- Onima koji su se polomili od pisanja, sakoi su poderani na laktovima zbog trenja o pisaći sto. Tek nakon cepanja, stavljaju se kožne zakrpe. Pošto nemate vremena da čekate, kupite nov sako sa već ušivenim kožnim zakrpama na laktovima. Sako mora biti od tvida ili smeđeg somota. Zahvaljujući ovom rekvizitu pojedini su se preko noći transformisali od marksiste- saradnika u Institutu za međunarodni radnički pokret do profesora- eksperta za pitanja EU;
- Nabacite naočari bez dioptrije (Niste stigli da „pokvarite“ vid od čitanja);
- Slomite srednji prst ruke kojom pišete. Kod ljudi koji provode veći deo svog života pišući, ovaj prst je iskrivljen;
- Kupite stonu lampu sa zelenim staklom i mesinganim stalkom, kao u Univerzitetskoj biblioteci, pa makar je nikad ne uključili;
- Najpre se skoncentrišite i čitajte samo predgovore i pogovore. Potom pređite na „Bisere mudrosti“ Jasmine Puljo. Kada manija za čitanjem uzme maha, završite kurs brzog čitanja po instrukcijama Tonija Buzana ( u javnosti se pravite da niste čuli za njega);
- Kod pečatoresca naručite pečat za knjige na kojima će pisati „Biblioteka porodice________“(unesite vaše prezime);
- Budite organizator međunarodnog skupa na kome će biti prisutne isključivo kolege iz bivših SFRJ republika.

Za kraj, ovladajte finesama...
Pozovite konobara i tražite novu bocu vina jer ona koju vam je doneo navodno miriše na pampur. Vi naravno, ne prepoznajete miris pampura, ali asistentkinja bravljeg pogleda treptaće u Vas kao u da ste Hans Adam od Lihtenštajna.

Menu majica je ona majica na kojoj se jasno vidi šta je nosilac iste obedovao u proteklom periodu. Slično majici i na menu stolnjaku se takođe jasno vidi šta je određena porodica ili društvo jela.

To je ono cega se setis da nemas u saobracajnoj dozvoli kad te pandur zaustavlja na rutinsku kontrolu (alkohola, jure nekog krimosa), a vozis kola na auto-gas...

Manje-više poznat izraz u Srbiji koji se upotrebljava u trenucima kada se neka osoba pohvali da se prijatno i lepo oseća.

Izraz je nastao, takoreći, prema jednom baš i ne toliko dragom događaju, teškoj bolesti nekog organa, jer ljudi čim osete neko manje olakšanje iako su bolesni, odmah nakon nekog vremena utonu u večna lovišta. Zadnja i jedina lepa stvar koju im Bog podari na kraju života je da se osećaju onako kako i zdrav čovek već jeste i kako želi, mada džabe, jer povratka češće nema.

Posle mučnog ispitnog roka, dranja kurca i jebavanja po velegradu i njegovim kafanama, taslačenju po studentskoj službi, sav izmučen, istrošen, ni za seks raspoložen, spakuješ svoje bušne kineske kofere i uputiš se u svoje rodno mesto.

Sediš u smrdljivom autobusu autoprevoznika Miška (ćelavi seoski baja sa dva zuba i bez jaja) i razmišljaš kako da se dočepaš tvog dečačkog kreveta, koji nema alkoholisani miris ustajalog studenta, i odmoriš od svih Tantalovih i Sizifovih muka. Samo da 2 meseca ne čuješ reč fakultet. Jedno 20 sati sna biće dovoljno za početak. Stižeš na stanicu, teturaš se do kuće. Izgledaš kao pijani Četnik na dopu. Brkata baba koja je sedela pored, prenela je smrad na tebe, tako da sad i vidiš šta udišeš.

Otvaraš stara drvena vrata, vidiš majku i oca. Najzad draga lica. I taman kada pomisliš da je to to, shvatiš da si se zajebao. Spremna je sačekuša koja ima nameru da razori tvoj nervi sistem i da ti iscrpi onu trunku snage što ti je ostala. Malo protrljaš krmeljave oči i vidiš da iz frižidera iskaču babe i dede. Tetke i strine. Komšinice ove, komšinice one. Pekarka, mesar, lugar i električar. Samo još fali pop da ti blagoslovi indeks. Svi su se skupili da sačekaju ponos i diku ulice. Naoružali su se pitanjima, tipa, "Kakav je paradajz tamo?", "Jel ti nedostajala livada i ovce na njoj?", "Ima li neka devojčica?", "Kako je na fakultetu?" i sl.
Izrešetaće te pitanjima i ubiće te u pojam, da ćeš se pokajati što si uopšte seo u Miškov drndavi, smrdljivi autobus.

Da, dobro ste čuli. Na planeti koja je već odavno zaslužila da NE POSTOJI i to najviše zbog svojih 6 i kusur milijardi stanovnika, novotarije nastaju spontano, nekontrolisano i na dnevnoj bazi. Tih 6 i kusur milijardi stanovnika jedu, piju, rade, vole, mrze i – ako izuzmemo broj od oko 25000000 severnih korejanaca kojima je to zabranjeno – MISLE. To je jebeno zastrašujuća činjenica, zar ne, Čarlse...? ( autor misli na Darvina; prim.prev. ) Elem, od tih zilion misli i ideja, ooogroman je broj onih koje su praktične i rentabilne primene tj. ''mogu olakšati život lokalnom življu'', kako su nekad govorili u kolhoznim zajednicama SSSR-a. I život zaista jeste olakšan; toalet papir ima i miris i ukus ( Nemci objasnili ), krompir možete iseći u oblik jebenog leptira ( opet Nemci ), dok je na poljima nauke, tehnologije i medicine napredak vidljiv gotovo iz nedelje u nedelju ( kod nas to malo kasni al' zato jebemo u sportovima ). Uskoro ćemo se možda susresti i sa nekom drugom, vanzemaljskom civilizacijom – bez sumnje, veliki trenutak za čovečanstvo - pa ćemo i njima moći da pokažemo kolliko je život na Zemlji bogatiji uz novi čips sa ukusom šampanjca ili ''two-in-one'' viljuškom-češljem kojim će i sami moći da raspetljavaju svoje duge i ljigave pipke. Posle ih možemo odvesti na zakusku dobrodošlice u jedan od novootvorenih tajlandskih restorana u kojima hranu služe u pravim WC šoljama. Ionako jebeno neće znati šta je to. Noćni provod za naše zelene goste? Nema problema. Tokio nudi devojke koje najbolje ližu kvake na svetu. I to vrlo bukvalno. Da...Napredak je svuda i u svemu...osim u umetnosti. Neko će kazati: ''Što je to, bona, tako bitno?!'' ali to su Škoti i ima ih malo. Elem, količina sranja koja je danas prisutna u umetnosti nikako se ne može prikazati brojem. Naime, toliko velika cifra jednostavno NE POSTOJI ili je matematičari još nisu izmislili. Možda ćemo, ipak, tu degradaciju najbolje prikazati sledećim nedvosmislenim poređenjem : ako je nekada definicija umetnosti bila - UMETNOST=Uzvišenost Kreativnog Duha, danas ta jednačina otprilike ide 'vako : Marina Abramovič+Sranje+Gusto Granje+Pička, Dupe, Sisa+Malo Loše Vutre+Kurčina+Dva Kineza ( ne znam otkud oni tu al' ajde )+Opet Sranje+Reklama, Natpis ili Pano na kojima piše ''OVO JE UMETNOST''+Kurčina = UMETNOST. Iako na prvi pogled druga definicija izgleda kudikamo komplikovanije od one prve i to ne samo zbog (pre)čestog pominjanja polnih i ostalih organa, prava istina je da je za prvu ''jedino'' potreban TALENAT kao tajno vezivno tkivo a to je, kako danas stoje stvari, izgleda nerešiva enigma za sve. Tako se ovih dana umetnikom može nazvati i jedan Francuz koji jede svoje meso ( navodno, žrtvuje sam sebe ), Indijac koji prdi melodije ( sam komponuje svoju muziku ), Rumunka koja puši konju...a ne, to je Ćićolina...i gorepomenuta Srpkinja koja se razapinje po galerijama, 7 dana se ne pomera sa mesta i priziva kišu svojim i dojkama još dvanaest baba, doduše u zatvorenom prostoru njujorške ''Avantgarde'' galerije...

Ekrani jesu sve manji ali su zato naočari sve veće.

U američkom društvu pouzdan znak da je neko nenadjebiv. Ekvivalent kod nas može da bude svakojak.

Pogled Džordža Klunija, brada od 3 dana, proseda kosa, tetovaža JNA na podlaktici, majica Montere, Gemaksa ili neke treće firme za koju fizikališe (iz koje neretko viri jambolija), , Bavaria u levoj, leskovačka Drina u desnoj i lagana priča sa par maloletnih gangrba koje su pošle na more da se nezaboravno provedu.U prvi mah podseća na Kumašina, ali ne, ovo je posebno biće koje samom pojavom pleni srca devojaka koje upozna. Njegov supermoćni afrodizijak je pomešani miris piva i potpazušnog vonja koji razbija sve barijere i rešava sve nedoumice kod devojkinog večitog ''Dati ili ne dati!?''. Tesarske šake sa ragadama i ožiljcima još više pridaju njegovoj muškosti i nenadjebivosti.
Sa devojkama se upoznaje tako što im poruči po oznojeno i namigne im, kako bi one primetile da ih simpatiše. Predstavlja se, pita ih gde idu i poput starog lisca, prevejano im priča sve divote mesta u koje idu, dok one zadivljeno gledaju u njegove muskulozne ruke i pažljivo slušaju sve što im govori.
Posle nekoliko pića i priča sa ratišta '92, kojim je potpuno zadivio devojke, uzima jednu za ruku i odvodi je, uz šmekersko ''sad ćemo mi doći'' - njenoj drugarici.
U prljavom WC-u srpskog voza, dešava se ne toliko zanimljiva "vintage" scena u kojoj gore pomenuti trsi žrtvu naslonjenu na lavabo, brzo završava posao i vraća se u bife, na svoju primarnu poziciju, pali cigaretu i zadovoljno pada u nirvanu. Devojke ubrzo odlaze, a naš junak ostaje na istom mestu, vrebajući novi plen u povratku...

Ah, ta jesen, to zlatno godišnje doba...

Pa još u mom kraju! To bre nema nigde.
Ta čarobna boja sunčevih zraka koja prolazi kroz krošnje drveća... ples žutog lišća na povetarcu, poslednji koncert žaba kod potočića i sve u duhu prirode.
Brda počinju polako da se pokrivaju braon ćebetom.
Božanstveni cvrkut kanarinaca, slavuja, lokera, cajzli koji vragolasto lete na nebu, oplemenjuje dušu i telo. Ma, kao da na svakom koraku slušaš Vivaldijevu jesen. Prirodni melem za mozak.

Neubrani kukuruzi se njišu... snajke se vataju za klipeve i jedna drugu podjebavaju istim u vidu cajpera. Ali, niko se ne ljuti. Vremešne domaćice vredno sa svojim komšinicama spremaju zimnicu jer mlađe neće. Nije njima teško za svoju decu i unuci ništa. One se zezaju tako što ćoravoj Radi ubace šećer u pinđur ili Stani stave pola kila džinki u blagi ajvar.

Veselih travara je na svakom koraku. Miris livadskog cveća prosto ih opija. Svačega se tu nabere a naročito po nepristupačnim obroncima. A, zima je duga...
Drugari sa pašnjaka se rastaju sve do proleća. Ovce, krave, sitna telad, svi plaču... čak je i konjska muva pustila suzu. A u mom kraju, te živuljke su se zezale i sa kurjacima i lisicama.

I sve je to tako lepo do, otprilike, polovine oktobra. Onda krenu kiše i loše vreme...
Al' mene bole kurac, ja sam do tada već daleko na jug.

Primite puno toplih i sunčanih pozdrava sa prelepog Madagaskara
Laki lasta

Privremeno se odvojiti od bračnog druga.

Izrečena reč kad navru uspomene.

Gest vrhunske usamljenosti, prema kojoj je žitije stepskog vuka živahna storija preplavljena društvenim zbivanjima. Groteskni, a nadasve patetični pokušaj hvatanja koraka sa nabujalom prazničnom euforijom.

Izraz koji se koristi za one likove (svako od nas zna bar jednog) kojima nije bitna starost ženske osobe, njena težina, visina, stepen ružnoće ili lične higijene. On bi je otresao u svakom slučaju. Za njega je žena sa manom samo žena koja ne vlaži.

Kriogeno odumiranje nervnog sistema. Sveobuhvatna asimilacija pojedinca u pozadinsku sliku mase osiromašenije od većinskog broja stanovnika Kenije, psihički i fizički. Potiskivanje mašte i kreativnosti, u zamenu za monotonost, i svakodnevnu validaciju sopstvenog razuma i moći rasuđivanja.

Do ovog stanja se ne dolazi tek tako. Ne, ne. Ono obuzima, vremenom korodirajući mozak, svodeći ga na jedno malo ismežurano parče tkiva koje služi da glava ne bude šuplja. Na moždanim vijugama se hvata rđa, raspadaju se. Iste one vijuge su do juče štitile od nadolazećih bujica revolucionarne apsurdnosti, su pokidane od strane malih čovečuljaka koji su na foru kopi-pejsta pronašli lepo kamp mesto i iselili se sa televizijskih frekvencija rijaliti šou-a u podzemne delove psihe, menjajući je iz korena.

Kao što se lubrikant sliva i razlaže gde god je postavljen, tako i ličnost čoveka izloženog uticaju spoljnih efekata, u vidu injekcija anestezije, utrne i onesposobi se prekomernim dozama prežvakanog humora i scenama eksplicitnog nasilja. Dolazi do opšteg pičvajza. Krvotokom se širi zaraza, svi padeži se spajaju u jedan, diploma isparava, miris rakije ispunjava prostoriju, život dobija novo značenje. Puls se ubrzava, telo ne želi da prihvati promenu koja mu je silom nametnuta. Ali avaj, olovka je jača od mača. Vremenom, organizam se adaptira izjanđalom mozgu, alternirajući se. Pritisak spada, proces je pri kraju.

Kako sunce zalazi, instalacija je kompletirana. Subjekat je sa daljinskim u ruci, i bledo obrće kanale, balaveći na okrajku usne. Dobar posao, kolege.

Pitanje koje postavim kada me zaspu nepotrebnim informacijama

Patkice, šotkice ili pilići: šta ste već, svi zeleno opervaženi, zarobljeni u svežinu mente, miris kajsije, breskve, leticije kaste, mekoća njenog pogleda, sav u cvetićima okružen natpis da je čovek govno: pravi savršenstvo mekote i nežnoće da bi u sledećem, odlučujućem, momentu po samu bit i kratki vek toalet papira unizio i zaprljao najgore samu tu mekotu i nežnost.

A svesno si, znam, Istoče, masteru marketinga turio pačiće malene nežne kako bi prodao robu i širio laž o svetu a znao si da će se ti pačići i pilići ugušiti prvo u smradu i prljavštini a onda u nezamislivim kanalima nastaviti mučno polupostojane plutanjem među govnima; znali ste to, govna, znali ste.

I zašto estetizovati sve? Zašto to ti nije samo parče belog papira, nešto samo higijenski, bez upliva izmišjenih bajki, nešto čisto tehnički – ne, neću od sranja praviti nauku, niti se diviti govnima već je to jednostavna stvar koja još nije rešena napretkom tehnologije – čisto životinjstvo, kao i smrt, nešto nužno: pa da, nužda se i zove, ah kako ružna riječ ta nužda prosto smrdi na školski wc i gugutanje usranog golubarnika: nužda ko neka golužda i govnurda i snuždena nužda prdeža i muža njemačkih baba, i tu nuždu neće ulepšati klonirane patkice utisnute na listiću mekom ko duša reklamnog slogana, ne, ne želim patkice kako cvile u ruci dok čekam, želim samo parče nemog, mrtvog, papira.

S r e d s t v o i samo to, trebovanje, potrepština, stvar bez žiga duše živog oblika.

Iliti „speed dating“, na Zapadu već uveliko popularna, a kod nas u začetku, metoda nalaženja potencijalnog partnera. Rođeni za provodadžije su rešili da mukotrpno, dugotrajno i vrlo često jalovo udvaranje zamene brzopoteznim sistemom „hoćeš-nećeš-ne moraš- ima ko hoće“. Princip je sledeći: prijaviš se na sajt, domaćin organizuje prijem u nekom lokalu, dođe jednak broj muških i ženskih (10+10) odabranih za taj dan; svaka ženska se nacrta za po jedan sto (kako tipično), a muškarci (obično oni prezaposleni, stidljivi i sa traumama iz svoje „muvačke“ prošlosti) kreću od stola do stola, i za tačno 5 min treba ženskom žiriju da predstave svoju personu. Posle tih 5 min, ženskama se ostavlja po minut da na ceduljici zabeleže utiske, pa nastupa smena. Onaj što je do malopre muvao žensku broj 1., prelazi na žensku broj 2., onaj sa 2., prelazi na 3., i tako redom, dok se ne iskombinuje svaka sa svakim. Na kraju ove zaluđevine, ženske daju ceduljice gazdi sa izabranim mužjacima, a gazda je više nego predusretljiv da dobro naplati provodadžisanje.

(Plaćeni?) psiholozi kažu da je ovaj vid muvanja zasnovan na naučnoj osnovi i da je dovoljno samo 5 min razgovora „oči u oči“ da bi ti se neko dopao, a to sve zahvaljujući brzom reagovanju životinjskog dela ljudskog mozga, čija je osnovna funkcija izbor partnera na osnovu genetskog poklapanja mirisa, izgleda i mimike. U prevodu mužjak će biti visoko kotiran ako ima miris i brzinu govora kao da radi u McDonald's-u, ako izgleda iole pristojno i ako ima mig u stilu „Ej, mala, imam nešto veliko u novčaniku/na parkingu/u gaćama“.

Javlja se kada sedis sam u fotelji, pokusavas da se na trenutak izolujes od svakodnevne kolotecine, ucenja, ispita, posla i razmisljas... Onda se setis one stare: "Prva ljubav zaborava nema." Vracas se u zabaviste. Tamo je ona drvena ogradica, koja je sad prefarbana, i tamo stoji jedan plavi decko neuredne kose. U ruci mu je vrabac sa slomljenim krilom. On ga veselo stavlja na rame i pocinje da mu zvizduce milim, decijim glasom. Daje mu mrvice od zemicke koju je poneo od kuce. Ti ga jos gledas. On te primecuje i dolazi do tebe nevinim hodom. Upoznaje te sa svojim vrapcem (vec mu je dao ime). Pita te sta radis. Ti crvenis i kazes da skupljas kestenje. Oseca se miris trave jer je skoro padala kisa. Nudi se da ti pomogne i tako skupljate raspuknute caure sa kestenovim plodom blagog, skoro neprimetnog mirisa, sve dok vas vaspitacica ne pozove da se vratite unutra. Sledeci dan setas pored jezera sa mamom, a on te vidi i odusevljeno zove da dodjes do jezera, vukuci te za rukav od karirane haljinice. Pokazuje ti kako riba predvece iskace i kako ce on i njegov tata ih upecati puno danas. Pokazuje ti korpicu punu ribe, a pored je njegov pas mesanac. Vrabac jos na stoji ramenu, dok se ne oporavi. Ti si zacarana. Mislis da takvi decaci postoje samo u knjigama. Onda zazvoni mobilni telefon. Ti se trgnes i shvatis da ne znas kako se decak zvao. Ne secas se ni da li mu je kosa bas i bila plava ili mozda pepeljasta? Mozda i smedja? Izraz lica je ostao ali oci su zaboravljene. I bude ti zao sto si zaboravila lik nekog tako posebnog.

Ne, to nije ona dugoocekivana pauza, vreme za caj, rucak i razmenjivanje internih abrova. Ne, to nije ni onaj delic sekunde kada se okrenete sa svog stola i uputite najneviniji pogled svom sefu koji vec neko vreme stoji iza vasih ledja, trazeci gresku- i ne moze da je pronadje. Ne, to nije onaj trenutak kada zavrsite jedan zadatak i samozadovoljno prelazite na onaj jedan preostali, manje bitan, lak. Ne....
To je onaj trenutak kada cujete ono magicno, ono velicanstveno TING- zvuk koji oznacava da je lift stao. I to bas na vasem spratu, oh, divne li srece! U tom trenutku vi, kao u slow motion-u, zakoracujete u taj carobni portal koji ce vas za samo par trenutaka odvesti iz ovog deprimirajuceg sveta. Bozansko Hallelujah iz svimapoznatih Worms-a vam odzvanja u usima, a vas nos ispunjava mio miris deterdzenta kojim je Ajatashatru, gospodin Cistac iz Indije, upravo oribao taj blagosloveni kvadar srece. Nade. I radosti.
Vasa cula su odjednom probudjena, vasa bolna stopala umirena i laka, pod teskim teretom savijena ledja se sada ispravljaju, ponosno i cilo. Raspustate kosu iz tog groznog repa, zategnutijeg od konopca akrobate slavnog kineskog cirkusa. Osecate se slobodno. Ne mozete, a iskreno ni ne pokusavate, savladati osmeh koji preti da ozari celo vase lice i izbrise svaku boricu koje vam brige i stres crtaju po licu svakoga dana.
I to sto sat pokazuje da je vec popodne- nista mu ne verujte. Jer dan je upravo poceo.

U početku je naravno mrak, a onda se rodi ideja. Sama ideja bez “supstance” ne znači mnogo. Pretpostavka daje ideji supstancu i ova smesa se pretvara u plan. Daljim razrađivanjem detalja plana on se dovodi do nivoa “matrice” po kome neki sistem funkcioniše.