Ili ti autotiunus komerciale. Novi muzičko-umetnički pravac na našim prostorima. U komercijalnim autotjun pesmama sa velikim brojem pregleda se jasno može čuti i videti kako dotični izvođač emituje glas koji je prethodno modulisan da bi se prikrio nekvalitet prirodnog glasa. Pored toga, dotični ima neobjašnjivu potrebu da spominje skupe robne marke (toliko skupe da kad bi razbio krunu Svetog Stefana u Budimpešti, mogao bi komotno da platiš odštetu), seks, emotivnu vezu sa prostitutkama kao i mnoge druge pojmove čija je povezanost u tekstu pesme krajnje nelogična. U tim spotovima se može videti skakutanje u pravcu sever-jug-istok-zapad koje podseća na igranje u kulturno umetničkim društvima, prostorija obasjana svetlošću čiji su izvor reflektori i led svetla, skupa kola pored kojih sede ženke koje te mame svojim zanosnim pogledom, a tebe peku oči zbog odsjaja šminke koju su stavile u izrazito velikim količinama, kao i bacanjem novčanica koje su napravljene u štampariji za 20 dinara po komadu.

Ne, ne mislim na zemlju koja nema zapad i istok al zato ima Zamorana i Salasa.
Čile (sa dugouzlaznim i) je evolouirajući oblik izraza čiko. Nadasve zajeban baja, majstor svog zanata, vrhunski šmeker i razlog neprospavanih noći lokalnih pičoka.
Ako je čiko Zoki, čile je Kiza, ako je čiko Čiko, čile je Zagor. Čileta ne možeš zajebati i izbaciti iz takta. Da ga gurneš iz aviona do zemlje bi se već snašao. On se u svakoj situaciji uklapa kao Andrea Pirlo, dakle po njemu se ostali uklapaju.
On dodje, kobjasni i nestaje u pravcu zalaska sunca dok se u pozadini čuje usna harmonika koja svira El Condor pasa.

Nakon svog kobjašnjenja, čile ne podjebava druge i ne kurči se kao što to rade obični smrtinici. Kulerski ne proslavlja pobedu jer je svestan da je za sve ostale televizor u boji. Iako miran i povučen, to je lik sa kojim nikako ne bi trebalo ući u konflikt, jer se iza apatične face vešto krije sam djavo koji, ako mu nadješ živac, može od tebe da napravi meteoropatu.

Mjesto koje garantuje dobar seks.

Paradoks je ono, što je protivno opštem mišljenju i očekivanju.

Predratni švaler. Penzionerski Kazanova. Onaj čiča sa kojim sve bakute žele da porazgovaraju, prošetaju ili sede na klupi u parku.

Najverovatnije mu se više ne diže ali u mladosti je nesumnjivo bio jebač kalibra jednog Ron Džeremija. Ne ume da se skrasi ni pod stare dane već konstantno odmerava dobrodržeće penzionerke, dok usput uvrće brčiće i zagonetno se smeška. Nešto kao Žika Pavlović ali mnogo matoriji.

Obavezno nosi odelo i lakovane cipele, neretko i šešir. Damama ljubi ruke i pokušava da ih impesionira pričama o svojim podvizima iz mladosti - počev od ispovesti kako je čuvao ovce '43 kad su u njegovo selo banuli Nemci, preko priče o tome kako je nekom svom rivalu, dvometrašu, slomio ruku i obe noge na radnoj akciji u Nikšiću '59.

Slede priče o tome kako je bio glavna faca u preduzeću, pošten ali kurčevit, kako je istukao direktora kada je saznao da ovaj potkrada njegove drugove, kako je išao na sud da isteruje pravdu, kako je tužio komšiju koji krade struju, kako njega tuže neki obesni mladi ljudi što im je šutnuo kuče itd.

Neretko se svađa sa ostalim penzosima, preti da će im odseći uši, zavrnuti šiju, iskopati oko itd. Kad sukob eskalira vrhunac njegove borbenosti je da drugog dedu pljune a potom pobegne.

Babe koje mu se posebno dopadnu izvodi u penzionerski dom na igranku ili poziva kod sebe na zajedničko gledanje Dnevnika.

Osoba koja može da vam šefuje na radnom mestu i zna gomilu informacija koje u praksi ne zna da primeni.

Legenda kaže da ga je babica ispustila na pod, te je tako povredio glavu. Doduše, nije postao bangav u mozak, ali mu je psiha malo drugačija nego kod drugih ljudi. Čuj, malo. To "malo" je ekvivalent cunamiju na Dalekom istoku. A, to je tek vrh ledenog brega.

Na prvi pogled, a bogme i na svaki sledeći, može se reći da neko takav nije sasvim u vinklu. Ima nešto u njegovom pogledu, gestikulacijama, pričanju. Šta god da izgovori, tera vas na dobro i dugo razmišljanje, jer nikada niste sigurni kakva se mračna aluzija krije iza najobičnih reči koje pukom slušaocu ne znače apsolutno ništa. Zazirete od dužeg zajedničkog boravka na istoj lokociji, jer niste sigurni kakav će uticaj imati zračenje jednog takvog fenomena za kojega bi Frojd imao štošta toga da kaže, a posle da ga išamara dok svet ne napusti.

Čudak svoje vrste.

Kinematografija koja je uspela da iznedri dosta dobrih filmova, rezisera, i sacicu scenarista.

Legolas koji negoduje.

Termin koji se koristi za filmove Jugoslovenske Kinematografije koji su snimljeni u periodu 60-tih do sredine 70-tih koji su za tematiku imali kritiku tadašnjeg režima, života pod istim, objašnjavajuci pravu sliku života toga perioda, ukazivanju na problem samog društva i odnosa unutar istog. Ovaj period se smatra zlatnim dobom srpskog filma zbog odličnih kritika u svetu i Evropi i osvajanja najprestižnijih nagrada na filmskim festivalima, imali su čak i vise nominacija za oskara, dok su kod nas vrlo često posle premijere bili zabranjivani za projekcije. Kao protiv otrov za ove filmove vlada je finansirala snimanje partizanskih filmove da bi probudila patriotizam i razne i danas najvece komedije koje su to vreme prikazivali stvarnost i život potpuno bezbrižnim sa puno humora. Najistaknutiji autori ovih neprocenjivih filmova se Aleksandar Petrović, Dušan Makavejev, Živojin Pavlović, Želimir Žilnik, Lazar Stojanović i drugi. Najveća ostvarenja su Skupljači perja, Biće skoro propast sveta, Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT-a, Plastični Isus, Kad budem mrtav i beo, Tri, Buđenje pacova, WR Misterije organizma, Čovek nije tica, Rani radovi i drugi. Za razumevanje ovih remek dela nije dovoljno pratiti samu fabulu radnje ,već i muziku koja prati film, reči pesama, detalje namerno postavljene u vidu predmeta u filmu itd. Najistaknutiji glumci su bili Bata Živojinović, Mija Aleksić, Gidra Bojanić, Pavle Vujisić, Slobodan Aligrudić, Ljuba Tadić, Milena Dravić, Eva Ras, Ružica Sokić, Olivera Katarina i drugi.

Rastanački kliše. Izjava kojom onaj koji je rešio da okrene novi list prikazuje da je i dalje brižan, da vodi računa o sreći ovog drugog, stajaćeg bića, koje ga upravo gleda belo dok mu slepoočnice udaraju u ritmu tam-tama kroz noć.

Izraz koji se koristi da bi se opisala velika udaljenost nekog mesta, i da bi se akcentovala količina vremena potrebna da se tamo stigne.

Na današnji dan 1503 godine rođen je veliki prorok Nostradamus.
Čovek koji je predvideo sve, računajući i poslednju (holivudsku) verziju kraja sveta 2012.
I onda je sve to lepo opevao u stihu koristeći istovremeno par jezika.
Na nama je samo da to prevedemo i protumačimo.

Pravno lice je još jedna velika misterija u Srba. Da li je pravno lice diplomirani pravnik ili advokat, ili je pravno lice pravna tvorevina sastavljena od ljudi i imovine, koja može biti nosilac prava i obaveza nezavisno od svojih članova, ostaće velika misterija. Ili je pravno lice i jedno i drugo? :)

Nisam očekivao da te vidim u tom izdanju. Možda je to što si uradio postalo uobičajeno i možda to drugi rade u drastično većoj mjeri nego ti, ali mi ne ide uz tvoje ponašanje i karakter. Neko će možda s odobravanjem prihvatiti tvoj postupak, dok ćeš od mene da dobiješ iznenađen pogled u kome se velikim slovima oslikava pitanje: "Zar i ti, sine Malicijo?!?"

Говорећи језиком којекавих модних гуруа, консалтинг мачкица и осталих курчевих работа, тотални ''маст хев'' свих (при)градских самозваних шмекера на потезу Вардар-Триглав-Ђердап-Јадран.
Поред уредно зализане косе, потшишаних брчића и златног зуба на двојци представља својеврсни статусни симбол лоле на чији помисао сељанчице силовито влаже.
Варијације трибала на самој шуљи иду од стандардних линија које могу, а и не морају, нешто представљати па до егзотичних примјерака као што су змај, змија, гуштер, ајкула, дракула, пицајзла, курац-палац које са шуље нијемо вриште ''Ја сам баја, ја сам плодитељ''. Као одјевни предмет најчешће се појављују на сеоским зборовима, вашарима, свадбама и наравно на сеоској малој матури. Основна боја истих није битна колико и сам трибал што у многоме олакшава пос'о дизајнерима како Блиског тако и Далеког истока, одакле се најчешће увозе, па се дијапазон креће од снијежно бијелих за крштења до месарско црвених за прела.

Veoma cudni ljudi.
Pre svega, iako se zalazu za "mir u svetu", zbog njih govno prerasta preko velikog sranja, do septicke jame, pa sve do lokve trulezi, budji, smrada i bolestine koja preti da ima ogromne posledice na okruzenje. Ali najstrasnije je to sto oni toga nisu svesni, ne oni su "The good guys". Uvek. A Srbi, Rusi, Arapi, ponekad Kinezi i Japanci, mi smo ti, taj olos koji preti slobodnom svetu... Bleh (instant laksativ).
Njhovi sistemi vrednosti, ma kako izopaceni, glupi, se sve vise i vise probijaju na istok, a neke drzave (primer: Svedska) sve vise i vise lice na SAD, jos malo pa ce cela Zapadna Evropa da slavi cetvrti juli, a sebe zovu Amerikancima.
Ali, za zemlju koja se zalaze za "slobodu" i "demokratiju", nevidjeno su konzervativni i rasisticki. I jel' nekome ovde nesto jasno? Ne bih rekao, al' oni kidaju li kidaju! Kidaju po svemu, kidaju po svima! Kao Romelova "Divizija Duhova" po Francuzima onog leta '40. Kao Lars Ulrich po bubnjevima, kao Karadjordje po Turcima, kao Boris, Mladja i ostali drugari po novcanicima plebsa u Srbiji, kao Sasa i "Grand" po mozgovima mojih vrsnjaka, oni kidaju... A gde ce to kidanje da se zavrsi? Propascu ljudskog roda? Mozda... Ali zbog nekih 500 miliona budala, da li je vredno da ostalih 6.6 milijardi ispastaju? Ne...

Naizgled bezopasna obavezna stavka koju svaki učenik petog razreda mora da ima za kraj školske godine, ali nije baš tako.
Elem, osim što moraju da navedu vrstu i poreklo biljke kojima pripada, nastavnici očigledno nemaju predstavu da učenici zarad pozitivne ocene rizikuju i sopstveno zdravlje izbegavajući raznorazne prepreke poput stršljenova, šarki, poskoka, pa čak i vlasnika imanja koji misli da mu postavljate nagaznu minu u sred livade.

Nešto više od proste karakterne osobine. Recimo aura...pardon, psihički smrad koji se skuplja oko vječitih luzera čiji mozgovi konstantno emituju moždane talase nelordstva. Prosto zrače prostor oko sebe, trujući životni prostor svih nas, izazivajući prvo znatiželjne poglede, a zatim ismijavanje, pa sažaljenje, da bi se na kraju pobratimili sa slatkim metkom eutanazije, jer je to jedini način da se izvuku!

Dok sunce polagano prosiplje svoje zrake na obližnje planine, u jednom malom skromnom domu na obroncima Dinarskih planina, ustaje domaćin. Sam se budi, ne treba mu alarm. Teškom rukom se maši za ručni sat što mu je stari ostavio, i u polumraku razaznaje vrijeme. Lagano ustaje, da domaćicu ne budi, obuva vunene čarape. Prozor njihove sobe, okrenut na istoku, još nije bio osunčan, kao i svakog drugog ljetnjeg jutra u ta doba. Domaćin, već na nogama, izlazi napolje i ne obuvši svoje opanke, kamenom stazom, u vunenim čarapama i gaćama, dolazi do česme. Odvrće vodu, 'ladnu, kao i svaki drugi dan u godini što je 'ladna, i umiva se. Prvi zraci sunca počinju da griju njegova široka leđa, i dok osjeća svu njihovu toplotu, domaćin se lagano okreće, i gledajući na istok, razmišlja o svojim obavezama i poslovima za taj dan. Prvo treba položiti kravama. A dok sunce ne izađe visoko na nebo mogli bi okopati kuruze. Onda će doći i onaj sa traktorom i kosom, da pokosi ono livade što je ostalo. Krompir malo naprskati, šljive provjeriti. Ima posla čitav dan. Laganim korakom, domaćin se vraća u kuću, ulazi u svoj sobičak, a sunce već grije zid naspram prozora njihove sobe. Nasmije se, nage, poljubi ženu pa joj brundavim glasom veselo reče: