njihovog.

Kod njih svako može da glasa. Ne moraš ni da se registruješ da bi glasao.

Pisanje definicije na njihovom sajtu je veoma glupo. Primer je obavezan, obavezno je i dodavanje tagova, moraš da im daš svoj e-mail svaki put kad napišeš definiciju. A definicija, pre nego što zvanično bude dodata na sajt, mora da prođe kroz proces pregleda što može da potraje danima. I tek kad dobiješ dovoljno palčeva na gore od moderatora sajta, tek tad može da se definicija zvanično doda.

Ovoliko maltretiranje nije potrebno na Vukajliji. Odmah se ubaci nakon što se pošalje, a ako krši uslove korišćenja onda se obriše i gotovo. Tako je jednostavno kod nas.

Sledeća stvar: urbandictionary nema nikakav forum, pa se ideje za razvitak sajta šalju preko mejla. A odgovoriće ti kad na vrbi rodi grožđe.

Na njihov čet svako može da dođe i obično bude oko 50 ljudi, što je stvarno glupo jer onda tu jebe lud zbunjenog i niko ne prati nikoga i svako lupa gluposti.

Imaju i neki blog... ali to nije važno. Njihovi komentari na definicije su slični kao oni na YouTube-u. Ako se neko ne slaže sa definicijom, jebava mu sve po spisku preko komentara.

A najbolja stvar od svih je da nema liste članova i popularnosti. Glasa se, uglavnom, bezveze. i tim glasanjem su kao najpopularniji izrazi izašle reči poput "fuck", "shit" i slične.

Definicije na Vukajliji su mnogo bolje i kvalitetnije nego na urbandictionary-ju. Na Vukajliji se možeš nasmejati nekoj definiciji, a na UD-ju nemožeš jer su sve dosadne.

I ono što najviše nedostaje na urbandictionary-ju je prijateljstvo. Prijateljstvo koje je na Vukajliji vrlo rašireno i svi članovi Vukajlije se lepo druže.

I zato: Vukajlija pwns Urbandictionary.

Један од најпознатијих јапанских штопера. Годинама је био члан Нагоје, где је био стуб одбране, који је Нагоји донео три шампионске титуле. Међу првима је увидео важност одбране у којој јапанска репрезентација није била позната. Зато је растерао камиказе из одбране, који су покушавали клизећим стартовима да поломе своје и ноге својих противника. Кренуо је у агресивну кампању за бољу одбрану, и сам био члан репрезентације читавих десет година. Остао је запамћен по дуелу са Ђенаром Гатузом у пријатељском мечу са Италијом, када је шутнуо пргавог италијана и зарадио црвени картон, да би се по изласку из игре потукао са Матерацијем, на опште одушевљење Зинедина Зидана, који га је довео да игра за Реал. У Реалу је оставио дубок траг, пре свега на терену, где су морали да крпе исти после сваког његовог старта. Избачен је из првог тима Реала и стављен на трансфер листу, пошто је појебао девојку Кристијана Роналда, и довео до пада у игри овог фудбалера. На конференцији за штампу је изјавио да сви могу да га повуку за курац, и да му је узор Велимир Илић. Оставио је фудбал и часно се опростио од репрезентације у мечу против Хрватске, у којем је пљунуо Шимунића и тако стекао велику популарност у Србији.
После пензионисања радио је са млађим селекцијама Нагоје, пропио се и прокоцкао сав новац који је стекао.
Умро је у 45-ој години живота од инфаркта. Лекарима који су покушавали да га спасу је рекао да га дувају, што је био позив да му дају кисеоника. На жалост лекари су га погрешно схватили.

Rečenica-sigurica kada priučeni novinar-beskičmenjak ne zna kako da završi tekst. Umesto da iznese svoj stav, zaključak ili ne daj bože stručnu opservaciju i predviđanje, on nam lakonski poručuje - videćemo - jer time se ne stavlja ni na čiju stranu, a to je, složićete se, najsigurnije za sopstveno dupe. U stvari, to nije ništa čudno u zemlji u kojoj je istraživačko novinarstvo davno izumrlo i u kojoj se ne ceni umetnost pisane reči već umešnost dodvoravanja.
Inače, rečenicu iz naslova patentirali su pioniri našeg tabloidnog novinarstva, naročito u tekstovima u kojima su glavne akterke bile Ceca i Karleuša. Nažalost, "ostaje da se vidi" se u međuvremenu toliko proširilo da danas ta fraza deluje kao često citirani epitaf na spomeniku srpskom novinarstvu.

E, baš smo stoka. Jebote, pa zar si našao na stepeništu moje zgrade, otpatku ljudske vrste, da doživiš ovakvo prosvećenje? I to si se israo na današnji dan, kada sam se ovako lepo obrijao, u oba pravca žiletom, s izbrijavanjem, pa sada smrad tvog govneta sa trećeg stepenika štipa jače od ćaletovog afteršejva.

Uostalom, zašto se uopšte brijemo na današnji dan? Kao da je neka svečana stvar u pitanju. Isto sranje, možda i veće nas čeka i sutra... oh, evo lepog prizora, da zaboravim na ono govno. Ide komšinica, sveže isfenirana, šlic do dupeta... Stani bre, nije lepo da se šunjam i gledam:

- Dobar dan, komšinice, baš ste se picnuli danas, u nedelju u podne...
- Pa valjda je takav red na današnji dan?
- Ah, vi isto u vrtić, znači? Haj'te vi samo, ja ću polako...

I eto, meni glupo što se brijem, a ova se isfenirala, našminkala i skockala. Možda je čak i u solarijum išla, kao da se, izvinite na mom francuskom, za neku jebačinu spremila. Doduše, ishod je sličan, a navika je da se trudimo da smo najlepši na početku duže veze. Tačnije četvorogodišnje, ako ova od danas potraje koliko je ustavom predviđeno.

Par koraka dalje, tu je i Boća, lokalni džankić. U svom je prirodnom okruženju, u prcilištu za golubove između dve zgrade. Pre dvadeset godina je blejao na istom mestu. Kao da je ovde vreme stalo. Mahnuću mu samo, ne mogu da sad slušam kako mu treba sto kinti za neku varijantu.

Eno ga i mali Raca Šonja... mada je danas opštinski funkcioner, ide u skupocenom odelu u istom smeru. Eh, dok smo kao klinci još uvek svi drkali na Branku Šovrlić, taj je bio debilčić kojem smo lupali čvrge kod koša jer smo bili superiorniji u svakom pogledu. A vidi ga sad. Žuri nekud, izgleda gde i svi ostali.

Oh, gle čuda, još jedno govno! Ovaj put kučeće i to nasred terena za basket. Pa ženo, valjda je normalno da za svojim kučetom počistiš, jesi li čula za neku odgovornost? Uvek u sebi mislim kako bi im ljubazno rekao "pička vam materina, pokupite kaku vašeg kuce", ali odćutim, kao pičkica. Možda bih sada, u danu za promene, mogao promeniti praksu:

- Izvinite, gospođo, ali na tom terenu se deca igraju.
- Puši kurac.

A i ja se pravim pametan. Mada sećam se te žene, rekla mi je kao klincu svojevremeno sa svog prozora, krijući se iza roletne, da nisam normalan što sam napolju dok traje pomračenje Sunca i da bi trebalo da odem kući i zaključam vrata. To su ti ljudi, oni rade to.

Najzad sam stigao na odredište, pripade mi muka od jedne petominutne šetnje. Makar nije velika gužva i izgleda da brzo ide. Nije ni čudo, znaju ljudi šta rade, pa se ne zadržavaju puno čitajući. Hmm, a ovamo su kao neopredeljeni. I ko me sad tipka po ramenu? Ah, lokalni uspešni privrednik Stanko...:

- O, Stanko, zdravo, ne videh te odavno.
- Ma tu sam ja, vamo tamo, kamioni avioni, kurve i koks, znaš kako je?
- Razume se da znam...
- Šta ima kod tebe?
- Sjeban sam nešto, mislim kako smo nazadni kao društvo, bahati, netolerantni, kaskamo za svetom...
- To stoji, batice, stoji... e, ček, okreni se napred, stala je trudnjača na kraj reda, pravi se da je ne vidiš.
- A?!?
- Da bre, ko će sad da je propušta kad smo sledeći.

Da li je stvarno to rekao? Ne, ja ne mogu ovo. Nema nama spasa... a ovom krezubom sa UV lampom ne mogu ni dobar dan da kažem. Evo vama, gospođo, lepo lična karta, a tebi, mala, da naprskaš prst i hvala za hemijsku. Hvala vam na uviđavnosti da skupa ne progovorimo nijednu reč. E sad da vidimo... ma šta da vidimo! Kao da ovde još uvek može išta da se uradi, najbolje je da zaokružim prve na spisku, isto mi se hvata. Da makar opet probaju da obezbede još jednu 1999, al' da bude efikasnija ovaj put.

"U to mracno doba vukajlije prvi put su dosli Karamel Severnjaci. Projurili su kroz sve teme foruma huskajuci svoje boemske horde trolova i spemera, otkopali svaku davno umru temu i zamrlu rasravu cija je sadrzina trebala zauvek ostati sakrivena u mracnim dubinama wc solja i krindza #gorca trzan."

Karamel Severnjaci su drevna rasa nekadasnjih legendi vukajlije (uz mrmuna, zmiu i ostala prebolesna imena) koja su dosla iz onog materijalnog i kulturno bogatijeg dela Srbije. Nakon sto su godinama bili skriveni u tmini sauna i svinjaca vratili su se na Forum i tu zatekli nekoliko zakletih clanova Incel bratstva koji su uvek bili tu i koji su cuvali iskru slobode i cistoce Foruma.

Ova stvorenja koja ranije behu obuzdavana mocima silnih Moderatora sada oslobodjeni tih okova kontrole pocese da prave zulum po forumu u vidu loseg manipulisanja i jos losijih mimova. Najveci beef imahu protiv Juga ciji vitezovi palantiri behu Kelt Svicarski i Covek Sa Mnogo Nickova iz Vranja. Nisu bili postedjeni ni borski Setac Smole Barateon, kraljeva Mesnica George Floyd Narezak, nadzornik Galantni Kosovac, Veliki mestar Kurcofil, Mali mestar Mujo, visoki septon Skauz i ostali velikasi Foruma.

Ovi nacrisoidni edipovci sa severa gonjeni sopstvenim kompleksima i nesigurnoscu, nervnim slomovima i zeljama da im se obrisu defke, konstantnim kmecanjem i unutrasnjim nagonima za samoubistvo usled zivota u ravnici, neostvareni pisci, a ipak solidni slikari, samozvani Noletovi blizanci sa mnogo manje para i zuba ucinise zivot na forumu nepodnosljivim.

U toku je Veliki Rat za slobodu, gde su snage dobra odnele nekoliko manjih pobeda (Zuta bitka za linkove) i oslabile snage Karamela koje su izgubile svog adjutanta Dzofrija Cocalija koji je inace proizvod njihove incestoidne veze.

Urbana grupa živčano propalih individua koja cirka lekiće kao mentol bombone. Klasično religijsko udruženje okupljeno oko belih kutija sredstava za uspavljivanje i smirenje raštimovanih živaca. Jednom rečju likovi psihički poprskali. Rivotrilci koji žive na selu, umesto tableta šibaju vopsa kao stimulans, a zvanična seoska dijagnoza im glasi: "Nabačeno mu nešto". Problem nastaje kada baja iz Simine Bare dobije internet pa sazna nove nealkoholne metode lečenja, pritom se ne odričući onih starih, alkoholnih.

Сретох га пре неки дан у пролазу. Прва помисао ми беше: "Какав јебени Билбо Багинс !!!" Иста шуља, исте лоне, исти окер сомотни сако са "модерним" печевима на лактовима, иста зурка и кљун, исти командо ход и самоуверени поглед математичког генија неајнштајновске провенијенције.
Визуелни атак на моје ганглије беше прејак и неокортекс ми забагова, а мало затим креира систем ристор поинт на почетак четврте године гимназије.
Стојим и читам списак профана за ту годину. Скоро сва стара екипа је ту: Жана Валжана, српски, Марија Сајланс-децо, енглески, Жика Ратус, биос, Жиле Инфузија, физика, Каћа Црногаћа, хемија ... Недостајао је само Глигор Логаритам, математичар, Бог да му душу прости. А био добар човек. Ко ли га је заменио, питао сам се. И онда – паф ! На дну листе стајало је – математика: проф. Балша П !
Име је само по себи било иритирајуће, а појава ме је дотукла.
"Добар дан свима, ја се зовем Балша П. и ове године предаваћу вам математику" запловио је његов више бари него тон кроз учионицу, изазвавши масовно лучење влаге курава из разреда. Срећа да разредне дукатлије не могу да влаже иначе смо комотно могли шампињоне узгајати без пуно улагања. Разред ми је, иначе, био каламбур свих врста и подврста мештана, а ја можда једини цинични кретен, тако да сам овако нешто и очекивао, али ипак следећег часа је изрекао реченицу која ми је померила центар за равнотежу, а као што ће се испоставити, и оно што се зове професионално опредељење.
"Узмем ја, господо, јуче, једну од мојих многобројних збирки задатака да завирим шта то млади Белгијанци раде, и нађем овај занимљив задатак ..."
"Младобелгијанци ?!? ... Вау, како кул ..." – помислих.
Од тада сам његове часове проводио у сејф-моду, препуштајући ретикуларној формацији да води бригу о ономе што љаљани зову пажња на часу, истовремено забављајући мозак ситуационим анализама:
- возим цистерну ледено-хладног Књаза кроз Сахару и некако не приметим насмрт жедног и изнемоглог Балшу како краула кроз песак ... и јебига.
-ложим Балшу да се свиђа професорки географије, званој лепонога Бети, која није бријала ноге откад је Цоби увео вишестраначје у Србију, иначе декларисаној лезбачи
-Балша целива мошти светог Василија, а ја му звекнем цајпер и он упадне у ћивот ... Не, не ... то је не кул.
-гагујем Балшу на матурантској екскурзији да би престао да хрче (хех, немогућа мисија – па ко би њега водио на екскурзију ?!) ...
И тако ...

Neobična praksa dela TV auditorijuma da po uključenju u emisiju sa voditeljem razgovara kao da su zajedno čuvali ovce. Karakteristično je samo za pojedine emisije koje pomenuti gledalac prati dugo i ima osećaj da autora odlično poznaje. A zašto i ne bi kada sa njim priča već godinama preko svog prijemnika? Kada dobije svojih pet minuta slave već je kasno. Jer je zaboravio šta je hteo da kaže kada je nekoliko godina ranije prvi put dobio želju da kaže nešto za Dnevnik. Jedino što mu ostaje je da pohvali emisiju i pozdravi većinu gostiju.

Vraćanje. Najčešće stvarima kojih smo se davno riješili, navikama koje smo davno ostavili. Kažu da se čovjek uvijek nečemu vraća. Najčešće više puta. K'o lasta u proljeće...

Hleba i igara, dabome, za vjek i vjekova. Narod voli igara, voli da gleda kako loptica preskače mrežu i kako Ekrem prca Vendi, ali bogami Srbin voli i dobrog i nadasve kvalitetnog 'leba, što je najvažnije. "Dvaput meri jednom seci" je temelj ideologije ove društvene anomalije, mere predostrožnosti su povećane na maksimum. Jebeš mu mater, ko zna, možda ga nisu ispekli dobro, možda je gnjecav, možda je trošan, bakteriološki neispravan, možda su ugradili čipove u njega da mogu da te prate šta radiš pokući, možda ga neka sekta pravi. Nema veze, uzmi ga ti lepo, promandrljaj ga, uzmi mu dimenzije, vidi dal' se poklapa sa sazveždjem Velikog Medveda, ščepaj ga ko gujcu Amber Rouz. Boli te kurac, imaš pravo, ti to plaćaš pedes' kinti, ko jebe ove iza, izvuci maksimalno iz uloženog novca. A ne, ipak je dobro ispečen? PA ŠTA ONDA DRKAŠ TAJ JEBENI HLEB TIM PIKLJAVIM ĆEVAPIMA TRISATA!?!?!?

Druga šansa. Prilika za kvalifikaciju u završni deo takmičenja, nakon poraza.

Prevedeno sa nemačkog: Sturm und Drang - oluja i nagon. Ovo je umetniči pravac nastao u četvrtom kvoteru 2. epohe Vukajlije. Odlikuju ga izraženi kultovi: ličnosti, osećanja i prirode.
Intelektualci iz vremena šturmundranga nazivani su divljim ili burnim genijima. Težili su originalnosti, neobuzdanim osećanima i idividualizmu do krajnosti.

Гором ходи Вуче Караџићу,
Гором ходи Вуче, а не шушка,
Водом иде Вуче, а не пљуска.
Гором ходи, те се уморио,
Сједе под бор Караџићу Вуче,
Те он вади плајваз и артију,
Записује све у десетерцу.
Записује о Косовском боју,
Југ Богдану, девет Југовића,
И о силном Краљевићу Марку.
Записује, а зло му се пише,
Накав вјетар дуну са планине,
Однесе му по гори папире,
све папире, и од гуске перо.
Поче 'соват Караџићу Вуче,
Кренуо је од праисторије,
па он сује до дана данашњег,
јербо му је с папирима силним,
вјетар уз'о до тријес перпера,
разасу их по горици црној.
А перпере Вуче намјерио,
намјерио у Цетињску штампу
да му прву књигу о'штампају,
да се има чиме похвалити
старој мајци и многој родбини.
Проговара Вуче Караџићу:
"О јебем ти до три миле мајке,
и куд дуну када ми не требаш,
и папире куда сам вадио.
Ој горице, црном се назвала
што ли си ми папире узела."
И оста јој за вијека име,
За вијека Црна Гора оста.

Proces stvaranja rakčine dranjem rakiještine na gorušicu.

Razbojnici koji su, zahvaljujući tome što su posle propasti srednjovekovne srpske države na ovim prostorima jedino Turci imali nekih dobara vrednih otimanja, boreći se sa istima nezasluženo stekli oreol boraca za slobodu.

Ultimativni zavodnik, ma šta zavodnik, zavodnik je za njega mala beba, veknica... Jer plodilac ne zavodi, on plodi! On ne razmenjuje sa devojkama brojeve telefona (na žalost mobilnih operatera), jer on odmah prelazi na stvar! On ne prilazi, njemu prilaze! I to grupno, po nekoliko njih! On ne šalje ljubavna pisma, cveće, ne služi se forama nas običnih smrtnika, ne zato što misli da je to patetično, već zato što mu to nije potrebno. Nejebica je njemu nepoznato stanje i kao takvo ne postoji ni kao reč u njegovom izuzetno bogatom rečniku kojim zadivljuje pripadnice ženskog pola.

Ona je tako luda...i tako posebna.

Ona ne izlazi nikada, osim kad ide na svirku Dubioze Kolektiva ili na Beer Fest ili na bilo koju od stotinu "kulturno-obrazovnih" manifestacija koje je posetila u prethodnih mesec dana.

I nema prijatelje, ona je usamljenik. Stepski vuk, bačen u ovaj bezbožnički svet, nestrpljiv za njenu ludost...i posebnost. Osim kad pozove neke drugarice da uz čiz kejk i flašu prvoklasnog merloa gledaju slike Boška Jakovljevića u kreacijama Verice Rakočević za "proleće-leto 2013". Ili kad ide na premijeru "Mizantropa" sa njenim školskim drugaricama iz filološke gimnazije u kojoj je rado pohađala kurseve italijanskog, katalonskog i naravno dobrog, starog, odavnom umrlog LATINSKOG.

Avaj, i pored sve te usamljenosti, njoj je bogougodno u stanju apatičnosti. Jer ona je zen-budista. U časovima osame rado iščitava genijalne stupce Kafkinih i Heseovih dela. Naročito delove o neshvaćenosti, robovanju sistemu i primitivnosti banalnih malograđana.

Ne, ne možeš je dotaći. Jer ona je emocionalno nedostupna, društveno uštogljena. Ona ne može voleti niti iko može voleti nju, jer je tako luda...i posebna. Iako je preko nje prešlo pola Zvezdare i ceo Voždovac...ONA NE MOŽE VOLETI!

Betoven i Mocart su odviše ordinarni, gramofon vrti Vivaldijeva četri godišnja doba. Ona naročito voli zimu, jer zima rastera ljude s ulica i ulice ostanu puste kako bi ih samo ona posmatrala, kao da su stvorene za nju.

I verovatno će, tokom večerašnje kupke uz eterična ulja i mirišljave soli, Venus brijačem preseći karotidnu arteriju u vrućoj vodi...Zbogom okrutni svete koji ne dopireš do njene tvrdokorne kakune individualnosti. Ti koji nemaš strpljenja za genija samoće i bola.

Ona je tako luda...i tako posebna. Ona je MEGALOMAN.

Пуног имена Либо Мерацку Тебра је легендарни француски фудбалер. Остаће упамћен као врло смирен дефанзивац који је читаву каријеру провео Олимпику. Иако су га тражили многи европски великани, због недостатка амбиција остаје у Олимпику и заједно са Жаком i Жилимијем чини златну окосницу тима. Услед засићенја фудбалом у двадесетседмој прекида фудбалску каријеру и повлачи се из јавног живота.