Osobe kojima nije potrebno mnogo da bi uživale.

Trenutak kada shvatiš da si ga dobrano izduvao. Pre ce ti trebati hloroform i uže da je odvedeš gajbi nego svi tvoji driblinzi rečima i silna pića čija je cena jebala-sam-ti-mater.

Pokušaj vađenja osobe koja zna da je debelo zarsala,ali je previše ponosna da prizna.

Izraz kojim džiberi i kromanjonci pokušavaju da dodju do, uvek tako daleke, pičetine.

Buđenje vulkana.

Osoba kojoj sve smeta, puna komleksa, osoba koja do podne mrzi ceo svet, a od podne i samog sebe.

Popularni naziv za Švajcarsku koji uveliko koriste gastarbajteri prilkom konstantnog naglašavanja, a pritom i smaranja, gde, šta, kako,...itd... žive i rade (što je uopšte česta osobina i ostalih gastarbajtera)...

Osnovna podela mužjaka homosapiensa po odnosu prema ženkama iste vrste.
Pičkoljub je konstantno napaljen, flertuje direktno u svim prilikama, situacijama i lokacijama (u klubu, kafiću, autobusu, mesari, pošti, parku, banci, na bazenu, utakmici, sahrani...) i ne bira sredstva da dođe do željenog cilja. Uglavnom lažno predstavljanje svoje ličnosti u zavisnosti od procene (na osnovu velikog iskustva u muvanju) šta sagovornica želi da čuje. U zajedničkom izlasku u noćni klub uvek se izdvaja iz čopora i lovi samostalno, a ako ništa ne prevrne, ako ga sve pedaliraju (neke i po dva puta, jer nije siguran dal' ju je već startovao) vrati se (taman kad već i zaboraviš da je izašao sa vama) i krene da mrači kako treba promeniti klub, jer u ovom muzika smara. Za vreme duže (prinudne) seksualne apstinencije, spreman je i da plati za snošaj, bez bilo kakve moralne dileme. Za vezu su mu idealne devojke sa kojima može da ima površan odnos, sa mnogo fizičke interakcije, malo priglupe i lakoverne, da bi mogao lako da nastavi sa dotadašnjim navikama. U osnovnoj je na zidove sobe lepio postere Pamele, Sindi, Naomi i ostalih polugolih, ubavih i gizdavih devojaka.
Pičkopaćenik je zaljubljive prirode. Zaljubi se u jednu devojku, idealizuje je maksimalno, piše joj pesme i ni jednu drugu ne vidi. Noge polomi i iskilavi se dok je smuva. U vezi je teški papučar i ispaljuje, zapostavlja i zaboravlja sve ortake, rodbinu, kolege, kumove, kućne ljubimce... Trpi raznorazne torture i iživljavanja, i obara sve lične i svetske rekorde u toleranciji istih. Posle raskida je u teškoj depresiji, ne spava, ne jede, ne izlazi iz kuće, smrša, ubledi... dok se ponovo ne zaljubi. U osnovnoj je na zidove sobe lepio humorističke i hipi postere, i postere poznatih muzičara.
Pičkoflegmaš je totalna suprotnost prethodne dvojice. Teško se zaljubljuje, a ni ne juri i naskače na svaku suknju. Neretko se desi da ni ne primeti neku zgodnu ili slatku cicu, ako je zauzet nečim što mu je zanimljivo, pa često u društvu i okolini dođe do zabune da preferira istopolnike. Za vezu su mu idealne duhovite devojke, sa kojima bi imao opušten odnos kao sa ortakom. U osnovnoj je na zidove sobe lepio postere košarkaša, fudbalera i likova iz stripova i igrica.
Kao i u svakoj definiciji i podeli, i u ovoj postoje izuzetci koji potvrđuju pravilo, mužjaci homosapiensa koji ne mogu da se svrstaju ni u jednu od ovih kategorija, a opet su po malo od sve tri. Čine veoma mali procenat mužjačke populacije (možda su i promili u pitanju).

Meksički muzičko-scenski nastup gde mlađahni Meks uveče okupi grupu svirača, ode pod balkon u "Romeo&Julija Style" ili bar pod prozor neke senjorite i kroz pesmu joj sere o ljubavi, dubini i lepoti njenih očiju, hodu anđela, predivnoj duši i tako to dok se u suštini nada da će dobiti malo pičke.
Dobro, da ne budem vulgaran do kraja, još dva telesna otvora dolaze u obzir, uprkos tradicionalno ljutoj hrani.

Komentatorska uvertira pred sam start jedne fudbalske utakmice, u kojoj se sastaju dva tima koja su ranije već ukrštala koplja, pa im je ova utakmica svakako jedna repriza. Ume da bude veoma iritantno slušati kako je tekma koju gledamo zapravo repriza tamo nekog duela izvađenog iz naftalina, gde se fudbal igrao krpenim loptama, i gde je bilo normalno uvesti psa na teren. Niski standardi, nekvalitetan fudbal, ali istorija je ipak bila ispisana.
Bilo da je reč o sudaru dva fudbalska giganta, ili jednog giganta sa vrećom za udaranje, ili duel dve vreće za udaranje (onda svakako jedna drugoj predstavlja u isto vreme i giganta i džak za punjenje), komentator će reći kako gledamo još jednu zanimljivu utakmicu, reprizu one koja se odigrala pre pet vekova na jednoj livadi. Naravno sa istim akterima, to jest istim imenom kluba, ako i on nije u međuvremenu promenjen. Generacijski gledano, osobe koje su odigrale pomenute mečeve možemo svrstati u redove navrndeda, askurđela, kurđupa ili kojih već staračkih kolonija koje idu posle titule pradeda. Većina se, naravno, odvano vinula u legende najčuvenijeg sporta na planeti, i postala sastavni deo zemljišta.

Zagrljaj ružnog para zimi. Manimo tužne priče koje se pričaju u žbunju parkova, njihovi očevici su sami krivi zbog radoznalosti. Klupe ispod laterne uveče privlače poglede kao to svijetlo iznad njih noćne leptire. Pa zašto misle da su zaklonjeni? Sjede tamo zagrljeni, više prispojeni, nasloženi jedno na drugo. Boja lica im razmazana, upala roza, bezbojna bijela. Ustaju sa klupe tromo, prelaze u trodimenzionalni referentni sistem, kao medvedi iz zimskog sna, kreću igrajući se sa ravnotežom... Započinju negraciozan i nezgrapan hod dok upadaju u oči kape i drečave skijaške jakne sa fluorescentnim linijama. Onda slijedi zastoj, zagrljaj uz banderu... Osjećam kako mi grebe oči taj hrapav dodir, izgledaju kao da se rvaju dok pokušavaju jedno drugom da provuku ruke oko struka ili vrata. Robotskim potezima namještaju pomjerene potkošulje ili gaće, pa nastave da hodaju, do sledeće bandere. Bolje bi nam bilo bez njih, i mrak ima svoju svrhu. Ovako redjaju stubove kao psi koji ih zapišavaju. Sad ide poljubac. Boli... Pokušavaju da pronadju jedno drugome lice, crvenih noseva sa kapavicom od hladnoće. Tako su blizu jedno drugom da osjećam smješu zadaha, vodurinu iz noseva, pljuvačku i njihove zimske zelene jezike na sopstvenom vratu. Ponovo kaskanje, pa ponovo klupa. Sad se osmjele pa im mlohavi jezici cure jedan po drugome u eksternoj sredini, dok se dolje drapaju po "kolmar" znakovima ili uzajamno pretpostavljaju genitalije preko kopče od kaiša, gaća, podgaća, helanki... Takvo komešanje nastane, vruće im pod kožom, a oko njih studen. Odjeća se razjebala, sve ih svrbi. Raskravljeni, opet ustaju, pokušavaju da se češu, namještaju se i skakuću. Padne ti na pamet, kako su se smuvali? Osjetiš da si tužan, ti ljudi pomisle, "nije neka riba/nije neki tip, ali nisam ni ja, ok je." Koliko tišina oni prodju, koliko puta se izbjegnu tokom nedelje? Koliko li ružnih poklona razmijene, svih onih srca sa gadnim natpisima? Pa koliko izlazaka sa društvom, gomilom drugih ružnih parova koji su isti takvi, nosati, krezubi, polu - raspadnuti petominutni razmjenjivači fluida... Na šta li liče ti ragovori, njihove interne fore? Svaki pokušaj odgovora mi zadaje samo mučninu. Opet staju, ne drpaju se više, sad ide njegova verzija nježnosti, kada joj ćevapima od prstiju prelazi preko obraza, usana... I ona ga gleda sa onim blagim osmjehom, onim telećim očima. To se oni povezuju vantjelesno. To oni dižu vezu na viši nivo. To je ono kad mogu da ćute zajedno. Ja to ne mogu da ne vidim, gomila ih je, stalno, svake noći u jebenom liberalnom svijetu. Kilogrami masnoće, crnog ispod noktiju, zamazane šminke, jeftinog dezodoransa, groktavog smijeha zbog jadnih doskočica o seksu, cvjetova u rukama sa kojima ne znaju šta da rade (jer u filmovima se prikazuju samo scene kad djevojka prima cvijet, ne i šta radi posle sa njim)... Koliko nabujale ružnoće i nečistoće se razliva noćnim ulicama, kao sadržaj raspukle cijevi kanalizacije...

Podjebljiv naziv za početnike u karateu, tekvondu, aikidu i ostalih zajebanih borilačkih veština.

Podsećaju na istoimene junake iz legendarnih kornjača koji su redovno dobijali batine od svih.
Samo je Ejpril razbila oko petnestak.

Patrijarh Pavle od milja. U narodu široko zastupljeno tepanje ovom, nažalost, preminulom. Paja ima milozvučan prizvuk, kao da se obraćate nekom veoma bliskom. On je zaštitnik, a u isto vreme i veliki prijatelj.

Karakteristična vrsta koja živi u Nacionalnom parku Srbija.
Popularni nazivi su "gotičari", "darkeri" i slična imena koja su povezane sa gothic/dark kulturom (Naravno, nazivi variraju od pola). Mužjaci pripadnici te podvrste su prepoznatljivi po crnoj odeći, dugoj puštenoj kosi, ogrlicama sa gothic motivima, narukvicama sa nitnama i martinakama (NAPOMENA: ne mešati sa mužjacima blekera, slični su). Ženke se prepoznaju po korsetima, dugim crnim suknjama, crnim/ljubičastim/crvenim/mešanim bojama kose, tripovima sa čarapama umesto rukava, martinkama, izbledjenim licima i gomilom bespotrebne šminke. Opšte teme za komunikaciju sa ovom podvrstom su: gothic, mrak, gothic, fetiš odeća/obuća, gothic, to kako su svi ostali smor.
Postoji nekoliko podvrsta

* DMG: Debela Masna Gotičarka - tipičan primerak, smatra sebe pojmom lepote iako bi joj većina dala lopatu i rekla da sebe zakopa u grob pošto ni grobari to neće koliko je ružna.
* MNG: Mala nadrkana gotičarka - Tinejdzerka u kasnim 16 godinama, sa izraženim potrebama za dominacijom i neiskaljenim besom prema sestri koja joj je nekada davno ubila hrčka/papagaja/morsko prase isl dok je spavalo.
* ĆG: Ćutiljiva gotičarka - podvrsta koja samo sedi i ćuti celo veče, ne želi da komunicira, ali želi da bude u grupi.
* DMNG: Debela masna nadrkana gotičarka - Slično DMG, samo što ima izuzetno preku narav zbog problema sa kilažom koje ima i viška masnoće u krvi.
* AG: Arogantna gotičarka - podvrsta poznata po svojoj aroganciji i narcisoidnosti. Istrebljena je pre nekoliko meseci kada se desio Veliki Prdež.
* KNZKKSPG: Kurvasta Ne-znam-koliko-kuraca-sam-primila Gotičarka - najniži pripadnik vrste, onaj procenat zbog kog svi imaju loše mišljenje o ostalima. Poseduje osobine svih gore navedenih podvrsta, ali i još jednu veoma gadnu - kad vidi kurac, ne misli na temu čiji je.

Verovatno postoji još neka podvrsta, ali ovo su one najizraženije i za koje sam video da još uvek ostavljaju neki trag.
Za ovu podvrstu GPUC (Gomila Prilika u Crnom, stručan naziv za metalce sa Trga Republike) se može zaključiti da živi noćnim životom, koji počinje odmah po zalasku sunca (ne zato što tripuju da su vampiri nego se plaše da će malo pocrneti i da njihova koža neće biti više bela kao gaće oprane Vanishom). Voli da pije vino (zato što je boje krvi) i ima čudne tripove. Poprilično je perverzna, i u trenucima kad nema potrebe za to. Komunikacija je na nivou "Gothic gothic gothic gothic". Većina mužjaka pripadnika ove podvrste je naopako što se sexualne orijentacije tiče (read as: više volim kurac u svom dupetu nego leba da jedem). Podložni su fetišima. Kao i izazovnom oblačenju, iako većina nema šta da pokaže.

* Važna napomena: Ne ulaziti u raspravu o muzici, pošto ćete ostati bez živaca jer im je sve sem gotika sranje.
** Još jedna važna napomena: sav metal koji ima elemente simfonije i operski vokal je gotik. I tu nema dalje rasprave. Kao i sav metal koji ima sumorne tonove i dosadne
klavijature.

*** Najvažnija napomena: autor ovog pisanija nema ništa protiv gotičara. ovo je napisano samo u zabavne svrhe. sarkazma mi.

Jutarnja infuzija bolničkog pacijenta.

Došao je i taj dan, jako tužan za mene. Završila se škola. Dok su drugari i drugarice iz odeljenja uveliko cepali sveske i knjige ja sam moje lagano pakovao u torbu da bih ih sačuvao za mlađu sestru...

- Profesorka, može li neko drugi da čita sastav, ovaj smara!
- Hranislave, prestani da ponižavaš Borivoja. Nastavi dete.

Nakon dodele svedočanstva otišao sam sa porodicom na planinu Rtanj. Nismo imali para za more pa smo zato otišli tamo a i blizu je. Poneo sam i lektiru, čisto da mi ne bude dosadno. Pošto ću biti vukovac i moram da opravdam poverenje kod svih profesora, poneo sam i knjige za narednu godinu.

- Khm, koja budala, hahaha.
- Je l' ga čuješ šta on čita? Pa, ko normalan nosi knjige, eeej bre?
- Zadnja klupa, TIŠINA!

Raspust je prolazio baš kako ja volim. Mirno. Svako jutro, čim sunce izađe i obasja ovu čarobnu planinu, odlazio sam kuda su me noge nosile tražeći drvo i hlad gde mogu da sednem i uživam u čarima čitanja i učenja. Gutao sam svako slovo knjige koju sam poneo...
Jednog sunčanog popodneva, plavo nebo se odjednom obojilo u crno. Krenulo je da seva i grmi. Kapi kiše su počele da klize niz moje lice. Uplašio sam se. Setih se reči mog profesora fizike i brzo sam se uputio da nađem neko sklonište jer sam se dosta udaljio od kuće.
Naišao sam na pećinu i ...

- Ijaoooo, ako je ovo raspust onda...
- Ej, probudi se, gleda te profesorka.
- Boro, ako je to sve od raspusta, neka Vesna...
- Sad dolazi najbolji deo :đavolski osmeh:

... krenuo sam da istražujem. Kako sam išao sve dublje i dublje, osetio sam jako čudan miris koji je bivao sve jači i jači. U jednom trenutku sam osetio neko blagostanje i smirenost. Nešto mi nije dalo mira i krenuh sve dalje i dalje.
Naišao sam na neka vrata. Malo mi je bilo čudno, otkud u pećini vrata i to drvena. Otvorio sam ih. Imao sam i šta da vidim. Skrivena fabrika opijata, suncetijebem. Onaj logo koji vidim, jebote pa o ovome sam gledao na dnevniku. Za ovom organizacijom se traga odavno. Gotovo, ubiće me! Odjednom sam se ukočio a ispred mene su se stvorile tri devojke. Gole, kao od majke rođene. Kakve sise i ribići. Dig'o mi se u roku od odma'.

- Brate, budi se, ovo moraš da čuješ.

Jedna od njih, crvenokosa, me je pitala, da li sam ja Borivoje. Odgovorio sam potvrdno. Sve tri su se nasmejale a ona sa najvećim sisama me je uhvatila za kitu i vodila ka direktorovoj kancelariji. Ušli smo. Glavni me je pogledao, izbuljio oči i glasno rekao: TI SI TAJ, dođi, padni mi na grudi i da te pošteno izljubim!!!
Izbalavi me čovek ni krivog ni dužnog i odvede me do glavne prostorije u kojoj se kuvalo nešto i reče: ''Ma, nema greške, ti si taj, Bora iz Sugubine. Je l' da?'' Potvrdio sam. '' Vidiš sine, meni je jedna ciganka iz Grabovaca rekla da će mi posao krenuti tek kad tebe upoznam. Ovim poslom se bavim već deset godina i ne ide mi loše. Pretpostavljam da znaš o čemu ti pričam!?'' Klimnuh glavom. ''E, vidiš, ovaj opijat koji godinama pravim ide super ali ipak mu nešto fali, nije to to. Marihuana, kokica, zeleni šampinjon ali opet nešto fali. Pogledaj ove papire i reci mi u čemu je problem a ja ću ti se odužiti domaćinski.''
Gledam papire, formule, materijal, aparaturu i odjednom mi je sinula ideja. ''TREBA TI ŽALFIJA!'' Odjednom je sve stalo. Zavladao je strašan muk. '' Pa, da, da bi ovo još više radilo a da ne peče grlo trebaju ti još dve izopropil grupe na polifenolni lanac molekula. To je to. Momak, idi naberi tri-čet'ri kila, ubaci i okreni na zabavu.''
Nakon pet i po sati kuvanja i konzumacije proizvoda od strane direktora, izašao je nov opijat na domaćem tržištu i u regionu. Krajem avgusta je počeo izvoz u Australiju i Ameriku.
Svakodnevno sam odlazio na moje ''tajno mesto'' pod izgovorom da učim. Roditelji nisu ništa sumnjali. Od svake prodaje sam imao 30% što je za jednog školarca bilo sasvim dovoljno. O, ribama da i ne pričam.

Jedva čekam prvi septembar. Znanje je ipak znanje.

- Šta je bilo pičke, a? Ćutimo?

Citat iz legendarnog klipa na jutjubu. Koristi se kada se nađemo u nezgodnoj situaciji i da bi se spasili pokušavamo da okrenemo na sprdnju. Pošto ne pali uvjek, korisno je imati plan B.
Može se ubaciti i ''propaganda'' radi pojačavanja efekta.

Ovom definicijom se kratko i jasno opisuje veza "nafurane male" i klasične papuče...

Teški davitelj. Osoba koja smara na kub. Lomi svojom pričom i gestikulacijom a dobro raspoloženje i kvalitetnu zabavu pretvara u opelo(ili nešto još gore, ne mogu sada da se setim ničega). Bolje da te olimpijski prvak u rvanju uhvati "u kragnu" nego ostaneš sam sa Taškom neko vreme a sačuvaj Bože da živiš sa jednim. Ne mora biti muškog roda, jebite se borci za ženska prava(kurac da kažem borkinje!).

Ako je potrebno navesti, naziv je dobijen po slavnom Tašku Načiću, bardu domaće kinematografije, i njegovom najpoznatijom ulogom(čovek je glumio u zilion filmova i serija tako da je ovo subjektivno mišljenje) u filmu "Davitelj protiv davitelja".

Jebi ga. Već je prošlo godinu i šest mjeseci od kako me je iz kreveta podigla muzika iz filma „godfather“ , od kako sam otvorio oči i svoje rožnjače susreo sa svjetlosnim snopovima koji su se probijali kroz kafene roletne na mom prozoru. Već je prošlo godinu i šest mjeseci od kako sam se dogegao do kupatila u tačno 7:00 h izjutra , obraze polio vodom , vratio se nazad u sobu i obukao prvu trenerku na koju sam naišao.Već je prošlo jebenih godinu i šest mjeseci od kako sam sluške nabio u uši i tog jebenog prvog septembra krenuo u tu jebenu trospratnu građevinu...
Iskreno , čitava ta priča , čitava ta graja mi se šetala po Đokoviću. Nisam mogao da izdržim , al’ ubrzo je sve postalo drugačije. Trides’ četri debila , jedanaes’ grupica. Sjednem u prvu klupu na koju naiđem , slušam i trpim. Engleski , matematika.. Retardi se ređaju , dolaze jedan po jedan. Jednostavno ne bih znao kako da izdržim da nije bilo njih. Jeste , njih. Njih koji su mi pomogli da od trides’ četri oduzmem dva i broju jedanaest dodam još jedan. Njih.

Kao i u svakoj dolini slijepih jednooki bijaše car , car kog u početku nisam prećerano obožavao jerbo sam i ja izgleda bio takav , slijep. Taj isti car mi je pomogao da otvorim oči. Taj isti car me je naučio da se smješkam kad čujem retardiranu priču tardosa oko mene i taj isti car mi je postao jedna od najgotivnijih osoba u toj trivijalnoj zajednici govana koju neki sad nazivaju II-2.
No , ćoravi vladar nije bio jedina osoba u ćeliji koju sam gotivio , bijaše tu još jedna , doduše manje gotivna ali ne manje voljena osoba u ćeliji sa petanest klupa i čet’ri prozora.Još jedna osoba koju sam još više volio od ćoravog gospodara.

Zajedno nam je jebeno bilo super. Kažem „Bilo“ jer više ne može da bude , prošlo je tačno godinu i šest mjeseci od kako nas je majka sudbina strpala u isti kavez , i tačno dva dana od kako mogu slobodno da upotrebljavam izraz „bilo je“.

Svaki vladar i pastriri njegovi imaše svoju knjigu , svoju bibliju , mi smo svoju nazivali kratko i jasno „Dnevnik Ane Skank“ , naš dnevnik. Zajebana bijaše ova knjiga , u početku mala a zatim i u A4 formatu sa tvrdim koricama. Ja sam bio ponosni spisatelj šereno ukoričene knjige , znači ja sam imao čast da izazovem osmjehe na licu „njih“. Eh , da mi je da nikad nisam krenuo da pišem. Kako svi ljudi imaju jebene probleme , i prejebene uzroke njihove nervoze imao sam ih i ja.Vidno iznerviran jednog dana uzeh atlasovu olovku u ruke i napisah sedam jebenih rečenica , sedam rečenica u našoj bibliji koje tuku predhodnih 8.000 , sedam rečenica koje nisam trebao da napišem i sedam rečenica koje sad znam napamet. Jebenih sedam.

**

Eto , prošlo je tačno godinu i šest mjeseci od kako sam se probudio uz zvuke „godfathera“ , obukao trenerku , stavio slušalice u uši i krenuo ka Beranskoj Gimnaziji. A tačno šest mjeseci od kako sam krenuo da pišem Dnevnik Ane Skank koji trenutno gledam kako izgara. Stranice dnevnika postaju crne u zagrljaju crvenih plamenova , u crvenim plamenovima vidim osmjehe , priče i fore koje kao da i nisu ispričane. Sve je izgubilo smisao. No dobro , možda u zajednici govana
ima još „njih“ .Od pamtivjeka vuci kolju jaganjce , pa ipak je na svijetu više jaganjaca nego vukova. Ko zna , možda u ćeliji ima još „njih“ , sivih vukova samotnjaka koji sa slušalicama u ušima sami grade svoju sreću. Jer ipak , čovjek je srećan onoliko koliko želi da bude , a ta jebena trospratna građevina nije jedina građevina prema kojoj ću koračati.Niti je bila , niti će biti.
Ljudi prolaze i odlaze , biće još jednookih vladara i njihovih pastira.I list padne kad požuti , mada njegovo mjesto kratko ostaje prazno.