Iako većina stanovnika Srbije ni po čemu dobrom ne pamti devedesete, na određene pojave iz ovog perioda danas se gleda sa simpatijama ili nostalgijom. Veliki udeo u tome ima vremenska distanca od dvadesetak godina, ali i mozak koji je određene loše informacije skladištio duboko u podsvest u nadi da će biti zaboravljene. Upravo među ovim "uskadištenim" pojavama postoji par njih, u suštini malih i beznačajnih, na čiji se pomen oseća mučnina ili jeza koja nas vraća u to "divno" vreme.

Pojava da čovek kopira (oponaša) gestove, izraze lica, izražavanje i uopšte ponašanje drugih u društvenim interakcijama. Posledica je da ljudi deluju kao verni odrazi drugih u ogledalu. U poslednje vreme se vrlo često može primetiti, kako uživo, tako i na soc. mrežama i internetu. Nigde jedinstvenosti i mašte, samo copy-paste. Prosto rečeno, takmičenje u glupoći. Onima koji obraćaju pažnju ume da deluje vrlo zabavno, otprilike po istom principu, na kome se zasnivaju Veliki brat i drugi rijaliti programi.

Osoba koja govori izuzetno upakovanu laž. Dovede te gotovo do granice poverenja, međutim dođe do momenta kada oblanda u koju je ova laž zavijena napukne pod teretom izmišljotina. Mada ima lakovernih očajnika, koji budalaštine ovakvog sagovornika prihvataju oberučke.
Nešto nalik čuvenoj "kupovini iz fotelje". I kada bi me ubedili da su Šo Gun kuhinjski noževi, zaista najbolji, priča bi im "pila vodu", dok sa njima ne bi počeli da seku aluminijumske cevi i bakarne šipke... i to sve za samo 1999,00 dinara.(!?)
Da se redovnim i mukotrpnim treninzima stiže do lepog fizičkog izgleda, jasno je i vrapcima na grani, ali da to postignete za mesec dana i to samo sa nekoliko minuta vežbanja dnevno i za samo 4999,00 dinara(!?) , pa koliko god bili verodostojni primeri , i koliko god bili lepo građeni manekeni koje koriste za svoje promocije, nemoguće je!

U Dalmaciji, čiminjera znači dimnjak, od italijanske riječi 'ciminiera'.

Zanimljivija upotreba ove riječi u slengu širom Hrvatske, Bosne i Crne Gore je u seksualnoj konotaciji.

Naime, u žargonu se čiminjerom naziva i vagina, tako da izraz 'čišćenje čiminjere' ili 'pročistiti čiminjeru' znači - imati polni odnos.

Mnogo zajebanija varijanta nego držanje na kratkom lancu. Jebiga, ako ti je kratak lanac, bar znaš na čemu si. Nema mnogo mrdanja i to je to. Sedi di si, pomiri se sa sudbinom i ne laj mnogo.

Međutim, držanje na dugačkom lancu daje privid slobode. A kao što znamo, svaki privid je lažan. To je najočitije u muško-ženskim odnosima. Ako tvoj partner u rukama drži lanac, ma koliko isti bio dugačak, uvek je u situaciji da ga po potrebi zategne. I kad ti, osetivši dašak slobode, zalepetaš krilima da se vineš u neslućene visine, partner samo malo cimne lanac i ti ljosneš ko Ikar u Egejsko more.

connected2me. Vodi se kao aplikacija za upoznavanje i druženje poštenog naroda ali je sve sem toga.
Društvena mreža koja je dno dna ljudskog postojanja. Zajebi sve potonule splavove i polunapuštene birtije i podrume parkove i slično. Najveći probisveti ne bi pružili ruku bilo kome s konekteda.
Mreža koja se pojavila pojma nemam kad, ali znam da su neki nalozi stari po par godina. Mreža koja te limitira na region, pa se u krug vrti nekih 300 ljudi.
Među tih 300 ćete naći narkose, pedofile, papučare, najbolesnije fetiše i ostalu bagru, prezentovanu na najgori mogući način. Jer za razliku od tindera, ovde nema match i slično. Potpuno je anonimno, gde ribe imaju nalog a muka mukina ih drka u chat. A i obrnuto. Bitno je da dva naloga ne mogu da pričaju i vide jedan drugog u isto vreme. Svako može da se javi bilo kome.
Može se naći sve od budućeg kuma preko kombinacije do orgija.
Za ovih par meseci koliko znam za ovo nagledao sam se stvari koje su zajebale svaki deep web, svaki horor, sve.
Razlog za ovo je užasno vođenje mreže, gde banovani može za 3 sek da reinstalira aplikaciju i idemo dalje. A ovi ljudi nikada nikog i ne banuju, inače bi ih stegao bankrot.
Lažni nalozi su toliko česti da se među sobom klade ko će izdržati najduže, da ga ne provale. Pošto filter ne postoji svako muva svakog i vrv se svako sa svakim i upoznao da dubljem nivou da prostite.
Ja zaista ne bih išao u sitnije detalje da ne preteram s opisima. Tužno i jezivo jedno mesto. Ako nekog zanima underground, ne može dublje od ovoga.

Posledica krajnje nepromišljenog dovođenja samog sebe u situaciju da se samo jednim pogrešnim potezom potpuno ostane bez helta i krajnje tragično skonča.

Svetac koji čeka na update crkve. Dok se ne desi možemo samo da paganišemo u njegovo ime.

Gledajući s visine zvuči fluidno, ali tvoja psiha nije u stanju da shvati ove apstraktne činjenice koje permanentno deluju na tvoju ličnost!

Poznati i kao "Di dojče blik". Onaj kada želimo da kažemo koju lošu reč o državi u kojoj je jaka tajna policija. Glava se okreće levo pa desno uz čudan pogled i onda se veoma tihim glasom izgovara kritika koja je bila na umu. Izraz je nastao tridesetih godina u fašitičkoj Nemačkoj kada je Geštapo (tajna policija) sprovodio strog režim kontrole. Izraz je kasnije postao popularan kako u istočnom tako i u zapadnom bloku.

Umetnost dobrog sakrivanja svojih izvora.

Prezime koje kompromituje i Acu Lukasa i Džordža Lukasa zbog ovog drugog.

...9389. godina, negde na teritoriji antičke Donje Mezije... nekadašnji rimski grad Justiniana Prima... noć pred sahranu... ritual čuvanja pokojnika...

Rajko: Kad već pominjete Srbe, da li možda znate nešto više o njima? Da li ste znali da je ovaj običaj čuvanja pokojnika ostao baš od njih?
Ištvan: (šapatom) Sad kad opet krene sa nekom filozofijom, njemu definitivno treba oduzeti vremenski modulator.
Mate: (šapatom) Ili mu zbraniti onaj ćaj od Prunus domestice, što ga on nazivaše rakijom... hahaha?
Behrami: Stari ti bi mogao da odmoriš malo!
Mate: Ti Srbi, jel' to beše neko izumrlo pleme, nešto kao Huni, Avari, Vandali?
Rajko: Vidim da niste baš upoznati... a i ti mili moj Mate što tako iza leđa spomenu rakiju... da znaš samo, i ona vam je od njih... a pošto je duga noć pred nama iskoristiću priliku da nešto prvi put kažem o sebi... ne samo o sebi, nego i o vama.
Behrami: Kakve sad to veze ima sa Srbima?
Rajko: Ima i te kako. Sećam se priče đeda...
...
Pre tačno osam hiljada godina moj pra-pra kurajber Miloje Serbski, konjanik oklopnik krenu baš iz ovog mesta... :Huuuu: (uzdah i suza na lice staračko)... krenu sa svojom vojskom na Dardanijsko polje u boj, kasnije se to zvalo Kosovo... Behrami je verovatno čuo i njegovi su iz tog kraja.
Behrami: Jeste, čuo sam... i to da su Srbi na tom polju doživeli strašan poraz i od onda im se briše svaki trag.
Rajko: Daleko da je tako moj Behrami. Mi smo nakon toga na ovim prostorima, obitavali još oko 2000 godina, nas je samo istorija zatrla i sve ovo se ni bi sada ponovo nazivalo rimskim nazivima, već srpskim... i ovaj jezik što govorimo nije nikakav Balkanski no nekadašnji Srpski.
Ištvan: Oćeš da kažeš da si i ti od Srba?
Rajko: Naravno. Ali to sad i nije više bitno. Da nastavim...
Mate: Samo ne moraš toliko detaljno, krati slobodno! I isprićavam se meni je deda prića, da se ovaj Balkanski jezik nekada zvao Hrvatski a ne Srpski.
Rajko: Znam da nikada nisi voleo moje priče, skratiću koliko god mogu! A te izumrle Hrvate što pominješ... samo da znaš da su ti i oni bili nekada Srbi.
Mate: Nije točno! Hrvati su bili naslednici Ilira a ti Srbi neka Slovenska pljačkaška banda.
Ištvan: Daj pusti čoveka neka priča! Kao da je bitno ko su sad Hrvati.
...
Rajko: I desi se tada velika bitka, bi baš na Vidovdan... divlji udariše na pitome... Islam na Hrišćanstvo... Azija na Evropu, a samo Srbi kao okosnica... I junački se borismo protiv brojčano nadmoćnijeg neprijatelja, borismo i izgibosmo, ne svi ali podosta, 60 000 muškog življa, porobiše nam zemlju... pa jebaše i oca i majku 500 godina potom...
Tamo ti negde u 19. veku konačno zbacismo okove turske i krenusmo da jačamo kad eto ti nevolje opet, udariše Germanska plemena... u dva navrata i to žestoko. Ginusno i tada, al' preživesno opet... pa napravismo pakt sa tim Hrvatima, što spomenu Mate i s još nekima.
Kratko potraja, kol'ko zbog međusobnih čarki, tol'ko i zbog snage koju imadosmo tada, te opasnosti po velike sile.
...
Puče fudbal raziđe se društvo... okriviše Srbe za pocepanu loptu!
Svetski ''čuvari mira'' poslaše nam anđela, ''milosrdnog''. Nova stradanja. Mi Srbi rešismo da menjamo nešto tada, da se složimo i okrenemo novi list!

Ištvan: Ko bi rekao?
Rajko: Ma šalim se samo... hahaha! Priča postaje previše sumorna pa da osvežim malo. :Sine aj nalij još po jednu!:
Mate: Ajde sipaj i meni!
Rajko: Posle tog anđela, bili smo sluge, robovi... dođosmo do zaključka da je bolje biti rob nego Srbin, biti miran, tih, ljubiti dupe drugima i živeti a ne stradati, u stvari samo životariti.
... Napravismo kobnu grešku, polako, polako... bivasno sve manji i manji... mešasmo se sa drugima, nekada nedostojnima i nekadašnjim neprijateljima. Oni viđeniji se razbežaše i razastrše po svetu kao Cigani. Nametnuše nam nove jezike i imena, novu ''kulturu'', izgubismo sve... Državu, naciju, tradiciju... postadosmo čerga, a čergu vetar odnese...

... starac ponovo zadrhta i krenu da jeca, spomenu pokojnika ponovo, pa šakama prekri lice... i ostali se zamisliše i zaćutaše... Mate zagrli Ištvana pa spomenu i sopstvenu tužnu sudbinu i gubitak identiteta, reče: Mislio sam da ovo nikada neću reći... ali... bolje je biti Srbin nego rob!

Звук који се чује кад говно падне у WC шољу америчког типа (она пуна воде што изгледа као запушена).

Amerikanizovan Rus. Neretko negativac u filmovima. Obično lik sa dugom kosom i krvavim očima. Alkoholičar. Ima malčice tvrdji akcent u odnosu na ostale nacije koje govore engleski.

Jednačina sa jednom nepoznatom sa kojom zaljubljeni par i budući mladenci izglasavaju budžet za predstojeći najradosniji događaj u svih Srba. Algoritamska formula sa kojom bi i NASA-in lansirni panel u Hjustonu imao poteškoća...ali ne i pronicljivi roditelji trudnih mladenaca. I bakuta, naravno. Ustvari, od mladinih i mladoženjinih roditelja umnogome i zavisi da li će finansijska konstrukcija predstojećeg hepeninga izdržati teret ambicije i sujete koji joj je nametnut ili će se pod istim urušiti k'o onomad one dve straćare u Njujorku, pa za malo dana jopet.

Međutim, ako ste pod ovim prethodnim zamislili da su entiteti roditelja ti koji su odgovorni displjunu pare za čitavu operaciju zvanu “Svadba našeg Nikole/naše Ivane sa tamo nekom/nekim” – bojim se da su ta lepa vremena u nas Srba odavno prošla. Uhvatila, bre, kriza pa nikako da pusti (bismo mi nju al’ neće ona nas), zavladala insuficijencija na svim poljima, više ni kredit nije tako lako dobiti, gledaju ljudi kako će kraj sa krajem da sastave a ne sto sa stolom…uglavnom – kome je još do svadbe na ovu nemaštinu? Ali, eto, desilo se, deca se volu i to (snajka je u trećem mesecu;prim.prev.), pa je red da tu euforiju i ozvaniče pred zakonom, prijateljima i ljudima koje do tada nikada u životu nisu videli. Doduše, da je do nas dece, mi bismo verovatno napravili neku žurku za nas mlađe drugove & drugarice, ono, ništa fensi, neki ok prostor, lajv zika, previše alkohola i nešto za zobanje s nogu, pa ujutru na Kališ i gledanje izlaska Sunca uz burek od “Trpkovića” i jogurt iz čaše. Ili tako nekako. Avaj, ali, to su samo pusti i neostvarivi snovi poslednjih generacija stare Jugoslavije jerbo se danas svadbe redom prave zbog rodbine i tih gorepomenutih ljudi koje do tada nikada u životu nismo registrovali…što najčešće ume da bude jedno te isto, al’ ajde.

Bilo kako bilo, uz narečene elemente finansijske skljokanosti i dijametralno suprotnog broja gostiju na predstojećem radosnom događaju (čiji smo većinski profil svakako utvrdili u prethodnom pasusu), u čitavu stvar treba uračunati i poslovičnu predusretljivost nasumičnog ugostitelja po izboru a za čiji se šator budući bračni par opredelio da bude poprište centralnog slavlja (ždranje, oblokavanje, drpanje, trpanje i slične aktivnosti). Jer on je human čova koji veruje u pravu ljubav i vazda želi da joj izađe u susret…iako ta ista najčešće nema para da mu unapred plati za svoju kmetovsku promociju, jelte. “Platite posle svadbe” parola je kojom se vodi samo ne on već i gomila savremenih pružaoca svadbarsko-propratnih usluga a motivisana takođe savremenim običajem uručivanja koverti mladencima ‘mesto prevaziđenih i najčešće tripliranih escajga, tanjira, svećnjaka, miksera, sokovnika, pegli, usisivača, palmi, “umetničkih” slika, otirača, bade mantila, peškira, zidnih satova, bugarskog zlata i inih poklonoidnih kategorija iz doba mezozoika. To praktično znači da su u savremenom poimanju stvari svatovi nedvosmisleno ti koji će u najčešćem broju slučajeva iz ličnog džepa platiti za boravak i provod na manifestaciji na koju su pozvani svečanom crnom pozivnicom sa roze mašnom...koju su, ispostaviće se, opet oni sami sponzorisali. Kovertom.

Da, koverta. To zapljuvano parče papira koje u sebi krije još papira, samo od vrednosti. Ali koliko tačno vrednosti? E, tu dolazimo do jednačine iz naslova i više nego komplikovanog procesa prognoziranja sadržaja koverte svakog gosta ponaosob, u paru ili porodično, a kroz analizu njegovog porekla, karaktera, stanja zaposlenosti i rodbinske linije, preko marke kola koju vozi i destinacije na kojoj letuje/je zimovao, do toga kojim stilom se oblači, hrani i vara ženu sa neimenovanom studentkinjom 2. godine turskog jezika. Jer od toga zavisi hoće li naši Nikola i Ivana imati švecki sto ili 6-delni meni, hoće li torta biti od dva ili tri sprata, hoće li bend biti kršten ili nekršten i, konačno, hoće li prvi ples otplesati uz ono govno što istovremeno ispušta dim i mehuriće od sapunice ili će “FIRST” hi-fi linija žešće da baguje dok sa zvučnika bude zavijao “Moj svijet” od Sergeja Ćetkovića, jebem mu majku da mu jebem stvarno.

Najbolji opis skorojevića koji su nekako došli do malo love, nabacili neke mišiće, imaju opasno društvo i zbog toga se kurče po gradu.

Znam te puško, kad si pištolj bila, mojne meni prodavati tu čupri.

Nezgodan lik, koji gde god prođe, sjebe nešto. Svako iole zdrave pameti ga tera u kurac, jer je svestan potencijalnih posledica.

Toma Nikolić, od kada je počeo da nosi skupa odela.

Синтагма настала у маниру некада популарне дечје игре "Покварени телефони" (или Gluvi telefoni), с тим што овде нису у питању деца, него нека матора коњина/кобила која се вероватно представља као "угледни истраживачки новинар", а читаво умеће истраживачког новинарства јој се своди на то да уме да покупи текст са интернета, изведе copy/paste и пропусти текст на енглеском кроз неки преводилачки програм (такође са интернета). Потпише, објави у новинама, добије хонорар, и тако до новог текста.
Наравно, подразумева се и непознавање сопственог језика и оног са кога "преводи".