Опис атмосфере на месту где има много жена које су се усредсредиле на једну централну фигуру која изазива обилно лучење влаге у њиховим гаћама. То није атмосфера са церта Hammerfall-а на ком се, поред пива и дувана, може осетити једино буђава јарчевина масних, рошавих, неокупаних геј металаца. То није ни атмосфера из спортског кафеа за време СП у фудбалу. То је атмосфера каква се могла доживети на концертима Здравка Чолића седамдесетих -- подврискивање разуларених тинејџерки, студенткиња и милфача, падање у транс и губљење у магли пичкиног дима. Кажу да је поменути певач на концерту на Маракани '78. године такву атмосферу направио, да се мирис пичке осетио у кругу од пар километара око стадиона, коњи на Хиподрому су полудели од неописиве количине испуштених феромона, па су им поскакали хидраулик-паламари велики као диспајзлице, а улични пси су почели да спопадају случајне пролазнице које случајно или намерно нису биле на концерту.

Trenutak kada nas ortak podseti na nešto o čemu samo mi imamo tajnu informaciju.

Puno ko Marakana kad peva Ceca. Puno ko škola kad počne septembar. Puno ko faks kad se uzimaju potpisi. Puno ko neotvorena tegla ajvara. Puno ko u kineskom SUPu. Puno ko šiptarski vrtić.

Ono što kažemo nekom našem poznaniku kada se sredi da negde ide tj. upicani ili kada uradi nešto nekarakteristično za njega.

Mitski lokalitet varirajuće veličine, smešten negde između levog i desnog testisa svakog ljudskog primerka koji iste i poseduje, gde se za razliku od mejnstrim Holivuda i nešto manje mejnstrim Bolivuda ne pokazuje ni najmanji stepen zainteresovanosti za postizanjem čak i delića brojeva koje postižu pomenuti filmski giganti. I dok se, na primer, u moćnoj imperiji pokretnih sličica sa Zapada godišnje prosečno snimi oko 600 (slovima: šest stotina) starih/novih naslova, što je za oko 400 usranih i obavezno 4-časovnih govnurdi sa pevanjem i igranjem manje nego u ciganski produktivnoj sestri- industriji iz daleke Indije, u filmskoj kući iz naslova ne snimi se niti jedan jedini film. Zapravo, u celokupnoj istoriji ove kompanije zabeleženo je tek nekoliko produkcija od kojih su sigurno najnezapaženije one zvučnih imena Boli me kurac šta ste radili prošlog leta, Stani ili će moj kurac pucati i Kitanik 3-D. Lucidni reditelji pomenutih ostvarenja su bili toliko raspoloženi da ih snime da na kraju to i nisu učinili. A i glumce je, realno, baš mnooogo zaintrigirao scenario.

Ae, štagod...

Jasno i nedvosmisleno stavljanje do znanja da manifestacija, odnosno ivent, na koji vas sagovornik poziva, za vas ne predstavlja ništa više od neizdrživog gubljenja vremena i oduzimanja dragocenih preostalih sati od života.

Izraz koji predstavlja uvod u rečenicu koja opisuje uzrok neke nerešive sitaucije. Nakon što ovo izgovorite, šanse da uspete u svojoj nameru su umanjene za 99 %. Značenje rečenice posle njega može da se podeli na tri grupe:

1) Pokušaj da se opravda neuspeh
2) Spoznaja sebe. Iskrena i tužna konstatacija o svojoj nemoći u nekom trenutku ili o lošoj osobini.
3) Nezadovoljstvo svetom, ili nečim posebno u njemu.

I tako ... Napunio si tri banke i još kusur ... Nezaposlen, malo okolnosti a malo lična odluka. Studirao si neki bezvezni faks, kulturologija, andragogija ili tako nešto. U boljem slučaju si završio, u gorem te još uvek po nekim prašnjavim arhivama vode kao apsolventa. Živiš kod keve od njene penzije.

Rešiš malo da se baviš političkim aktivizmom. Naravno, nešto što se isplati. Učlaniš se u neku od soroševskih NVO. Protiv Vučića, podrška Ukrajini, LGTBQXZY prava, kilamtske promene, stop litijumu, sloboda za arktičke foke i antarktičke pingvine ... Uobičajeno.

Organizujete proteste, ulične blokade. Trudiš se da se istakneš, nadaš se da će da te primeti američka ambasada, a malo i da se pokažeš u društvu. Ekipa vam se ugrubo deli u dve grupe: jedno su likovi kao ti, a drugo buržujčići iz kruga dvojke i sa Dedinja kojima je dosadno pa se igraju revolucije. U tu drugu grupa spada i Mia. Mia je ćerka nekog filmadžije, na skupove dolazi Smartićem, uvek je stilizovana i lepo miriše (za razliku od tebe).

U poslednje vreme je počela da ti se javlja, javjaš se i ti njoj, ali ostaje na tome. Ne smeš da joj priđeš a hteo bi da je izvedeš negde, ali kako kad od keve žicaš lovu za pekaru i švercuješ se u javnom prevozu jer ste prodali Punta od pokojnog ćaleta. Ti naravno glumiš kako si iznad svega toga materijalnog, furaš neki stil između Če Gevare i rastafarija. Ali u dubini duše znaš da Mia nikad neće biti tvoja. Jednostavno ... ne pripadate istim krugovima.

Kad dođeš kući zapališ gandžu, uduvaš se, i sanjariš kako bi bilo da si narodni poslanik pa da plaćaš kurve i kokain. A onda počne da te gricka crvić: a što se ne bi ošišao, obukao neko odelce i učlanio u SNS ...

Kada neko ne pokazuje rezultate u tome što pokušava da uradi, i to najviše zbog toga što se ne trudi baš puno.

Maksimum, rekord, san snova, visina za koju se ceo život pripremaš i kad konačno dobiješ savršenu priliku ti je ipak ne možeš preskočiti. Bupkinih 6,15 metara, Topićevih 240 centimetara, visina koju sanjaš i želiš ali je samo malo van dohvata. Bez obzira što si skakao više od ostalih, nevažno je što te niko ne može potući pod istim uslovima, uvek ti ostaje ona gorčina i žalost za tih par centimetara koje ti nedostaju.

Pesme turbo folka koje su obelezile jedan period (vesele '90e) i i dan danas ostale prepoznatljive u 99% slucajeva

Film od koga se ne očekuje puno dramskog zaplete.

Savremeni vid apgrejdovanja hrane, nezavisno od toga da li je ista šit ili ne. Marketinška tehnika potekla sa trulog Zapada, a u nameri da svoje već otrovane potrošače eventualno još dodatno ošteti. Meni lično, pojava iritantnija i od dueta Mina Lazarević – Ivan Bosiljčić za 1. januar u jebenoj «Ulici otvorenog srca».

Elem, sednem ja jutros da doručkujem – burek sa sirom, razume se – i k'o što bi svaki drugi pravoslavac u datoj situaciji učinio, potegnem da sipam JOGURAT, taj nezaobilazni srpski katalizator uživanja. Imlek. «Kravicu» jebenu...I tako, sipajući moj omiljeni beli nektar ( pederi STOP! ), sa zaprepašćenjem primetim sledeći slogan na ambalaži istog: «MOJA KRAVICA jogurt je sjajan izbor za sve one koji žele da ih tokom celog dana prati dobar osećaj...» ŠKK?! To je prokleti jogurt, eeej, ne jebena Džena Džejmison! Ne budem lenj. Počnem da kopam po frižideru, špajzu, i imam šta da vidim - gomile i gomile jebenih Dr.Feelgood - šatro-guru-moj-te-pipa izvala na nalepnicama za ulje, šećer, slatkiše («Pekmez je ukus detinjstva, probudite dete u sebi i jedite ga krišom, prstom iz tegle, baka se neće ljutiti!» ), kvasac ( «Za dizanje vašeg raspoloženja»?! ), cerealije ( što bi rek'o Vlasinarbuljar ), kornišone itd. Ustvari, skoro svaki proizvod je imao neku takvu maštovitu poruku da podeli sa svojim žrtvama! Ne znam. Možda i nisam otkrio neku toplu vodu ali se ubuduće držim domaće slanine, babine gibanice i belog luka, pa makar ljudi bežali od mene!

Mi Srbi, naravno, uvek negujemo nenormalni optimizam pred veliko takmičenje.Ali zbog više razloga (prvo učestvovanje fudbalera posle sankcija,veliki broj odličnih individualaca,želja "da im se najebemo mile majke") ovo takmičenje je verovatno bilo dočekano sa najvećom euforijom od svih ostalih.Kao svedok tog vremena su ostale mnogobrojne navijačko-paljevinske pesme i pesmice spevane pred taj Mundijal.

Ovaj izraz nepravilnom upotrebom reči apel postaje jednina. Otkad su izvesni voditelji i vlasnici televizija, produkcijskih kuća i slično počeli da apeluju na jednu osobu koja je sa druge strane žice, široka narodna masa označava ogromnu, neotesanu gromadu od čoveka koji zove iz Prijepolja ne bi li pozdravio takmičara iz njegovog rodnog kraja. Široku narodnu masu karakteriše nepristojnost, vrhunsko poznavanje folk muzike proteklih 30 godina i to da ma koliko mu govorili da utiša i priča telefonom, on uporno viče u televizor.

Opis osoba sa kojima je nemoguće ostvariti bilo kakvu komunikaciju.

Prevozno sredstvo koje se dobija skupljanjem pedala i korpi u toku jedne večeri.

Skup sportista, među kojima lupom mogu da se traže studenti.

Oni koji te se uvek, ali uvek sete.......kada treba da im "instaliraš poslednju verziju Interneta".

2012.
Olimpijada u Londonu.

Kosarkasi, blago nama, osvajaju zlato.

Doček se organizuje na improvizovanoj njivi od 20 hektara u Surčinu, kako bi svaki košarkaš pred oduševljenu masu izveo sve članove svoje familije.

Ivan Ivanović vodi program i naši zlatni momci se sapliću o njega.

"Idi zameni Krletovom dedi pelenu. Ne moze upišan pred ovoliki narod." - u prolazu govori Teodosic Goci Trzan.

Ivanovic najavljuje Dudu Ivkovica. Duda izlazi i pozdravlja naciju.

"Hvala vam na ovom divnom dočeku. Izvinjavam se što nisam poveo nikoga sa sobom, bih ja, nego su pomrli svi moji preci jos u 20. veku. Ziveli!"

Redom izlaze igrači, jedan po jedan.

Teodosica unosi na rukama njegova familija. Komada 14.

Novica Velickovic ulazi u pratnji tri ribe koje je navatao na aerodromu, za njim ide njegova bakuta i nosi medenjake u kesi za pijac.

Krle kasni, deda mu se upišao, a Goca ne zameni pelenu.

Mačvanov pradeda balavi u portiklu i štipa Mariju Kilibardu za dupe.

Kešelj dobija ćuške od keve i ćaleta, jer nije pozvao komšiju Milorada na binu.

Krle još uvek menja pelenu dedi.

Darko Miličić gleda u ćerku fizioterapeuta (koja je naravno takodje na bini) i diskretno govori Teu:
"I ćerku ću da mu karam."

Oduševljena masa skace uz "Igra rnr cela Jugoslavija", sa visoko podignuta tri prsta.

Ljudi pored malih ekrana puštaju suzu.

Krle konačno izlazi na scenu sa sveze presvučenim dedom.

Puštaju Ivanovica da prodaje fore masi, kako bi totalno otupela i kako bi se smorila do mere da ne bude ni malo glasna, kako neko od članova familije na sceni ne bi doziveo fras. Starost je to , jebiga.

Ludnica, delirijum, suze i Miroslav Ilić na plejbek uz vatromet.