Obilaženje kafana u kojima rade isključivo konobarice, na nivou jedne manje opštine. Nema smisla ako se obilaze kafići u velikom gradu, što zbog njihovog velikog broja pa se ne može obići za veče, a I mora se potrefiti neki gdje je jedna dobra konobarica, pa se izgubi draž za traganjem. Ovako između dva zla biraš manje, I nadaš se boljem u idućoj kafani. I tako to krene , negdje pred veče, otisne se odabrana ekipa na putešestvije. Vođeni glasinama, uđeš u prvu kafanu koja liči na gubavca, što visi to I otpada, fali komad zida, okrajak šanka, I nogar od stola.Gazda ne da ture da mu je posljednaj.Ali zato kod konobarice preliva ko da su je pravili NS seme I pančevačka azotara. Drmneš tu dvije tri, nisi ni ti zagrizo da je muvaš a I njoj je tek počela smjena pa logično, nećeš jebati. Nećeš jebati ni ovako ni onako, nigdje, zato svi idu na turneje ali je konkurencija jaka pa samo rijetki uspiju piti do kraja smjene I biti u stanju da mogu jebati. Ideš u drugu kafanu, bolje su konobarice, čuo si tako. Samo nisi kontao da je tu sjedište drvne industrije. Ali za konobarice su bili u pravu, dobre. Ostajete tu. Kafana pored puta, a ona dobre volje. Odlazi sa nekim šumarom u carske odaje, nakon nekoliko minuta izlaze, on ne može više stajati na nogama, a ona se ponaša kao da joj je trn up’o u oko pa ga izvadila I nonšalantno sjeda drugom u krilo, a trećem već šalje poljubac. Ljubomorni jebač započinje kavgu. To je rat klanova u drvnoj industriji, između sjekača I brentaša. Skontašmo da mi stojimo između dvije vatre ko radikali na b92. Sporazumjevamo se pogledom, a moj kum cijedi kroz zube ne pomjerajući usne, ko logoraš kad ga juri oberšturmfirer:”Ajmo , izginćemo”. Pokupimo se kod prvog razbijanja čaša, da nas ne pomješaju sa suprotnim taborom, I razgulimo. Idemo u iduću kafanu, sa vrata nas dočeka pičvajz, konobarica odvalila sisu ko bromzu ovna predvodnika pa krivi nekog baju što joj dobacuje, jebe mete ništa ne ostavlja kaže kako je bila na demonstracijama u Beogradu I murija je jurila da ce mu se krvi napiti,naruzi ga ko baba Sarova. Nema ni tu ništa, idemo dalje. U sledećoj se popičkale konobarice pa smo se ponadali da ćemo gledati tuču ženskinja ko u američkim filmovima, ali ništa ni od toga, bilo trijeznih, pa rastavili. Vakat kući. Sretne se tu svakojakih likova, seoskih pijanaca, normalnih likova, propalih I uspješnih studenata, sirovina I mekušaca, svi okupljeni oko nje, jedne, jedine, konobarice. Hvala im što postoje, ako ikad budem imao kafanu biće I konobarica.

Ono sto je vecina nas pretrpela usled sopstvene lenjosti, jer u izboru izmedju dobre, ali desetak minuta udaljene cevabdzinice, i kioska sumnjivog kvaliteta odmah iza coska, imali smo tendenciju da izaberemo potonje.

Stara narodna mudrost koja se odnosi na to da kada treba da pozajmiš nekome nešto on te kumi, moli, preklinje, uz obavezno:

"Vraćam tad i tad, samo da ovo i ono. Budi bez brige. Nećeš ni primetiti da si mi dao."

Da ne bi ispao pička, lepo daš čoveku to što ti traži, oslanjajući se na njegov obraz, tj. poštenje.
Ali, ne lezi vraže. Kada ti stvar koju si dao ustreba, pošto su svi rokovi za vraćanje probijeni, moraš da odeš kod osobe kojoj si stvar pozajmio, ne bi li uzeo nazad ono što ti pripada. Neretko se dogodi da je svar delimično ili znatno oštećena, a može da bude i potpuno neupotrebljiva.

Klipovi su u stvari smešni video zapisi koji su vrmenom, iz meni nepoznatih razloga, dobili naziv klipovi. Dele se u više grupa.

Tradicionalan običaj koji se održava neposredno nakon sahrane pokojnika, koji smo uspešno pretvorili u paganiju, skaradu, bogohuljenje..Naime, nekada u nedostatku automobila, rodbina je iz udaljenih mesta putovala i po nekoliko dana kako bi stigla na sahranu drage osobe. Shodno tome trebalo ih je nahraniti i lepo ugostiti (koliko je moguće) jer su putovali dugo, naporno i sigurno su gladni i žedni.
Danas medjutim, postoji verovanje da se za dušu pokojnika mora nešto pojesti, kako ova valda ne bi završila u paklu. Zato je linija koja graniči slave od daća postala jako tanka, i ogleda se u tome što se na slavi jedu supa i torta, a na daći čorba i štrudla..
Sve po redu! Kada posetioci daće ulaze u dvorište, prvo peru ruke u lavoru u koji je iz nekog razloga ubačen komad crepa (da pokojnik ne ode u pakao, ili ne daj Bože da se vrati kući).
E onda se čeka pop da očita očenaš, da gosti kažu neka mu je laka crna zemlja, i tu je kraj svakom razumu. Počinje se sa aperitivom za dušu (da ne ode u pakao) i o mora biti rakija. Onda kreću : bela čorba, sarma, pečenje pa štrudla (da pokojnik ne bi otišao u pakao), pa se dalje nastavlja sa dižestivima, obično alkoholnog porekla (da pokojnik..). Sve to vreme pokojnik neće biti spomenut ni po lepom ni po ružnom. Ako se neko i seti po koje anegdote iz života preminulog, ne uspeva da je kaže jer u besedu su uključene teme sa sahrane (sport, seoski radovi, lagani tračevi, vremenska prognoza, politika)..
Uglavnom, bitno je da ima svega i da nikome ne manjka (valda i zato da bi gazda pokazao da kuća nije siromašna i da je domaćin čovek). Kada se dobar deo gostiju dovoljno napije, kreće glasniji razgovor, u nekim situacijama malo fali i da neko zapeva, a dogodi se i to da se napije i pop (poražavajuća istina) i tada i sam kreće da se smeje i priča lakrdije sa ostalim prisutnima. Pojedini zgadjeni gosti moraju da ćute kako ne bi napravili skandal i rasterali ljude kući (jesi normalan, ovo je dedina daća, oteraćeš ga u pakao..). Kada gosti krenu kući, sa njima ni slučajno ne smeš da se pozdravljaš ili da ih ne daj Bože ispratiš do kola, makar to bila i braća iz inostranstva koju nećeš videti naredne tri godine. To je strašan greh! Po verovanjima, njih će zadesiti nesreća, njivu, stoku i živinu pošast, ti ćeš uvrediti i samog Boga (familiju i da ne pominjem), a pokojnik zbog toga može otići u pakao..

- Kretenu jedan bezočni! Pa šta radiš!? Čorba nije bila dovoljno kisela! Štrudla je ispala tvrda! Pečenje se ohladilo! Tata zbog pritiska nije mogao ništa za dušu da popije! Još se ti pozdravljaš i pratiš, a nisi ništa za dušu dedi ni pojeo! Jao majko mila, svi ćemo otići u pakao! Oprosti nam Bože grešnima!

Iliti biti odabrovan. Mnogi bi napravili grešku i pomislili da je ovo jednostavan lapsus, i najčešće bi bili u pravu, ali kada to nije slučaj, u pitanju je u potpunosti nova emocija.

Naime, odabrovanje je stanje uma nimalo slično veselju koje prati obradovanost nečim, a da opet, sa druge strane, ne predstavlja ni tugu, setu, niti ma kakav oblik negativnog raspoloženja. Lako bi se u stvari moglo reći da odabrovanje uopšte ne pripada spektru emocija koje inače doživljavamo kao odgovor na nešto. Odabrovanje je jednostavno nedostatak tog standardnog emotivnog odgovora, budistički zen, nirvana... ili pak enormna količina bola u kurcu koja se javlja nakon što čujemo informaciju koja nas ama baš ni u kom pogledu ne pogađa ili interesuje. Ponekad, u ekstremnim slučajevima, pri prolongiranoj izloženosti, data informacija budi u nama želju da pregrizemo najbliže stablo, po mogućnosti hrastovo, odnesemo ga do obližnjeg potoka/reke, i krenemo da pravimo svoju branu, jer nas eto, jednostavno, toliko boli kurac.

Rečenica koja nam govori o tome koliko su se ljudi otuđili, udaljili jedni od drugih, i povrh svega, koliko smo izgubili razumevanje za druge ljude i njihove probleme. A možda su ljudi uvek bili takvi.

Kraljica među predrasudama, ilustracija izvođenja zaključaka na osnovu svega nekoliko činjenica koje o nekome "znamo". Kod osobe kojoj je upućena, često izazove erupciju besa.

"Ma kome je lako, pi*ka ti materina, ti si se naš'o da mi pričaš!" Nekad kažem, nekad samo pomislim.

Univerzalno zanimanje, za sve one koji ne znaju šta da rade od sebe. Iskustvo i znanje nisu potrebni. Dovoljan vam je fanatizam dok budete branili svoje stavove i slobodno možete sebe da svrstate među umjetnike. Čast izuzecima, ne pokušavam poreći da umjetnost i dalje živi, bez obzira koliko su pravi umjetnici desetkovani i koliko brzo gube utrku u produktivitetu od strane kvaziumjetnika.

DEMOKRATSKA STRANKINJA

Cura iz stare građanske, beogradske porodice (bez obzira što živi u Nišu, recimo) čiji je jedan deda pre rata posedovao polovinu svega, a drugi deda drugu polovinu. Ipak, ona shvata da su se vremena promenila. Da Srbija treba da bude modernija. Ona traži muškarca koji ima svoje mišljenje i čvrst stav, i koji je spreman da ga menja u zavisnosti od situacije i pravcu duvanja vetra. Ona je lepa, fina i zaljubljena. Ne u tebe, doduše, već u predsednika stranke. Pre toga je bila zaljubljena u predhodnog predsednika stranke. Treba da joj objasniš da se i ti, na prihvatljiv način, diviš lepoti predsednika stranke i da možete zajedno da ga pratite po Srbiji, i uživate u njegovoj pojavi i veštini da govori nekoliko sati , a da ne iznese nijedan konkretan stav.

RADIKALKA

Sviđa ti se radikalka? Pa, dobro... Ima ljudi koje pali da ih nego gazi štiklom, ima onih koji vole kožu i gumu... Nisam ja tu da sudim. Ako želiš da je, kao slučajno, sretneš, ne propuštaj gužvu u busu, na pijaci, niti naučne skupove u Sava centru (sledeći je na temu "Vojislav Šešelj protiv smrdljivih kurvinih sinova - govnara, a u borbi za istinu"). Radikalka voli sve što je narodsko (a pogotovo narocko). Lakše malo sa sapunom, a oštrije sa rakijom. Ubedi je da si njen princ u narandžastom "stojadinu" iz 1979. sa kojim će jedne nedeljie ići kod njenih, a druge kod tvojih na selo. Reci joj da maštaš o petoro dece koja možda neće biti stalno sita, ali će biti nacionalno svesna. Zamišljaš vaš radikalski stan. Jednosoban, sa drap tapetama, i stalnim mirisom domaće kuhinje.

KOŠTUNIČARKA

Ovako stoje stvari, DSS cura mašta o gotovo istim stvarima kao i Radikalka, a razlikuju se po tome što je Koštuničarka završila neki fakultet (istoriju, recimo). Put do njenog srca vodi preko njenog duhovnika. Dakle, prvo moraš da se dopadneš njenom svešteniku. Ona ništa neće uraditi na svoju ruku dok se ne konsultuje sa popom. E sad, bitno je ne naleteti na popa kome se dopadaju osmogodišnji dečaci, jer tu nemaš prođu. Ako si i to sredio, ostaje ti samo još jedna "kvaka 22" - DSS ženu može da privuče samo muškarac koji ne misli na žene, nego je posvećen nacionalnom i duhovnom. Čim ti nju muvaš, biće da si nekakav komunista, ili liberal u duši, a takav joj ne treba. Pročitaj nešto od Bećkovića, on zna kako se to sređuje...

VUKOVKA

Iako se SPO promenio do neprepoznatljivosti, cure članovi to ne priznaju i ne odobravaju. One traže ravnogorca sa dugim stažom. Nekoga ko poviše od Valjeva roštilja i šenluči od 1990. i čiji je deda isto to radio tokom Drugog sv. rata na tom istom svetom mestu. Da bi stekao njene simpatije, moraš da nabaviš izuzetno skup komad hardwarea. Treba ti "Draškovićizator". SPOpadija jednostavno pada u trans kada čuje glas svog lidera. Draškovićizator se priključi na mikrofon i sve što izgovoriš on spušta 2 oktave niže, pretvara automatski u deseterac, a savremene izraze zamenjuje arhaizmima koje ni najstariji sveštenici SPC ne poznaju. Opcija prevođenja na engleski priča je za sebe.

CURA IZ DRUGE SRBIJE

Pred sobom imaš šetačicu, udaračicu (u šerpe i poklopce, nažalost) i nezadovoljnicu opšte prakse. Bila je u DS-u, bila je u GSS-u, ali sada je našla svoj pravi politički dom. Shvatila je ono što i tebi treba da bude jasno, ako želiš da je smuvaš. Ona svim svojim bićem voli i želi Čedomira Jovanovića, i jedini način da je imaš je da budeš Čedomir Jovanović, lično i personalno. Možeš da gostuješ u "Peščaniku" svake nedelje, možeš imati najviše postova na web forumu B92... sve je to lepo, i ona će misliti da si cool i ok ali dok god nisi Č. Jovanović nećeš osvojiti njeno srce i dušu. Moraćeš da se zadovoljiš samo telom, što uopšte nije utešna nagrada, jer u ovoj pratiji imaju vrhunske kadrove po ovom pitanju. Srećno.

G17 + PROVIZIJA

Ona je i DSS i DS i SPO i leva i desna i sve što treba. Za kintu, naravno...

Najljigavija od svih meteoroloških pojava, rosulja je vrsta padavina za koju do skoro nisam verovao da ima svoje posebno ime. Vodi se kao kiša, mada je toliko sitna da njene kapi često lete uvis i u stranu i na najlakšem povetracu, minutima tražeći najlakši put da se zalepe za lice i kosu pa je stoga ljudi često mešaju sa maglom. Magla, međutim nije, jer kapi rosulje, posle potucanja po donjim slojevima atmosfere ipak na kraju nađu svoj put do tla. Bedan izdanak teških kasnojesenjih oblaka od kog nema adekvatne odbrane. Sranje od kog nećeš ni pokisnuti, niti se prehladiti, često ni noge nećeš skvasiti, ali od koga ćeš imati osećaj kao da si se valjao po škotskom tresetištu.

Nenadjebivo. Ostavlja takav utisak da ti ništa ne preostaje no da se oduševljavaš istim. Jednostavno, ističe se nad svim ostalim.

Izmučeno čeljade koje živi život teži od onog glavne junakinje meksičke sapunice koja je davno ostavljena od strane majke i koja vlaži na svog Hose Armanda zbog kojeg često pušta suze od kojih se može načiniti omanja poplava u Semberiji. Njena kobna sudba dovela ju je do soba bogatih vlasnika hotela u kojima čisti usranu i upišanu posteljinu starijih gostiju, istresa tepihe i ćebad, te glanca kupatilo k'o vojnik kažnjen zbog bijega iz vojske, jerbo je poželio omrsiti brk kod kakve 'oćne radodajke. Njene stalno nakvašene ruke poprimile su smežurani izgled, pa nalikuju na komad klasure što je krava izžvaka na pašnjacima Majevice, ali zato ima stas kakav ni Brena nije imala u svoje vrijeme, jerbo posjeduje dojke koje se u kimoni talasaju frekvencijom od 50 herca kada vikendom prođe kroz selo na vilama od traktora u haljini koju vjetar podiže i otkriva savršenstvo ispod nje.
Odmalena je naviknuta na teške uslove života. Njen otac je poznati seoski lola koji je u svoje vrijeme znao ispoštovati pešes spremnih Čehinja, ima JNA tetovažu na ruci, ljušti rakiju ispred seoske zadruge, ima IMT traktor i plugove, te vrijednim radom zarađuje pare kod lokalnih budžovana orajući im njive i sijući žito i pšenicu, kako bi mogao da prehrani svoju porodicu. Majka joj je stari tip žene koja preko dana okopava njivu i bere bamju koju navečer naniže na konac i proda petkom na pijaci, a pite koje ona razvija u duboku četeresdvojku tepsiju zaštitini su simbol njene persone. Jedinica je kod roditelja, te je tako osuđena na traženje posla, jer pare koje stižu u kućni budžet dovoljne su samo za osnovne životne namirnice.
Njen gazda je često u svađi sa ženom, te u dromfuljama traži utjehu i smirenje pripijajući glavu uz njihove dojke i straobalno arčenje rča do zore. Naviknut na takav život, nerijetko pokušava nabasati i na sobaricu, jerbo je uvidio njenu rumenu dojku koja, dok sagnuta usisava podove, ispadne iz grudnjaka tako olako da je ni grudnjak načinjen od nanotuba na masačuseckom univerzitetu ne može zadržati, a duge nauljene noge sijaju k'o farovi od Fapa. I tako, gurajući sve svoje probleme pod tepih, naša junakinja sanja da jednog dana naiđe njen princ na bijelom konju (čitaj Mercedesu), koji će u njoj naći svog životnog saputnika i koju će odvesti na krstarenje po Mediteranu, ali ispred toga je trnovit put koji mora preći ne bi li dostigla svoje ciljeve.

Poštovaoci Boba Dilana. Ili uzdržani cenjači Dejvid Bouvija. Pristojni dopuštači stvaralštva Pola Makartnija. Obožavaoci Ele Ficdžerald. U najboljem slučaju nisu slušali ali poštuju.
Čim neka ovako suviše poznata legenda, toliko suviše da je često nedoslušana osim dve pesme sa reklama, čim dakle ovako neki ugaoni kamen svetske kulture odapne ili ga rehabilituju nekim filmom, nagradom, matijom bećkovićem ili egzitom; odmah se, kao propratna pojava, stvore i verni komentatori rada i dela, pratioci i poštovaoci, izmile svuda okolo znalci, stručnjaci, odani poklonici i Teofil Pančić.
Udaraju pokvareno na sujetu prosečnoga građanina koji se zapita stani bre kako i kad stigoše svi oni da sve to preslušaju i kad su slušali tolko Edit Pjaf malo vrapče malo rambo, i dal je moguće da Teofilu Pančiću ni ovaj tristan cara nije promakao nezapaženo i da je baš odrastao na Čuburi slušajući ploče i Šabana Bajramovića. I kako niko nije odrastao na Sinanu nego uvek na kul Ciganinu. Ako nije kul Ciganin onda je Rumun ali isto kul Kusturičin učenik drug i mentor čuveni Moldovan sestre, Antiglobalista.
E čitao sam, Teofile, Jukia Mišimu, mnogo dobro; znam sine, ja sam odrastao na tome imam i autogram na stripovima o Zagoru, Bob Dilanu i Milanu Kašaninu a imam i original ratove zvezda figurice. Ja sam ti, znaš, jedan veliki poštovalac i znalac svega i kad god umre Bob Dilan ponovo ja ću da pričam o njemu na Rtsu el ti to jasno? A posle i na B92 i na Hrtu i na Palmi plus jer sam sve pratio i sve znam i ajde pitaj me nešto sve znam.

Veliki Mokri Lug. Mesto na tromeđi Malog Mokrog Luga, Kaluđerice i Medaka. Mesto koje nije specifično ni po čemu, postojalo je samo na karti i to onoj u razmeri 1: 20 000 000. Kuće u ovom malom habitatu bejahu gusto zbijene, kao da su grejale jedna drugu, što je vrlo išlo na kurac stanarima.
Šume i livade okruživale su ovo pitomo stanište nastalo ni iz čega, očajničkim potezima ljudi koji nisu imali krov nad glavom. Bilo kako bilo, žitelji ovog malog i mirnog mrsta nisu bili spremni da osete iskonski strah, ali su ga i te kako osetili!
Na televiziji je prikazan leš nove žrtve u njihovom kraju. Bio je to krvav prizor koji je ledio krv u žilama. Pritisak strave bio je ogroman. Dovoljno je bilo samo otvoriti prozor i smrt bi ušla u kuću.
Mesto poslednjeg masakra bilo je Vinjage, koje je nakon ovog čina dobilo slikovito ime "Krvavo Vinjage". Krv je bila po svuda. U vazduhu se osećao miris oporog ludila. Ljudi su naoko bili mirni, ali su u stvari umirali od straha. Svake noći je kao po navici padala magla, koja je gutala sve pred sobom.
Milicija nije mogla ništa da učini. Nisu bili sposobni da sačuvaju red i mir u ovom mestašcu prepunom smrti. Grupa lokalnih budala stajala je sa strane i dobacivala pogrdne reči i još grđe rečenice. Njima je upravljao alkohol, te zbog toga ne osećaše strah, tako da su potpuno spontano nebitni za ovu priču.
Jedini trag koji je policija uspela da pronađe bila je odbačena dečija cipelica nepoznate robne marke, budžena i kalemljena od strane vešte obućarske ruke. Trebalo je pronaći tog čoveka!
Inspektor Radovan Suklepa, sin kujundžije Simeona i majke Rade, uhvatio se za tu cipelicu i evocirao uspomene iz detinjstva. Kao dete bio je bosonog i ova cipelica je samo bolno zadirala u sećanje.
Obućar Lale je, pre nego što se milicija obrela kod njega, svojski šamarao svoju smernu suprugu Klementinu. Ona nije vrištala. Nije ni mogla. Bila je od gume. Njen ventil ispuhavao je gnusobu, tako da je bilo potrebno da se ponovo naduva i tako vaskrsne.
U svemu tome, prekinu ga lupanje na vratima. Uplašeno skoči ne znajući kud da krene. Zatečen, na brzinu smuva lutku u orman sa cipelama i ode da otvori vrata. Tu je zatekao višeg inspektora Suklepu sa još dva pandura.
Bila je to neformalna poseta koja je tražila rezultate. Prostorija u koju su kročili beše nevelika po obimu, ali odisaše toplinom. Vazduh je bio ispunjen mirisom obućarskog lepka, a na policama su stajale uredno poslagane cipele. Sve je bilo sređeno po propisu, kako se i očekivalo. Međutim, baš ta običnost obućarske radnje bi sumnjiva Suklepi. Rešetali su Laleta unakrsnim pitanjima, zbunjujući ga i terajući da se češe gde ga ne svrbi, a svrbelo ga je svuda, jer beše alergičan na gumu. Ipak, to ga nije sprečavalo da gnječi Klementinu u nameri da zadovolji svoju požudu. Iznenada inspektoru nešto privuče pažnju. Brzim pokretom glave, panduru Milojici pokaza na orman. Milojica, željan unapređenja, stušti se kao metak i vrata popustiše pod naletom njegove muževne desnice. Iskustvo stečeno u bokserskom klubu "Grogi" iz Mirijeva, bi primetno.
U tom trenutku ka njemu se ustremi obnažena lutka sa dve ne sasvim ispumpane dojke, perverzno šišteći. Lepše u životu Milojica nije video. Sa balom koja mu se cedila niz bradu, on im pohrli u susret. Uskoro se začu pištavi zvuk gnječenja ručerdama. Strast je bila u vazduhu, kao i Laletova gumena žena.
Lale izbezumljeno jurnu, ne bi li nekako spasao čast svoje nedužne supruge. Voleo ju je. Njihov seksualni život bio je ispunjen strašću, a i Klementina je bila dobra u duši. Disao je za nju i u nju. Bili su kao nokat i meso, s tim da je u ovom slučaju nokat urastao u meso. Nije mogao da dozvoli da oskrnave njenu nevinost njemu ispred nosa. Kad, umesto da skoči kao panter, Lale bi oboren Milojicinom desnicom i trenutak kasnije vezan za sto boje mahagoni. Morao je da gleda, kao poslednja gnjida, kako bezdušnost biva jasna u svom najbestijalnijem obličju.
-Ne! Ona ima dušu! Ostavićete joj traume!, vriskao je jadni obućar.
Ali dlakave ruke ispresecane spletom vlakana i vena, počeše da grabe jadno telo poluispumpane Klementine, nanoseći joj neprocenjivu štetu.
Gledajući ovaj bezdušni pir, Suklepa se doseti: u lutki je možda nešto, nešto kao dokaz i rešenje misterije. Sledećeg trenutka uze nož da raspori sirotu Klementinu. Vešto je pronalazio lutkine slabe tačke i isecao komad po komad gume, koji su je činili seks mašinom. Nemoćni Lale, cvileo je. Klementina ga je gledala svojim beživotnim i tupim pogledom, kojim kao da je preklinjala da joj pomogne. Umesto poraza, obućar poče da oseća nalet besa. Nape svu svoju snagu, mahagoni nogar puče, lisice skliznuše na pod i Lale se oseti slobodnim. Čvornovati prsti sklopiše se oko drške noža, pade mu mrak na oči i otpoče tranžiranje organa reda. Znao je da čini jedinu ispravnu stvar.
Sutradan su ga pronašli kako sedi zagledan u jednu tačku, držeći, sada već potpuno ispumpano telo lutke mu najdraže.
Kome je prodao cipelicu, osta tajna. Nije bilo lako rešiti ovaj slučaj. Ubistva su prestala iznenada baš kako su i počela. Nakon nekog vremena, krvoproliće u Vinjagama prekri veo zaborava i kolotečina uze svoj danak.

Šablon po kome ljudi pokušavaju da dobiju ono što nisu zaslužili ili pokušavaju da zadrže ono što su nezasluženo dobili. Odstranjivanje škarta radi pronalaženja kvaliteta. Koristi se stalno i u svim sferama života. Slamka spasa, kec iz rukava i nada koja ne umire.

Tačan odgovor, ono što ostane kada svi odu i nekoliko pistaća na dnu činije.

Pomalo zaboravljeni sleng,govori o nečijoj povezanosti,privrženosti nečemu.Ranije se mislilo na zemljake,koji su bili "pretplaćeni" na državne funkcije,pa su tako i skoro sve firme "po vertikali" imale Časne i Poštene,od Pere u kontrolu leta,preko svih službi preduzeća,upravnih odbora,do genaralnih direktora.

Uzdizanje čoveka u epu o Gilgamešu je opisano scenom gde Moldavka neukom divljaku imena Enkidu uz komad hleba tutka hladno vopi. Nije to zabadava tako napisano. Još od mitske planine Olimp, najveće birtije i jebarnika antičkog sveta, gde se Zevs sa ekipom bogovski unezverivao kraj vesele mašine za destilaciju nektara, preko hrišćanskih apostola koji su se bogougodno malo-malo pričešćivali rujnim vinom, modernih literarnih divova Džojsa i Hemingveja koji su voleli i popit', a i zagalamit', pa do veličina moderne poezije dvadesetprvog veka – gospode Žareta i Gocija. Kroz milenijume, tendencija ka dobroj kapljici i prkosnom hedonizmu se prepliće kroz životne priče velikana svog vremena...

Kad obrneš krug i skapiraš neke stvari, prateći neko nepisano pravilo, izmigolji se neki poriv koji pojačava želju za cugom i celivanjem ženske čeljadi, kvalitet u oba slučaja nije prioritet. Nije to autodestruktivna rabota nikad bila, i pored toga što su horde reumatičnih baba i bezmudih sivih ziceraša vazda tvrdile – to je samo inat, seljačka šamarčina po faci, ionako apsurdnog, života. Poslednji slobodan potez koji možeš da uradiš da bi skončao život dostojanstveno. Posle par čaša žestine dok zakopščavaš dugmad košulje i ljubazno se zahvaljuješ nepoznatoj devojci, lepog lica obasjanog crvenom lampom, shvataš – u sobi dva sa dva te radnom javne kuće, u random čaršiji gde su te bačene kockice života odvele, krije se maltene sva istina koju bi trebalo da ikad da spoznaš o životu. Madam sa ulaza, koja te odmerila od glave do pete kad si smušen dolazio da obaviš pos'o, zna verovatno više od životu od bilo kod živog, akademski uokvirenog mislioca.

Jebaji ga, na kraju i početku, svi se mi rodimo upišani i usrani, progmižemo crnicom sve vreme bojeći se neminovnosti koju niko nije izbegao: smrti. Jednom i nezbežno dođe, mandrknemo. Neretko upišani i usrani. Posmatrano sa neba, između groba doktora nauka i turskog kamiondžije nema neke razlike: mrlja jedan, mrlja drugi. Jedinu razliku čini samo jedna istina: da li si živeo i umro kao uplašeni glodar, ili si se nasmejao smrti u lice. Probuditi se mamuran u krevetu nepoznate punačke sredovečne konobarice – neuporedivo dostojanstvenija opcija nego štekati kintu sebi za spomenika na kome će pisati “Dr.dipl.ing. Isidor Hadži-Komazec”... Biti prevaren pićem i nije tako loše.

Ona je mala plavooka pametnica. Čita enciklopedije i to ne one dečije, ilustrovane, već one prave, od po nekoliko kilograma, za odrasle. Stalni je gost "Kefalice". Jasno je da će postati doktorka, boriće se protiv bolesti i nedaća koje su zadesile zemlje trećeg sveta. Sve to dok na klaviru komponuje himne dece iz Čada i Gvineje Bisao, igrajući balet poput Isidore Dankan, a reketom zamahuje kao Žistin Enan, dok po malenom stasu podseća na Anu Kurnjikovu. Roditelji komšijskoj deci već uveliko nabijaju komplekse kakvo čudo od deteta su stvorili.

Eto ga i prvo razočarenje! Umesto nje, na takmičenje iz matematike otići će ćorava Milena, jer je Milenina mama učiteljici donela neku kutiju u ukrasnom papiru, obmotanu belom mašnom. Plavooka pametnica, pogođena nepravdom, odustaje od svog sna. Reket je zamenila tastaturom, a baletanke ermaksom! Roditelji i dalje svoje plavooko čudo dižu u nebesa. Mala je pričljiva, ne zaklapa usta ni kad spava, sigurno će biti dobra advokatica. To je to, upisaće prava! Palata pravde premali je zalogaj za nju, jedino Strazbur je dovoljno dobar za njene apetite, misli se majka koja je takođe bila čudo od deteta, ali je zapela kod "rimskog", alavo trljajući dlanove na sve milione koje će njeno čedo zgrnuti svojom pametnom glavicom.

Stigli su i viši razredi osnovne škole, mala pravnica podseća na "Plavušu sa Harvadra". Umesto crnog tuša za likovno kupila je crni ajlajner, ne bi li se što više dopala onom osmaku sa papagajskim kopačkama, inače budućem Ronaldu. Pao je i prvi poljubac, a Vikipedija je odavno zamenjena Skajpom... umesto mikroskopa, za rođendan želi veb kameru.

Približio se prijemni za srednju školu, dežurne gluperde prezasićene pričama o njenom visočanstvu, greju stolicu da jednom za svagda speru ljagu sa svog imena koju su nabili kako njeni, tako i njihovi roditelji. A ona, ona greje "Ronaldovo" krilo, jer ipak je ona čudo kakvo svet nije video. Ona ne mora da uči jer još dok je bila u obliku jednog spermatozoida i jajne ćelije, primljena je u Mensu... njen embrion je već govorio da će postati nobelovka jednog dana.

Trenutak istine i rangiranje za srednju školu. Samouvereno korača ka spisku gde će pored svog imena ugledati "Treća beogradska gimnazija", jer svaka druga škola je za pičke i nižu klasu. Šok i fijasko! Držeći za ruke Ronalda koji je u šesnaest godina već pustio trbuh, pronalazi pored svog imena "Drvno-prerađivačku školu". Nema veze, idemo dalje. Majka je već sklepala priču kako to i jeste želja i cilj! Postaće svetski čuvena dizajnerka nameštaja jednog dana, evo, već je traže iz Ikee.

Srednja škola i zaključak da je fakultet kod nas čisto gubljenje vremena. Ronaldu su nudili višemilionski ugovor u Ajaksu, ali šta će on u Holandiji?! Ostaje u majci Srbiji i IMR-u, to je pravi klub za njega, koji bez njega ne može, a zbog izrazitog lokalpatriotizma rešen je da mu pomogne. Ronaldo je našao novu, još mlađu pametnicu! Zanat, to je danas na ceni... ćorava Milena će se drkati na fakultetu godinama i šta onda?! Ovako odmah imaš posao u rukama. Đuro Salaj, kurs za izradu akrilnih noktića i čupanja malja šećernim voskom i Bog da te vidi! Stisnuće zube i istrpeće matorana da joj otvori još jedan od više miliona kozmetičkih salona u Beogradu, a posle toga će sve ići svojim tokom. Sam svoj gazda! Čad i Gvineju već odavno ne ume da nabode na karti.

Jebi ga, beda udarila, konkurencija prevelika, a muka naterala žene da same čupaju kudravost! Nesuđena lekarka, pravnica, borac za ljudska prava, teniserka, balerina, vajarka i kompozitorka primorana je da potraži komad hleba na drugom mestu.

Zanimanje koje su vjerovatno izmislili Ameri, mamu im hokštaplersku, kad nije bilo nikakvog posla. I sad imaju stručnjake za sve, od uključivanja miksera u struju do stručnjaka za mazanje džema na leba.
Sve bi to bilo super, ali i ovi naši, domaća boranija, mungosi, blavori i ostali pripadnici flore i faune, su odjednom totalno moderni i postaju stručnjaci za sve. Toliko su se usavršili da znaju i da saberu 2 i 2. Nevjerovatno...
Pa mamu vam hokštaplersku, da ne biste još i da vam persiramo?

Napitak, napici za pičke, jadničke i ostale nemuškarce. Droga kao i bilo koja druga ali beskonačno pičkastija jer te pod a, ne radi tako da ti je lepo, a pod be, ni ne škodi ti nešto značajno osim ako ne konzumiraš količinu dostojnu nekog vudu božanstva, što je samo čini dodatno vulvastom.

Naravno, svi ovi genidno-genitalni pridevi su tu s razlogom, jer je kafa sasvim u redu ako si žena, zbog svoje funkcije društvenog lubrikanta i zgodnog povoda za razgovor koju je stekla s vremenom, idealno se nadovezujući na plemensku ulogu čuvara gnezda koju ženski rod igra još od vremena kada smo imali više dlaka nego pameti. Zato, kada čujem nekog tipa da traži kafu, stomak mi se okrene i dođe mi da pitam „Jel hoćeš da ti je poslužim u tamponu?“. Pa još kada me zovu „na kafu“ umesto „da popričamo“. Jebote, šta smo, neke babe, usedelice ili frajlice pa nam treba kafa da bismo pričali? I još se vade kao „ma to se samo tako kaže“. Pa to je još gore – što tako kažeš ako ne misliš da piješ kafu, ŠKK, je l’ kažeš ribi ajde da spavamo kada hoćeš da se jebeš? Sigurno ima nekih koji i to rade, ti su verovatno do sada odjebali od ove defke pa ću iskoristiti priliku da ih isprozivam bez njihovog znanja: SISURDE ESTROGENSKO-PROGESTERONSKE, MUDA SU VAM SMEŽURANA I IMATE PESAK U VAGINI JER KORISTITE ŽENSKI JEZIK DA SE DOPADNETE ŽENAMA A ZBOG SVOJE PAĆENIČKE EMOCIONALNE OGRANIČENOSTI NIKADA NEĆETE SHVATITI DA TO NE PALI JER ŽENE NE TRAŽE OD MUŠKARACA DA BUDU ŽENE KADA HOĆE DA SE JEBU S NJIMA! E!

U svemu ovome nikako ne treba zaboraviti grupaciju subljudi koja mi naročito ide na ud, a to su oni kojima treba kafa „da otvore oči“. Znači, treba nam buster samo da bismo izvršili tu herkuleansku obavezu jebenog ustajanja iz kreveta? Mislim, ŠKKK (štakojikurackrasni), šta si ti, Sauron? Samo da bude jasno, Sauron je u ovoj priči, kao uostalom i u onoj iz koje ga znamo, cavetina i debilčina preispoljna. Koliki melvin i fegetko moraš da budeš da bi lavovski deo svoje snage prelio u komad nakita, na kitu te nabijem? I to ti je još ideja da si sa tim komadom nakita duplo veći baja, ali si bez njega duplo manji baja nego što si bio pre nego što si ga napravio??? Mislim, ŠKJKKKPM (štakojjebenikurackrasnikojupičkumaterinu)? Gde je tu mozak?

No, da se vratimo iz Srednjeg Sveta u ovaj Svet Mediokriteta - dakle, analogija sa kafom: pre nje si bio normalan, sada si sa njom duplo bolji, ali si bez nje niskoležeća amorfna masa koja nema dovoljno energije u ćelijama da se pomeri iz stanja letargije i hibernacije? Idi ubij se onda odmah, jer si se ispisao iz normalne ljudske rase, dečko. Ili lepo odmah priznaj, zajebao si se, navukao si se i sad ti rastu sise, pa reguliši to dok još možeš. Nema izgovora. Jebote, ako ti je loš pritisak, pojedi nešto slano kao čovek, a ako si malo spavao, pojedi pomorandžu, drmni jednu ljutu, uštini se, šmrkni malo spida ili idi dospavaj ako baš nema druge a moraš da upravljaš viljuškarom, operišeš diskus herniu ili voziš borbeni avion. U svakom slučaju, nemoj tu da mi tražiš kafu, tursku, srpsku ili grčku, a da ti nije ni slučajno palo na pamet da me pitaš da li imam „nes“ ili da ti smućkam „tri u jedan“, možeš samo da dobiješ tri šamara, sve u jedan obraz.