Priručnik za sabor trubača u Guči

Očekivano je da ćete se dobro provesti i opijati kao nenormalni, ali ako niste čest posetilac ove manifestacije ovaj priručnik može vam pomoći kako da se snađete u Guči.

1. Iako Srbija ima sporazum sa EU o bezviznom režimu to ne važi i za Guču, jer Guča u tih 7 dana postaje celina za sebe, sa sopstvenim teritorijalnim integritetom i suverenitetom, te će vam se na ulazu u Guču naplaćivati ulaz od 1000 dinara (oni to zovu plaćanje parkinga, pri čemu cela Guča predstavlja jedno veliko parkiralište), i očekuje vas diskriminacija u prodavnicama jer cene za građane Guče i posetioce nisu iste. Što se “parkinga” tiče imamo sreće što je naš narod potkupljiv te se radnicima može tutnuti 300-400 dinara kako bi vas propustili, a parking mesto nećete naći.

2. Ako vam se desi da padnete na zemlju od alkohola naši dragi policajci će vas ljubazno odvući negde u kraj sa ostalom od alkohola ubijenom družinom kako ne biste slučajno smetali ostalim posetiocima i kako vas oni ne bi gazili.

3. Stranci. Prepoznaćete ih po tome što ne nose uske majice i farmerke, (a neke i po tome što imaju crnu boju kože) i po tome što ne izgledaju nafurano. Opijaju se isto koliko i naši, možda čak i više, i spopadaju sve žensko. Zbog nepoznavanja naših nacionalnih igara možete ih prepoznati i po improvizovanom načinu igranja.

4. Na stadion na kojem se održava glavni događaj možete uneti i bazuku ako to želite, ali neko piće nikako ne smete uneti, jer vas glavni sponzori moraju pošteno odrati na samom stadionu.

5. Što se tiče hrane, možete birati između pljeskavica “Kučeća radost” i “Mrsna mudetina”, a cena jednog kilograma pečenja košta koliko i celo prase/jagnje dok je bilo živo.

6. I poslednje, poruka za nejebače: NEĆETE JEBATI. Ne zato što devojke nisu lake ili pijane, već jednostavno zato što ste nejebači, a tu ni hektolitri alkohola ne pomažu.

Božić Bata/Deda Mraz

Ako očekujete neku smešnu parodiju na gore navedenu ličnost, ovde je pravo vreme da odustanete od daljeg čitanja, jer sledi studiozna kritika upućena na račun gorepomenutog govnara, koji oslikava sve ono protiv čega se kao pojedinac borim: globalizaciju, propagandu, iluzornost, rasipnost i eksploataciju.
Odakle da krenem... najbolje od sredine.
Ne... ipak od počeka, da... u početku stvorih nebo i zemlju... ne, ne, to je neka druga priča, pardon.
Priča počinje sa vrlo lepim običajem poznatim kao ''Oci'' i ''Materice'', dva, za decu, vrlo posebna dana, koja padaju negde oko Nove godine, Božića, i koji se grubo rečeno sastoje u davanju poklona deci, uz određene ritualne radnje...
Dakle nikakav Božić Bata, nikakav Deda Mraz...
A odkud oni tu?
Na to pitanje, daće nam odgovor Sveti Nikola, hrišćanski vladika, koji je po predanju, svu svoju imovinu, razdelio sirotinji.
U čast tog njegovog gesta, hrišćanska crkva je ohrabrivala sveže hristijanizovane pagane, da svoje običaje darivanja (poput naših oca i materica), vežu za ovog svetitelja, čiji praznik pak pada, tu negde oko Božića.
I to je bilo lepo i krasno, ali tamo kod njih. U Srbiji, tada uveliko pod Osmanlijama, nije se baš puno pridavalo značaja tome, i narod je nastavio sa tradicijom oca i materica, koja se ponegde očuvala i do danas.
Šta se dalje dešava? Rasipni i zaludni Jevropljani i Ameriganci, zaboravljajući svoja hrišćanska učenja, i sazdavajući nove komercijalne mitove, lagano transformišu Svetog Nikolu (sa sve njegovom crvenom kardinalskom odeždom) u Santa Clausa (Mikulás, Sinterklaas), da bi današnji svetski poznat oblik stekao kao zaštitno lice kompanije Koka-kole.
Znači Božić Bata je isto što i američki Santa?
Ne... pogrešno.
Zapravo i nije toliko pogrešno. U vreme nastanka Božić Bate, mi smo već bili svoja država, i počinjali smo da pratimo svetske trendove.
jedan od njih bilo je i stvaranje fikcionalnog lika, koji će donositi radost u domove zavejane snegom.
Božić Bata je pogrešna interpretacija od ''Božić bata'' (bata, od batati - trupati, zvučno koračati), gde se Božić (mali Bog, bogić), personifikuje, i na pragu stresa sneg sa nogu (bata), spremajući se da uđe u kuću, sa namerom da je pozlati, i podari čeljadima bogznašta.
Božić Bata se zamišljao kao mlado momče, u gunju, sa šubarom, i platnenim džakom o ramenu...
Bio je aktuelan do drugog rata, nakon koga ga zamenjuje Deda Mraz.
E sad... ko je u stvari Deda Mraz.
Pravi Deda Mraz, bio je slovensko božanstvo zime i mraza, često zloćudan i nemilosrdan (tepali su mu deda, da ga umilostive), a priča se i da je voleo da zamrzava ljude koje bi u putu (sa neke žurke) stigao mrak. Znao je, naravno, itekako i da nagradi poštenje i dobrotu, a bio je i milostiv prema maloj deci, možda jer je i sam imao unuku Snežinku (Snegoručku).
Verovanje u Deda Mraza, pagansko božanstvo, zadržalo se kod Slovena u manje-više hristijanizovanom obliku do pred drugi rat nevezano za Božić ili Novu godinu,, kada je, po uzoru na zapad, komercijalizovan.
Nakon rata, sa širenjem komunističke ideje o štetnosti religijskih verovanja po narodne mase, Božić Bata i Sveti Nikola su postali nepoželjni, pa ih je zamenio sovjetizirani lik starog slovenskog božanstva Deda Mraza.
Nakon svađe sa SSSRom, u SFRJ, ideja Deda Mraza je zadržana, ali je pod uticajem zapada, slika Sovjetskog Deda Mraza, poprimila izgled Koka-kolinog Santa Clousa, a zadržala Deda Mrazovo ime.
Devedesetih godina, nakon buđenja nacionalizma i ponovnog otkrivanja Boga, jugoslovenski narodi se vraćaju starim običajima, pa oživljavaju likove Božić Bate (Djede Božićnjaka, kod braće Hrvata), ali zadržavajući, tada već svetski poznat lik debeloguzog bradatog mutanta.

''Ne verujte Deda Mrazu, ni kad poklone donosi''...

Statizam

Prva mladost te je sustigla nespremnog, nametnula promene, odluke i izbore, preselila te u život, iščupala te iz korena, plitko posejanog, napunila ti glavu idejama i pitanjima o ženi, pripadnosti, sreći, smislu, besmislu, ludilu..Stala je pred prag i rekla Ja sam tu, a ti si je prigrlio rukama, uzeo je zdravo za gotovo - šta si drugo i mogao? Našla te je negovanog i mekanog a ostavila u ožiljku, pobunjenog, u strepnji i nemiru. Naučio si da piješ, pušiš i da se braniš kad je moguće, bežiš kada je neophodno. Smrt je prošla pored tebe, okrznula te nehajno svojim skutom, a ti si shvatio da erozija ne spira samo zemlju od kopna već i ljude iz života, prolazan si, lomljiv, nećeš živeti zauvek, jer zauvek je ko zna šta.

A onda je i ona, mladost, posustala i ostarila. Video si je u drugom gradu, nesposoban za opstanak a prividno nezavisan, tvoja visprenost se ogrnula jesenjim bojama i krenula da klizi kroz prste poput peska, nezadrživo, jasno si to uvideo; možda je kasno, ne znaš da li je kasno, ne želiš da bude kasno.

Tražio si sebe tamo gde nisi mogao biti, oprobao se na lošim stvarima i već su ti dosadile. Dovodio si u pitanje vrednosti, sumnjao u vrline, bojažljivo izvirivao proučavajući lepotu. Otkrio si radost čitanja, boju glasa mrtvih ljudi i miris starih hartija, shvatio si da je sve laž, šta god da je sve i šta god da je laž - oduvek si sumnjao da je neistina. Mučnom potragom došao si na mesto gde opšte postojanje i svoje postojanje u njemu možeš da sagledavaš objektivno, shvatio si da si tačka u prostoru, interval u vremenu, a oni su beskonačni, a ti si jedan i nećeš se ponoviti - šta učiniti?

Negde si pročitao da čovek živi ka spolja i ka unutra i razumeo si da je to istina, prihvatio si činjenicu da napolju žive vukovi, i vukove jedu vukovi, i sve ima vuka u sebi. Tamo su strah od rata i ludila, gladi i nepravde, zavere, šarade, otrovi u vazduhu i vodi. Vratio si se smrti, sreći, potrazi, smislu - i shvatio da si od odgovora daleko podjednako kao što si bio pre deset godina, da čovečanstvo, pametni i mudri tragaju za istim odgovorima kao ti, kao i svi, i već 30.000 godina ne nalaze odgovore jer njih nema, jer smisao i sreća su u samoj potrebi i potrazi. Rešavaš da odlučiš od sebe taj svet koji troši i zamara, posvetiš se sebi i onome što bi mogao biti - jer šta će to od tebe postati, moj prijatelju?

Postavio si temelje, počeo da gradiš svoju galaksiju, jer ako u ovom svetu nema sreće i spokoja, stvorićemo naš, gde će ih biti. Nazvao si je Andromeda. Živi u tebi i puniš je razmišljanjima, džezom i knjigama, Nerudom i Borhesom, krivim ogledalima, plavim tigrovima, Alefom, šahom, eksperimentima i usudima. Iz nje zrače pronicljivost i naboj duha, izbijaju ti iz očiju, više stvaraš a manje se prilagodjavaš, manje govoriš a više slušaš. Trpiš optužbe ljudi da se ne javljaš, da ih izbegavaš, povukao si se u sebe i postao si čudan, sam sebi dovoljan, slabo se krećeš, ne provodiš se, ne uživaš, skoro da i ne radiš, opstaješ..Gacaš po barama u poderanim cipelama, ljudi ne razumeju šta u tome ima tako smešno, poveo si računa o ishrani, televizor odavno ne gledaš, novinama se ne obmanjuješ, batalio si gandžu jer nema smisla, puštaš alkohol da te izbegne kad god može, imaš potrebu da se izraziš, nešto ostaviš, da se održiš kroz neko svoje delo makar u mislima i navikama drugih. Skupljaš prašinu po pozorištima, raduješ se čudacima i senkama u ljudima, sveo si svoje potrebe na minimume, sviraš bas, pišeš stidljivo i nezgrapno slikaš, tražiš nekoga sličnog sebi da ga naučiš, da te dopuni, da mu ukažeš, da te obogati, da iskusite, poletite, da sa njim sagoriš i padneš, pa ponovo poletiš.

Razmrdan, razuzdan, opčinjen i zanesen postojiš, prožimaš se, traješ i prolaziš, uživaš u posmatranju pokreta u kojima učestvuješ, tiho i na svoj način, dok se drugima čini da se urušavaš i statiraš.

- Šta ima? Ne videh te sto godina, hajde sedi.
- Neću žurim, radio sam danas nešto duže a treba da stignem i da jedem, jebote nisam jeo ceo dan! Idemo posle na Hobita, mogao si sa nama, 450 dinara mamu im jebem al 3D, biće do jaja. Inače ništa, i dalje sam sa Ljubicom, ona stagnira sa faksom, možda ćemo u Amsterdam, ima tamo tetku, ovde muka, vidiš i sam, ljudi su počeli da se medjusobno proždiru, ko zna na šta će ovo sve izaći. Šta ima kod tebe?
- Evo. Živim.

Evolucija odlaska u park

FAZA1: Imaš 3 godine, tata te prvi put izvodi u park, izvaljujete da je ljuljaška polomljena, krater ispod klackalice ko od kašikare, pa te tata pušta da se igraš čupanja trave dok on sa klupe posmatra tete koje doje svoje mališane.

FAZA2: Ovaj put te izvodi baka, imaš novi bicikl, fensi korpicu napred i original mačje oko na točku. Postao si glavni šmeker među "ekipom". Svi će da ti traže "krug", koji će da traje od 15min do sat i po, a ako nekom odbiješ da daš da se provoza, plačući će da te tuži mami, i pride će to da zapamti za ceo život!

FAZA3: Ideš u prvi razred, učiteljica te je smorila sa uspravnim i kosim crtama, pa ti taj izlet koji je toliko dugo najvaljivala i hvalila, a Bogme i uzela novac od roditelja, dođe kao savršen odmor. Raspoloženje pada pri saznanju da se izlet svodi na izlazak u park, i igranje "Između 2 vatre", gde uporno gađaš jednu malu u belim helankama, a da nisi svestan zašto.

FAZA4: Sada već samostalno izlaziš u park sa drugarima, dok čekaš da se pomoćni teren oslobodi, oko bacaš na glavni teren, i sanjaš da češ jednog dana biti popularan kao lokalni klošari koji su stavili po 100 dinara uloga na svoju pobedu. Ako si poneo loptu, u to u trenutku kada je jedina u parku, dobijaš privremenu titulu "cara parka", i dozvoljeno ti je, ma koliko da su ti obe noge leve a dioptrija jeziva, da biraš ko igra, ko sedi, ko je odbrana, ko je golman. U tom trenutku osećaš moć vlasti u rukama. Pri povratku kući vidiš sedog penzionera kako hrani golubove, šutaš loptu pravo među njih, smejući se, dok deda maše štapom i nerazgovetno gunđa.

FAZA5: Imaš 12 godina, krišom si pozajmio parfem od starijeg brata i našpricao se, a Bogme ni na gelu nisi štedeo. Uveče izlaziš sa par hrabrih vršnjaka na pomfrit, a onda u park na klupicu, gde čekate da prođu nešto starije jedinke vaginalnog usmerenja, po mogućstvu bez muške pratnje, koje ćete kao komarci, iz zaleta, i na blic, da "dovatite" rukom za guzu. Tu ćete se naravno razbežati, a na kraju večeri sublimirati "recke" - ko je više, ko je bolju, a pobednik je, naravno, onaj ko izusti da je napipao "nešto mokro".

FAZA6: Imaš 15 godina, pitaš klinku iz sedmog dva da "pođete", ni sam ne znajući šta to znači i podrazumeva. Šetate parkom, nemaš pojma o čemu da pričaš, šta da je pitaš... samo ćutite, šetate, onda sednete na klupu gde ti padne na pamet da joj uvališ jezik, a i po savetu starijeg brata uvatiš za sisu, što činiš, ali suviše grubo i neiskusno, tako da posle njenog vriska dobijaš svoj prvi šamar. Park ti se smuči na neko vreme, a i devojčice.

FAZA7: Imaš 18 godina, čuo si da društvo, po sistemu "no age limit" iz kraja igra lozinke u parku, pa si odlučio da im se pridružiš. U gustom šipražju na brzaka gubiš nevinost sa par godina starijom ribom. Osećaš se orgazmično.

FAZA8: Novu devojku izvodiš u park, sedate poprečno na klupu, mazite se, vatate, žvalavite, dok dokone penzionerke ljubomorno dobacuju "fuj", "šta im ono znači", "ja sam u njenim godinama hleb mesila, a ona samo što se na naše oči ne..." Jedan plavi klinac dotrčava do vas, i pokazujući prstom se dere "a ta je ono, ta oni vade mama", na šta će teta pritrčati brzinom furije, prekriti mu oči, i reći "Ne to, to je kaka!"

FAZA9: Sa 35 godina, izvodiš svog klinca da se igra, al izvaljuješ da je ljuljaška polomljena, krater ispod klackalice ko od kašikare, pa ga puštaš da se igra čupanja trave dok ti sa klupe, onako šmekerski, odmeravaš rasne tete koje doje svoje mališane, sa sisama čvršćim nego kod tvoje žene.

FAZA10: Imaš 65 godina, budiš se u pola 4 ujutru, pola sata tražiš štap, još pola nazuvaš cipele, već u 7 stižeš u park. Hraniš golubove, oni su ti malobrojni prijatelji, već si im i imena dao, al neki klinja šuta loptu u tvom pravcu, i rasteruje ih. Pretiš mu štapom, iako znaš da ne vredi. Jedinu radost ti predstavlja popodnevna šahovska partija sa Milunom, ali te njegova čitulja u novinama kupljenim na lokalnom kiosku lišava tog zadovoljstva.
I dalje voliš park.

Promangupirati se

Povratni glagol posle kojeg, pak, nema povratka. Specifična i nezaobilazna faza u odrastanju jednog ljudskog primerka, koja s jedne strane nedvosmisleno označava kraj njegovog arhetipskog detinjstva a sa druge početak spoznaje svih čari reči bezobrazluk, kao i njenih varijacija. Najčešće dolazi uporedo sa adolescencijom a odlazi sa rođenjem personalne dece. Kažem, najčešće. Uglavnom, jebeni rolerkouster za našeg novoformiranog mangupa, 9-ti krug Danteovog Pakla za roditelje istog.

Šta to u praksi zapravo znači?

Ako je, na primer, nekada naš egzemplar kako-tako i šljivio svoje roditelje i slušao šta mu oni govore, sada je ta barijera konačno i terminalno probijena a to se, interesantne li kolone u našoj statistici, dešava i sa stambenim zidovima a kako broj decibela (dB) u toplom porodičnom domu nezaustavljivo probija stotku (100). On - a u najvećem broju slučajeva je to upravo i singularno on; prim.prev. - jednostavno počinje da radi šta ON hoće, ili barem onoliko koliko mu to dozvoljava i dalje osetna fizička premoć njegovih matoraca. Vremenom se, ali, najpre prevaziđu kevini šamari i čupanje za kosu a finalnu pobedu bludni sin ostvaruje pošto i muški roditelj odloži svoj opasač iz JNA jer više ne deluje na njegovog mladog naslednika (žalosna je činjenica da savremeni roditelji i ne koriste brutalnu fizičku silu u vaspitavanju svoje dece te ovo vremenom traje značajno kraće nego što je nekada bio slučaj; prim.prev.). Tim poslednjim bolnim porazom ekipe Mom&Dad, izgubljeni su krucijalni bodovi u vaspitavanju donedavnog maminog bucka i tatinog pišonje, zaostatak na tabeli postaje kosmički nenadoknadiv i, eto, konačno može da počne era odrastanja u sopstvenoj režiji mladog nosioca genetskog materijala.

Ono što sledi je klasičan i, bojim se, prilično zastrašujući horor "roditeljstvovanja": nevaspitano, drsko i brecajuće ponašanje kuratog juniora u čijem se svakodnevnom vokabularu sve više počinju pojavljivati psovke (i to one zrelije, sočnije potkategorije), što deluje dosta deprimirajuće na roditeljske nade položene u nekakvu svetlu budućnost istog. A taj junior je stravično iritantan svima oko sebe sem svom jednako iritantnom i jednako balavom godištu i možda eventualno svojoj bakuti, koja je, reala, i ovako gluva&slepa da bi skapirala u kakvu se dileju pretvara njen plavokosi unuk. Kao prilozi glavnom jelu, normalno, serviraju se loše ocene u školi, psovanje profesorke francuskog jezika (koje i mogu nekako da razumem) i nebrojeni mada i dalje bezazleni fizički okršaji sa lokalnim besprizornicima. Oni se, pak, mogu objasniti novonastalom željom mlade vucibatine da se fizički dokaže u društvu, kako zbog novostečene sigurnosti u samog sebe tako i zbog novostečene senzacije koja se polako javlja u predelu ispod subjektovog pupka. Tu, zapravo, i dolazimo do glavnog i, čini mi se, jedinog generatora pojave iz naslova - muškog penisa. Šnaucere valjda zato i kastriraju kada dođu u to razdoblje - ne mogu se izdržati, reče mi neko skoro.

Kako, avaj, kastracija u ovom slučaju nikako ne dolazi u obzir (ili barem NE pri teritoriji na kojoj ne važi jebeni šerijatski zakon, mada ko zna šta nam donosi budućnos'), verovatno jedini recept za ovu situaciju je ne činiti ništa i pustiti junca da dvadesetak puta dooobro lupi dupetom o ledinu i shvati da ono dvoje što sede kući i kunu dan kada su ga napravili to samo čine jer ga neizmerno vole. U čitavoj priči jedna konstanta je poprilično neoboriva - jednoga dana, sve će se ovo i njemu desiti i tada će, na nepodeljenu radost svoje omatorele keve i ćaleta, konačno naučiti šta znači termin kosmička pravda.

(Defka inspirisana originalnom idejom i svrhom ovog sajta. Autor.)

- Mihajlo, reci dragička!
- Dragička...
- Trudna sam! Imaćemo dete!
- Ništa. Zakazećemo abortus i gotova stv...
- Molim?! Abortus?! Pa, ti mene uopšte ne voliš!! BUHUhuhuhuhuhuhuhu!!!!
- Ma, kako te ne volim, Milena, naravno da te volim! Nego još smo mladi, studiramo i dalje, ceo život je pred nama, ja hoću da kupim mot...
- BUHUHUHUUHUUUUUUUUUUU!!!!!
- Dobro, dobro...Smislićemo nešto, samo nemoj više da plačeš, molim te...

######

- Dragoslave...Je l' i tebe žacnu nešto u rebrima maločas?
- Jeste, ženo, otkud si znala??

Silovano-raščerečeno-izanđale SMS čestitke i na vašem telefonu

Taman ste smislili da pišete narodnoj kancelariji predsednika republike da se uvede >>porez na kič<< (taj dohodak bi opkrpio svaku rupu u budžetu, majke mi), kad Vas obrlati rafalna paljba mobilnog telefona u vidu nadolazećih SMS poruka. Šta je ovo navalilo, pa pišti svaki minut, pitate se Vi, al` imate šta i da vidite. Došlo je vreme da iskajete sve prošlogodišnje grehe, u mukama Danteovog pakla, čitajući šundericu, koja se bajata vrti već svakog prvog januara.
Doš`o đavo po svoje. Osim ako i sami niste zaglibljeni do grla u tom blatu što se zove: "SMS silovanje na finjaka".

Editorial pick:

- Mnogo sreće i lepih snova neka ti donese godina nova, a bol i tugu što vreme stvara, nek odnese godina stara.
(ovde mi padaju kapci na pola koplja, puls se ubrzava, a u ustima čemer)

- Želim ti okeane zdravlja, mora sreće i ljubavi, jezera uspeha, reke para, i nijednu kap tuge i bola.
(autor je spržio nerođenu nit od pominjanja vodenih površina. Otpovratni SMS: "Kad moj potočić nabrekne, obale razvaljuje! Ne iskušavaj sreću, da ne bi bio udavljen u istom!")

- Kada se ponoćne svetiljke ugase i oglasi se Godina Nova, sa tobom biti neću ali ću biti medju onima koji ti žele LJUBAV, ZDRAVLJE i SREĆU!!!
(uuu, ova je hardkor. Uzvratite podjednako s ljubavlju: "ČIBE, BRE!")

- Dok čestitku čitaš ovu i godinu čekaš novu, iz mog srca primi želju dočekaj je u veselju. Nek ti je život pun sreće i snova i nek ti je Srećna Godina Nova.
(Diši duboko i broj do deset... Polako... tako, tako, opusti se... šlogiraćeš se od tolikog pritiska... pomisli na decu...)

- Kad poslednji čas najavi ponoć, nastaće bajka najlepših snova, poljubićeš drugu umesto mene, al ipak srećo: SREĆNA TI NOVA.
("šaraš po selu, ubio te Bog" su oduvek bile primamljive širokim narodnim masama. Vrcavo, nema šta)

- Kad sat stane usred noći, ruku ti pružit neću moći, jer pisaću poruku ovu: da ti želim sretnu Novu...
(ruku mi pružit nećeš moći, jer ću ti je lično odseći, da ne napišeš nikad ovakvo baljezganje!)

- Želim da kod tebe tuga nikada ne zaluta, da na vrata tvoga srca prava ljubav zalupa. Da ti se u NOVOJ GODINI - ostvare sve želje i da ne zaboravis prave prijatelje.
(No comment, viđao sam i gore... Što ne znači da će autora mimoići teške muke... Pomozite mi, šta se rimuje sa "HCL", "kiselina u očima" i "burn, baby, burn!", treba da mu sročim jedan povratni SMS... )

- Da ti bude dug i jak, to će da ti želi svak'. Ja ti želim da si lud pa da j.... bilo kud.
(uuu, ova je bećarska... Za precvale kuronje i predratne švace koji voledu mlado meso...)

- Neka te moj powubac dotakne putem owih mawih slowa...neka te ispuni radost nowa...neka ti swa sweća sweta s'ja...Srećnu godinu Nowu od sweg srca žewim ti ja! Mwe!!!
(autorka je za posmatranje)

- Gde ćeš za ovu godinu novu, sa kim ćeš je slaviti, ko će u ponoć, kad se kazaljke sklope, na tvoje usne ljubav staviti?
(dušu dalo za diplomiranu Grandulju, samo još zurle da opiče, i eto narodnog veselja!)

Da li neko može da mi pomogne da sklopim mobilni, koji se, u afektu, razleteo udarcem od zid u komadiće...
Bolje on, nego ja...

O čemu govori album?

Pitanje koje može do ludila da dovede ili novinara koji ga postavlja pevaču/pevačici ili samog vokalno-instrumentalnog solistu. Nekad je čak i imalo smisla postavljati ga. Danas, teško.

-Iii, da, sa nama je Neca, frontmen Fajrontmejkersa! Ćao Neco, kaži meni i mojim gledaoc...
-Kojim gledaocima?
-Pa ovim, što nas prate preko malog ekrana..
-Ne vidim nikog tamo, samo ovog cvikeraša s kamerom..
-Hm, da, okej.. Da nastavim, Neco, o čemu govori novi album?
-Takvo je vreme došlo, da smo svi postali roba, iskoriste nas i bace, nikoga nije briga ni za koga! Diktatura! Mašina melje, seljaci i dalje oru. Rokenrol je pustio korene, bre. Budućnost je sad. Sad! I zapamti, i ti si potrošna roba. Jel se trošiš?
-Kakve veze im..
-Koliko često se trošiš? Jednom, dvaput dnevno?
-To je to! Pakuj kameru, odlazimo. Koj me djavo terao da s ovim pričam?! I gde mi je kafetin?

-Imam čast da, na opštu radost prepaljenih klinaca i ziljavih klinki, ugostim popularnu pevaljku poznatu po svojim gigantskim sisama, često eksponiranom bataku i promiskuitetnim tekstovima, a nikako po imenu. Zato je nećemo ni imenovati, ionako je većina vas ugasila ton i šilji penkalu na njenu bradavicu.
-A? Izvini, šminka mi se razmazala..
-Da..kaži ti nama, o čemu govori tvoj novi album?
-Pa, evo ovaaakooo. Govori o modernoj, jakoj ženi, emancipovanoj, lepoj, hihihi, i veliča prirodnu lepotu žene kao takvu..
-Kao kakvu?
-A? Pa, ovaj, takvu...
-Ali ti imaš više silikona od rasklimanog prozora. No, nebitno, o čemu govore tvoji tekstovi?
-O modernim vezama u današnje vreme, o ljub...
-Meni više liče na soft porn. Deluje mi kao da si prepisivala iz Smokvinog lista? Ako uzmemo da tvoju muziku (kakva uvreda za muziku da je koristim u istoj rečenici s tobom) slušaju uglavnom maloum... maloletnici, navodiš li ti njih na neko bludničenje? Grupnjak? Fart porn?
-Pa ne, ovaj, ja...
-Prva pesma ti se zove Abortus. Gde će ti duša?
-Šmrc...ne želim više da pričam!
-More, mrš iz mog studija. I pokupi to što je ta tvoja buvara ostavila na tepihu!

-Sa nama su Sokolovi sa Sokoca, izdali su novu ploču. O čemu govori vaš album?
-Kajmak, pršut, rakija, brenta, golf dvojka, komšijina žena, natezanje konopca.
-Kakva, slučajnost, to su i nazivi pesama.. tekstovi su, koliko vidim, puni... kajmaka, pršuta, rak.. golf.. o, čoveče... Što se tiče naše...
-Rakija.
-...muzičke scene...
-Brentaš!
-...poruke vašim...
-Natezanje komšijine žene.
-...kako..
-Golf.
-Dobro, dobro, pevajte, ajde...

Ne shvataj ovo previše lično

Neka, meni nedokučiva, semantička konstrukcija koju narod koristi kako bi u izvesnoj meri opravdao svoje, većinom gnusne, postupke. Sintagma koju možeš protumačiti kao suptilnu uvertiru za neprijatnost, razočarenje, ili šok koji te uskoro čeka.

:Kuc-kuc:
-Napred.
-Evo me, gazda.
-Gde?
-Rekooo, dogovorismo se da dođem, pa, evo mene.
-Da, da, uđi. Znaš, Milane, život je jedna velika kurva, kurva koja ti mnogo lepog da a posle ti nabaci hepatitis c i sifilis i trajno te ujebe... Negoo, gde sam ono beše stao?
-Kod hepatitisa i sifilisa.
-A, da. Hteo sam ti zapravo da je sve u životu prolazno i ljubav i sreća i radost i tuga i.......i sve ostalo i da ne treba biti tužan zbog nekih teških momenata koji ti se dese i treba nastaviti dalje uzdignute glave..
-Dobro, koji je tebi kurac?!
-Pukla me emocia, ne zameri. Vidi, znam da imaš troje dece i da si podstanar i da si izbeglica i da si sirotinja i da ti je majka bolesna i da ti se ovaj stariji drogira, i da te mlađi smara da mu kupuješ bejblejd, kinder jaja, "Panini" album za sličice za Ligu šampiona, sezona 2014/15, i da mala traži lutke, kena, šminku i novi ajfon šest es, i da žena želi da se nekad posveti sebi, ali, otpušten si. Ne shvataj ovo lično, tako je moralo da bude. Sve sam premerio uzduž i popreko ali sam te morao precrtati, ti si tehnološki višak, kako se to sad moderno kaže, jebem li ga...
(videći sumorno lice izbeglice) Ali ne, ne daj da te ovo sputa u životu ante dijem, kreni dalje odlučnim korakom koji odiše samopouzdanjem i samospoznajom koja kao takva čini deo ljudske egzistencije iliti ardua prima via est.
Nego, što, si lego sad na pod i što si tako prebledeo i preznojen i što ti kreću bale na usta i trzanje obadvema rukama i nogama, je l' od umora?
_______________________________________________________________________

-Ćofi, ne shvataj ovo previše lično, ali imao sam polne odnose sa tvojom sestrom. Morao sam ti priznati, ipak smo ortaci.
-Mare, ne shvataj ovo previše lično, ali jebaću ti milosnu majku kad te dohvatim!!!

FB Kalendar

Više nam nisu neophodni neoriginalni prostodušni zidni kalendari.. Dovoljno je uključiti najpopularniju mrežu socijalnih slučajeva i na osnovu slika i statusa videti koje je doba godine.

Januar - Došla je Nova godina! Protekla je još jedna noć kao povod za napijanje i prežderavanje i vreme je da svi okače slike sa dočeka, kako bi svi znali gde su oni bili i šta su radili i šta su obukli i koliko su se napili i najvažnije koliko im je l00do bilo, jer koja je poenta ići i zabaviti se kad je moguće slikati se i sutradan komentarisati po slikama jedni drugima kako je prejebeno bilo i koliko se ko po kome ispovraćao.

Februar - Mesec skijanja. Vreme je da se okače slike sa skijanja, zimovanja ili gde god da se išlo. Pored toga, februar beleži i Dan zaljubljenih, a to je pravi trenutak da u svom statusu napišete koliko puno volite svog partnera, ali i da pošaljete srca drugim dragim ljudima putem aplikacije "Send Valentine's gift!" ili kako god.

Mart - Posle duge zime, najzad dolazi proleće, a kako se proleće lepše dočekuje nego tako što ćete pisati o istom u vašem statusu i tagovati sve svoje ženske prijatelje na neku ogavnu cliché sliku ruža na kojoj iznad piše "SREĆAN OSMI MART DAME MOJE".

April - Mesec u kome je najčešće hrišćanski praznik Usrks, pa se shodno tome ponašaju i ljudi na Facebook-u. Pravi je trenutak da svi okače slike svojih jaja i da im se međusobno dive.

Maj - U ovom mesecu najučestaliji status je oblika "A sad adio", a najčešći klipovi koji se postavljaju su svakako iz filma "Lajanje na zvezde". Maturanti odlaze naravno! Pored abnormalne doze patetike koju forsiraju najčešće ljudi koji su mrzeli pola svog odeljenja, procuri i po neka informacija ko će kakvu haljinu za maturu kupiti (i naravno koliko će je platiti).

Juni - Došla je matura i najzad vreme da haljine o kojima je do sada pisano zablistaju i pojave se u svom punom sjaju. Vreme je za veče na kome će sav šljam izaći u najskupljim limunzianama, prošetati se ko pingvini u frakovima, odnosno u haljinama boje breskve, i tako svi zajedno odigrati poslednji ples kojim se napuštaju dani bezbrižnog gimnazijalskog postojanja i ulazi u život pun nedaća, ispitnih rokova, ESP bodova, jurenja budžeta, mesta u domu... Najlicemerniji (mada poneko i iskren) i zaplaču dal' zbog kraja ili zbog novog početka?! Mesec se prepoznaje po albumima "We will meet again", "Poslednji ples :((((((((", "Par godina za nas", "Bolje biti pijan nego star" i tome slično.

Juli - Mesec u kome se aktivnost Facebook-ovaca splasava, valjda jer su svi na moru, selu, ekskurziji Italija-Azurna obala-Barselona, Exitu ili gde već. Nema puno publikacija, tek poneko se javi sa svog mobilnog telefona kako mu je super i ludo, da se slučajno ne zaboravi da postoji.

Avgust - Beer fest! Mislim da je to jedan od najvećih razloga zašto se ljudi vraćaju odatle gde su otišli. Od nedavnog dolaska Kikija i Pilota na gorepomenuti, navala pajsera i ziljavuša eksponencijalno se povećava iz godine u godinu, a sa tim naravno i novi albumi na FB-u. Međutim, za razliku od originalnih patetičnih naziva za albume s maturske večeri, ovde je jednostavno - Beer fest.

Septembar - Školarci kukaju zbog početka škole, studenti zbog obnavljanja godine, brucoši jer im je ostalo još samo mesec dana. Mesec jebenog kukanja, prenemaganja, ali i lepih uspomena sa mora-planine-doline-jaruge u vidu novih albuma, gde se najčešće ni ne može videti more-planina-dolina-jaruga, već samo njeni posetioci kako se spremaju za izlazak, jedu, peru sudove, slikaju ispred ogledala, veš mašine, bojlera, multipraktika, usisivača..

Oktobar - Neko bi pomislio da u ovom mesecu kosmos zrači nekom posebnom vrstom energije koja podstiče intelektualne napore ljudi. Da li je u pitanju OET, anatomija, matematika ili rimsko pravo, oktobar II je najbolji rok da se sve to ispolaže (ili ipak ne) i za to da se podeli radost (ili tuga) sa svojim fb friends.

Novembar - Do sada su sve gotovo svi već vratili sa ekskurzija i okačili svoje slike gde jedu Mc Donald's (jer to je najbolja hrana za jesti u inostranstvu), piju ili eventualno se biju sa medicinskim sestrama iz Hrvatske.

Decembar - Mesec kada počinju zimske čarolije, kada je jako super jer je sneg napadao i usporio već dovoljno raspali GSP, kada se svi raduju što će potrošiti još nekih 50€ za najl00dje novogodišnje veče (a u zoru - trubači!). Mesec se prepoznaje po učestalim statusima u kojima se iskazuju čestitke i želje za Novu godinu, a oni najluđi i čestitaju Božić i svojim prijateljima iz celog sveta koji ga slave 25.XII po gregorijanskom, da ne kažem matematički tačnijem, kalendaru.

Primer? Pa uključite jebeni Fejsbuk.

Generalka (Overhauling)

Najpatetičnija auto emisija ikada... Nađu lika kome zdipe auto, zajebavaju ga nedelju (čitaj godinu) dana, srede taj krš kako im pada napamet, i onda dovedu lika da cmizdri pred kamerama kako on to nije zaslužio (ali su to ipak suze radosnice)! Hvala ti Čipe Fuse!

Dan Prvi
Ovo je Naš Kapiten Čip Fus, Ja sam Ej Džej, ovo je naša žrtva Willie, a naš insajder je njegova bivša cura Maja... Ona bi da se ovime izvini Williju što je usrala motku i obnovi vezu kao nekad... Ovo je Willijev auto, Opel Rekord olimpija P1 serija od 1959... Da li ste ikada videli takvu kantu... A da... ovo ide na TV, u ovom autu čuči prelepi klasik.
Dan Drugi
Dragi gledaoci, ovo je specijal generalka! Ja, Ej Džej, ću za Willija dizajnirati auto, a Čip će da obuče minić, napravi veštačke sise i da se čepi...ovaj da vodi emisiju! Naša insajderka Maja! Kakva radost! Šta bi Willie uradio sa autom, Majo? Pa evo, on se baš divi Čipu, uradite kako vi hoćete, biće zadovoljan...
Dan Treći
U Kvantum Tekstar su upravo naštelovali špljicne, pa sad teramo ovu nakazu u Spid Šop da mu zašprengluju cukštoker... Inače, sad je tri ujutro, a mi trenutno farbamo... Da li ćemo stići?
Dan Četvrti i Peti
Sad kad smo ga skarabudžili, idemo da jebemo Willija u mozak! Willie, auto su ti ukrali šiptari da bi u njemu nosili drogu... Lično će Tadić da priča sa Albancima o tvom autu... Činimo sve da ga nađemo... Ostali su završni radovi... (De)Bil Dan je doneo enterijer, a sad teramo auto u Kvadrafonik Braders da mu ugradimo saunding... Inače da kažemo nešto o našoj žrtvi... On je mlad i perspektivan, voli Španiju i uči španski, sluša kantri, voli dobre ribe, a za auto je jako emotivno vezan...
Dan Šesti
Evo sad smo ga skarabudžili, ostalo je još samo da naprcamo bumbolcne, sad je pet ujutro...
Dan D
Willie, ja sam Ej Džej, ti si u generalci... Da li je to moguće? Jao super... Evo, da vidiš auto... Willie gleda u svoj metalik roze Opel na čijim vratima piše Voli te Maja... Upravo plače... ali to su suze radosnice... (Ustvari od muke, auto nije trebao tako da izgleda) A sad će Willie da vidi ko je zaslužan za ovo! Oh, Majo, sve ti je oprošteno, volim te, da sam samo znao... Auto je divan! Ostatak ekipe gleda i aplaudira... Aj, pojebite se tu ako možete! Ja sam Willie i upravo su me generalizovali!
Maja jedva čeka da se ugase kamere jer zna da će dobiti na poklon auto koji je zasrala!

Preterivanje svake granice

Jedini način da izadješ iz mašine, kad te svakodnevica uzme pod svoje, a potišteno - poročno stanje oslabljenog duha i zamorenog tela, počne da ostavlja preozbiljne tragove da bi se još uvek moglo reći kako je stanje prolazno i sve je zajebancija. Nije. Ne možeš. Nećeš..

Preterivanje je luda i žilava putanja u službi povratka u definiciju normalnog, zdravog i neovisnog, bolna aktivnost u službi zdravog razuma. Ako hoćeš iz početka, da okreneš noiv list, moraš predhodno da srušiš svaku naznaku da je na mestu tvog postojanja stajala i ta jedna gradjevina. Mora joj se uništiti i svakog centimetra temelja.

Preterivanje svake granice se koristi za sve one stvari koje te muče, tište, kidaju i od tebe prave ovisnika. Jednom rečju, izobličuju ti karakter i stanje. Nema psihologa, pomoći mame i tate, podrške prijatelja. Na ovaj put ideš sam, pa šta ostane, to je cena koju ti nisu rekli da ćeš platiti kad je kretalo..Dok ti se ne zgadi. To je jedini način - dok se sam sebi ne zgadiš.

LENjOST - navuci debele čarape na noge. Zatvori se u devet kvadrata, sa televizorom i kompjuterom, dok najveća radost ne postane iščekivanje nove epizode serije na prvom, ne odgovaraj na pozive, nemoj da se briješ, ne kupaj se, ne izlazi. Otidi samo do prodavnice kad baš moraš. Ugoji se, na knjige i pronalaženje posla i ne pomišljaj. Ne čestitaj nikome rodjendan, p rekini kontakte, asocijalizuj se..Dok ne podivljaš, odeš u kupatilo iz dosade, i zgaditi se ono što vidiš u ogledalu. Onda restauracija.

ALKOHOL - pij. Dok se boje ne rastope, dok se moždane vijuge ne isprave. Dok misao da ovaj život i nema nečeg naročitog u sebi ne dobije neki čudan oblik i dispoziciju tačke gledišta. U najgoroj kafani, smrdljiv i prljav. Prodaj sve što ti ne treba i pij, sa slučajevima koji se pomalo svakog dana sebe i svoje svakodnevice gade. Sa dedama u raspadu i sredovečnim budalama koji ne bi smeli da budu na slobodi. Kada sebe uhvatiš u zaključku - jebote, pa ovo će od mene postati. A onda pij još više, dok se majke, skuvanog ručka i čistog i ugodnog doma ne zaželiš toliko da bi za jedan takav dan poginuo smesta.

DEPRESIJA - se di za komp, 19 sati dnevno, dok više ne budeš ni džangrizav niti ljut, razočaran..Dok naš drugar koji se ponekad mora istrpeti, one of these days, ne ode da živi na Novom Zelandu, Jupiteru, Andromedi..Dok ti duh živ ne pokopaju opšte stanje, sivo sutra, besparica, dugovi, vezanost za ovo srpsko sidro koje tone na dno gde će ostati suviše dugo da bi ostalo šta prave radosti u životu. N e idi nigde, drugarima prestani i da se žališ. Dok hrana ne počne da se gadi, sunce da smeta, izgubiš dvadeset kilograma, osetiš nemoć i kad hoćeš da drkaš i prestaneš sad već da pričaš i sam sa sobom, održavajući kontakt sa ljudima još jedino kad urlaš na njih sa prozora. Videćeš, jednog dana ćeš se probuditi i shvatiti da si sam sebi dosadio. Ajmo iz početka.

.......

Za svaki drugi porok u koji ogrezavaš, pušenje, kocku, vukajliju..Primenjuj slične metode. Dok nisi počeo da bivaš i sebi i drugima suvišan.

Medicinitis seu (ili) Doktoritis

Se opisuje kao stanje ili poremećaj čije poreklo datira negde iz predškolskog uzrasta, manifestovalo se manjkom interesovanja za igračke, tv i kompjuter (na veliku radost roditelja) i preteranom opsednutošću sopstvenim, a potom i tuđim pupčevima (slobodna interpretacija, jer ova reč ne postoji)!

Ovo u najmanju ruku neobično dete nakon prvobitnog ushićenja počinje ozbiljno da zabrinjava roditelje, mada je roditeljska briga i ovaj put bez naučnog dokaza (rečenica koja će kasnije postati poštapalica).
Prva osoba koja bude prepoznala naklonsti ove dece i to stavila do znanja svima, biće verovatno neki rođak u poseti po prvi put, komšija sa prvog ili pak kasirka mešovite robe, tada će izgovoriti nešto poput: ”ova/ovaj vaša/vaš mala/mali je rođeni doktor”! Od tog trenutka je sudbina male/maloga zapečaćena.

Sa nepunih 19 godina mala/mali, sada već uveliko stasala/stasao, upisaće medicinski fakultet, pa makar on bio i u Foči (ovo ni po kojoj osnovi ne bi trebalo da uputi čitaoca da pomisli da je u navedenoj sredini veća zastupljenost datog poremećaja, već je poremećaj otprilike jednako zastupljen na svim medicinskim fakultetima sveta, nažalost).
Potom sledi apdejtovanje slike u pasošu, ličnoj karti, gsp povlastici i naravno profilne slike na fejsu, izgled bi bio otprilike sledeći: beli mantil, kostur i ja, sa varijacijom na temu: beli mantil, Neterov (Netter) atlas i ja ili beli mantil profesorka/profesor i ja (najtužnija od navedenih varijacija)!

Godine prolaze, školovanje traje i traje više ili manje uspešno.
Slike, statusi i komentari na fejsbuku, odakle ih prijatelji iz srednje i šira porodica jedino može pratiti, ostaju manje-više isti, promene su estetske prirode, dobitak (češći) ili gubitak na kilaži, eventualno druga boja mantila, iz belog u zeleni (hirurški) ili tako nešto. Statusi i komentari su tipa: „položila/položio tu i tu -logiju sa tom i tom ocenom ili tipa ne mogu više da učim, bla bla bla, baš su mi teške knjige, a jel zna neko kad je predrok itd”!

Odjednom će Vas cimnuti data osoba na mobilni, pomislićete da želi da Vas čuje, ali da nema kredita. Ok, to je skroz legitimna situacija, može to svakome da se desi i brže bolje okrenućete Vašeg prijatelja ili rođaku jer se ona/on Vas setila/setio, baš Vas, daljeg rođaka koji im je još davne neke, tako vešto odredio životni poziv ili prijatelja iz srednje škole ili osnovne, koga zbog obaveza ni ne viđa više!
Iznenađenje!!! Javiće se, kratko i odsečno i reći: „E na dežurstvu sam u hitnoj, ne mogu da ćaskam”! Probaćete ponovo, misleći da ste u brzini pogrešili broj! Javiće se opet, sada još kraće i sa izvesnim prizvukom zadovoljstva u glasu: „U hitnoj sam, žur….tuuuuut”! Bićete zabezeknuti, šta se upravo desilo?!
Situacija će Vam biti donekle jasnija sutradan, kada budu svanule prve slike na fejsbuku, Vaša rođaka ili prijatelj u belom mantilu sa stetoskopom oko vrata pozira ispred Urgentnog centra, na parkingu Urgentnog centra, na stepeništu Urgentnom centra, u čekaonici Urgentnog centra, sa natpisima ispod slika: Urgentni centar - druga kuća, Urgentni centar - novi dom, moj život je - Urgentni centar, kada odu svi ostanemo mi - Urgentni centar!
Na slikama osim Vama poznate osobe biće još po neki saučesnik (vršnjak - istomišljenik), biće jasno svima da su slike napravili upravo ljudi koji se na njima i nalaze, negde se vidi i ruka osobe koja drži aparat ili mobilni telefon!

Pomislićete možda da je Vaša rođaka ili drug napokon postao neko i nešto na tom Urgentnom centru. Međutim situacija je malo drugačija. Rođaka ili drug je niko ništa, ima upotrebnu vrednost poput vešalice za garderobu, ormana, otomana ili nekog drugog komada enterijera i to samo ukoliko ume da stoji mirno! Ali silno želi mnogo toga.

Ako je data osoba već dosegla toliko količinu samoljublja i uobraženosti, moramo se priupitati šta će se tek desiti ako stvarno jednoga dana postane neko i nešto?!

Izvesno je da će sebe posmatrati poput malog ili malo većeg Boga među ljudima! - Auuuć (zvuk koji nastane kada se prstom dotakne vrela ringla)!

Šta činiti i kako lečiti?
Ovaj poremećaj ili stanje se jedino može lečiti udarnim dozama prizemljavanja i određenom dozom samohumora!

Nostalgija

Stvari koje na podsecaju na staru Srbiju...a malo i da danasnju...

- Dnevnik RTS-a.
- Ruski gas i američku humanitarnu pomoć koji tek što nisu stigli.
- Burek i jogurt.
- Bonove za benzin za koje ne možete da nabavite benzin.
- Bonove za struju umesto penzija.
- Kupovinu goriva u flašama od dva litra u koje ne staje dva litra.
- "Classic" zapakovan u kutiju "Marlbora".
- Kupovinu originalne američke robe proizvedene negde izmedju Bugarske i Rumunije.
- Nestanak struje zbog prevelikih hladnoća.
- Nestanak struje zbog prevelikih vrućina.
- Nestanak struje zbog prejakog vetra.
- Nestanak struje zbog kijavice.
- Kijavicu zbog nestanka struje.
- Nestanak struje bez ikakvog razloga.
- Slavlje povodom dolaska struje.
- Sreću što je vaša zgrada prioritet pa vam nisu isključili struju.
- Još veću sreću komšije iz zgrade preko puta koji apaludira kad i vi ipak ostanete bez struje.
- Pogled na kontejner iz koga viri penzionisani profesor.
- Podpazušne miomirise u prepunom gradskom autobusu.
- Obnovu zemlje oslanjanjem na sopstvene snage.
- Mogućnost da vam na ulici prilaze zgodne devojke i pitaju gde ste nabavili dva litra ulja koje nosite u kesi.
- Mogućnost da vam na ulici prilaze zgodne devojke i pitaju gde ste nabavili pola litra mleka koje nosite u kesi.
- Radost što će ne zavisne radio stanice ponovo moći da sluša čak 3 odsto birača u Srbiji.
- Slatku jezu koju stvara neizvesnost pri svakom ulasku u prodavnicu.
- Konobare koji su grdno uvredjeni sto ste samo naručili kafu i kiselu.
- 150 ljudi na vratima tramvaja.
- Benzinske pumpe pretvorene u vazdušnje banje, pošto na istima nema ni traga od automobila.
- Najuspešniju setvu i najrodniju žetvu. 29.Odgovorne izjave odgovornih ljudi da devalvacije dinara neće biti.
- Devalvaciju dinara 31.Odlazak u Sofiju da tamo budete domaći navijač.
- Proglašavanje pontonskog mosta za kapialni projekat.
- Nadu da ćete bez grejanja proleće ipak dočekati zdravi.
- Enorman porast proizvodnje i prodaje šporeta na drva.
- Hodnik u soliteru pun drva za ogrev.
- Junsku platu u decembru.
- Slave na kojima niko neće da priča o politici (prvih pet minuta).
- Činjenicu da su se stare gaće pocepale, a kupovinu novih predstavlja čist luksuz.
- Genijalne misli nezavisnih intelektualaca koji tvrde da je od naše vlasti gora samo naša opozicija.
- Demonstracije koje veze nemaju sa zaštitom foka i pravom na privatnost polarnih medveda.
- Kašnjenje voza zbog kojeg bi cela japanska vlada izvršila samoubistvo.

Semsa Suljakovic

Zena sa najtuznijom sudbinom u istoriji muzike. Ostavljena od svih, porodice, prijatelja i jedine ljubavi, ona jos od detinjstva traga za srecom u svetu ispunjenom gorcinom i boli.

Izdali me prijatelji izdao me brat izgubila sve sam bitke al' jos vodim rat.
Tamo gde je prestala ljubav tuga trazi svoje prevareni ne veruju vise da ljubavi jos postoje.
Ostavljeni sami tuguju kad je najteze niko da se javi shvatis da si na svijetu sam zalud cekam dan da se pojavi.
Boli me dok te gledam boli me sto te nemam onako kao sto te ona ima boli me sto sam sama i bicu godinama al' takva mi je sudbina.
Odkada si otis'o sve je tako pusto moje tuzno srce vise volet nece.
Zasto li me majka rodi kad mi zivot srecu krije odkad pamtim, prema meni posten bio nije.
Ledja su mi okrenuli svi od mene beze gde ste sada prijatelji kad mi je najteze.
Ima li za mene srece moj zivote, reci mi izdrzati srce nece sta mi radis ti.
Kako da zivim, kad zivot moj ti si odneo s sobom reci mi mili da ja to sanjam da se rastajem sa tobom.
Vise ne znam sta je radost vise ne znam sta je sreca osmijeh sada suza mijenja koja me na tebe sjeca.
Rodjena da patim rodjena da gubim uvijek tugom platim sto volim i ljubim.
Sad ne krivim ni oca ni majku tek sad vidim zivot sta je sirotinja ljude svadja pa i ljubav tad prestaje.
Srce sam mu svoje dala dala mu za sva vremena pjesmo moja reci svima sad sam zena ostavljena.
Iz nedara uzdah mi se ote sta mi radis prokleti zivote; ti je ljubis mene tuga ubi ti sa njome moje srce ludi.
Zar za mene nema srece dokle ce mi tuzno biti lice osmehni se meni malo hej, zivote, varalice.
Stani da se pozdravimo kao dobra dva drugara i ako smo rastavljeni vezuje nas ljubav stara.
Ne boli me prohujala ljubav vec me boli vreme izgubljeno tek sad vidim, tek sad vidim sve je s tobom bilo promaseno.
Tugo, tugo kome li ces sutra sagraditi dom od imena nema, nema u tom domu srece koju nebi suzom srusila.
Prolazi vreme, zivot snove menja ostvari se i nada i zelja ali jednoj zeni ne menja se nista zauvek ce biti usamljena.
Volele se oci crne oci crne i zelene volele se oci njegove i njene; volele se ludo pa sad rane bole jer su crne oci prestale da vole.

Sve crnje od crnjeg.

Priručnik za gitariste; Kampovanja i ostale manifestacije

Pošto postoje neverovatne zablude i nerealni mitovi o gitaristi na kampovanju, ova definicija-priručnik bi trebala da bude sveto pismo svakom budućem kamp gitaristi koji se upusti u to, sa ciljem da bude neko i nešto.

Reality check, pisan iz ličnog dugogodišnjeg iskustva u ovoj ulozi, kaže sledeće:

1. NEĆEŠ JEBATI;

Što pre ovo shvatiš, bolje. Ti nisi tu da jebeš sine, ne, ti si tu da sviraš raskrvavljenim prstima Ostani djubre do kraja dok drugi jebu maloletne tatine ćerke po ispovraćanim šatorima i okolnom žbunju. Ovo je možda i najbitnija stavka, jer, ako si pošao na kamp sa gitarom i ciljem da ti ona nabavi pičke, ima da se razočaraš kao Nikola Kojo kad mu sjebu Spačeka.

2. TI SI DŽUBOKS, NE ČOVEK;

Upamti ovo. Ti si mašina, samo ćeš dobiti možda koji ćevap ili belo meso kao nagradu, pare nikako, osim kovanice u glavu, ako ne sviraš kako valja, a pijanim čikama se to ne dopada.

Ovako:
Prilazi ti mini krdo devojaka sa par momaka, pitaju te jedno od sledećeg 99% :

- Eeeeej, je l' znaš:

A - Ostani djubre do kraja?
B - ko me ter'o?
C - Crni leptir?
D - Moji su drugovi?
E - Krivo je more?
F - Kad sam bio mlad?
G - Kao mornar?

I kao kritikal, jednu od engleske ponude;

H - Wonderwall / Heavens doors (obično ne znaju dalje)

Absolutno je imperativno da ih znaš! Ne zbog sebe, već zbog njih. Seti se, ti si tu zbog njih poneo gitaru, zar ne? Onda zabavi marvu. Ako marva hoće to, daj im to! Kad se svi odvale ili zaspu, sviraj onda sebi Dimu Borgir, Elis in Čejns, Pero Deformero, šta god hoćeš, tad si na prinudnom odmoru, dok ne krene runda 2, ali dotle si proprety of okolna stoka.

3. BUDI EX-YU DŽUBOKS;

Od Azre do Zabranjenog Pušenja. Moraš. Živiš ovde, to ti je u krvi, hteo ili ne. Niko te nije pitao hoćeš li. Moraš. Upamti imperativ. MORAŠ. U slučaju da se ne slažeš, idi na kampovanje bez znanja domaće muzike.

4. IZVLAČENJE;

Smorio si se, vrtiš iste pesme 40x, kenja ti se, hoćeš da jedeš? Zajebi. Rečima nikad nećeš uspeti nikoga da ubediš da moraš da napraviš pauzu, pogotovo pijanu stoku, jer promili ne haju za tvoje probleme, već samo za njihovu konstantnu radost, a ti bi da rušiš sneška.
Jedini način da nekome objasniš da moraš da odmoriš je da pokažeš prste, one kojima si drao žice proteklih 5 sati. Marva sa gadjenjem reaguje na urezane žice u jagodicama i tada im receptori za dedukciju prorade i skontaju da moraju da popuste malo. Za sve ostale izgovore će ti naći kontra argument, ovde mogu da ti popuše, i daju ti da jedeš na miru.

5. OSTVARENI KAMP GITARISTA;

Ako si uspeo da implementuješ gore navedena pravila u svoju svirku, čestitam, postao si pravi kamp gitarista! Sviraš dok drugi karaju, tebi lepo, bacio si Krivo je more na repeat refrena da niko ne skonta, malo pevaš - malo jedeš, skinuo si i Šobića za nedajbože ako nalete patriote sa juga, kompletan si, jebote, to je to!

I kao mali dodatak - NIKAD, ponavljam, NIKAD ne sviraj ni jednu pesmu, sve i da je znaš najbolje na svetu, koja ima elemente nacionalizma, jer nikad ne znaš ko je u šatoru do tebe. Jer bi mogao da saznaš.

Srećno!

Nasledna nostalgija

Maštanje o pričama i uspomenama iz mladosti naših roditelja. Nostalgija za nečim što nismo doživeli, ali bi voleli da se i nama desi.
Konfuzan osećaj jer želiš da imaš uspomene tvojih roditelja.

Osećaj izazvan mešanjem gorčine sopstvenog vremena, sa pričama naših roditelja o onim lepim vremenima njihove mladosti. O vremenima kada ničega nije bilo, a sve su imali.

- Ko zna koje veče provodim u tišini sopstvene dosade. Palim tv, a tamo priča o nekakvim pregovorima. Menjam kanal, polugola pevaljka vrišti. Ponovo stiskam dugme next na daljinskom, ali opet neki horor. 24 pritiska na next nisu promenili ništa, sve je nekako isto. Tako očajan, setih se ćaletove priče kako za njega nije bilo veće sreće, od onog momenta, kada je njegova majka u inat komšinici, spiskala celu platu, i kupila prvi crno beli tv u selu. Kaže imali su jedan tv kanal, ali je to bio spektakl za ceo srez.

- Shvatam da tv nije način za ubijanje dosade i uzimam u ruke drugi genijalni izum, evoluiranog čoveka, mobilni telefon. Redjam par brojeva u primaoce, i šaljem serijski sms sa istim prostim pitanjem, "šta se radi?". Nadam se da će mi bar prijateljsko ćaskanje pomoći da skratim agoniju u koju sam zapao. Ali slaba vajda, sa svih strana stiže gotovo preslikan odgovor, "evo ništa SMOR".
Možda me ti odgovori ne bi začudili i zabrinuli, da nije bila subota veče. A pogotovo što nismo na nekoj vrškoj čuki, živimo u prestonici. Klubovi, kafane, splavovi... Možeš da biraš. Ma šta da biraš, da izvoljevaš! Ali nešto ne štima pa to ti je. A onda opet fleš bek, pred očima ponovo ćale i njegove odiseje:
- eee crni sine, istruli ti meni u kući, na moje oči. Pa robe ljuti, samo u našoj ulici imaš 3 kafane i jednu diskoteku.
Kad se setim moje mladosti, sve što smo imali je ruinirani dom kulture, izorani fudbalski teren i prodavnicu. Ali zato subota veče, niko ništa ne organizuje. Skupimo se spontano nas 5-6, ja ponesem rakiju, Mile kupi par sokova, Srba vino. Uzmemo od Zoke gramofon i par ploča. Udjemo u dom i zasednemo. Ma nismo ni nazdravili, eto ide još 5-6 ljudi. Ne prodje 2 sata, ne možeš da udješ od gužve. Tu stari, mladi... Ma svi skupa, jedni piju, drugi igraju, treći jure devojke i tako non stop.

- Trgnem se iz fleš beka koji mi je izazvao mučninu, zbog silne nemoći i mizerije, koju osećam dok se prisećam ćaletovih doživljaja. Ustajem i sedam za vrhunac čovekovog uma. Palim komp, logujem se na net, sumanuto otvaram stranice. Blic sam pročitao još jutros, Kurir me bombarduje nekakvim aferama i skandalima, Alo mi izaziva žuticu. Logujem se na FB, tamo neka deca zapala u trans. Palim Vukajliju, čitam par zanimljivih stvari i pokušavam da kreiram neke. Pišem naslov ne valja, taman nadjem dobar naslov za defku, napišem rečenicu, pa je obrišem.
Beznadežno bacam pogled po sobi, očajnički tražeći inspiraciju. Kad eto ti ga.
Na pregradi kafe stočića ugledam gomilu papira. Nije to bilo kakav papir, to su kevini Politikini Zabavnici, uredno poredjani po brojevima. Pored njih gomila šarenih salveta, zapakovanih u kesu.
Nisu ti zabavnici i šarene salvete nikakav bauk, ali opet se javlja neki truli osećaj u grudima. A kako i neće. Setio sam se kevine priče o njima.
Ta naizgled bezvredna gomila papira, je u stvari jedan mali spomenar života.
Keva mi je bila buckasta gimnazijalka. Nije odrasla na selu kao ćale i nije bila puna uspomena o seoskim igrankama. Ali su i njene priče i te kako vredele.
Zabavnike je počela da skuplja u trećem osnovne. Kaže svakog utorka i petka, došla bi iz škole, a na stolu u kuhinji bi je čekao novi broj.
Njena sreća je bila neizmerna. U početku bi pogledala zanimljive slike i odložila ih u svoj ormarić. Kasnije ih je čitala celokupne, ali gomila za odlaganje je bila ista.
A eto i danas 30 godina kasnije, to dete jeste nestalo, ali gomila je tu. Složena kao da je danas na nju stavljen novi broj.
Salvete su tek posebna priča. Roze, plave, zelene... Sa cvetićima, na kockice, sa slikama gradova... Kaže takva je bila moda. Skupljala je i menjala sa drugaricama. Takmičile su se medju sobom, ko će imati više različitih boja, dezena, šara...
- I mogu vam reći to je nešto fascinantno. Čak i za mene, za čoveka za koga je salveta, samo beli papir kojim obrišeš ono što si umazao. Divio sam se kevinoj upornosti, ipak su tu na stotine različitih salveta. U stvari nisu skroz različite, bez obzira na šare, sve su imale jednu istu stvar izatkanu na sebi... Gomilu lepih uspomena...

-Već izmoren sopstvenom apatijom i nostalgijom mojih roditelja, užurbano vadim nešto na šta i ja mogu biti ponosan! Vadim torbu sa 200 diskova, na svakom po 6 filnova. Medju 1200 naslova pokušavam naći najbolji za razbijanje monotonije. Listam redom. Hm horor? Jok. Drama? Taman posla! Akcija? Nemam koncetracije, za brojanje žrtava!...

Pokušavam da pronadjem nešto, dok mi se glava ne napuni pričom, o ćaletovom i kevinom prvom odlasku u bioskop. Uzbudjenju dok čekaju u kilometarskom redu za karte. Utiscima o kojima bi danima posle bioskopa pričali.
- Napokon shvatam, da mi nema druge nego da se predam. Odbacujem diskove, ležem nazad u krevet i prepuštam se.
- U grudima me sve jače steže pomisao da ja, dete 21 veka, imam sve a u stvari nemam ništa.
- Pokušavam da shvatim kako to da jedan raspali gramofon, masno bioskopsko platno, papirne salvete,igranka u seoskom domu kulure... Mogu ostaviti dublji trag i veće uspomene od najvećih ljudskih dostignuća, koja ja danas koristim.
Pokušavam shvatiti, kako to da su kevine polaroid fotografije, mnogo lepše, od mojih digitalnih.
Kako je moguće da je ćale nasmejaniji na slici pored svog Fiće, nego ja pored mog Golfa 4?

- Sedim i pitam se, da li sam problem ja, ili cela moja generacija? Ili čak kompletno vreme u kome mi živimo? Da li smo se prezasitili? I što je najgore, odakle meni nostalgija za nečim, što nisam video ni osetio? Kako ja mogu osećati nostalgiju za mladošću mojih roditelja?

Kako moja generacija iz 21 veka, može zavideti nekome iz prošlog?

Ali na kraju sam shvatio, da to što mi osećamo, nije nostalgija. Niti je problem u vekovima.
To je samo strah, koji osećamo dok uživamo u pričama naših roditelja.
Strah od toga, da ćemo koliko sutra mi biti, ti koji treba da pričaju nekim narednim generacijama.
A sve što ćemo moći da im ponudimo., biće bakine šarene salvete i dekin gramofon, ukoliko ih ne zaboravimo.
Jer mi, mi izgubljena generacija 21 veka, generacija na dugme, koju mrzi da se druži. Koju mrzi da pamti rodjendan milih osoba. Koju mrzi da vikne kroz prozor komšiju na kafu.
Mi kojima će uskoro biti teško da se volimo...
Mi svoje uspomene jedino umemo da urežemo na diskove koji se grebu, umesto tamo gde su urezivali naši stari. Tamo gde ostaju zauvek. U naša srca!

Gubljenje vere u žene

Muško se izgleda zaljubi u nežne finese ženskog tela onog trenutka kada prođe kroz pičku i prvim plačem strese buđ sa zidova srpske bolnice u kojoj mu bejaše sudba da se rodi. Ako se kojim slučajem desi da mu blaženost tog kožom nabrčkanog organa promakne u tim prvim mahovima života, mnogobrojni susreti sa sisom koji slede će mu svakako staviti verige oko duše i osuditi na pečal do kraja života.
Pripadnik kuratog roda generalno u životu prođe kroz tri faze. Prva se svodi na besomučno bacanje majmuna u nesvest, maštanje o ženama. Tada posteljina miriše na svrš, na očajan zadah drkanja gde se celo prisustvo suprotnog roda svodi na njeno obitavanje u čovekovoj glavi. Tužna je to priča. Tužna solo narativa poput priče fenomenalnog solo gitariste iz malene srpske kasabe, koji je celo osnovno školovanje trpeo kokavce frajera zbog nošenja majice Metalike i Mejdena. Taj gitarista je jedinu utehu nalazio upravo u svojoj gitari. I kada je taj gitarista dovoljno navežbao sviranje sve svoje gitare, kada su se pragovi ogulili i kada su žice počele da smrde na gvožđe a prsti na krv, kada su se u ćošku nakupile kutije i kutije bensedina, gitarista je odlučio da osnuje bend. Gitarista je našao još dve budale, bubnjara bez jedne ruke i gluvog basistu. I kada je došlo vreme da gitarista zasija, on je vaistinu zasijao. Izašao je na sklepanu binu sklepanog kafića, oči su mu suzile od dima, držao ih je zatvorene, ali to gitaristi nije smetalo. Jer gitarista je poznavao svaki jebeni ton na svom instrumentu, svaki jebeni solo, svaku jebenu notu. I gitarista je izašao, odsvirao svoj solo i...završio. Jer gitarista je bio jedan, a ova dvojica nisu bila ni za kurac. Gitarista je bio sam i kao takav svakako nije ništa mogao da postigne. Nije bilo ritma, nije bilo linije. Nije se osećao usamljeno, gitara mu je bila tik ispod glave, pored uva. On je slušao i znao je da je apsolutno savršeno i besprekorno odsvirao svaki ton. Ali besomučno lupanje jednorukog bubnjara i blesavo treskanje prstiju po bas gitari ga je nadjačalo na zvučnicima. I kada se pesma završila, kada su ga sačevali nemi i zbunjeni pogledi nekolicine okupljenih ljudi i glupavo tapšanje napaljene balafurdije, gitarista je shvatio da je sam. Tek tada je shvatio da je sve vreme bio sam, kada je bilo previše kasno.
Drugi period mužjakovog života je već golo kupanje u pički. Mužjak se ženi, majka zadovoljno klima, otac plače, svatovi plaču jer misle da otac suze radosnice pušta, a očevo srce tužne note plete. Mužjak kreće da jebe. Ali vrlo brzo saznaje da mu je svaki žulj njegove jataganom ovenčane desnice mnogo puta draži no svako mekano i mirišljavo jastuče njegove voljene drage. Jer brak vam je, deco moja, najgora trgovina na svetu. Brak vam je sađenje drveta punog gorkih plodova. Sadnicu platite skupo, previše skupo, toliko skupo da je otplaćujete do kraja života. Proleće dođe, ptice zacvrkuću, ali pupoljci toga drveta ne mirišu na radost. Ne mirišu na lepo. Mirišu na govna, mirišu na urin, mirišu na povraćku i pun kontejner pelena. I tek kada muškarcu zadah prestane da divno miriše na vinjak već ruke krenu da mu bazde na izmet, tek tada muškarac shvati koliko se zajebao. Tek tada shvati da su mu svake batine zbog neplaćenog mesa iz kafane bile mnogo, previše draže od ovog parčeta mesa zbog koga je platio životom. Reče jedan moj drugar, u onim besanim noćima kada smo pluća punili marihuanom a jetru natapali pivom i gasili žar popušenih pljuga, reče on tada da se svaki strah od seksa i žena prevaziđe onog trenutka kada muškarac uvežba tehniku i nauči kako da jebe. Oh, kako se samo grdno varao. Dragi moji, svaki strah od seksa i žena se prevaziđe onog trenutka kada shvatiš da treba apsolutno da te boli kurac za nju. Kada shvatiš da je seks nalik životu: nemilosrdan, varljiv, ali pre svega sebičan. Za tu pičku ćeš ti svakako već višestruko platiti, i to onako kako ona bude želela. Shvati da ženi nisi potreban, da kurac nikada neće dovesti ženu do ludila. Da značenje "ženska ruka u kući" nema ono značenje koje misliš da ima, jer ženska ruka je jedina sigurnost u ovom neispitanom i nepoznatom svetu, jedino se njoj zna svrha, da dovede ženu do bunila, do mraka u svesti, do kolutanja očima. Žene od tebe traže nešto drugo, a jedino što ti možeš dobiti, i ono na šta će se tvoje celokupno uživanje u životu svesti jeste taj komad mesa koji si, avaj, tako skupo platio. Zato se prepusti, čoveče.
Dođe jesen, drvo koje je muškarac tako skupo platio je davno procvetalo, voćke na njemu se već žute. Ali to voće je sada odraslo, više ne smrdi na govna, ali smrdi na pare. I samo traži. I što ga više zalivaš, ono više traži. I što ga više nežno krpom brišeš, to prljavije i prašnjavije postaje. I što ga više mijuleš, što mu više pevaš, što ga više suzama oblivaš jer znaš da si mu ceo život dao, to gorčije postaje i manje privlačno za jelo. I tako završavaš svoj život, jadni i skapani čoveče. To voće koje si gajio, u koje si ceo život uzdao, koje je trebalo da ti podari zdravlje kao i svako drugo voće, uradilo je potpuno suprotno. Isisalo je svo zdravlje iz tebe, otelo ti život, skapalo te, ukralo tvoju mladost i podarilo je sebi. I ti ćeš, čoveče, plakati. Ne zbog toga što ti je voće sve to otelo. Ne zbog toga što ležiš sam, usamljen, što svakim samrtnim hroptajem postaješ sve lakši teret svojoj staračkoj postelji. Ne, čoveče, najveća nesreća nije u tome što tek tada shvatiš gde si bacio svoj život. Što tek tada zamisliš kako je mogao da prođe. Koliko tvojih noći je ostalo prospavano, koliko žena je ostalo neokrnjeno, koliko flaša je ostalo neotvoreno, koliko je kafanskog inventara preživelo da sada služi porodični ručak, nešto za šta kafanski inventar nikad nije bio namenjen. Sva tvoja nesreća će se ogledati u tome što ćeš shvatiti da će ta voćka, kojoj si dozvolio da ti ukrade sve, a opet je neizmerno, bezrazložno i glupavo voliš, imati istu sudbinu kao ti.

Ona: Dobro bre, koga ti misliš da zadovoljiš tom alatkicom?
Ja: Sebe.

Dobro Jutro Pesimizmu

Sat zvoni, svako jutro isto,jbg tako je to kad se radi, patis se kroz zivot, a tuzno je reci da ti je to vec oko 30. godina zivota, radis za sitne pare, s posla na posao,naravno ni prijavljen nisi, ni dana radnog staza, tek neka godina u radnoj knjizici koju si uzaludno proveo kod nekog privatnika koji ti ni dinara nije dao, al jbg valjala je bar da steknes pravo da odradis taj neki pripravnicki, kao kazu valjace ti u zivotu a u stvari te neko tare kao kerov tuki uzalud godinu dana. I tako kreces na taj posao,naravno pjeske, auto naravno nemas, a odakle ti kad ti je plata toliko mocna da je ponudis prosijaku nasmejao bi se, da uzmes kredit ?! Ne, brate, cim ga odplacivati, jedino bubreg da vadis sam sebi. Gde sam ono stao ?.... A da, i tako pjesacis na dobrim minus temperaturama, dok svakom vozacu koji te prodje jebes kevu sto se sad vozika u toploti svog prevoznog vozila, misleci u sebi „Vozicu i ja jednog dana, mamu vam glumacku“, a nisi ni svjestan da i taj sam vozac jebe sebi mozda sve po spisku jer vec 20 godina ide isto kao ti, na slabo placen posao, a kod kuce ga cekaju zena i dvoje drecavih ( ajd da kazemo neradnika ) , jednog vjecnog studenta koji mu kida i nokte sa prstiju da bi mogao „studirati“ u nekom gradu a ustvari se opija dano nocno ( kako to znam, pa isti sam nekad bio ), i jednu tatinu mezimicu, lijepa, umiljata, nije htjela na fax, kaze da uzme godinu dana da ramisli, a u stvari joj se ne ide, a i sto bi, lakse je od starog kretena-tatice dobrice izvlaciti zadnju kintu koju ce dati svom decku, svojoj najvecoj ljubavi ( samo zato jer jedino on je razume i on je tako dobro trpa ubulju ) za kladionicu gde ce ga Manchester po 58. put oboriti. Decku koji je najveci uspeh u zivotu bio da zavrsi za metalo-strugara a i to nebi uspjeo danije bilo komsije Pere koji voli rakiju pa za litar je sredio ocjenu kod razrednika.
Odlutao sam malo, i tako dolazis na posao,mnogi bi rekli „Vau, radis covece u kancelariji, jbt boli te uvo“ a potajno ti karaju sve do devetog koljena jel misle da ti je dobro a niko ne zna s kakvi se glupostima landris po ceo dan bez imalo postovanja koje zasluzujes. Sreces svoje uvazene radne kolege, vecinom isto napacene kao sto si i ti sam, mora se priznati ima tu par dobrih likova s kojima djelis muke, salusaju te bar iz postovanja i ako sami ne znaju koji kraj s krajem da sastave, a narvano tu su i oni smorevi, sto ih zabole patka za sviju, gaze preko leseva i paraju ljudske duse svojim rdjavim kandzama da bi pokopali sve oko sebe i stajali na vrhu,mozda je to zakon prirode da jaci opstaje al ti bi to nazavao samo kretenlukom. Naravno tu su uvjek i nadredjeni,uvek nezadovoljni, uvek spremni da te kresnu na neki novi nacin, da se covek zapita: „koliko to postoji nacina da me neko jebe u zdrav mozak“. A sta je vrhunac price, kao mrav boris se da zadrzis taj posao, al da zadrzis sta ?!Podcjenjivanje, nepostovanje, neplacanje i nezahvalnost..ako nastavis tako bojis se da ces se pretvoriti iz vrijednog poljskog misa u insketa Balegara koji samo skuplja izmet drugih da bi od njega preziveo. Da, tako je rodjace,zivot vise nije roman sa „heppy end-om“ vec jedna satira koja iz dana u dan postaje okrutnija da bi nasmejala tamo nekog treceg kad te pogleda. I tako svaki radni dan, do sudjenog vikenda, dolazis kuci, ajd bar tu imas neku radost, djeciji osmjeh ( ako imas klinca ) da ti izvuce bar malo pozitivne energije koju zle ljudske pijavice nisu uspjele da pokupe, porodicu , jesu nekada bucni, svadjaju se al jbg tvoji su, vole te bilo sta da bude, supruga-suprugu s kojim delis sve i ako to nije mnogo od tih nekih sitnih pocetaka kada ste se kao srednjoskolci upoznali dobacujuci se osmehom na velikom odmoru, a tek se smuvali kada se izlazilo po kafanama pod alkoholom jer ste samo pod dozom imali hrabrost da kazete da vam se svidja i onda se zabili u neki mracni cosak..jbg sledeci redoslijed svi poznajete da ga ne objasnjavam. Et postoje iti neki svjetli trenutci dana koji vas podsjete da tu jos ima zivota. A gde da nastavim,a da...eh ta ljubav, za sta drugo da se hvatamo ak nas karijera nesluzi, devojku naravno nemas, glumis cool tipa al u stvari zudis za dodirom jedne odredjene, ali koje, kad si ih izmenjao..sve i jednu si voleo, sve ijednoj zvezde skidao, na kraju kad je puklo njih si krivio, a u stvari nisi ni svjestan koliko tu ima tvoje krivice, nisi covece prefektan shavti to jednom,daleko si od perfekcije, uvidi svoje greske i ne krivi druge za to. Sigurno jesi voleo,al ne dovoljno, uvjek si hteo da stojis iznad tog pojma ljubavi kao hladni decko al brate dobio si patka, pa sad opet sve u krug biraj sebi ko ceda te opet povredi il ti da povredis sve do jednog momenta kad toliko sjebes i zacnes neko novo zivo bice, mozda bude greska, al voleces ga jer kazu da licina tebe a ustvari ce te samo tjesiti jer ti kinder lici na onog njenog gay drugara s kojim se uvek druzila, sto bi rekla ona pjesma „zivot pise tuzne price“ ustvari nisam ni siguran cija i dal je uopste to pjesma al nebitno idemo dalje,kad se sve sjebe tu su prijatelji da te podignu, nisam siguran dal da ovaj pojam „ prijatelji “ stavim pod navodnike il bez, zvucacu kao Fores Gump..al moja majka je uvjek znala reci : „mozes imati samo jednog prijatelja, a ne deset“ i u tog jednog vise nisi suguran, jbg da bi nekog upoznao trebas vrecu soli sa njim pojesti, bar tako kazu a odakle covece i so je poskupela, jedino da sam tucas kamen i lizes ostatak soli,minerala i ostalih djavola. Danas svi imamo tonu prijatelja, mjerimo ih po zahtjevima za prijateljstvo na internetu,Facebook-u, Twiteru i ostalim k** davorijama koje nam kreiraju zivot i nalazu kriterijume ko nam je prijatelj a ko ne, ono pravo se izgubilo, nadjes ti tu neku osobu sa kojom ces da zjakas ispijas kafe al sta ti vredi kad ce opet sutra ta osoba da postepeno, mucki i tako lagano da zadre sjekiru ne noz, noz bi bio isuvise human, u ledja da na kraju pomislis kako se nalazis u bitci za Carigrad medju vitezovima od silnih bolova. Kad bi te neko danas pitao, sta je prijatelj ? Da li bi znao definisati pojam prijatelj ? Zablejio bi se u prazno kao klinac iz 3. Razreda u tablu kojeg je nadrkani nastavnik matematike izveona tablu i pitao ga Pitagorinu teoremu samo zato jer je nadrkan na klincevog oca sto mu nije dosao cjepati drva, jer je ovaj isuvise skolovana gospoda da bisam cjepao. Stvrano covjek pomisli da je najbolje biti sam ali to je nemoguce ipak smo drustvena bica bar mislimo da smo, a ustavri smo samo komplikovani. A da ne krenem od musko-zenskih odnosa, da se zapitas dal je istina da su muskarci sa Marsa a zene sa Venere, umesto ljubavi sve veca mrznja ispada da na kraju ti odnosi nece ni postojati,sve nas ubija u pojam, zene se same oplodjuju, muskarci pocinju da pucaju metro-sex fazon sto je na granici da budes gay, Vijagra se reklamira na savkom cosku, jbt zar je toliko potencija opala da se mora bosti u oci sa tim, sta se desava sa drustvom, msm iskreno se covjek pocne radovati tim jahacima apokalipse, kad ce te covece vise dojahati.Ne znam mozda vam zvuci sve ovo previse pesimisticno ili samosazaljevajuce, il sam toliko skrenuo da ni sam vise ne shavtam sta je realnost, il smo mozda kao u Matrixu pa samo pojedini uz uzimanje crvene pilile progledaju dok oni sa plavom uzivaju o necemu sto je slicno zivotu il ga bar tako nazivaju.
Na kraju, sta reci ?! Mozda smo samo pesimiste pa smo ogorceni na zivot il je zivot ogorcen na nas ! Ali „The show must go on“,i tako dalje do sledeceg napada pesimizma !

a: i kako zivot prijatelju ?
b: ma goni se u tri lepe i ti i zivot i ko ti je prijatelj olosu jedan !

Tačka bez povratka (iliti "Ova definicija vam želi dobro, nemojte se plašiti!")

Point of no return.

Ničija zemlja.

Imaginarna linija iza koje nema nazad. Delić trenutka koji odvaja prst na obaraču i počinjeno ubistvo, otvaranje kutijice sa prstenom i 100 godina (ne)sreće, Zemljino magnetno polje i beskonačno prostranstvo Kosmosa. Kupljena karta za put u jednom pravcu.

A kad jednom stigneš tamo, više ništa i nikada neće biti kao pre.

Hronološki pregled odabranih, mada manje-više važnijih "tačaka bez povratka" u životu svakog od nas (pa i tebe, dragi čitaoče) prosečnih pripadnika naroda sa ovijeh prostora. Ako smori, čitati na preskoke. Srdačan.

1. Muška jajna ćelija prodire u žensku jajnu ćeliju (u daljem tekstu ŽJĆ) i oplodjuje je.

2. Tri meseca su prošla a vlasnica ŽJĆ i dalje misli da se "samo malo ugojila".

3. Još 6 meseci je prošlo i, uz svečani doček unutar i ispred sale za porađanje, rađaš se TI, dragi čitaoče, tvoja mala pluća puneći se po prvi put kiseonikom iz vazduha. Najmanje tri života se menjaju tvojim dolaskom na svetlost dana: jedna trudnica postaje keva, jedan mladić postaje ćale (od glagola "rmbačiti"; prim.prev.) a jedna beba postaje mala osoba zavedena u sistem i statistiku.

4. Sa prvom primljenom vakcinom ili unetim mlekom koje nije od majke, u tvom telu počinju da se odvijaju nezadrživi biohemijski procesi zbog kojih ćeš u budućnosti skoro garant patiti od nekog zdravstvenog problema akutne do hronične prirode (alergija, astma, problemi sa varenjem, migrena...). Ono, malo jeste teorija zavere, ali ne i bez osn___________

5. Prestaješ da sisaš i da kenjaš u pelenu. Život, ispostaviće se, postaje mnooogo komplikovaniji bez te dve pogodnosti...eh...

6. Na nepodeljenu radost prisutne familije i komšinice Rade sa petog, činiš prve korake prešavši tačno 3 metra i 48 santimetara, koliko iznosi rastojanje od predsoblja do kuhinje. Jebiga - živite skromno, nije da si došao baš u idealnom trenutku za tvoje matorce...

7. Prvi put ostaješ fasciniran čarolijom TV ekrana. Kasnije u toku života, tvoja fascinacija raznoraznim ekranima umnogome će te kreirati kao multimedijalnog člana savremene ljudske civilizacije i čoveka, uopšte.

(negde tu između tačaka 5, 6 i 7 počeo si polako i da artikulišeš prve reči i izražavaš svoje mnogobrojne želje i prohteve. A nema sise da ti ista zapuši.)

8. Tamo negde kada već postaneš jebeno isuviše naporan sa svojim željama i prohtevima, roditelji te upisuju u vrtić imena rendom palog borca u NOB. O tome, pak, ne slutiš ništa ali te zato neodoljivo privlače sočne, jedre dojke junior assistant vaspitačice Marine a plaši ogromni, dlakavi mladež na licu senior corporate vaspitačice Dobrile. Ili obratno, nisam baš siguran...

9. Roditelji zaključuju da vrtić nije dovoljan da bi smirio tvoju sve rasplamsaniju strast za otkrivanjem sveta. Tačka bez povratka? Prelaziš prag prve obrazovne ustanove u nizu od nekoliko a kad mnogo godina kasnije i u obrnutom smeru budeš prešao prag i poslednje od njih, imaćeš malo znanja a mnogo godina...i keva će i dalje da te smara što ostavljaš prljave ćega na podu kupatila. 'Nači, fujčina!

10. Dobijaš svoj prvi komp. Veliki dan za tvoje prste, loš za oči i kičmu.

11. U kombinaciji sa povremenim izlivima interesantnih informacija u školi i konstantnim izlivima onih sa televizije i kompa-sleš-interneta, možeš preći od par do desetakak "tačaka bez povratka" glede tvog ukusa u literaturi, filmovima, muzici, stilu oblačenja...što je sve nekako zavisno jedno od drugog, te stoga i relativno prolazne prirode. Gledaj samo da se ne ložiš na Emo, romantične komedije, Hari mrtvog Potera i "Puta Madre" dukseve i bićeš ČOVEK, sine moj.

11a. Otvaraš svoj (prvi) fejsbljuk profil i time i Pandorinu jebenu kutiju socijalnih mreža.

11b. A da - TI GLUPI JEBENI IDIOTE!

12. Konzumacija prvog alkoholnog i duvanskog derivata obično dolazi pri poslednjim činovima osnovnoškolske tragedije (7 il' 8 razred tj. ako tvoje baš zabole za tebe) ili prvim one gimnazijske, a ta "tačka" posle često ume da se pretvori u pravu pravcatu mrlju, senku, idemo na kancer, jer svi znamo da su piće i cigare...bla, bla, bla, kada umrem hoću da umrem bolestan, bre!

13. Negde u toku te delikatne metamorfoze iz osnovca u srednjoškolca, počinješ polako da primećuješ suprotni pol a povratka više nema 6 sekundi nakon što konačno i na svoje eksplozivno zadovoljstvo ("eksplozivno", hehehe) otkriješ čari rukobludničenja nad sopstvenim polnim organom. Sledi (13a) prvi poljubac sa prvom velikom simpatijom, jezika bez, potom jezikom sa (13b). Javlja se želja za stavljanjem još ponečeg u taj sočni, mali otvor na licu, #wannablowmywhistlebaby...

14. Skidanje mraka. Seksualna revolucija u tvom još nerazvijenom tinejdžerskom mozgu. Fascinacija ekranima biva zauvek bačena u senku. Dobro, možda ne baš zauvek, jebiga...

15. Prva ljubav i prvo "Volim te". Prvo otvaranje srca i dopuštanje nekome da te povredi. Život ipak može da bude gori, hej!

15a. Prvi grob sa kojim si bio intiman. Kriviš hiljade drugih faktora, a kriv si jedino ti. Uostalom, ne seri. Naš narod lepo kaže Sve je za čoveka, ko si ti da sumnjaš u naš narod, a, bre?? (nikad to sebi nećeš oprostiti, bajdvej)

16. Prvi put si joj kupio uloške. Ona tebi brijače/gaće. Od tog trenutka nema dalje - ili se ženiš/udaješ ili umirete zajedno poput Romea i Julije.

17. Ultimativna tačka bez povratka. Ili je pukao. Životni krug počinje svoju apoteozu igre i ti se ponovo susrećeš sa tačkom #1...ovoga puta, pak, u sporednoj ulozi sopstvenog bitisanja.

Naravoučenije: istina je, zapravo, da Čovek svakog dana pređe desetine i desetine "tačaka bez povratka" ali preko njih prelazi i slep i gluv i tako, jednog dana u neodređenoj budućnosti, i njegov život pređe preko njega a šta bi za to rekao naš narod tad i nije od neke preterane pomoći, je l' da?

Radnicki Nis

Nekada "Real sa nisave" a sada se jedva bori sa finansijskom situacijom.

Prvo radničko sportsko društvo formirano je na inicijativu Miloša Markovića, tada člana KPJ. Klub se još 1921. godine počeo nazivati „Proleter" i to je preteča kasnije nastalog „Radničkog". U to vreme Niš nije imao svoj podsavez, već su niški timovi pripadali Beogradskom loptačkom podsavezu. Kad su pravila bila gotova i skupština održana klub je trebalo da bude osnovan. Grupa članova „Proleter" otputovala je u Beograd da završi ovaj posao. U grupi se nalazio i jedan od poznatih igrača „Radničkog" Mile Stamenković.
Vlast je optužila nišku ekipu „Proleter" da je „prokomunistička" i da kao takva ne može da razvija svoju sportsku aktivnost. Te optužbe stigle su i u Beogradski loptački podsavez pa se grupa iz ekipe niškog, „Proletera" vratila ne obavljenog posla sa sledećim obrazloženjem: Beogradski podsavez ne želi i neće da verificira tim „Proleter" pod ovim imenom, pozivajući se na Zakon o zaštiti države i druga akta kojima je ovaj naziv bio zabranjen.
Miloš Marković nije posustao. Po sećanju savremenika on je bio dosta gnevan na ovaj postupak podsaveza, ali se brzo dao na posao da je sva pravila kluba izmenio na taj način što je naziv „Proleter" svuda zamenio sa „Radnički". Tako je formirana fudbalska ekipa koja sa malim prekidima razvija svoju bogatu sportsku tradiciju skoro pola veka, sa manjim ili većim prekidima.
Kako je klub osnovan 24. aprila 1923. godine, ova se godina uzima kao godina nastanka sport kluba „Radničkog" iz Niša.
Ekipa „Radničkog" u svom početku trenirala je u malom dvorištu Radničkog doma a nešto kasnije na starom vašarištu, odnosno na prostoru gde se danas nalazi stovarište preduzeća „Ogrev" u blizini Mašinske industrije Niš. U početku ekipa nije imala trenera već je kapiten tima bio zadužen i za treniranje svojih igrača. Za vreme treninga obavezno je prisustvovao i jedan član uprave kluba.
U početku „Radnički" nije imao dovoljno iskustva i tehnike u igri, pa su ga ranije formirani klubovi, kao „Sinđelić" ili „Pobeda", pobeđivali i sa više golova razlike. Sve je to bilo kratkog veka: ubrzo je „Radnički" na zelenom polju postao ravnopravan protivnik svim klubovima i počeo da beleži pobede. „U nedelju je "Radnički" sigurno i zasluženo potukao svog protivnika. „Pobeda" je u prvom delu igre igrala očajno slabo i da je protivnik bio prisebniji i odlučniji pred golom rezultat bi bio katastrofalniji … „Pobeda" je morala da kapitulira pred odlučnom odbranom „Radničkog"... pisao je jedan sportski list 16. oktobra 1927. godine.
Tim „Radničkog" nastupao je u zelenim dresovima a na levoj strani, u belom polju, nalazila se crvena zvezda petokraka kao simbol pripadnosti radničkom pokretu.
Posrednik kluba je u početku bio Miloš Marković a po njegovom odlasku Dragiša Niketić, oba istaknuta radnička borca. Između ostalih, članova uprave bili su i Mladen Đorđević Madža i Raša Anđelković, ekonom. U ekipi „Radničkog" igrali su kao aktivni igrači poznati revolucionari Josip Kolumbo i Stanko Paunović.
U prvenstvu moravske župe, a posle jesenje sezone za 1927/28. godinu. „Radnički" je osvojio prvo mesto. Bilo je to počasno zvanje i sportska slava igrača „Radničkog" koji su ovo mesto zauzeli posle pobede nad mnogim timovima iz Niša, Leskovca i Prokuplja. Tim povodom pisao je jedan list: „Kao što se iz tabele vidi jesenji prvak Moravske župe je sport klub "Radnički" iz Niša. Ovaj mladi i napredni klub zaslužno je zauzeo prvo mesto. Iz tabele se vidi da je izgubio samo jednu utakmicu i to nezasluženo. Ostale je rešio u svoju korist, osim što je sa SK „Sinđelićem" igrao nerešeno.
U danima zavođenja šestojanuarske diktature i naleta buržoazije na sve manifestacije radničkog pokreta zabranjen je 1929. godine i rad SK „Radničkog", koji je skoro devet godina predstavljao zapaženu, po disciplini i po zalaganju, sportsku ekipu.
„Radnički" će posle nekoliko godina ponovo biti obnovljen.
Početkom rata 1941. klub prestaje sa aktivnostima da bi ih obnovio 1945. Nakon toga Radnički je u stalnom usponu. 1962. izborio je plasman u prvu saveznu ligu. 1975. godine pobednik je Balkanskog kupa i osvaja svoj prvi trofej od međunarodnog značaja. Juna 1980. kao trećeplasirana ekipa u nacionalnom prvenstvu stiče pravo učešća u UEFA kupu, u kome će veoma uspešno nastupati još dve sezone odigravši širom Evrope 13 utakmice sa renomiranim klubovima poput Hamburgera, Napolija, Dandi junajteda, Grashopersa, Fejnorda, Az Alkmara i drugih. 1982. godine je ostvario svoj najveći uspeh stigavši do polufinala ovog značajnog evropskog takmičenja.
U svojoj osamdesettrogodišnjoj istoriji Radnički je dao nekoliko desetina reprezentativaca u svim republičkim i saveznim selekcijama. Pečat Radničkom je dao i veliki broj fudbalera koji su odigrali preko 200 utakmica, provodeći i više od 10 godina u klubu.
U sezoni 2009/10. Prve lige Srbije zauzeo je 15. mesto sa 39 boda, dobivši 9 od ukupno 34 odigranih utakmica, tako da je ispao iz Prve lige Srbije u Srpsku ligu Istok za sezonu 2010/11.
Omladinska škola IVAN BELI KRSTIĆ
Tokom 1963.godine, samo godinu dana posle ulaska Radničkog u Prvu ligu, na inicijativu Petrović Tihomira, formirana je Omladinsko-pionirska fudbalska škola.
Iz devet niških osnovnih škola odabrano je 48 pionira koji su organizovano počeli da uče fudbalsku abecedu.
Bio je to početak svetlih tradicija Fudbalske škole Radničkog koja će vremenom postati pravi rasadnik talenata, iznedriće veliki broj fudbalskih imena koji će proneti slavu Čaira, jugoslovenskog i svetskog fudbala.
Brojne generacije mladih fudbalera, učesnici su mnogih prvenstvenih mečeva, domaćih i međunarodnih turnira sa kojih su se vraćali ozarena lica i sa priznanjima koja i danas krase vitrine Fudbalskog kluba "Radnički".
Prvi veliki uspeh omladinski tim Radničkog postigao je u aprilu 1966.godine na turniru u nemačkom gradu Šplendlimgenu. U takmičenju po grupama Radnički je bio bolji od domaćina 4:1 i Berlina 2:0, dok je sa Salcburgom igrao nerešeno 0:0. U finalnoj utakmici Radnički je pobedio ekipu Frankfurta rezultatom 1:0 i zasluženo osvojio pobednički pehar. Nenad Cvetković je sa 5 golova bio najbolji strelac turnira, a Slavoljub Milenković proglašen je za najboljeg igrača turnira.
Na turniru u Parizu, u maju 1969.godine, omladinci Radničkog takođe osvajaju prvo mesto. U finalu turnira pobedili su ekipu Kaljarija iz Italije golom Pešića i osvojili prvo mesto.
Od velikih turnira i uspeha izdvajamo i međunarodni turnir "Vojvodina-Crvena zvezda" odigran 1984.godine kada su omladinci Radničkog osvojili prvo mesto. Niške nade su do trijumfa došle sasvim zasluženo. U predtakmičenju, Radnički je osvojio tri pehara i to za najbolju, najefikasniju i najmlađu ekipu. U finalu turnira omladinci Radničkog su osvojili još tri pehara, jedan prelazni, jedan u trajno vlasništvo i pehar "Politike" za najbolju ekipu. Priznanje je dobio i Milorad Janković, nekadašnji igrač Radničkog, učitelj niških omladinaca, kome je Savez fudbalskih trenera Jugoslavije dodelio plaketu kao najuspešnijem treneru. O jačini turnira govore imena učesnika. Od stranih ekipa učestvovavali su Ferencvaroš, Osasuna, Politehnika, Ausburg i Modena, a od domaćih, pored Radničkog, još i Vojvodina, Crvena zvezda, Partizan i Hajduk.
1991.godina ostaće upamćena po tome što je Omladinski tim Radničkog postigao veliki uspeh. Po prvi put omladinci Radničkog postali su prvaci države. Kao prvak Omladinske lige Srbije, niški omladinci učestvovali su u završnom delu prvenstva. Novi Sad je bio domaćin prve polufinalne grupe u kojoj je pobedio Radnički, a u drugoj grupi, čiji je domaćin bilo Sarajevo, pobedili su omladinci Željezničara iz Sarajeva. Do pobednika se trebalo doći odigravanjem dve utakmice. U prvoj utakmici u Nišu omladinci Radničkog bili su bolji od Željezničara i pobedili golom Dejana Petkovića sa 1:0. U revanšu, u Sarajevu, bilo je 1:1. Tako je pobednički pehar pripao Omladisnkom timu niškog prvoligaša. Trener niških nada bio je Vladislav Nikolić.
19.septembra 1992.godine niški fudbal ponovo ima prvaka Jugoslavije. Kadeti Radničkog, trijumfalno su završili turnir u Novom Sadu i pobedama protiv OFK Titograda, Građasnkog iz Prištine i domaće Vojvodine, ponovili uspeh omladinaca koji su samo godinu dana pre bili najbolji u državi. Kadeti Radničkog odigrali su tada tri utakmice, ostvarili tri pobede, prikazali tri sjajne partije u kojima nisu primili nijedan gol, a postigli su šest. Mladi niški fudbaleri demonstrirali su visok nivo tehničke i taktičke spremnosti uz primerenu borbenost. Trijumf za veliku radost navijača ali i za rukovodioca omladinsko pionirskog pogona Miroslava Glišovića i trenere Milorada Jankovića, Ljubišu Rajkovića i Miodraga Stefanovića.
Poslednji veliki uspeh Fudbalske škole Radničkog ostvaren je 2000.godine. Kadeti Radničkog, pod vođstvom trenera Aleksandra Jovanovskog, osvojili su Kadetsko prvenstvo Srbije. U finalu niški kadeti pobedili su ekipu Crvene zvezde rezultatom 1:0 i plasirali se na završni turnir za prvaka Jugoslavije u Novom Sadu. U takmičenju za najbolju kadetsku ekipu naše zemlje mladi niški fudbaleri osvojili su treće mesto. Bilo je to samo nekoliko primera uspeha Niške škole fudbale.
Ako kažemo da je svaka generacija znala za poneki uspeh, onda nije teško stvoriti sliku o vrednosti mladih generacija Radničkog. I tako, iz godine u godinu, stasavale su generacije mladih fudbalera na niškom Čairu.
Fudbalska škola Radničkog prepoznatljiva je po svome radu i o njoj se priča sa dužnim poštovanjem. U današnje vreme Fudbalska škola Radničkog radi po standardima velikih evropskih klubova. U svojim pogonima škola okuplja 400-450 mladih talentovanih fudbalera. Mladi talenti u kategoriji petlića, uzrasta od 8-9 godina, prijavljuju se u klub. Zatim sledi izbor najtalentovanijih koji nastavljaju dalji rad. Postoje tri selekcije petlića i po dve pionira, kadeta i omladinaca.
Trenutno u Fudbalskoj školi kluba radi sedam trenera, sve su to bivši igrači Radničkog. 14.oktobra 2000.godine otvorene su nove prostorije Fudbalske škole Radničkog. Mladi fudbaleri dobili su mnogo bolje uslove za rad i s pravom se Fudbalska škola Radničkog, uz Partizanovu i Crvene zvezde svrstava među tri najbolje u Jugoslaviji.
U znak sećanja na tragično nastradalog, velikog talenta ne samo niškog fudbala Ivana Krstića Belog, Fudbalska škola Radničkog nosi njegovo ime. Tragično nastradali Ivan Krstić Beli, zakoračio je na Čair sa devet godina, prošao školu Radničkog, ustalio se u prvom timu i postao kapiten. Na pragu svoje velike fudbalske karijere tragično je izgubio život na treningu od udara groma, na pomoćnom terenu, pored same škole. Zauvek će ostati uspomena na njega, na njegov talenat i biće primer budućim generacijama koje dolaze.