Izraz koji opisuje izrazito feminiziranog muškarca...

Čuj "muškarca"... Malo je teško ne nasmejati se, ali u krštenici mu piše M, a kum mu nametnuo muško ime. Ima i pišu, ali se gadi i da je pipne, a kamoli nešto više. Koriti ga samo za pišanje, i tada samo sa dva prsta, a pranje ruku toplom vodom i sapunom je obavezno. Taj višak estrogena ga čini toliko ženstvenim, da... da... ženstvenijim nego što su mnoge žene.

Po pravilu, oko 48 kila i visinu oko 165 centimetara, što će reći da je razvijen ko albanski turizam. Gaji dugu, kovrdžavu kosu, koja je uvek čista i vezana u rep. Sluša Rijanu, Pink, Agileru, a zvezda vodilja mu je Madona. Ne prati sport. Nimalo. Niti se bavi istim, sem što voli da vozi rolere sa drugaricama po keju.

Od alkohola konzumira samo ona trenutno popularna piva sa voćnim ukusom, Somerzbi, i po koji bambus. Ako se to uopšte može nazvati alkoholom... Svako jutro ide sa drugaricama ide na produženi sa obranim mlekom gde uživa u dobroj trač partiji uglavnom o muškarcima. Prekrsti noge, zavali se u naslon stolice, i mlatara rukama kad objašnjava nešto. U suprotnom, i one su prekrštene i drži ih na krilu. Zapali i koju cigaretu, al one dugačke, tanke, koje koštaju Boga oca. Srećom te ne puši mnogo, jednu do dve cigarete dnevno.

Ima malu, fensersku bradicu jer ga mrzi da se brije. Koristi neke sladunjave, pa normalan čovek bi rekao ženske parfeme. Nosi odeću isključivo "veselih" boja, među kojima dominiraju roza, žuta i ljubičasta. Omiljena kombinacija mu je košulja, koju uvuče u uske pantalone, koje drži mali, tanki kajiščić koji ima veliku kopču napred. Obavezan detalj je karirana šalvara i naočare tipa muva ce-ce. Telo je obavezno depilirano, ali ne trudi se da ga previše pokazuje jer ima trip da ima višak kilograma. Mazucka se kremica na bazi kokosovog ulja, a noću maže lice Pavlovićevom mašću da ostane meko k'o bebina guza.

Najčešće potiće iz porodice koja je ostala bez muške ruke u njegovom ranom detinjstvu, pa je rastao pod uticajem majke, starijih sestara i mnogobrojnih tetki. U tom grmu i leži zec. Dok su se ostali dečaci igrala autićima i loptama, on je češljao i oblačio sestrine lutke, i uvek maštao kako će, kad poraste, biti modni kreator.

Što se tiče seksualnog opredeljenja - pa zna se - furundžija. Nema tu šta da se objašnjava, jednostavno čovek voli da ima dominantnog mužjaka u svom životu. Po mogućstvu da bude nabildovan.

Kada doboš stane i brojevi se pojave, dobitnik narodne lutrije završi svoj srednovečni život sa srčanom kapljicom. No, šta ostane bagateli nego da blagoglagoljivo veliča ili kudi heroja današnjice, kome su džepovi filovaniji za par miliona evra.

Ašram. Verovatno druga najgadnija kombinacija slova na svetu posle celokupnog "Nemačkog Rečnika sa Gramatikom". Međutim, iako zvuči kao nešto što je moglo izaći iz kloake jedne steone krave, pomenuti pojam je zapravo stara indijska reč koja se otprilike znači “manastir tišine i duhovnog mira”, što je sasvim i logično obzirom na to da su kategorije “tišine” i “mira” poprilično zajebana stvar u hinduističkoj religiji. Ono što, pak, Šiva, Bramavutra i ostatak sakralne ekipe nije mogao da zamisli ni u najgorem bolivudskom filmu od 4 sata jebenog igranja i pevanja, jeste bilo to da će jednog dana u Indiju početi da dolaze i njima da se mole i ljudska bića koja su, ako ništa drugo, barem dva-tri puta TEŽA od lokalnog stanovništva, uz to isto toliko puta i gluplja. Ili ipak nisu? Pretpostavljam da odgovor na ovo pitanje postaje sasvim irelevantan ukoliko vam kažem da su ta bića - AMERIKANCI.

Elem, šta je to spojilo ove dve toliko različite kulture (tačnije, jednu KULTURU i jednu NEKULTURU; prim.prev.) verovatno niko nije u stanju baš do kraja da objasni, ali se pretpostavlja da je u tome najveću ulogu odigrao MOZAK tj. nepostojanje istog. Jer, kako drugačije opisati pojavu u kojoj veći dugi niz godina gomile i gomile gorepomenutih „izgovora za ljudska stvorenja” dolaze iz svojih jebenih Sjedinjenih Država u Indiju, duboko uvereni da će tu i SAMO TU shvatiti smisao sopstvenog postojanja, života i – usudiću se da kažem – onih navijačkih kapa sa ugrađenim rezervoarima za pivčugu sa strane (ovo poslednje, cenim, i ne zahteva neki smisao)?

Gojazni, zadrigli, para puni i naoružani onim, za njih, tako karakterističnim kretenoidnim osmehom (koji možda još samo raspali Englezi mogu da ugroze), oni su odlučili da preduzmu nešto posve radikalno u pogledu svojih ispraznih života, a može li šta biti radikalnije od odlaska u zemlju u kojoj skoro uopšte nema Jevreja? Uostalom, Meri i Džon su bili pre par godina i nalaze da je to bilo “soul-refreshing” iskustvo! I tako, puni pozitivne energije i nade u Spasenje sopstvenih duša - i uopšte ne posedujući reč “transfer” u svom rečniku, bajdvej - oni su se uputili u duhovnu avanturu svog života spremni da odbace sav do tada u sebi akumilirani stres, negativitet i kreatin iz McNuggets-a i prigrle sve što je novo i sadrži jebeni kari.

Inače, jedan dan u Ašramu košta 250 dolara. Jebiga. Ko je rekao da će duhovni put biti džabaka...

Zdravo proveden dan:

Budiš se u 8:00 posle najmanje 8-10 sati sna.
Pravac kupatilo na tuširanje. Gel za tuširanje mora da bude neki koji će vas razbuditi. Neka kombinacija kafe i peperminta. Sledi pranje zuba a onda lagani doručak. Dva prepečena hlebića, premazana nekim "light" margarinom i čašu "fit" jogurta. Spreman si da kreneš na posao.
Sedaš u automobil i puštaš neku potpuno opuštajuću orijentalno - ambijentalnu muziku koja će te potpuno relaksirati i osloboditi tvoj um da bi što bolje podneo stres koji nosi sa sobom svaki posao.
Ulaziš u firmu i uzimaš šoljicu kafe bez kofeina da ti baš potpuno otvori oči.
Po ulasku u kancelariju odmah otvaraš prozor da se izvetri i zalivaš biljke.
U 10:00 otvaraš jednu "bonžitu" da se zasladiš. Jedeš je lagano i nastavljaš dalje sa radom.
U 14:00 izlaziš iz firme da bi ručao. Sedaš u restorančić pored i uzimaš jednu krem čorbu a posle toga rižoto i crni hleb. Naravno jedeš polako i dobro sažvaćeš svaki zalogaj. Kratka šetnja posle jela i povratak u firmu su obavezni.
U 17:00 izlaziš iz firme ilagano krećeš kući. Staješ na trafiku i uzimaš flašu "aqua viva" vode.
Po dolasku kući puniš kadu vodom a onda stavljaš u vodu "aromatične kuglice" da bi što bolje oporavio organizam.
Posle sledi odmor od sat vremena uz neku knjigu a onda odlazak u teretanu jer je trening takođe bitan deo jednog zdravog dana.
Po povratku iz teretane sledi tuširanje i onda lagana večera u kojoj si obratio pažnju na unos proteina i litar vode u narednih sat vremena, koje odmaraš uz omiljenu emisiju na TV-u i chat na facebook-u.
22:00 Spavanje.

Bolesno proveden dan:

Jedva se budiš u 7:00 posle 2 sata spavanja jer si se sinoć ubio kao letva i zaglavio. Pališ cigaru i bezvoljno stavljaš kafu dok ti puca lobanja od mamurluka. Pereš zube a onda uz kafu popušiš 5 cigara, oblačiš se na brzaka i to ne baš primereno hladnoći koja je napolju i istrčavaš iz kuće jer si taman na ivici da zakasniš.
Stižeš na posao i odmah završavaš još jednu kafu koja će ti ubiti glad. Ješćeš kasnije. Iako je na snazi zakon protiv pušenja uništavaš još pet cigara u kancelariji dok pokušavaš da povežeš posao ali zbog mamurluka teško ide.
U 11:00 odlaziš do pekare i uzimaš dva bureka i jogurt. Kada pojedeš to vraćaš se odmah nazad jer do sada nisi ništa uradio a prošlo je par sati. usput kupuješ još jednu paklu cigara jer ova neće trajati do kraja radnog dana.
Radiš brzo zbog izgubljenih sati i zastaješ samo oko jedan da popiješ novu kafu i popušiš par cigara.
Posao je završen i krećeš kući a oči ti se same sklapaju. Usput staješ da kupiš pljeskavicu, pomfrit i koka kolu. Jedeš na brzaka i odmah ležeš da odspavaš dva sata.
Čim se probudiš odmah kuvaš novu kafu i dok je piješ buljiš u TV.
Oko 21:00 odlaziš da se nađeš sa drugarima u kafiću i krećeš da udaraš po alkoholu i cigarama.
Po zatvaranju kafića dolazite kod tebe gajbi a alkohol kupujete usput na nekoj trafici. Nastavlja se pijanka.
4:00 ortaci odlaze a ti ne provetravaš zadimljenu sobu i ne spremaš džumbus u njoj nego se na brzaka tuširaš i ležeš da spavaš jer uskoro opet moraš da se budiš za posao.

Znam šta ćete reći - nikada ga niste imali, je l’ tako? E pa, nisam ni ja, kažem vam bez imalo ustezanja. A i zašto bih, koj‘ moj? Bogu hvala, pa kad to prilike dozvole, imam onaj pravi, normalni, prirodni...uostalom, neki od vas možda i znaju o čemu pričam. Ipak, nismo mi ovde da bih se ja hvalio svojim intenzivnim trenucima apsolutnog blaženstva već da, onako kako samo mi autori sa Vukajlije to umemo, brutalno opljujemo po terminu iz naslova i čekamo na pomeranje atlantske kontinentalne ploče.

Lično, ne nalazim da i jedna druga kombinacija reči na svetu može imati iritantniji i transferogeniji efekat od pomenute. Dobro, dobro – možda bismo i mogli da se setimo još nekih konkurentnih sintagmi, al‘ bojim se da moj personalni računar jednostavno nema dovoljno memorije za to (120GB – jeb’o me pas kad se štekam). Uostalom, verovatno bi na kraju sve te na kurac iduće složenice potpale u kategoriju iz naslova što svakako potvrđuje tvrdnju s početka ovog pasusa. Ne rekavši „elem“ (e, jebiga...), prelazim odmah na definisanje pomenutog pojma ne znajući uopšte šta je isti. Ipak, moj diler, Mahmud, me je davno naučio da je „pretpostavka majka svih objašnjenja“, što sam siguran da je sasvim dovoljno u slučaju koji je pred nama.

„Pretpostavio“ bih, dakle, da se pod fenomenom iz naslova podrazumeva izvesni trenutak neizvesnog trajanja koji se dogodi u svesti odgovarajućeg homo-sapiensa i na istog ima koktel-efekat smućkan od „sreće“, „zadovoljstva“, „inspiracije“, „prosvetljenja“ i, uostalom, svega drugog što nema veze sa prskanjem i vrištanjem. Pretpostavio bih još i da generator cele pojave može da bude sve i ništa, ali bih taj krug ipak suzio na knjige izrazitog umetničkog sastava, iste takve filmove, koncerte konceptualnih umetnika, izložbe alternativnih muzičara i peformanse Marine jebene Abramovič. Dalje bih pretpostavio da to samo može da se dogodi totalitarnim idiotima, kvazi-intelektualnim nakazama kako fizičkog tako i onog moralnog tipa, paćenicima oba pola koji su PRAVI SEKS ili a) videli u magičnoj kutiji ili b) imali tek nekoliko puta i to najčešće sa svojim očevima ili rendom oštrim predmetima. Moja sledeća pretpostavka bi bila da su se iz upravo navedenih razloga – a neretko i bez ikakvih - sakrili iz maske intelektualizma, i to onog najtrulije provinijencije, i postali silom-autori, radioaktivne spisateljice, avangardni i ostali „slučajni“ umetnici, trend-seteri i svi ostali šatro-analizatori pojave Života, latentne ili vidno devijantne pojave, odnosno sklonosti.

Za kraj ostaje samo da pretpostavimo i da sam potpuno u pravu. Pozdrav.

Kažemo za osobu koja odugovlači vršenje neke radnje. Nije sigurna u sebe pa zato nije ni direktna u određenoj situaciji. Stalno kruži, i nikako da precizira šta ustvari stvarno oće.

Nakon što sam pročitao sedamnaest delova grofa od Monte Krista i trinaest Harija jebenog Potera shvatio sam da je trideseti avgust i da sam se pokenjao sebi se u stau. Ode mast u propast, štono vele stari. Morao sam da preduzmem drastične mere.

Bilo je sparno, govnjivo popodne u provinciji. Tmurni ljudi, u poluverima, napolju ubi ždraka, vrane pozijale, oni u poluverima, venčanim sakoima, crne čarape peti dan a balega isparava sa grudi. Zdravo, hvala, prijatno, doviđenja, ceo dan slušao sam zujanje tih radilica, ljudi uhvaćenih u kolotečinu svakodnevnice, žigosanih robova navike. Onda je prekipelo, žuč mi se okrenuo i po podu sam ispeglirao sedmo valjevsko. Gungula. Mnoštvo krpa, džogera i radnica, mnoštvo osmeha, lažnih, bezdušnih i svi oni u toj gunguli mogli su siti da mi se poizdodiruju presnog kurca. Bio sam pijan. Morao sam da preduzmem nešto. Prvo pijanstvo u životu nije smelo da se završi sa flekom piva i ćevapa na podu kladionice. Sećam se kroz maglu, iako se sve odigralo neposredno pred pisanje ovog sastava, ubacio sam dve šake pune samopouzdanja u džepove i isteturao se napolje. Plan je stvoren.

Šomi, koji je krenuo za mnom, je bio dete, ništa drugačije od mene, osim što verovatno nije bio štreber kao ja. Bio je normalan, nije slušao metal, nije čitao dve knjige za sedmicu, nije pipnuo Radine sise i nije sanjao Ničea kako visi obešen na tavanu, svako veče. Ali je imao kintu, nenormalnu kintu, kao da mu ćale bere pare umesto malina. Nikada se nisam razumeo u novac, razumeo sam Hesea i Roterdamskog ali u novac - nikada. Stigao me je i rekao nešto neodređeno tipa:
- Ponekad, mi stvarno ideš na kurac. - bio je moj najbolji prijatelj. Utešio sam ga.
- Jedi govna!
Nastavili smo zajedno da se krećemo prašnjavom, smrdljivom ulicom dok nismo stigli u drugu kladionicu. Ova nije bila kao druge. Nije bilo, espresa, hajnekena, ceđenog grejpa i viskasa sa prosušenom papajom ali je imala dušu. Znala je da voli. Novac. Sećam se, jednom prilikom je buraz došao kući i matori i on su se pofajtali nešto, tipa on je izgubio neki ćaletov novac, kockajući se, meni relativan pojam, isto kao da pričamo o bifurkaciji. Rekao mu je:
- Evo ti crevo! Napolju se operi! Smrdiš na duvan i Mišu Ciganina!
Shvatio sam da je zajebao stvar i kockanje mi je postalo mrsko, toliko mrsko da sam rekao da nikada u svom životu neću to da radim. I nisam, sve do početka priče...

Bilo je sunčno letnje popodne, posle dužeg vremena sam došao u varoš. Ostalo je još par dana do početka školske godine i na očev nagovor otišao sam na sok sa drugarima. Oni su svi propušili za raspust, svi su imali puna usta hvale na račun devojčica, lagali su svaku reč, a ja sam im zavideo. Ne zbog toga šta su oni hipotetički radili preko raspusta, jer nisu, znam, znam sve te devojke, i sve lažu, jer su lažovi, nego zbog otvorenog pristupa ka mogućnosti da izgube ili osvoje novac. Na kocki. Gledali su nekakve trke kerova, navodno sve je to repriza neke trke koja se dogodila ko zna kada, i oni su znali ko će da pobedi, kao. Međutim, znali ili ne znali, svaku trku su dobijali, svaki po nekih petsto-šesto dinara i okretali piće. Jednom sam pio, ali realno čaša vina koju sam popio ono veče kada je Rada dolazila nije relevantan pojam za ovo što se odigravalo. Pio sam pivo, valjevsko, i bilo je grozno, kiselo i gorko, i što sam više pio sve oko mene je bivalo kiselo i gorko i grozno. U jednom trenutku sam pročitao da sadrži 5,2% optimizma, iz čega sam zaključio da se u jednoj flaši nalazi tačno 0,4974 litara pesimizma i da sam nakon 3,4818 litara istog osetio kako me pesimizam preseca. Savija drob oko prstiju i stegnutom pesnicom vuče da ih isčupa iz utrobe, tada je zelenkasta žučna kesa pukla i pesimizam se prolio po plavom tepihu.

Šomi i ja. Maloletnici u kockarnici, crnoj, zabregloj i memljivoj. Šomi, pun para. Ja, sa pesimizmom u lavoru, stotinama metara dalje. Dobitna kombinacija. Dva crno! Pakleni točak sreće, rulet, bunar želja. Dva crno! Sve se dešavalo kao u transu, ja sam ulago više novca nego što mogu da pojmim a kuća je davala više nego što može da isplati. I tako u krug, ringišpil je dobio neku sasvim drugu konotaciju. Vrteo sam se sa borojevima, računao naredni dobitni, sve je bilo tako predvidiljivo, obrnuta igra staklenih perli, potpuna kontrola svega osim sebe samog. Trans iz koga me je Šomi trgao sa jednim glasnim:
- Isključi!

Debela, sisata radnica, sa masnim flekama šaka po dupetu, izbrojala nam je dvadest i pet hiljada razloga za nezaboravni raspust. Uz opsaku:
- Početnička sreća deco! Nemoj da se navučete...

Da se navučem? Ma važi!

Raspust se završio pre osam dana. Ili osam godina? Kako sam ga proveo?
Navukao sam se.
Dobar dan. Moje ime je Dejan i ja sam kockar.

Pojam igra staklenih perli ima svoju istorijsku interpretaciju, međutim mnogo poznatija po kultnom istoimenom Hesseovom romanu. Ona u osnovi označava igru, koju su u 18. vijeku igrali intelektualci, a koja ja na početku služila kao duhovit način vježbanja pamćenja i improvizacije, uglavnom kompozirora, koji su stvarali svoja djela i svirača koji su trebali da zapamte obimne notne zapise simfonija, opera, etida itd... Ova specifična kombinacija matematike i muzike čovjeka treba da navede na različite meditacije i uživljavanja u sopstveni duh. Igra je kroz nekoliko decenija izgubila omiljenost kod muzičara, već je svojom domišljatošću i kombinacijama zadivila matematičare, i nauku koja je tada bila u usponu. O načinu igre neću govoriti, jer nije toliko ni bitan.
Međutim, njena stvarna istorijska pozadina je uglavnom nepoznata, dosta je poznatija njena fikcija i njeno značenje koje joj daje genijalni Hesse. Kroz Jozefa Knehta, muzički izvrsno nadarenog dječaka, koji je Igru doveo do savršenstva, postavši najzad Magistar igre staklenih perli, sve dok u jednom momentu, samovoljno i naizgled neogovorno ne odluči da napusti i jedno i drugo da bi se posvetio običnom vaspitačkom pozivu. Ovaj čin, naizgled paradoksalno postavlja mnoga važna pitanja poput: Da li čovjek može da se ogradi od ovozemaljskog, da li može da ''zaobiđe'' bar na trenutke svakodnevicu i njene muke, i bavi se neprolaznim istinama, i da li je tehnilogija, stvorena od duha Frankeštajn koji će ubiti svog tvorca. Veoma važna pitanja, složićemo se, ali nažalost, roman ne daje odgovore. Ova mala digresija je napravljena da bi se što bolje dočarao smisao ovog izraza.
Naime, besmislenost ovog čina, kao i samog djela kao ''tražalačkog'' koji ne daje odgovore, ali kultnog jer ostavlja plodonosni muk, ogledava se jer Kneht nakon što bira pedagoško služenje, svijetu istine i duha odaje počast i okončava život časno u hladnim jezerskim dubinama. Knehtova ponosna smrt kruna je tragalačkog života: simbol opiranja dehumanizaciji u savremenim uslovima.
Igrača staklenih perli ima i u savremenom svijetu, uglavnom su to natprosječni intelekti. U potrazi za izgubljenim duhom, u potrazi za unutrašnjim svijetom i skladom u njemu padaju pod pritiskom svakodnevice i tehnologije (može li se iko totalno ograditi od istih?!) da bi na kraju istom dali otpor i gađenje. Nećete ih primjetiti jer su tihi i neprimjetni običnom čovjeku, ali kada zasijaju u svojoj genijalnost, zasijaju najjače i svijetle vijekovima, nekad i vječno. U ovu grupu spada većina naučnika i drugih velikih umova, tihih radnika za čije se ima sazna obično kada umru, međutim ima ih mnogo i među običnom intelektualnom elitom. Onaj koji nikada ne zasija i ne uradi ništa značajno, je ostao vječito nepopravljvi romantik, nezadovoljni buntovnik, tražilac puta i rješenja, melahnolični očajnik.
Mislim da svi znamo barem jednog Igrača.

Oznacava dobitnu kombinaciju za propeler u stomaku u uzem smislu. (primer 1)
U sirem smislu pak moze oznaciti ne spojivu kombinaciju koja je odvratna ne samo kao spoj nego i pojedinacno. (primer 2)

"U kolu su svi jednaki, osim kolovođe. On je ili najbolji igrač, ili mu pozicija prvog sleduje kao obaveza prema nekom običaju." U praksi je praktično:

Onaj tip koga se, kad na svadbi povede kolo, prisjetite sa prošle svadbe na kojoj ste bili i na kojoj je takodje prvi prvo kolo poveo, dok ste ga vi gledali ukrštenim očima kroz ukrštene nož i viljušku i prisjećali se kako je isto ovako prvi poveo kolo na prethodnoj svadbi na kojoj ste bili kada ste... Nije baš da svaki čas idete na svadbe, pa se zapitate, je li se on ovo baš potrefi da krade mladencima red samo kad ste vi tu, ili mu je to ta osobenost po kojoj će ga pamtiti kad umre?

Često zna biti neki običan tip, kakav šanker ili eletričar, neki "Izvini" ili "Majstore", koji je tek u kolu smogao snage da se izrazi. I ima to smisla, jer marginalcima je teško u svakodnevnici da se iskažu, jer treba previše harizme, tih kombinacija riječi i osmjeha, pravih i pravovremenskih, od kojih bi mu lakše pale kombinacije krošea i aperkata... Teško je u sportu, teško u umjetnosti, teško u odborima mjesne zajednice, još teže u svijetu. Ostaju mu svadbe, da uskače prvi - tu bar trebaju samo noge i par sati vježbe. Jedini problem: i dalje mu ime ostane pogubljeno za šire krugove. Ostane upamćen isključivo po toj osobenosti, iz priča "Bješe jedan što..."

Osim ovakvih (meni) zanimljvih slučajeva, prvih u kolu ima svakavih. Kunem se, neki se pri ulasku, od samog vazduha pod šatrom opjane i kad krenu u kolo, jedni ih vraćaju na mjesto, drugi meću muzici pare u hramonike da opletu jednom dok još nema puno ljudi. Ima onih što se osjete najponosnijim, to teče uglavnom, univerzalci i akrobate, pa stave zidarca na glavu, i desnom ujedno balansiraju pivo i vode kolo, a drugom ubrizgavaju neophodnu dinamiku u pokrete pratilaca. Zadesi se ponekad drčna organizatorka, rodjaka sa neke visine (planinske, ne staleške), koju redom zovu zbog sposobnosti da mune i razbaca se pa zamijesi pite, i zavije sarme, opere stolnjake, i kao nagradu koju sebi sama odredi - povede kolo i ne pušća dok se ne popada. Često se zadese egzibicionisti što ih niko ne zna, a koji redovno upadaju po raskošnijim svadbama, da čupnu od pečenja, potegnu neke skuplje žestine, oprobaju sreću kod haljina i haljinica, i - povedu kolo kao da im se najrodjeniji uzimaju. Ima nekad i onih kao ja, nesreća što krenu po sali da traže konobara pa zamašu pijanim rukama, a ostali se prime, i dok on shvati da vodi kolo, već ga porodica iz ćoška posmatra - crvena i otvorenih ustiju, skladno.

I šta znam, ima valjda i onih dosadnih svadbi dje se sve radi do kraja po propisima.

Svakodnevna pojava u životu teta Cace. To su sasvim obični ljudi. Studenti, penzioneri, komunalci, arhitekte, stolari, inženjeri itd. svi oni koji dođu u kontakt sa teta Cacom, ali ne taj kontakt, iako je svima u interesu da baš u taj, fizički, kontakt i dođu.

Zapravo, kao što sam već rekao, ona je obična žena od krvi i mesa, voli da flertuje i to radi vrlo dobro, da ne kažem odlično, šta ćeš, iskusna žena. Vežba svaki dan. Uz posao, na trafici na okretnici seljobusa, kojim zarađuje za hleb ovo radi iz čistog hobija, koji je vremenom prerastao u ljubav.

Prvi kontakt koji je potrebno ostvariti jeste kontakt očima, ali onaj pravi, ne duži od 5 sekundi, naravno uz obavezan osmeh. Ne previše napadan i direktan ali opet dovoljan da se primeti. Jer teta Caca je preplavljena u moru pogleda koji je neprestano okružuju. Na koju god stranu da se okrene ukrstiće poglede sa nekoliko nemih posmatrača. Zato je potrebno uputiti poseban pogled kako bi se teta Caca uhvatila baš za taj.

U početku joj je bilo malo neprijato, jer finoj gospođi, ženi u godinama, nije baš svejedno kad svi bulje u nju. Ali vremenom se navikla, pa čak i počela da uzvraća poglede, šta da se radi, mora negde da nađe nekog za neku kombinaciju, jer se pored svog mužića neće pošteno istrošiti, da se tako metaforički izrazim.

Ima preveliki izbor, pa sa pravom može i da podigne standarde. Zašto bi baš svakom namignula, ili oblizala usnu, nema potrebe, ali teta Caca uglavnom to stalno radi, fina, naivna gospođa. Kad joj u autobusu stoje iznad glave i zveraju u dekolte bez blama će se počeškati preko grudi dok će laktom, kao slučajno, ovlaš krznuti posmatrača po onoj stvari dole između nogu.

Pravih udvarača je malo, treba skupiti hrabrost, prići takvoj ženi, zainteresovati je. Teško je stati pored nje, pogledati je u lice, jer te oči, te nacrtane obrve, taj smešak, jednostavno ostavlja bez teksta. Mnogo je lakše iz grupice u separeu to raditi. Sede, dobacuju, pokazuju prstima, vidi milfaru, al' bi joj ga mun'o i slično. Ali teta Caca samo podigne suknju i pošalje poljubac, a u autobusu muk!

Sve je ovo samo uvertira, pred ono što svaki od lokalnih udvarača radnice iz trafike na okretnici seljobusa želi da ima sa teta Cacom, ali samo najhrabriji će zapravo doći na trafiku i započeti ozbiljnu konverzaciju u cilju ostvarivanja svojih, a mogu slobodno da kažem, i teta Cacinih snova. Jer teta Caca je sasvim obična žena kojoj treba običan muškarac, koji će je pogledati i reći ono što zaista i oseća, pa sad ako to bude dovoljno za nešto više... Videćemo, ko zna.

Juče posle friziranja u novu, fensi frizuru stižem do najboljeg ortaka, u jednom selu, faktički (nije baš selo, ali nije baš ni grad).

-,,Brate, kako si? Vidim frizuru, fensi i sve...''- kljucne me prstom po glavi. -,,Nego, šta se dešava sa tobom? Nema te već dugo. Jer se još uvek pališ na onog skrndelja...Ma ne, ti si sad našao drugog skrndelja... Nego znaš šta- ima jedan skrndelj, mislim, da, skrndelj, baš po tvojoj meri ovde u ovom delu grada...''- kaže m ondai.

-,,Šta ovde, brate pa ima? Samo ti, ona crkvetina, sedište komunističke partije, babe i dede zagrljeni na klupicama i Tehnička škola, jedina u celom gradu u koju većinom idu normalni tipovi.''

-,,Ima, ima riba, nego ne znaš gde da vataš...Slušaj, idem ja da slušam The Cranberrys, Sex Pistols i Baju Malog Knindžu (super kombinacija, BTW), a sutra dođi na autobusko stajalište ispod Lešnika... Samo ja, ti i ta riba...Možda ćemo da zovnemo i onog Jakšu ako hoćeš, ali nećeš...''

Možete pogoditi da se nisam odazvao na poziv najboljeg ortaka da mi on nađe ribu. Svoju ribu pecam sam, ni u centru, ni u huliganskim predgrađima gde nafrakane žene apsolutno dominiraju ni u selendrama sa crkvicom, nazivom skrndelji za sve po mainstream mišljenju loše ribe (što je totalno patrijarhalno) i KPJ, kao on, već u nekom drugom selu, SW ili E (možda čak I NE). Koje je to selo, nisam mu rekao, ali sam dan pre toga, u petak, bio na dejtu sa ribom koju on ni ne poznaje i sve mu lepo- prećutao.

ŠTA SE MOGLO DESITI, PO MOM MIŠLJENJU I ISKUSTVIMA DRUGIH:

Jer evo šta bi se desilo da sam otišao. Naravno, odavde do kraja teksta sve je plod mašte.Došao bih do Lešnika i taj ortak bi se pojavio zajedno sa devojkom. Nekoliko stotina mladića iz Pičkovca bi stajalo u žbunju i posmatralo. Devojka deluje sasvim pristojno, čak dosta normalno. Nije moj tip, liči na neku frizerku iz mog kraja, ali nije ni skrndelj. Ona bi počela da me nešto pita, sve vreme se tiho kikoćući, i sprdačili bi se sa mnom i moj najbolji ortak i momci, pa bi me zagrlila i poljubila. Onda bi ceo grad prasnuo u smeh. Našli su mi jednu od pristojnijih lokalnih drolji koje su bile sa svima, ali ipak lokalnih drolji. Meni, ,,intelektualcu'', doduše bez naočara i bez bedža, ali ipak intelektualcu, našli su lokalnu drolju.

-,,Bila je to samo šala. Nemoj to da shvataš ozbiljno.''-rekao bi mi ortak,
a onda bi se suočio sa mojim besom.

Ali bi me terali da se oženim sa droljom, koja je bila sa svima. Odveo bih je iz Pičkovca u pičku materinu. Da jednom i ja nekoga nešto poslušam, tako svojeglav tokom svog života. Imali bismo decu, ne baš vunderkinde jer bi preuzeli sve od nje, ali bismo se rastavili i ona bi pobegla,
završivši možda na reklami za brakorazvodne parnice, organizacije Brakorazvodne parnice D.o.o. TM ili Čuvajkuću D.o.o.o. TM.

Naravoučenije: Sami tražite ribe koje vam odgovaraju, ne lovite ribu po savetima najboljeg ortaka, jer on obično čeka samo da vas ispali, pogotovo u takvim situacijama.

Radnja koja potiće iz vremena kada je konj bio jedino sredstvo prevoza i jedini koji su ga mogli priušte bili su buržuji. Pandan danšnjem je voziti mercedesa S klasu. Ovaj izraz se također proširio na ostale djelatnosti pa fraza 'biti na konju' vremenom je počela predstavljati sve ono što predstavlja značajniji uspjeh u životu ili jednostvno neku ugodnu situaciju.

1.Inteligentni: To su učenici/studenti kojima je logika jača strana. Vole da uče kroz razmišljanje ,upoređivanje, povezivanje, analiziranje... Ne vole teorijske predmete, jer se oni uče napamet („bubaju”),a i u njima se trude da uče na svoj način. Budući da njima dobro idu predmeti sa kojima se ostali muče (matematika i fizika) u odeljenju važe za pametne. Dobri su i u hemiji, ali manje je vole pošto je za nju neophodno i učiti napamet teoriju. Ostali im često traže pomoć i objašnjavanje.U odeljenju ih najčešće ima nekoliko. Profesori uglavnom vide njihov talenat i cene ga.

2.Vredni: To su učenici/studenti koji su spremni da se trude, imaju volju da čitaju gradivo dok ga ne zapamte. Oni su najčešći tip uspešnih učenika/studenata. Nemaju neku specijalnu sposobnost, samo su radni i ambiciozni, njima se ostali obraćaju kada je potrebno ukratko prepričati neku lekciju, javiti se da profesor ne pita nespremne i sl. Pošto su marljivi,najčešće uče konstantno, a ne samo pred neki test, ispit ili odgovaranje. Dobro im idu teorijski predmeti (istorija,biologija,geografija...) i jezici. Profesori ih cene,ali manje nego prve.

3.Preko veze: Ovo su učenici/studenti čiji roditelji lično poznaju veći deo profesorskog kolektiva, ili nekog uticajnog odatle (npr.direktora). Da ne bude zabune,oni nisu nužno lenji,glupi i sl, ali realno je da će dobiti visoku ocenu bez obzira da li su je zaslužili. S obzirom da je jedan deo njih nesposoban za život jer su im roditelji sve dali na tacni, neki od njih nakon završene škole/fakulteta izvuku deblji kraj u daljem školovanju i životu.

4.Srećni: Oni nemaju jako izraženo ništa od prethodnog (što ne znači da nemaju ništa), ali se okolnosti često tako nameste da dobro prođu. Npr.kad ne nauče profesor ih ne pita (a trebalo je), nauče mali procenat potrebnog gradiva i baš to bude na testu ili odgovaranju, dobiju visoku ocenu jer je profesor dobro raspoložen, čuju odgovor od nekog drugog, ne urade domaći i to ne bude pregledano... Oni nisu tako česti,ali većina odeljenja ima najmanje 1-2 ovakva.

5.Snalažljivi: Samo ime sve kaže, oni se nekako uvek snađu.Bilo da prepišu od nekoga na testu tako da ne budu primećeni, naprave kvalitetne puškice i pametno ih sakriju, sažmu 10 strana domaćeg na 5 i to prepišu za mali odmor, čitaju iz knjige ili sveske dok odgovaraju tako da profesor to ne vidi, nađu nekoga ko želi i može da im pomogne u razumevanju gradiva ili pisanju domaćeg,suptilno se našale sa profesorom da ga odobrovolje i dopadnu mu se... Oni su zapravo inteligentni kao i prvi tip, ali se mnogo manje trude i svoj intelekt drugačije koriste.Najbolje prolaze u životu.

6.Kampanjci: Oni se trude samo pred neki test, ispit ili odgovaranje. Mogu imati više prethodnih karakteristika ili manje,ali generalno najgore im idu fizika i matematika jer su to predmeti kod kojih kampanjsko učenje najslabije funkcioniše (izuzev ako nisu talentovani). Relativno su česti. Ukoliko je škola/fakulet na koji idu zahtevan, kada se približi ocenjivanje neretko ovakav stil učenja dovodi do celodnevnog sedenja nad knjigom, neprospavanih noći, stresa, besa...

7.Zainteresovani: Iako su vrlo retki, ima takvih koje nauka jednostavno zanima, vole da uče i stiču nova znanja, krasi ih radoznalost.

8.Mito: To su oni čiji imućni roditelji materijalnim sretstvima žele da im obezbede diplomu i visoke ocene. Zbog ubrzanog načina života i postojanja interneta (mogućnosti da se inforamacije publikuju), ovaj tip je danas mnogo ređi nego nekada kada su ovakvi bili vukovci, studenti sa najvišim ocenama na fakultetu i sl.

9.Kombinacija: Uspešni mogu biti i oni koji nemaju ništa od ovog u jakom intenzitetu,nego više toga po malo.Ako neko ima sve ovo izraženo zajedno,to je svetsko čudo!

Čovek koji pljuje po svemu što je mejnstrim, komercijalno i opšte poznato u muzičkom svetu. Čitavog života sluša muziku, folderi na kompu su mu ispunjeni redovima i redovima preslušanih i nepreslušanih albuma. Odavno je odbacio ono što većina sluša i poznaje kao relevantno, a kada se u društvu pokrene njegova omiljena tema - tema o muzici, namerno počne da zasipa nedužne ljude bendovima i izvodjačima za koje nije čuo apsolutno niko sem njega samog, tako demonstrirajući sopstveni snobizam i nadmenost. Vremenom, njegova potraga za što nepoznatijim i zakopanijim muzičkim aktima prerasta u pravu maniju, pa ga možemo zateći kako danima sedi za kompjuterom, skidajući tone albuma potpuno nedefinisanih bendova, koji miksuju zvuk škripe automobilskih guma sa gudanjem violončela i prštanjem činela, ili polivaju gluvu sobu vodom dok vrište.

Ukratko, ono što je emisija Teletabisi za naučno-obrazovni program, to je Asasins krid za svet video igara.

Malo opširnije. Kupim ja neki kompjuter pre par godina i rešim da instaliram kakvu zajebanu igricu da ga isprobam. Vidim ovde mnoge kvalitetne autore po forumu kako u superlativu govore o nekom Eciju i ostalim protagonistima igrice. Rekoh, imaju dobar rejting, sigurno su pametni, njihovo mišljenje sigurno nosi određenu težinu. Zajebem se ja i poverujem im. Još na jutubu odgledam kako random Indus izvodi neviđene akrobacije upravljajući pomenutim Ecijom, Dezmondom...koji god. Uuuuu jebote, ovi Indusi imaju po osam pipaka na svakoj ruci, pomislim, kako neko može da izvede sve ovo, sigurno će mi trebati sati i sati treninga za tako nešto.
Instaliram ja govno na kompjuter. Šta je ovo sunce ti jebem! Pa ovaj lik sve sam radi, samo klikćeš levi taster!
Uradim komparaciju sa Mortal kombat tricom:
Liu Kang: istovremeno pritisneš tastere A i B, pa još jednom (znači AB, AB), onda samo B, pa dva puta C, pa spojeno B i C, pa samo C. Šta radi Liu Kang? Udara protivnika tri put rukom i četir' puta nogom, sedam različitih udaraca. (I tako mora da zapamtiš za svakog fajtera kombinacije udaraca, fataliti 1, fataliti2, bebaliti, animaliti... i još stotine kombinacija za magije, specijalne udarce, haj kik, lou kik, aperkat, ...)
Asasins faking krid: Ispleziš jezik, zabaciš ga na stranu, i kreneš da klikćeš po levom tasteru miša. Šra radi lik? Asasin krene da bije ko Sv. Ilija duševadnik, to su hiljade i hiljade udaraca, hiljade poteza, jedno veliko ludilo sastavljeno od bezbroj manjih ludila. Neko ko te posmatra sa strane kako igraš pomisliće da zapravo ti kontrolišeš lika.

Skakanje se odvija tako što držiš jedno dugme za trčanje i kad god hoćeš pritisneš dugme za skakanje. Lik izvodi savršen skok, hvata se za oluk, neće da padne. Eeee, a kad se setim Lare Kroft i preciznosti kojom si morao da izvodiš te skokove.. Omašiš li za milimetar pade na šiljke i proburaziše ti se sise uz stravični krik.
Ovaj skoči sa tornja od sto metara, napravi kolut napred i nastavi da se šeće ko da ništa nije bilo.
Misije se izvode tako što treba da odeš od tačke A do tačke B na mapi, kako ti je zgodnije, možeš da držiš dugme za trčanje i skakanje i gledaš Asasina kako skače sa krova na krov, penje se na dimnjake, upada na terase... ili možeš da držiš dugme za trčanje i posmatraš ga kako ide uličicama (naravno, ako te neko napadne levi klik, levi klik, levi klik...). Glavna radnja igrice se odigrava u deonicama između misija koje jednostavno odgledaš, ne igraju se.
Držim ja tako dva dugmeta i pređem deset, petnaest misija željno iščekujući susret sa Leonardom Da Vinčijem! Ako Leonardo ne prodrma malo atmosferu interesantnim kvestovima gasim igricu i otvaram mine ili pakmena. Kad će meni Leonardo: Uzmi ovu kutiju i prenesi je sa tačke A do tačke B! Šta? Ja da nosim kutiju? Ti ćeš da odradiš sav kreativni proces, moje je samo da prenesem kutiju? I to je to? Leonardo mi naravno ne odgovori, nego me sačeka da podignem kutiju. Ja krenem da pomognem čoveku, kad sranje zabagova! Jebeni Asasin me može da se sagne i podigne kutiju! Išijas, skakanje sa tornjeva i veranje po olucima su je učinili svoje...

Popizdim ja, pogledam na tjubu hiljade Asasina se žali da nemere podić' istu kutiju... Bag. Oooo, sunce vam jebem, pa kako ovo može da bude najbolja igrica na svetu?

Verovatno će neka od narednih verzija Asasins krida da dolazi sa džojstikom koji uopšte neće biti povezan sa kompjuterom/konzolom i koji će služiti čisto da impresionirate ljude oko vas misleći da igrate film Asasins krid.

Definicija je napisana za mizantrophy

Kad monotona žuto-plavo-zelena kombinacija počne da popušta pred milionima boja koje ni najsavremeniji digitalni zapis ne može verno da prikaže, kad se umorimo od odmaranja, kad dosada dostigne svoj maksimum i više ne znamo šta bismo uradili sa sobom, po pravilu nas iznenadi prvi septembar, dan D. Ove godine je to bilo drugog.

Početak svake školske godine je vreme kada se sumiraju utisci stečeni tokom dugog, toplog leta.
Mi, a to će u ovom zadatku podrazumevati mene sa najvažnijim višestrukostima, smo ovaj raspust proveli na isti način, ali smo ga različito doživeli.

Tek konsolidovani učenik srednje stručne škole, malo spletom slučajnih okolnosti, više zahvaljujući godinama sticanoj zavisnosti direktorovog Opel Senatora, počasnog člana voznog parka iz doba Juge, od ćaletove precizne (i teške, ali nije važno za ovaj deo priče) ruke, tokom raspusta nisam morao ni da pomislim na školu, za razliku od prošle godine, kada je pomenuta ćaletova ruka pokazala svoju tamnu stranu.

Dva i po meseca nadanja i
očekivanja!

Čekalo se poslednje zvono da se popakujemo u kombi i zaputimo u neku divljinu na crnogorskom primorju koju smo pronašli metodom kartu čitaj, seljaka pitaj, doduše, samo drugim delom jer ove vukojebine nema ni na topografskim kartama. I seljaci su nas malo zajebavali, ali smo se nekako dokopali avetinjskog zdanja na dva kilometra od obale. Tamo je vreme stalo pre formulisanja Specijalne teorije relativnosti i jedan je od najjačih argumenata u njenu korist. Vlasnik zdanja je ćaletov drug iz vojske. I pobratim, jašta!

Otac je uvek sve posmatrao kroz dinar. Valjda je od tih silnih pogleda i dinar postao tako tanak, providan. Zato mu je kombi i radni i paradni auto, a letovanje nas je koštalo samo mali procenat od onoga što smo pojeli i popili, ostatak je nadoknadio domaćin, čika Momo. Čak su i pokloni koje smo poneli poreklom iz dedine bašte, kazana i svinjca.

Deset dana rastvaranja pod dejatvom slane vode i ultraljubičastih zraka i nije neko letovanje po meri gotovo sedamnaestogodišnjaka. Taman da se brzo zaboravi, da se osmog dana nije pojavila Milijana, čika Momova ćerka. Završio se ispitni rok pa je došla da malo napuni baterije. I moja jaja, naravno!

Kako su je napravili, oprostio bih im izbor imena! Zbog nje sam dva dana u tuđini prolivao telesne tečnosti. Bale, znoj i semenu tečnost, zaključno sa krvlju jer sam ga gulio dok ga nisam ogulio!
Milijana studira neku molekularnu biologiju, ili nešto tako zajebano. U Beogradu, a đe bi?!

Predložio sam matorcima da našim domaćinima uzvratimo tako što ćemo Milijanu pozvati da od oktobra boravi kod nas, nauštrb mog komfora, a pod parolom kad čeljad nisu besna...
Ćale je prozreo moj plan i samo je rekao: "E, moj sine, još si ti zelen!"

Vratili smo se, a to je iz mog tela iscedilo i petu tečnost, suze. Niko nije video. Jedino sam se pri rastanku toliko zacrveneo, da mi obrazi još bride. Vadio sam se na preteranu izloženost UV zracima, alergiju... Kasnije sam to svoje stanje iskoristio kao adut za neodlazak u selo na tradicionalno skupljanje i pripremanje za zimu svega jestivog, a da zbog toga ne budem na prinudnoj dijeti. Ostatak raspusta sam proveo prikovan za računar, bez volje da bilo šta preduzimam. Poslao sam Milijani zahtev, čekam da se vrati u civilizaciju pa da mi odgovori. U nedelju su me špaklicom odvojili od fotelje. Za ovu godinu imam ozbiljne planove, malo sam sujeveran pa ih ne bih otkrivao. Počeo sam da se interesujem za neke egzotične nauke.

Raspust bi se mogao posmatrati iz još nekih uglova, bližih ostalim mojim ličnostima, ali moja racionalna strana mi kaže da nije mudro konkurisati ruskim klasicima, naročito ako se to radi za ocenu.
Definicija je pisana za takmičenje "Pačija škola". Još da je definicija...

Čuvena rečenica iz filma "Maratonci trče počasni krug", koja savršeno objašnjava otklon srednje i starije generacije prema svim tehničkim novotarijama. S razlogom ili ne.

Baba iz predela Homoljskih planina . Visine su maksimalno 150 santima,obično udate za nekog Vlaha od dva metra. Poznate su po veštini Vlaške mađije .
Svaka Vlajna ima tri stadijuma.

1. ''Pastirica kose plave''
Vlajna od 15-30 godina. Plavokosa lepotica koja se dobro sporazumeva srpskim jezikom mada se kod nekih oseti uticaj rumunsko-tračanskog dijalekta . Uglavnom magnet za muški pol, pogotovo za šumadince.

2. Gastarbajterski zonfić
Vlajna od 40-55 godina. Počinje furanje kratkih frizura koje su najčešće u bojoj slonove kosti ili trula višnja. Interesuje se za svoj rodni kraj i baštu.

3.Babetine - baš Vlajne
Standard . Znači babe koje su oguglale svoj zanat. Bave se Vlaškom mađijom, naplaćuju ljudima svoje usluge i tako zarađuju nešto novca, koji čuvaju u svileno maramče. Klasična odevna kombinacija - Crna uniforma ili raznobojno - da tera satane i akrepe. Obavezan parfem od belog luka i venac vezene ljute paprike oko vrata,neka se nađe.

Ovo se najčešće odnosi na žene, posle dobrog seksa, a muškarca boli kurac za posledicu.