Tornado, vulkan, cunami... Katastrofe, prijatelju, katastrofe! A onda, dodaj na listu drugo ime najveće pošasti sredovečnog čoveka s dubljim džepom - nezaposlenu ljubavnicu… Jebeni snajper uperen tačno u novčanik žrtve! Vidi sad tornado? Pih… vetrić. Vulkan? Lek za potenc… ovaj, vatra iz kamina. A cunami… jebem li ga… ajde, neka bude pišanje uz vetar? Može.

Priča obično počinje ovako: Gospodinu se odavno ne diže redovno… potencijalna ljubavnica redovno slobodna za dizanje. Dok joj se suši mastilo na diplomi, ona, nezaposlena, ima vremena na pretek. A i magičnu formulu, oličenu u liku baš te sredovečne budale, da to vreme pretvori u novac. Iiiii… ljubavna igrarija može da počne. S njegove strane, ljubav prema njenoj dostupnosti, s njene, pogađate, ljubav prema zelembaćima.

Al’ ne lezi vraže. Nije ona sisala vesla. Neće na čelu ispisati cenu, da ispadne laka. Pustiće da je on odredi. A sloboda nema cenu, kažu pametni ljudi. Zato će dobiti stan u blizini njegove kancelarije, ručkove i večere uz Dom Perignon… letovanje i zimovanje… Dior, Gucci i jebeni Vuitton… i možda njegov levi bubreg, sa gratis šoderom, čisto jer joj se može… i jer gospodin na kraju, osim lošeg bubrega, nema više šta da ponudi. Sledi šut karta.

The end

A osiguranje, druškane, kao kod ovih drugih katastrofa, tu ne pomaže. Nema osiguranja za ludu glavu. Glave, tačnije…

Rečenica često izgovarana našim dragim punicama kada se u potpunosti razočaramo u nase supruge. Nije previše uvredljiva niti previše smiješna, jednostavno samo ironična.

Zajedničko poreklo sve polovne robe koju prodaju Cigani na buvljaku. Jedino roba koja ima krupan ćirilični natpis nije japanska, al' je zato ruska, a Rus kad ga napravi to je možda i bolje nego japansko.

Jebiga, da bi uspeo kažu treba ti 5% talenta, 5%sreće i 90% rada, to ti je opštepoznata stvar. E, sad samo retki je slede i zato od njih nastaju veličine.

Dok mnogi bleje, trućaju, oni veliki rade, nerviraju se, ali zato sve to dolazi na naplatu, tako odjednom, ali sa razlogom kao posledica onoga što su činili u prošlosti. Oni postaju lavovi, zvezde, mnogi im se dive iskreno ili lažno, nije bitno, mnogi ih vole, jer su oni zvezda vodilja...

Sa popucalog betona, možda nekog seoskog druma stigli su do cilja, ali i dalje guraju napred, ne znaju za strah, uzimaju sve što se uzeti može... oni su pobednici koji ne znaju za poraz, reč luzer nije im poznata!

I onda u tom pobedničkom nizu desi se slučajna greška koja ništa ne znači, neće ih izgurati sa tog puta...ali ne lezi vraže...frustrirana, neostvarena masa koja im se lažno divila time sada zadovoljava svoju sujetu...Naravno veliki nastavljaju dalje jer njima taj jedan pad ništa ne znači, dok oni neostvareni takođe nastavljaju dalje zadovoljni što je i onaj kome zavide i lažno se dive pao bar jednom!

Kao da je Bog želeo da zadovolji sve, da svima pomogne...pobedniku je dao sve, a onima koji nisu uspeli dao je bar mrvicu o kojoj će da pričaju narednih xyz godina.

Najčešći, i najbolji izgovor za neodlazak u školu. Mada posle par puta izgovor oslabi.

Najranije razočarenje mog detinjstva. Čekao sam nedeljama da ga postave i jedva sam čekao da hodam po njemu, a kad su ga stavili, video sam da je od betona a ne pravi policajac.

Loš, zao, pokvaren.

Eliksir mladosti. Vraća u stanje najranijeg detinjstva: zaboraviš da hodaš, ne znaš da izgovaraš sva slova (dovoljnom upotrebom potpuno se gubi moć govora, babling faza) i sve se češće sakrivaš pod stolom kad igra postane stvarno zanimljiva.

Drkaš se oko ovog oko onog, svaki dan na šljaku svako veče polu crknut na pivo sa ortacima, ovaj nam tamo leži, razbaškario se u djakuziju, drka onog njegovog malenog pišu,pizda debela, pored njega sampanjac, neka lepa teta, na tv-u izbacio par nekih degenskih, da ne kažem polu teletabijskih političkih reklama i čeka nedelju da udje u vladu. Kontam ja da za njega glasaju ovi iz zadnjeg reda na koncertu Dejana Cukića ali brate...
Kako je to moguće?
Ne,ja nisam ciničan ali tu nešto ne valja. Ja ne želim da dižem nikakav punč,ali tebra dokle više?
Ko te jebe sto nisi učio skolu????
Jebo vas izgovor,nisam malouman da ne shvatam neke stvari, ali ove krofne sto sam naručio uopšte nisu sa kremom. Cak mislim da nisu ni krofne,ali nebitno,jedem pošto na poslu nemam obezbedjen ručak.
Prelistavam jutros u prevozu sportske vesti, inače novine čitam odpozadi,ko i zenu, xexe, i dok mi ciganče svira djurdjevdan, čitam da je trenutno najbolji fudbaler sveta Lionel Mesi nedavno sa Barselonom potpisao novi ugovor prema kojem zarađuje oko 13 miliona evra godišnje.
Pošto pročitam sport,predjem na hroniku inače samo zbog nje i kupujem novine, velika slika nekog mučenika i piše pobio šesnaest komšija. Pa kako da ih ne poubija?

Svestan si problema, ali ne znaš kako da ga rešiš. Ili možda znaš, ali sediš i čekaš u nadi da će se problem rešiti sam?

Izraz koji se koristi kada pojedinac preterava u koriscenju pojedinih stvari.

Vadili ste zubni živac. Kad ste bili mali, đilkoši iz kraja su vam napucavali specijalku u jaja. Bivša riba vam je svakodnevno prepričavala knjigu 1000 zašto ( da živimo zajedno ) – 1000 zato. Prebrojali ste sva zrna praška za veš Duel iz pakovanja od 3 kg, dok ste slušali novi CD Zdravka Čolića. Preživeli ste psihofizičku torturu koliko i prosečni logoraš u Jasenovcu. Na red je došlo i vađenje lične karte.

Neophod: hrana za nekoliko dana, voda takođe, hoklica, vreća za spavanje (kamp kućica, ko ima), mp3 plejer sa 5 giga različitih žanrova muzike, 2 para gaća, kenj papir, vlažne maramice, kišobran, ćebe, peškir, nešto slatko, bele semenke i živci ko brodski konopci.

Čuli ste da treba da se pojavite oko ponoći, kako biste imali kakvu-takvu šansu da JOŠ TOGA DANA izvadite dokument koji život znači. Tako i radite. Po dospeću percipirate atmosferu iz Kusturičinih filmova: Alfa Ciga sa 8-članom porodicom leži na betonu ispred ulaza u stanicu i nešto mrmlja. (Očekujete WTF momenat kad oni polete, kao i neke guske koje tumaraju unaokolo. Naravno, i usranu facu Slavka Štimca). Master čekač vas obeshrabruje rečima da već 10 dana puši za izdavanje l.k. i da ste došli kasno. Mudroser sa vaše leve strane nešto zapisuje i broji. 3 babe iz potaje bacaju hejt na omladinu. Jedina osoba vredna zadržavanja pogleda je došla sa dečkom i spava mu na ramenu. Kako se bliži zora, noge se oduzimaju. Hranu ste pojeli, vodu popili, i skljokavate se na stazu sa slušalicama u ušima i tonete u polusan. Trzaj. 04:09. Trzaj 04:05. Nemoguće, ovo je ružan san. Zažmurićete, i kad budete otvorili oči, probudićete se u svom krevetu, a na ramenu će vam spavati nega megapička koju ste satima seksualno vozdizali u nebesa. Otvarate oči. Sedite na betonu, a na ramenu vam spava Ciga sa osmočlanom porodicom. Bože, uzmi me...telo više ne može da izdrži, padate u san.

Budi vas komešanje. Već se uveliko razdanilo. Na početak reda je stigao ćelavi glavonja sa zlatnom kajlom i napravio gužvu. Svi protestuju, pominju majke, očeve, sestre, Tita, Slobu, Đinđića, Koštunicu, Tadića. Nalaze kompromisno rešenje i konsenzus oko toga da je Tito kriv za sva ova sranja i slom moralnih vrednosti. Jedino se sa tim ne slaže Master čekač, kome je dokurčilo desetodnevno pušenje u redu i uzima stvar u svoje ruke, te glavonju spičava hoklicom u ćeletinu. Haos. Rasulo. Vijetnam. Policija istrčava i privodi 20-ak najratobornijih: ćelavog, Master čekača, Cigu sa osmočlanom porodicom, Mudrosera, tri babe iz potaje, dečka jedine osobe na kojoj vredi zadržati pogled...

8h. Otvaraju se vrata pakla. Izlazi FT1P teta i po redu upisuje imena današnjih srećnih dobitnika. Jedina osoba na kojoj vredi zadržati pogled se nalazi tik iza vas i vi kao pravi džentlmen joj ustupate mesto ispred. Posle par minuta shvatate da je prokleta kurva poslednja na spisku za danas, a FTJP teta ljubazno saopštava da vam želi više sreće u sledećem izvlačenju. Nadrealizam koga bi se i Dali postideo.

Popularan naziv - a posebno međ' njegovim ljubiteljima - za boks. Naravno, oni koji NISU ljubitelji pomenutog makljanja između dva znojava muškarca a u poslednje vreme i dve žene ( ako se taj rod ovde uopšte i može upotrebiti ), ostaju i još dugo će ostati podignutih obrva u znak pitanja o čemu se tu jebeno radi. Jer, definicija boksa kao sportske discipline poprilično je rudimentarne prirode: u okviru propisanog prostora ( ring ) i vremenskog intervala ( runde ), korišćenjem isključivo sopstvenih ruku kao oružja, ubiti Boga u protivniku s preke strane ili, pak, sâmog protivnika. Kroz istoriju kolateralnih šteta ove "sportske" discipline a usled razvoja pravila i telesne vage, nesrećne žrtve su padale sa svih strana a ni dan-danas nije redak slučaj s vremena vreme u omiljenim novinama pročitati i to sa neobičnim uzbuđenjem u srcu kako je neki čamuga o'ladio nekog drugog čamugu u ringu. I onda, šta je tu plemenito, pitam ja vas? Bokserske rukavice, štitnici za zube, kofa za pljuvanje krvi i delova plućnog krila ili možda sudija, gong, Parkinsonova jebena bolest? Odgovor, zapravo, leži negde u sredini. Uostalom, zamisao fer odmeravanja snaga između dva ljudska primerka zaista zvuči primamljivije od gledanja jebenog Ivana Ivanovića nedeljom uveče uz kokice iz mikrotalasne. Ipak, ja kad danas idem u neku frku, ne ustručavam se a da sa sobom ne ponesem jednu čvrstu, tešku i podužu motku. U takvoj konfiguraciji mi baš i puca kurac ko će pobediti. Aj' pozdrav.

U posudu za novine, TV stanice, radio i internet medije, umutiti par svezih virusa, a ukoliko nema svezih, mozete dodati i one ustajale, ali jelo nece uspeti bez neprekidnog podgrevanja. Ubaciti testo sacinjeno od ispada vezanih za navijace i slobodno ih sve okarakterisati kao huligane, a povremeno dosoliti nacionalistickim grupacijama u nas i njihovoj ogromnoj stetnosti po drustvo. Kvasca staviti sto vise, sto je testo vece- jelo je ukusnije. U svakom stupcu (za pisane medije) dodati kursnu listu, a preko radija obavestavati narod sto cesce, cisto da ubijemo vreme. Po mogucstvu, svaka TV stanica bi trebalo da ima bar jedan reality show, a dozvoljeno je i vise (do 50). Pustati sto vise slika i snimaka silikonskih kraljica i pisati o sto nebitnijim stvarima kao sto je kupovina cipelica te i te pevacice i njena slika sa bivsim dreserom omiljene joj civave ( za poboljsanje ukusa, nece skoditi ni text o poreklu civave, a jos bolje da se pise par dana o istoj ). Forsirati radio stanice koje nemaju muzickog ukusa, jer- tu lezi lek za pravi ukus. Za novine: pisati sto vise textova vezanih za bizarna ubistva. Zaciniti slikama. Objavljivati koje su sve facebook grupe osnovane, protiv i za koga.

Jelo se smatra uspesno spremljenim ukoliko se skrenu teme sa korupcije, poskupljenja, malverzacije svakog moguceg tipa i svih stvari koje ugrozavaju zivot obicnog gradjanina.

Prijatno!

Toliko dobra riba da je prošlo tri filma, a ona još nije uspela nikoga da nagovori da je kresne.

Simbol. Jak simbol. Mada mu snaga sigurno zavisi i od snage rakije, ipak je jak, naročito kad se flaša isprazni. Kao da je došao niotkuda i čudom se obreo baš u našoj brlji. Krst u flaši ima ulogu da svojim dobrim neutrališe svo hemijsko i kosmičko zlo iz rakije a zauzvrat otpusti božju milinu i dobrotu. U žargonu, rakijski dobitak od krsta se zove šmek. Posle takvog tretmana rakija ima magijsko hipnotičke moći jačajući veru i nacionalnu svest i pomalo protivurečno kosmopolitski pacifizam. Na neke ljude je delovala tako da su čak pronašli sam smisao života. Ovo važi za svakoga ko gleda u flašu sa krstom za vreme dok traje rakijanje pod uslovom da i sam učestvuje u rakijanju.

Krstaši su krst nosili na štitovima, Hrist na krvavim leđima, neki na uštirkanim reverima. A mi? Eto, turismo ga u flašu rakije da leži tamo potopljen i naheren kao pijani Titanik i da ga otkrivamo sloj po sloj.

Ovako je bilo. Kada se gornji de krsta otkrio zavlada oduševljenje kao kad bi Stari Grci ugledali katarku trgovačkog broda na pučini. Kod poprečne grede već saosetismo sa Hristovim mukama. Osetismo i stid što se ranije nismo samoizbičevali zbog toga. I dok smo dalje veselo tonuli on je volšebno isplivavao. Negde u nivou Hristovih nogu proradila je žlezda Panslavika sa razradom planova budućnosti Panslovena za narednih hiljadu godina. A kad smo stigli do dna samopožrtvovano oslobodismo krst alkohola a sebe panslavizma. I sada je on ležao nasukan u flaši kao brod na Obali Kostura. Od nas je ostalo vrlo malo, skoro da nas nije bilo, ali i to što je ostalo mogla bi bez otpora da pohapsi čak i ona pederska policija princa Alberta od Monaka.

Čvrsta namera da se nekome primenom fizičke sile nametne sopstveno mišljenje, ili popravi vaspitanje.

Krajnje autohton i ekstreman oblik leskovačkog govora, teško razumljiv i samim leskovčanima... Kod sagovornika daleko od usijanog juga izaziva zbunjenije izraze lica nego kod američke omladine kad ih upitaš bilo šta što nema veze sa pušenjem kurca ili odlaskom u shoping mall...

Nekad, pre mnogo vekova, bilo je sasvim normalno da muški rod bude dominantan u odnosu na ženski. Ustvari, ne da nije bilo normalno, nego se smatralo pod obavezno. Žene su bile u kući i spremale ručak od ulova koji je njihov muž donosio. A onda su žene krenule u borbu za ravnopravnost, ali ne u takvu u kojoj bi da i one krenu da vade tomahavk iz čarape i ubijaju nevine životinje po Srbija šumama podjednako kao i muž, već u onu u kojoj bi trebale da budu alfa i omega svega i svačega. Pošto su uspele u tome, kola koja su krenula munjevitom brzinom nizbrdo se nisu zaustavljala i danas smo došli do ćorsokaka; slepe ulice na kraju puta koji povezuje vekove. Neki će me smatrati jebenim mizantropom koji prezire ceo svet, a naročito žene. Nije tako. To je samo realnost koja se dešava na svakom koraku i koju do neke mere režiraju baš muškarci, pod uslovom da su poslodavci, odnosno ljudi koji "guraju" ženski svet u svaki deo privrede. Razlog tome leži u činjenici da će dobra reklama prodati robu koja i nema kvalitet za određenu cenu koja se plaća. I šta ja sad pričam? Demantujem sam sebe. Pa kad već žene toliko više doprinose donošenju para u kući, jedino mi ostaje da živim kao parazit koji čeka da pokupi kajmak i oglođe kosku, zato što posao ne može da nađe čak ni da je jedini sa tom strukom. Jer jebiga... Sve se promenilo.

Širokogrudna seljančica sa kožom preplanulom od okopavanja lijeha luka i kukuruza, čije jedre grudi osciluju kao Van der Polov oscilator kada prođe u prikolici na očevom Fergusonu, koja mašta da jednog dana objavi album za Renome produkciju i da pjeva na ciganskoj svadbi u Milanu, ali ne lezi vraže, zla sudba joj ne dopušta. Trnovit je to put. Otac joj je iskusni ispijač rakije, te u naletu neuračunljivosti često joj opali šamar koji joj izbriše treći razdred osnovne škole sa svim lekcijama iz Prirode i društva. Pare zarađuje radeći u zadruzi gdje su joj stalne mušterije lokalne preldžije i kamiondžije koji joj namiguju k'o Stojadinov lijevi žmigavac kada ugleda Fiću ispred sebe. Gazda zadruge se bavi mutnim poslovima na pijaci Arizona, a plata joj kasni k'o teletekst na OBN-u, jerbo on noći provodi u pijančenju u kafani kod Stoje i uzgonjenju doseljenica iz Rumunije i Moldavije. Ima starijeg brata koji jedan dan u sedmici provodi kod kuće, a ostalim danima se pomija s ortacima po velikom gradu.
Sa svim tim mukama i problemima, naše jadno čeljade još uvijek drži glavu visoko kao mlađani horoz kada uđe u kokošinjac i razgleda koju će koku da ogazi. Ponosna je, jer novce zarađuje mukotrpnim radom, kako u zadruzi, tako i prodavajući bamju petkom na pijaci. Ona je čisti primjer brđanke, žene koja ima svoj stav i koja zna da cijeni glavne ljudske osobine i vrijednosti.