Jedan od stilova samopotamnjivanja koji nećete naći u ponudama fensi salona lepote. Odlikuju ga pocrnelo lice, ruke pocrnele do nadlaktice a ostali delovi tela ostaju netaknuti tj. beli. Uglavnom ga furaju rumunski nadničari koji vasceli dan provode na suncu, mada se može videti i kod naših građevinaca. Treba napomenuti da Rumuni vole da sa ovim uklope i pramenove izvučene u plavo.

Pre jedno milion godina-negde sa početka 50–ih godina prošlog veka, svi bilderi stajaše ujedinjeni i na benchu i na čučnju. Oni hodaše ponosno, širokih ramena i uskih strukova sa manje od 5% telesne masti.Onda dođe mračno doba.
Onaj čije ime ne izgovaramo prišao je bilderu i rekao: “Matori, mani se dubokih čučnjeva i mrtvog dizanja. Uzmi par (ubaci latinski naziv) bola i par puta nedeljno zvekni špric sa (ubaci latinski naziv) drolom i možeš da mrsiš muda na plaži i postigneš pet puta bolje rezultate za manje vremena…”
Bodybuilding više nije bio isti.
Onda je došlo doba revolucije. Kavga je započeta i svi bilderi sveta, svi koji su ikad podigli teg ili zašli u teretanu stali su na ogromno prašnjavo polje i povukli liniju po sredini.
Sa jedne strane stali su svi koji su prihvatili steroide kao način da postignu svoju idealnu figuru i moram priznati bilo ih je mnogo i zvaše se “Hemičari”. Sa druge strane linije nagurala se šačica iskrenih ratnika gvožđa koji su prihvatili patnju i agoniju prolivanja krvi i znoja kao jedinu alternativu i pravi način igradnje mišića i snage. Ovi pravi ratnici daše sebi ime “Naturalci” i povukoše se u podzemlje odakle se bore za spas svakog zbunjenog početnika koji kroči svojom atrofiranom stopom na sveto tle teretane.
Njih šačica protiv bezbroj armija naoružanih špricevima i rastvorima veštački esterifikovanih testosterona, insulina i hormona rasta. Od toga dana bitka i dalje besni i mnogi od ortodoksnih Naturalaca su poklekli i pridružili se tamnoj strani.

Izuzetna metoda za postizanje cilja. Sve dok suprotnu stranu, na ovaj ili onaj način, držite u šaci, svi konci su u vašim rukama.

Tako se može nazvati turbo folk industrija kod nas, a evo i objašnjenja na primeru Grand produkcije: Saša Popović kao osnivač i vlasnik Granda za izdavanje "ploče" kako to i danas neke "estradne umetnice" vole da kažu, traži do 50.000€ (u zavisnosti od imena,popularnosti i sl. može i za 20.000, ali ispod ne). Za tih 50000 daje 4 do 6 pojavljivanja nedeljno na Pinku (zemaljski pa još plus toliko za satelitski prenos) u emisijama Granda (Grand show,parada i sve ono kako su ih nazivali). Tu nije kraj. Gazda Žika iz Gelzenkirhena u svojoj diskoteci za vikend hoće recimo Stoju, pa sve što treba je da okrene Grand, da lovu (koju oni dele od 50-50 do 30-70 u korist pevača) i Stoja za vikend pravi ludilo. Naravno, gastarbajteri su željni Srbije i svega što dolazi odavde, pa ne pitaju za cenu ulaska (koja se drastično uvećava, kao i cena pića). Na taj način gazda Žika (i ostali naravno, ovaj je služio kao primer) za jedan dan otplati Grand, a drugi ostaje za čist profit. Stoja (kao primer jedne od traženih) onih 50000 sa početka otplati za manje od 3 meseca. Ali tu nije kraj. Željko Mitrovic, kao vlasnik Pinka dobija jednu od najgledanijih emisija, a samim tim i cena reklame skače (a da ne govorimo da je Grand finansirao dobar deo dekora).Gledaoci koji dolaze u studio na snimanje tih emisija takodje profitiraju - kao prvo, dolaze zato što to vole, ujedno imaju priliku da vide svoje omiljene likove uživo a i postoji šansa za neku od nagrada - tv, šporet i slično. I u celoj toj priči svi su srećni i zadovoljni, osim naravno zaposlenih na Pinku... (ne mislim na one ispred kamera, nego ostale zaposlene)

Izraz koji bi neko mogao da poveže sa ruganjem ili nečim sličnim, već prema sopstvenim očekivanjima, ali zapravo ime veze samo sa protetikom.

Bezalkoholno pivo.

1) Uzvik istovremenog iznenađenja i negodovanja.
2) Konstatacija koja sledi kada kvazimajstor ne želi da plati profesionalca već se sam jebava sa popravkom nečega uprkos savetima da ne izvodi kerefeke i naravno, na kraju nedužni predmet kvazi popravke bude prejeban.

Isključenje svih moždanih funkcija koje dovode do nekog razmišljanja o tome što radiš u toku tog rada. Ova neverovatna tehnika je poprilično teška za savladati jer raditi nešto što ti ide na kurac i živce nije ni malo lako, ali jednom savladana, daje korisniku moć da obavlja poslove koje sa zdravim mozgom nikako ne bi mogao toliko brzo i efikasno da obavlja.

Sugestija upućena sagovorniku čijom uzavrelom strašću podmuklo i vešto manipuliše žena.

Za razliku od izvikanog lekovitog bilja, ova vrsta Bilje stvarno ima fantastična terapeutska svojstva.

Kada mašeš slučajnim prolaznicima sa šestog sprata, jer nikog bližeg nemaš.

Nakon što sam pročitao sedamnaest delova grofa od Monte Krista i trinaest Harija jebenog Potera shvatio sam da je trideseti avgust i da sam se pokenjao sebi se u stau. Ode mast u propast, štono vele stari. Morao sam da preduzmem drastične mere.

Bilo je sparno, govnjivo popodne u provinciji. Tmurni ljudi, u poluverima, napolju ubi ždraka, vrane pozijale, oni u poluverima, venčanim sakoima, crne čarape peti dan a balega isparava sa grudi. Zdravo, hvala, prijatno, doviđenja, ceo dan slušao sam zujanje tih radilica, ljudi uhvaćenih u kolotečinu svakodnevnice, žigosanih robova navike. Onda je prekipelo, žuč mi se okrenuo i po podu sam ispeglirao sedmo valjevsko. Gungula. Mnoštvo krpa, džogera i radnica, mnoštvo osmeha, lažnih, bezdušnih i svi oni u toj gunguli mogli su siti da mi se poizdodiruju presnog kurca. Bio sam pijan. Morao sam da preduzmem nešto. Prvo pijanstvo u životu nije smelo da se završi sa flekom piva i ćevapa na podu kladionice. Sećam se kroz maglu, iako se sve odigralo neposredno pred pisanje ovog sastava, ubacio sam dve šake pune samopouzdanja u džepove i isteturao se napolje. Plan je stvoren.

Šomi, koji je krenuo za mnom, je bio dete, ništa drugačije od mene, osim što verovatno nije bio štreber kao ja. Bio je normalan, nije slušao metal, nije čitao dve knjige za sedmicu, nije pipnuo Radine sise i nije sanjao Ničea kako visi obešen na tavanu, svako veče. Ali je imao kintu, nenormalnu kintu, kao da mu ćale bere pare umesto malina. Nikada se nisam razumeo u novac, razumeo sam Hesea i Roterdamskog ali u novac - nikada. Stigao me je i rekao nešto neodređeno tipa:
- Ponekad, mi stvarno ideš na kurac. - bio je moj najbolji prijatelj. Utešio sam ga.
- Jedi govna!
Nastavili smo zajedno da se krećemo prašnjavom, smrdljivom ulicom dok nismo stigli u drugu kladionicu. Ova nije bila kao druge. Nije bilo, espresa, hajnekena, ceđenog grejpa i viskasa sa prosušenom papajom ali je imala dušu. Znala je da voli. Novac. Sećam se, jednom prilikom je buraz došao kući i matori i on su se pofajtali nešto, tipa on je izgubio neki ćaletov novac, kockajući se, meni relativan pojam, isto kao da pričamo o bifurkaciji. Rekao mu je:
- Evo ti crevo! Napolju se operi! Smrdiš na duvan i Mišu Ciganina!
Shvatio sam da je zajebao stvar i kockanje mi je postalo mrsko, toliko mrsko da sam rekao da nikada u svom životu neću to da radim. I nisam, sve do početka priče...

Bilo je sunčno letnje popodne, posle dužeg vremena sam došao u varoš. Ostalo je još par dana do početka školske godine i na očev nagovor otišao sam na sok sa drugarima. Oni su svi propušili za raspust, svi su imali puna usta hvale na račun devojčica, lagali su svaku reč, a ja sam im zavideo. Ne zbog toga šta su oni hipotetički radili preko raspusta, jer nisu, znam, znam sve te devojke, i sve lažu, jer su lažovi, nego zbog otvorenog pristupa ka mogućnosti da izgube ili osvoje novac. Na kocki. Gledali su nekakve trke kerova, navodno sve je to repriza neke trke koja se dogodila ko zna kada, i oni su znali ko će da pobedi, kao. Međutim, znali ili ne znali, svaku trku su dobijali, svaki po nekih petsto-šesto dinara i okretali piće. Jednom sam pio, ali realno čaša vina koju sam popio ono veče kada je Rada dolazila nije relevantan pojam za ovo što se odigravalo. Pio sam pivo, valjevsko, i bilo je grozno, kiselo i gorko, i što sam više pio sve oko mene je bivalo kiselo i gorko i grozno. U jednom trenutku sam pročitao da sadrži 5,2% optimizma, iz čega sam zaključio da se u jednoj flaši nalazi tačno 0,4974 litara pesimizma i da sam nakon 3,4818 litara istog osetio kako me pesimizam preseca. Savija drob oko prstiju i stegnutom pesnicom vuče da ih isčupa iz utrobe, tada je zelenkasta žučna kesa pukla i pesimizam se prolio po plavom tepihu.

Šomi i ja. Maloletnici u kockarnici, crnoj, zabregloj i memljivoj. Šomi, pun para. Ja, sa pesimizmom u lavoru, stotinama metara dalje. Dobitna kombinacija. Dva crno! Pakleni točak sreće, rulet, bunar želja. Dva crno! Sve se dešavalo kao u transu, ja sam ulago više novca nego što mogu da pojmim a kuća je davala više nego što može da isplati. I tako u krug, ringišpil je dobio neku sasvim drugu konotaciju. Vrteo sam se sa borojevima, računao naredni dobitni, sve je bilo tako predvidiljivo, obrnuta igra staklenih perli, potpuna kontrola svega osim sebe samog. Trans iz koga me je Šomi trgao sa jednim glasnim:
- Isključi!

Debela, sisata radnica, sa masnim flekama šaka po dupetu, izbrojala nam je dvadest i pet hiljada razloga za nezaboravni raspust. Uz opsaku:
- Početnička sreća deco! Nemoj da se navučete...

Da se navučem? Ma važi!

Raspust se završio pre osam dana. Ili osam godina? Kako sam ga proveo?
Navukao sam se.
Dobar dan. Moje ime je Dejan i ja sam kockar.

Po principu: novine nikad ne lažu!

Razbojnička jazbina. Utočište, skriveno od znatiželjnih pogleda, prepuno memljivog vazduha, sa sjenkama razvrata još uvijek utisnutog u zidove. I zlo u svakoj pori, preostala od valjanja u zvjerskoj nečisti.

Ovim putem samo bih lično da se zahvalim šefu štaba civilne zaštite Borivoju Radiću što je valjano vršio svoj posao za vreme bombardovanja u Kragujevcu, upozoravao na štetnost bombi i da se lepe prozori i otvaraju, narandže da se dele pravedno. Još su mi njegove debele obrve i mio staračko komunjarski lik ostali urezani u detinju živu maštu a i viđam ga neki put po ulicama grada, živ je i šeta nekud. Mislim da je bio u nekoj kombi stranci tipa Građanski savez Srbije ili još manjoj ali to samo potvrđuje da ga pare nisu zanimale nego samo civilna zaštita, gas maska i atomska skloništa da pročisti, lično je insistirao da žena dolazi dva put nedeljno u sklonište u našoj školi i da sklonište čisti, da mazi paprat i fikus i da vetri koliko se vetriti, u skloništu, može. To je za mene čovek, to je šef, to je sekretar, brinulac i zbrinjavator malih ljudi, kosovara, cigana i malih stvari, svima dostupan, ne kvari se, i jeftin je a i dalje šeta ulicama sam bez telohranitelja al to sam reko već da šeta i da ga viđam.
Dakle sam šeta bez ikoga i svi mu dobro žele ko Alfred Džonatan Kvak svuda gradom brodi kopnom i po vodi mada mi neku vodu nemamo, al to je za mene čovek a ne neki daleki crnac, Portugalac ili tako neko ko samo laže a nema dodir sa stvarnim svetom i sa malim ljudima, kosovarima ciganima i malim stvarima, za mene su svi ti sekretari samo varijante mis sveta, muške kurve, žele mir u svetu a ništa ne rade da se nešto poboljša u svetu.
Boro Munjo izvoli kad god oćeš na rakijicu jedino nemoj ko svaka gnjida penzionerska da zapucaš u sedam ujutru ili u podne ili tako pre 2.

Pitanje koje roditelji postavljaju muskoj deci,frekvencija postavljanja je u tesnoj vezi sa godinama.

Reč koju ćete čuti samo od obrazovanih i vrlo načitanih ljudi, onih koji su negde u razgovoru čuli "faktički" i "praktično" pa im se svidelo kako zvuče, onako intelektualno, a nisu baš sigurni kako da ih upotrebe pa su se (pametno) dosetili da ih spoje.

Koliko često jedni isti gosti dolaze u emisije, stiče se utisak da postoji klan među emisijama kada će, ko i gde da gostuje. Pošto voditeljke ne mogu da se dogovore koga da zovu, najčešće zovu jedne iste da se ne bi svađale i da bi ugodile vlasniku televizije i sponzorima tih istih gostiju.

Ginekološko-akušerski odjel bilo koje bolnice. (s obzirom na glavnu djelatnost koja se tamo obavlja)

Rečenica koju nastavnici/profesori izgovaraju kada učenik nije spreman da odgovara ili radi test, a kao opravdanje navede odsustvo sa časova.
Veoma je popularna kod onih sa skvrčenim smislom za humor i proćelavom glavom.