Reci kojima smo se ubijali kada smo bili mali.
"ta-ta-ta, ubio sam te!"
"e nisi ja sam tebe prvi!"
"e nisi tvoj metak me je promasio"
Život? Je l' se to jede?
Postoje oprezni ljudi koji na sve misle, koji sve predviđaju. Ipak, stalno upadaju u klopke jer računajući na poteškoće, stvaraju iste. Život je i unutrašnji i spoljašnji. Bez obzira na neraskidive korelacije između te dve manifestacije, postoje i mnoge specifčnosti. Dok se sa unutrašnjim borimo sami (čast psiholozima koji naplaćuju 50 evra sat mamu im jebem), spoljašnje traže malo više. Puno je "metaka i šrapnela" koji pogađaju. Ljudska duša je na neke imuna, dok za dosta nije. I tako, dok većina nabavi "fuck off" stajling pancira i krene da se bori sa životnim nedaćama kako zna i (ne)ume, postoje homo sapiensi koji pribegavaju insektoidno-vodozemačko-sisarskim trikovima te se ukopavaju - u zemlji je spas. Često idu toliko duboko da više nikad i ne izađu.
Rovovska borba je borba bez pomicanja - borba bez borbe. Uđeš u rov, pripališ cigaretu i ne proviruješ. Nekad baciš neku bombu, opleteš kratak rafal - većinom šutiš, osluškuješ i igraš karte. Možeš da čekaš, ili da kreneš. Doduše kad izađeš, čeka te metak ili preplašeni protivnik koji beži.
Život je ulaznica. Rov je samo jedna od mogućnosti, i to loših. Nema garancija!
Dok živiš, budi živ!
Zarobljen je devedeset druge u Orašju. Uhvaćen je u firmi dok je radio. Većina njegovih sunarodnika je već bila pobegla, ali on nije hteo....
Još uvek se osećao smrad spaljenog mesa dok je bio mučen gašenjem cigareta. Modorg lica, prebijenih rebara, napuklih prstiju, pokušavao je da ustane i lizne vlažan zid - vode nije pio danima. Odjednom ga ja zaslepila svetlost. Ipak, jasno se nazirala silueta, silueta sinoćnjeg kasapina. Bojao se da je došao spas u vidu metka, ili noža - šta god!
- Ustaj izdajnička kukavico!
Ćutao je i nije se pomerao. Usledio je udarac nogom u pleksus i jak trzaj za ruku. Vukao ga je.
- Danas kopaš rovove. Nek te ubiju tvoji, hahahaha!
Prevezen je kamionom bez cerade do komande. Odatle je išao peške sa još par sličnih. Vojnici koje je sretao su mu dobacivali da je izdajnik, kukavica, pretili su mu.
- Evo ti ašov! Kopaćeš tamo!
Krenuo je, sagnut! Tvrda zemlja se nije dala. Sa druge strane su zapucali. Još više se sagnuo, udahnuo duboko i zapeo jače. Rov mu je bio spas, činilo se. Divljački je zarivao ašov u dijamantsko tvrdu ilovaču. Zastao je na momenat. Da li da beži? Pogodiće ga? Krenuće par koraka i skinuće ga? Tada je odustao od par sigurnih koraka slobode i zapeo još snažnije do boli u skršenom telu. Rov mu je bio smisao tada.
Kasnije te večeri od zadobijenih rana je izdahnuo.
Tu je, ispred tebe, ti nestrpljivo čekaš, crno-žuta rđava rampa od skoro tri metra ti blokira prolaz, a leva strana zjapi nezaštićena, izaziva, kao da te poziva da spustiš ručnu, ubaciš u prvu i napraviš mali slalom među dotrajalom železničkom imovinom. Duboko u sebi znaš da je Srebrni metak na oko pola milje od tebe i da se možeš rikvercom sa samo jednim retrovizorom provozati kroz te prepreke, dvaput. Ali šta ako su baš danas poslali brzi voz, šta ako tvoja verna Florida zataji na sred koloseka, šta ako iza čoška vrebaju sa radarom pa te savataju zbog kršenja bezbednosti, vožnje bez zimskih guma, pp aparata i sa određenim promilom jer si morao nazdraviti sa stricem pre polaska? Ako ostaneš, nemaš šta da izgubiš, ali ni da dobiješ. Ako kreneš, možeš nešto da dobiješ, ali i mnogo više da izgubiš. Sve je na tebi, kreni ili ostani tu gde jesi.
- Zvao me deda juče da mu pomognem oko onog njegovog penzionerskog udruženja. Skupljali neke pare za drva, ugalj i kao ja sam završio ekonomsku školu pa da sve to presložim, prebrojim i zapišem. Reko OK, to je neka sića, završimo to za dva'es minuta. A kad je otvorio sef, nisam mogao verovati, buntovi love, sve od 500 dinara i crvene. Na kraju kad sam završio bilo skoro dva miliona i gledam ti ja onaj jedan špil ovih zelenih, gledam i gledam. Pomislim, ko da će neko od ovih matoraca i primetiti da fali 50 'iljada, optužiće Alchajmera.
- I? Jesi uzeo?
- Ma nisam, nisam mogao. A i kakve sam sreće, garant bi me provalili i završio bi u ćeliji sa nekim crncem košarkašem silovateljem maloletnica.
--------------------------------------------------------------------------------------------------
- Znaš da je moj šef otišao službeno nedelju dana u Austriju?
- Znam, pričao si da konačno odmarate. Što?
- E, prekjuče svi odoše u 12, jedino ja ostao malo duže da sredim neke papire kad naiđe njegova žena. Znaš kakva je, UH! Kao treba joj pomoći s televizorom i nekim sranjima, da ja to ispomeram pa da može sve obrisati. Reko može, nije problem, kaže ona prvo će skuvati kaficu i tako ja na kraju nisam ništa ni uradio, mislim što se tiče tih televizora.
- Ti si lud! Ako sazna, osta ti bez posla dok si reko keks.
- Boli me kurac. Tri godine sam bio nezaposlen, mogu opet još toliko. Važno da večeras opet idem pomerati te televizore.
Izraz šmekerstva u osnovnoj školi, al' dok si kod učitelja ili učiteljice. Dobro, nisu baš cipele, išao sam u školu posle Tita, pa smo mogli da ganjamo patike, opaaa! Eto vam, matori. Morali da furaju cipele, one partizanke, kožni đon, kožna postava i one od kože... pa se posle pitaju što starijima uglavnom iskaču čukljevi i kojekakvi kurci po nogama, da prostite. No, da se vratim na temu cipela. Sećam se, beše to pre rata, prvi razred bejah. Dobijem ti ja neke patike sa moćnim rendžerom, sećam se, beše onaj Crveni rendžer, a one šatro Adidas. Važi! To je bilo jebeno vreme, valjda ćale menjao peglu ili sokovnik na granici za par patika. Al' bile su strava. Ceo razred me je gledao kao baju. Tada smo furali svakakve patike, uglavnom su bile nekih mentolskih oblika i boja, sećam se, Ribok je tada radio neku reklamu sa Mek-om, neki pomfrit beše u igri, ali dobro. Rasli smo u čudna vremena, tako da čudne patike su deo prateće opreme. Uglavnom, svi smo gotivili da dobijemo nove. Znalo se, nove tike na početku polugodišta, pa se ti jebi ako ih pocepaš na prvom fizičkom. Čak sam se sa drugarom menjao na rekreativnoj na Kopu, on meni neku Diadoru sa flu-zelenim znakom, a ja njemu Crvenog rendžera. Posle smo obojica dobili batine od roditelja, pa opet u svoje stare patike. Dobar je bio taj Rendžer.
Pevac koga nisu proslavile njegove pesme nego film.
To je film "Do koske", i cuvena upotreba pesme: "Crna zeno" kao dobro oslikavanje mucenja Kovaca:"Ti uzivas dok ja placem, placem i tugujem, aaaaaaaa, placem i tugujem."
Mada bio je on poznat i pre toga. Terorisao je publiku na ZAM-u sa svojim spotom za "Gori more", dok je pesma bila nezaobilazan faktor po tadasnjim sedeljkama.
Svaka pesma mu je izrazito paljevinska, pored navedenih, tu su i pesme "Metak", "Ona je prica zivota moga" , "Podocnjaci" i "Ko na grani jabuka" sa Cecom (posto je ona merilo uspeha kod nas, moglo bi se reci da je covek uspeo).
Onda je pao u zaborav. Naravno iza svakog uspesnog muskarca stoji i jednako uspesna zena, pa ga je i ona vratila u mejnstrim. I to svalerisanjem sa Acom Lukasom. Zeljko se ubedacio, napravio novi album (Ovo je mali grad) samo da bi doso kod Peje u goste i tamo zajedno sa njim suptilno, gospodski i dzentlmenski pre svake pesme prozivao svoju bivsu.
Klasican primer da nema lose reklame.
Jako su trazene njegove pesme kad se komsiluk skupi na svinjokolj
Gori sporet, tope se slanine!
Trejd mark devedesetih, u ratnim godinama i neposredno posle rata kad vlada bezakonje i kad su svi naoružani do zuba. Kafane koje po pravilu odnesu više života od crne tačke na putevima.
Ugostiteljski objekat koji se tako ne zove, već mu ime daju zbog čestih oružanih obračuna u kojima meci sijevaju kao u gorepomenutom gradu na početku rata u bivšoj Jugi. Rijetko koji grad se u to doba mogao pohvaliti da nema bar jedno ovakvo mjesto.
Preko dana je to mirni kutak, nerijetko sa baštom okrenutom prema glavnoj ulici, gdje se skupljaju žestoki momci i lokalne sponzoruše kako bi popili kafu i bili viđeni. Problem nastaje kada padne noć. Nabijeni u uzani prostor (pošto je za baštu hladno) i urađeni lošim alkoholom, klanovi od 5-6 članova počinju da gledaju poprijeko jedni druge. Dovoljno je očešati ramenom nekog od njih dok pokušavaš da se probiješ do šanka i obračun kod O.K. korala može da počne.
Na ferku pesnajama zaboravi. Ta niko neće da prlja ruke, nego gospodski, metak u cijev, utoku za pojas - i spreman si za izlazak. Ček', treba ti još nešto...
- E, baš mi je drago što si došao! Nismo se vidjeli - koliko? Šest godina?
- Tačno toliko! Jebeni rat. Zaboraviš da imaš rođaka.
- Spremi se, vodim te večeras malo u život u ovu moju selendru.
- Može, al' ja ću ti reći gdje ćemo. Idući od autobuske prema tebi, prošao sam pored nekog kafića, mislim da se zove "Martini". E, tamo večeras idemo!
- "Martini"... Dugo vremena nisam čuo da ga neko tako zove.
- A, kako ga zovu?
- Kafe bar "Vukovar". Što moramo baš tamo?
- Kak'ih sam treba vidio danas... Plavuše, gore bodi, dole minić, sijeva noga k'o nova mistrija. Idemo tamo, pa kud puklo da puklo.
- Da, puklo... Dobro, ići ćemo u "Vukovar", ali prvo ovo obuci.
- Šta ti je to?
- Košulja od kevlara.
Izraz koji se najcesce moze cuti na sportskim dogadjajima. Uglavnom sluzi da omalovazi dobrog igraca iz protivnicke ekipe.
Lik A: E buraz veceras igramo termin protiv onih likova iz bloka. Nisu losi, al imaju malog Jocu, ubija kako igra, brz kao metak.
Lik B: Ma koji ON! Nece prdnuti pored mene, ne zajebavaj.
izvorno, mladić koji za božić dolazi u kuću, rano i zapaljuje vatru uz, naravno, novčanu nadoknadu. Danas je to u pitanju matori ciga, sa buljukom dece koji pokušava da ti proda smrdljive čestitke za neku kintu i još se ljuti kad mu daš samo mandarinu.
Ciga Karmilojko kuca na vrata i recituje
-A bre gazda živ ti deca i familija, daj koji dinar...
i zasstaje kada mu dotični proturi cevku malokalibarke i pita ga-o'š metak
Ciga odlazi zadovoljan samo svojim životom.
Žargonski naziv za sportski auto.
Renault Clio Williams. Izgleda kao Reno Klio, ali je u stvari Vilijams iz formule jedan. Lak, a ide kao metak. Ko se u ovome vozio zna šta je pravi sportak.
Nadrogirati se k'o gonzo novinar. Izjaviti saučešće svojoj majci. Dat' otkaz duhovnom higijeničaru svog života, te krenuti u odiseju destruktivnosti pod vodstvom Lucifera na kreku. Prvom migrenom, svoj film na platnu čovječanstva si pogodio lopticom za paint ball napunjenom LSD-om doktora Hofmana. Naravno, nikad pravi metak, jer mi vodimo ljubav, ne rat. MESEDŽ!
Dok ti rubove uma reže crnilio sumraka idola, protok misli ti se zaustavio na 3%, tako da u momentima trezvenosti možeš samo ispustiti 101 jauk zbog želučane kiseline. Kao i kod flaše Vinjaka, gdje se u vrtlogu alkohola slika glubi i svaki dan postaje Dan Mrmota, tako pod maljem opijata, stvoriš perpetum mobile svoje genijalnosti, i pedofilsko sunce iz teletabisa se spusti i ti zaspiš.
Nadrobljenost ti dadne suptilni signal da je vrijeme za umetnost dokolice, and you let her go.. Nadam se da je sad nabacano i nerazumljivo, jer nadrobljenost je jama bolikurca gdje granice ne postoje.
Svaki lokalni kraj ima bar jednog, ako ne i vise njih koji se jure po istom tom kraju.
Glavne fizicke osobine- napucani, sto veca ledja i biceps. Noge normalne jer nisu vazne jednom lokalnom krimosu, on nikada ne bezi.
Glavne psihicke osobine- dovoljno je reci umesto mozga kajgana
Stajling- uska majcica, kajla(ranije je bila izbacena, a danas su i oni shvatili da je prilicno seljacki, pa su evoluirali i sad se nazire ispod majcice), i tetovaza(nikako bez tetovaze)
Prevozno sredstvo- Najcesce Veliki Dzip, ili neki brzi dvosed, jer su oni mnogo jaki ili mnogo brzi(vecina njih vise voli da su jaki)
Omiljena boja- CRNA(odaju pocast onima koji ce im se naci na putu)
Idoli: Arkan, Al Kapone, Bugarski i Ruski Gangsteri od kojih su pokupili styling.
Najposecenije mesto jednog krimosa- zatvor
Zivotni vek- u proseku do 30 god(ovaj prosek vade oni koji su u zatvoru)
Najcesci uzrok smrti- od strane drugog lokalnog krimosa i to u sacekusi na jedan od sledecih nacina: metak u vugla, bomba ispod kola ili u stanu...
Ono u čemu pokušavaš da živiš dok te život ne išamara.
Žena i sin u sobi. Muž silazi sa tavana vukući nešto veliko. Žena se okreće:
- Jao, kakav lep kofer... kožni. Otkud nam to?
Muž spusti kofer na sto i othukne:
- Nije kožni: samo presovan karton sa mustrom krokodila. Pa lakiran. Znam kad ga je ćale lakirao, bio sam mali ali se sećam...
Žena se približava koferu. Sin podiže glavu. Ima 12 godina. Žena kuhinjskom krpom briše ruke:
- Hoćeš da ga otvoriš?
Muž gleda ženu, gleda kofer, gleda sina. Mali mu namigne. I muž škljocne zaponcima.
- Ju, šta je to unutra?!
Muž zna; samo klima glavom i vadi totalno žutu Politiku. Kofer je pun starih novina. Razvija naslovnu stranu sa ogromnom slikom nekih nasmejanih mladih ljudi. Čita:
- Dvanaesti april 1948...
Ženi se otima uzdah:
- Pa to je pre našeg rođenja...
Muž klima glavom, dok se sin primiče, zainteresovan. Muž nastavlja da čita:
- "Naslov: Počela izgradnja Novog Beograda! Podnaslov: Izgradićemo bolji svet!"
Ženi počinje da suzi oko. Sin iskreće novine ka sebi i pokušava da prepozna gde je fotografija napravljena, pa on svaki dan tera bicikl i skejt po Novaku, tu je rođen. Ne uspeva ništa da prepozna, svud je samo pesak. Muž spušta novine na sto:
- Ćale je tamo baš rintao, sećam se tih priča...
Žena se okreće i pravi se da meša jelo na šporetu.
- Tja, bolji svet, kaže muž.
Sin nikako da prepozna pejzaž. A tako bi to voleo.
..........................
- Bleksi, video sam juče Mariju u parku. Mislim da se grlila sa onim plavim, sa četvrte godine...
- Raskinuli smo, Marija i ja. Prekjuče...
- Pa nakjuče si mi pričao da se mnogo gotivite, ono, kao, da je rekla kako po prvi put razmišlja o uređenju stana, spominjao si neke zavese koje je videla...
- Prekjuče bilo, Duksi... a onda smo se probudili.
Nemači muda. Oni koji ćute i klimaju glavom. Na svaku uvredu, udarac ili nepravdu jedina reakcija je podizanje jabučice. Njihova životna filozofija je: Pogledaj u zemlju, pljuni sebe u sebi, i trpi dok ne umreš.
Na višim nivoima objekat gutanja se mijenja. Gutaju se uvrede, šamari, piju se batine, jedu se tuđa govna... Sve dok se ne nakupi veća količina unesenog materijala. Tada se obično proguta metak, sopstvenom rukom ispaljen.
Stara narodna izreka koja u poslednjem trenutku obasjava tamu nedoumice i u većini slučajeva spašava ili samo rešava trenutnu situaciju.
Da nema nje, mnogo ljudi bi bilo nezaposleno a i mnogo stvari bi ostalo nedovršeno.
Metak u čelo nedoumicama i predrasudama.
Brisač liste primedbi.
Vođeni tom izrekom, mesari ne bi postali mesari, grobari ne bi postali grobari, odžačari ne bi skakali po krovovima i još mnogo njih ne bi uopšte radilo ono što radi.
Mnogo stvari ne bi bilo tamo gde jeste...
Da nema nje, hirovi bi preovladavali a broj umetnika.
Nekima služi i kao opravdanje za svoje postupke pred sudom sopstvene savesti jer ipak ni kanibali ne bi jeli meso pripadnika svoje vrste da to nije sve za ljude kao što ni lokal patriote ne bi branili svoju rupu u kojoj žive da to sve nije za ljude.
Mogao bih čak i ja da mrsim muda ovde još pola sata kucajući gluposti ali me mrzi jer uostalom, sve je to za ljude...
Mushkarci pushtaju zhene da prve prodju kroz (obichno) vrata iz nekoliko razloga, shto zavisi od mushkarca:
1. zato shto, za divno chudo, i jesu dzhentlmeni
2. zato shto se prave da su dzhentlmeni dok ne dobiju shta hoce (obichno je to sex)
3. zato shto zhele da zveraju u jabuchastu pozadinu dme ispred sebe
samo mi nije jasno, na primer, na divljem zapadu, da li je Dzho pushtao da dama proveri mozhe li se u salunu popiti i metak, ili je prvi ulazio...
Situacija iz šaha i života u kojoj možeš da biraš između života i dame.
-Konj sa B4 na A6 Šah-Šeh!
-Kralj sa c5 na d5(pa dobro nekako ću i bez dame).
-------------------
-Milovane, imam jedan metak u pištolju i ubiću tebe ili tvoju ženu, Šah-Šeh!
-Pa znaš kako ja sam mlađi.
Dilema koja spada u rang dilema da li je ispravno reci zasto ili zato.
-Brate, kako se pravilno kaze, jel' ili jer?
- Kaze se i jel i jer, zavisi sta hoces da kazes.
-Sto me jebes , sta sada da napisem ribi,a da ne ispadnem glup?
-Napisi joj oprostajno pismo i idi ubij se, ne stedi metak!!
Ručno naoružanje nedefinisanog porekla i nepoznatog konstruktora. Obično proizvod neke domaće radionice i priučenog majstora-ljubitelja oružja.
-Matori vidi što sam završio gvožđe. Do jaja, a?
-To je gvožđurija.
-Što?
-Pa ima 5 kila težine, stane jedan metak u njega, a ne znaš sa koje strane izleće. I ne upiri to u sebe!
-Pa u tebe sam uperio... valjda.
Borba alkoholom. Čaša za čašom, pa kom opanci, kom obojci. Udar za udarom za već napaćeni i oštećeni mozak, čim je pristao na takvu vrstu razonode.
- Oooo, striko, stigao si?
- Stigao, strikovo, ne šćaše me metak...
- Ok, junak si ratne sreće. Još da vidimo jesi li naučio da piješ?
- A neće ga striko u ćuskijanje više, grđe mi je ono zadnje bilo nego kontuzija od granate.
Rečenica koja ima ubitačne posljedice na zrelije momke koji još uvijek dane provode po kafićima, a noćima se opijaju po istim. Ovu rečenicu ni po koju cijenu ne vole čuti jer im dodje kao hladan tuš nakon čega postaju svjesni da je njihovo vrijeme davno prošlo.
- Ala, vidi ove, dobra je ko metak...Kakvu samo guzu ima! Šta bih joj sve radio...
- Ček, ček... Pa, znaš li ti čija je to kćerka? To je mala od onog što je s nama služio vojsku, onog Miletića...
