Nema veze sa mamurlukom, iako često ide ruku pod ruku sa njim. Povreda, ogrebotina, rana, čvoruga, modrica, uganuće, strano telo u nozi, srča na podlaktici. I NIČEGA od toga se ne sećaš.

To su onih par do najviše nedelju dana koje svi u životu čekamo, kada sve ide samo od sebe, naizgled bez ikakve kontrole, ali u dobrom pravcu. Prosto, sve radi kako treba. Tiket se isplati pre nego što je uplaćen, ekipa daje gol onda kada to pomisliš, riba šalje SMS prave sadržine tačno u trenutku kada si uzeo mob u ruke, na račun ležu neke fantomske isplate dugova još iz vremena faraona, vreme je lepo, imaš defku ili poster dana na Vujčugi, klubovi iz kojih se ne vadiš opet postaju zabavni, pojavljuje se odličan nov bend, 320k kompresija empetrojka, vreme ide brže, čak ti se ni popodne ne spava, javili ti da onog Renoa koji merkaš lik iz kraja prodaje za budzašto, a auto očuvan kao čaša, te tvoja mašina ipak gura Crysis 2, i to kako,moj bato!

Jedini je problem u tome što su, za razliku od njihovih tih dana, naši dani dolaze stihijski, nemaju veze sa kalendarčičem u novčaniku, ništa se ne zaokružuje, dakle u ovom slučaju je pojavljivanje ovog perioda potpuno nepredvidivo, ma kakvog zdravlja ili motivacije bio.

Sa druge strane, raspoloženje je vrhunsko, dođe ti da se prošetaš ponekad samo slušajući ipod i uživajući u osećaju, ljudi te gledaju jer se smeškaš sam na ulici, ali je to u redu, i nikoga ne opterećuješ svojim danima na TVu u reklamama, jer tebi, šmekeru moj, ne treba pelena sa gelom od nane, da ti umiruje eventualne iritacije intimnih predela. Tvoji intimni predeli su posećeniji od Las Vegasa ovih dana, jer si samo na to pomislio i desilo se. Perfektna osnova u formiranju želje i čestitke ljudima koji ti stvarno znače: "Tebra, samo da ti je onih dana...!"

Pitanje koje postavimo kada smo potpuno začuđeni razvojem ili krajnjim ishodom nekog događaja.

Cinicna primedba na celokupan izgled ortakove pratilje koja izgleda kao prostitutka (kurva prim.prev)

Legenda narodne muzike zbog čije su pesme "Pijem da je zaboravim" direktori Prve srpske fabrike stakla decenijama zadovoljno trljali ruke.

Inače, kažu da je Hoki u životu imao tri velike ljubavi – žene (10 brakova), decu (11-oro dece, šest sinova i pet kćeri) i Josipa Broza Tita (dva sina mu se zovu Alija-Tito i Dario-Tito).

Plemenita životinja kojoj je bila namenjena sasvim druga sudbina od one koju je doživeo.

Zoran je kratko i jednostavno konj.
Ali ne bilo kakav konj, nego rasna životinja od oca trostrukog šampiona Londonskog derbija i majke kobile koja je pobednica na pet konkursa lepote u Parizu. Po rođenju je nazvan Viktori. Pobeda. Ali ipak je na kraju postao Zoran. Od Viktori do Zoran dug je put i neobična priča.

Od početka se znalo da će završiti u Srbiji jer je Viktori još kao ždrebe bio deo jedne opklade između bogatog Arapina koji je bio njegov vlasnik i jednog kontraverznog biznismena iz Novog Pazara. Pazarac je pobedio i Zoran, koji se i dalje zvao Viktori, stigao je u Rašku, kao najveći trofej ovog čoveka, sa kojim je on imao velike planove. Postao je njegov statusni simbol, kao što je njegovom prijatelju Palmi to bila već nadaleko čuvena žirafa, jer svi su znali poreklo Viktorija. Svi su imali velika očekivanja od njega. Posebno gazda. Bio je mažen, pažen i negovan. Izrastao je u jednu veličanstvenu životinju spremnu da pokori svet.

Ali tu se opet umešala zla sudbina koja ga je i dovela još na početku života u Srbiju. Njegov gazda ga je izveo napolje da projaše malo na njemu po poljima, šumama i dolinama, jer je to jako voleo da radi. Međutim tu je njegovog gazdu dočekala njegova mutna prošlost, a Viktoriju je taj momenat početak jedne neočekivane budućnosti. Gazda mu je ubijen u sačekuši.

Viktori se jako uplašio.
Galopom je bežao što dalje od tog mesta, dok mu se činilo da non-stop čuje povike Gazdinih ubica iza sebe, pa je sebe nagonio da trči što brže, dok najzad nije mrtav umoran jednostavno pao i ostao tako u nesvesti da leži, daleko od kuće.

Kada je otvorio svoje velike i lepe oči video je oko njega neke ljude, odrpane i tamne puti kako pričaju nešto na nekom jeziku koji nikada nije čuo. To su bili Romulanci koji su ga tu pronašli skitajući od grada do grada i smatrali su pronalazak Viktorija kao puku sreću jer su dugovali pare jednom opasnom čoveku iz Beograda koji se zvao Đango i važio je za veoma prekog čoveka koji je mnogo lak na nožu. Sa Viktorijem su regulisali dug.
Porodicu njegovog gazde koja se gložila međusobno oko podele bogatstva Zoran nije interesovao pa ga nisu ni tražili.

Đango je jednostavno bio đubre od čoveka i Viktori je kod njega proživeo najgore trenutke svog života. Bio je tučen, izgladnjivan, sečen, stalno ostavljan na hladnoći ispred kartonjare u Đangovoj prljavoj faveli. Tu je i dobio ime Zoran po pevaču Zoranu Kaleziću, kog je Đango, mnogo voleo. Bio je često mučen, radio je najteže poslove i vrlo brzo je od one veličanstvene životinje Zoran postao kost i koža. Bio je ofucan, prljav, sav u ranama od mučenja, a rebra su mu tužno štrčala sa strane. Već je počeo jedva i sebe da nosi na nogama, a kamoli neki teret i delovalo je kao da je to njegov kraj.

Na sreću, tada je Đango otišao za Italiju, a Zorana je poklonio njegovom paši Enveru.
Zorana je to spaslo sigurne smrti jer iako nije bio bogat, niti je mogao da pazi, mazi i neguje Zorana, Enver je bio bolji čovek. Koliko god je mogao pazio je na njega i brzo ga je opet podigao makar na noge. Iako je i kod Envera morao da radi, nije imao puno da jede, često je bio jako prljav, opet nije tučen a Enver ga je dosta i zavoleo, tako da je tada makar malo počeo da leči rane koje mu je život zadao.
Ali došao je dan kada je Enverov sin Avatar najzad stasao za ženidbu i mladin otac je tražio Zorana kao miraz. Enver se teško odvojio od njega a i Zoranu je bilo žao, jer iako život nije bio lak ni tada, opet je on pamtio kako ga je Enver podigao na noge i pazio na njega.

Tada je zapao kod Halida.
Čoveka koji se nije puno razlikovao od Đanga.
Opet je jadni Zoran odmah pretučen čim je stigao kod Halida. Da zna ko je gazda. Pomislio je tada da neće opet moći sve to da preživi i pomirio se sa sudbinom, ali najzad je Zorana sreća jednom u životu pogledala i ubrzo je izbio Rat Favela u kom je Enver potukao Halida do nogu ali Halid je pobegao iz bitke neozleđen na Zoranovim leđima.

Shvatio je da je možda i poslednji momenat da proba da izbegne sigurnu smrt koja mu ne gine ako ostane sa Halidom koji ga je kada su izašli iz bitke opet mučno pretukao i kada se popeo na njega, Zoran je zbacio Halida sa sebe i počeo da galopira u nepoznatom pravcu, kao i pre nekoliko godina kada mu je gazda ubijen.

I galopirao je ponovo. Sve brže i brže. Sve dalje i dalje. A svi ljudi iz njegove prošlosti kao da su trčali za njim želeći da ga tuku i muče. Trčao je dok mu se opet isto nije desilo. Dok opet nije ostao bez snage i jednostavno pao u nesvest.

Kada je otvorio oči nadao se da je sve to bio samo ružan san. Da je opet kod gazde i da je i dalje mlad i jak. Ali shvatio je da nije bio san. Shvatio je da opet ne zna gde je i tada je odjednom ugledao jednu malu devojčicu pored njega. Devojčicu koja ga je gledala velikim, lepim, crnim, bečatim očima. Nije mogao ni da se pomeri dok mu je devojčica prilazila, stala ispred njega i pomazila ga po nosu polako i nežno, kako ga dugo niko nije pomazio. Tada je video kako preko livade trče još troje ljudi. Čovek, žena i njihov sin, koji je bio jedva nešto stariji od devojčice koja ga je mazila. Opet je pao u nesvest.

Probudio se posle nekoliko sati u toploj staji i jedva se pridigao na noge. Pogledao je oko sebe i video seno. Iscrpljen i gladan nije vido ništa drugo oko sebe, već je odmah krenuo da jede i jede i jede, kao da nikada u životu nije jeo. Kada se baš najeo i napio vode iz malog korita koje je tu stajalo, primetio je i druge konje. Video je lepe i divne životinje, kakva je on nekada bio i tog trenutka je čuo glasove. Okrenuo se i video onu malu devojčicu sa mamom, tatom i bratom kako mu se smeškaju i gledaju ga. I znao je da je nevoljama došao kraj. Znao je da je najzad našao topli dom.

Oznacava dogadjaj(ncident) u skoli kada se neki pripadnik neznijeg pola raspravlja sa profesorom/icom, obicna rasprava se dalje razvija u 3 faze:
1.faza nastupa kada se rasprava pretvori u svadju/dreku/vrisku
2.profesor/ica zatim u ocaju daje sagovornici jedinicu/neopravdani/ili minus iz aktivnosti(redak slucaj)
3.tu dolazi na scenu treca i zavrsna faza kada ucenica uplakana i besna onako zivotinjski popizdi , izleti iz ucionice i arogantno zalupi vrata tako da se cela ucionica zatrese.

*NAPOMENA
Ovakvi slucajevi su cesti u obrazovnom sistemu na Balkanu,i bar jednom u zivotu ste ga doziveli(mozda i aktivno ucestvovali).
Jako su retki slucajevi gde pripadnici snaznijeg pola rade gore navedeno*(ono sto oni rade u nekim skolama prevazilazi aroganciju i proteze se u fizicko kao i psihicko zlostavljanje profesora),oni su obicno pasivni ucesnici i sluze da poprate celi dogadjaj smehom i komentarima .Takodje ova pojava nema neku narocitu svrhu tu je samo da pomogne da se prevazidje monotonija u skoli. Nema neke negativne efekte jer posle, sve se vraca u zacarani krug(kao da nista nije bilo) i krece iznova.

Iskreno rečeno, gori eufemizam za “jebanje” teško da sam ikada čuo u svom životu. Izraz koji toliko demistifikuje pomenuti čin da je on skoro i neprepoznatljiv. “Imati”+”nešto”+”sa”+”nekim”...Mislim – koliko neodređenije još mož' da bude, jebote??

Ipak, rado ga koriste podjednako i muškarci i žene, i to najviše u međusobnom propitivanju u vezi bivših frajera, odnosno riba, što je – složićete se – nekako vazda bila interesna stavka u jednom trenutku emotivne veze, ako ne i u dužem periodu trajanja iste. Jer, iako su obe strane sa nepodeljenom radošću poželele toplu dobrodošlicu seksualnoj revoluciji, kao dugo očekivanom konačnom oslobođenju od trulog konzervatizma i davno priželjkivanoj mogućnosti slobodnog uživanja u sopstvenim i, što je daleko važnije, telima drugih ljudi, bilo bi glupo reći da su iste jednako pozitivno prebrodile proces tzv. "softverske instalacije”, što bi se u ovom slučaju moglo prevesti kao “sazrevanje emocija”.

Čitav fenomenom je zapravo neobično bizaran; jer, dok nam sa jedne strane potpuno odgovara brzina sa kojom danas nekoga možemo da odvučemo u krevet, možemo reći da se dešava potpuno obratna stvar ukoliko se u tu osobu zaljubimo. Posle izvesnog početnog perioda cmakanja, ćućorenja i ostalih “imam-leptiriće-u-stomaku” pojava, u glavi zatelebesanog primerka sasvim iznenada dolazi do agresivne promene u razmišljanju i odjednom razgovori sa “predmetom obožavanja” od prekoputa skreću sa smera “večera-bioskop-šetnja-plišani meda-i slično” i odlaze u pravcu Grada Bivših i pitanja u vezi gorepomenute brzine. Neki budu više neki manje naporni, neretko jedni drugima polupaju etikete i pežorativne titule (“drolja” i “ženskaroš”), i onda eventualno nastave da žive kao da se ništa nije dogodilo. Da li ti možeš da pomogneš Iziju da spase...u, otiš’o sam u kurac. Ae, zdravo.

Početak uglavnom svake basne naročitog lovca, najčešće domaćina krsne slave, koji odabranoj skupini prepričava dobodovštine lutanja po šumi i očajničko traženje kapitalca. Nezaobilazno je i cirkanje manastirke, sredstva koje potpomaže prisećanje scene i pojačavanja laži koju gazda treba izreći kako bi priča bila što zanimljivija.

Ohrabriti se. Moralno se vozdignuti. Dobiti na mentalnoj snazi.

Drugarski savet nemaču pojma da se mane aktivnosti koju obavlja kvalitetno poput marmuna, kontraritmično i u duhu narodne ''nećeš se ti najesti leba''... đebilu!
Pritom, da ne bude brutalno i ljakse stajl, eto i osvrta na ono u čemu je navodno dobar, makar to bilo značaja reda veličine od jednog lanjskog snega ili na nivou potrebnog znanja kol'ko za kuvanje šrafova.

Odgovor koji u novije vreme koristimo kada želimo da odbrusimo nekome ko nas smara da uradimo nešto.

Kada bend shvati da to što svira je sranje, ili hoće pare, ili hoće ribe, ili promene celokupan sastav, ili im se uši očepe ali najčešće zato što nauče da sviraju, pa uzmu i potpuno promene pravac muzike. Niko uglavnom nije na gubitku ali jako zbunjuje ljude.

Grubo i drznički napenaliti nešto tako nežno i mekano kao što je Mikasa, u prenesenom smislu bi moglo da označava samo tretiranje bisera od strane svinja, žvake od strane seljaka iliti besplatnog vajrlesa u parku od strane stanovnika Srbije.

Izjava svojstvena svima onima koji su doživeli čari stare Juge. Njima je sve bilo lepo, svi su bili napojeni, u'ranjeni, srećni, javljali su se komšijama, a vrhunac prilikom psovanja je bila reč... Ček, ček - pa, oni nisu psovali. Kako li su njihova deca i unuci naučili tol'ke ružne reči? Od komšija, naravno.

Elem, da se vratimo na glavni kolosek pruge "Beograd - Bar". U nji'ovo vreme nije ničega izvitoperenog bilo. Svi su oni živeli u zemlji Dembeliji i niko nije pokazivao nikakve znake bilo kakve nastranosti. Samo misionarska poza, persiranje tokom prve 3 godine braka, nobles. Ništa stiskavac na igrankama, ništa alkohol, samo "Kokta", nobles. Sve fino, sve kulturno. Nobles, jebote!

Ako se i načuje nešto što nije potaman uhu tog finog građanstva, odma' se sklanja pod tepih. Dođe narodna milicija i nauči te kako da ne čuješ, kako da ne vidiš, kako da ne govoriš. Pendrek! Sve što može da škodi razvoju i prosperitetu radničkog, samoupravljajućeg, socijalističkog, bratstvo-jedinstvenog naroda, sve se sklanja daleko od očiju, daleko od srca. Pusti se, neko vreme, da narod ispira usta, tiho doduše, takvim pričama, sve dok se neko ne zamršti u njihovom pravcu. "Hajde, deco - slikanje", što bi rekla učiteljica iz "Lepih sela, što lepo gore". Svi srećni i nasmejani, licemerni, keze se u objektiv, a horor film im se odvija u glavama. Ton film.

E, baš zato što u nji'ovo vreme nije bilo svega toga čega danas ima, danas svega toga ima na pretek. Sve to čega tada nije bilo možemo nazvati jednom rečju - besom. Jer, njima i njihovima su tada svi bili "besni", bilo da traže proje preko hleba, sladoled u sred januara ili čaja usred avgusta. Kada ih neko nešto upita, na primer - zašto komšijin mali jede malter i zašto ga zovu degenerikom, oni odgovore da ćuti i ne pita ništa, jer nije to njegovo da pita i da zna. Posle im je kriv đavo kada taj degenerik koji jede malter sjebava domaću kinematografiju.

Metafora iskonskog straha, kada je intenzitet friz (freeze) efekta takav da i krv menja svoje agregatno stanje. Najviši nivo uplašenosti.

Neoprezno odati nekome unapred pripremljen, do tada savršen pakleni plan, a uglavnom se to dešava kao posledica nestrpljivosti ili čiste gluposti. Ili kombinacija oba. Kako god, plan je propo.

Ko uopšte želi da ima jebenog hrčka? Ozbiljno pitam. Koja je logika iza imanja hrčka kao kućnog ljubimca kad će da ti lipše pre nego stigneš da izgovoriš "Ovo je moj NOVI hrčak"? Jer, u verziji sa hrčkom, narodna pošalica "Taman naučih magarca gladovati, a on potegne pa umre" bi verovatno glasila "Taman NARUČIH hrčka a on potegne pa papke otegne". To mu je otprilike taj neki životni vek...ako te ukenja, razume se.

Ko uopšte želi da drži jebenog hrčka? Hrčke gotive jebena deca jer su retardi i jer, jebiga - hrčak jedna od alternativnih opcija je kada ti keva kaže "Iju, kakav crni ker u kuću, ne dolazi u obzir!" a ćale ti samo uputi čuvar u Aušvicu pogled na i najsuptilniju naznaku eventualnosti da udomite jedno od 7 mačića koje je omacila komšijska mačka, u utorak. Naravno, roditelji vrlo dobro znaju kakvu ulogu treba jedan kućni ljubimac da odigra u odrastanju njihovog poroda - a koja se uglavnom svodi na metaforu njih samih u starosti - te se izbor istog nakon eliminisanja akvarijuma s ribicama ("El su one stvarno od ZLATA kad tolko koštaju, bre?!") i papagaja ("Kenja na sve strane i plaši babu") svodi na pacoliku lopticu krzna koja će svom mladom vlasniku ubrzo napraviti ožiljak na duši koji će on posle čitavog života pokušavati da zaleči.

Ko, bre, želi da se zlopati sa hrčkom?? Ja ne znam kako oni uopšte i prežive u radnji kod prodavaca pre nego ih u kutiji (čitaj: kovčegu) odneseš gajbi i 5h kasnije sahraniš na livadi pored parkinga. Drže ih na aparatima, šta li, pa "drži vodu dok mušterije ne odu", taj neki rad verovatno. Tek - priča se da je mali covpa toliko jebeno osetljiv da kad leptir na Tajlandu zamaše krilima u pravcu zapada, 12h kasnije u Kanadi, jedan "pufnasti član porodice" umre od upale pluća...a jedan otac ucveljenog dečaka ode u šupu, po ašov.

(N.B. Priča ne sadrži opscenosti. Unapred se izvinjavamo na tome. Autor )

15. april 1912 god., negde na Pacifiku

Poslednji ostaci svetlosti dana već su odavno iščezli u tamnoj daljini horizonta kada je gospodin Charles Herbert Lightoller, prvi oficir u kraljevskoj mornarici Njenog Visočanstva, izašao na terasu pramčane palube i udahnuo sveži večernji vazduh. Naginjući se blago preko bezbedonosne ograde, sa zadovoljstvom je posmatrao penušavi trag koji su za brodom ostavljala dva moćna Harland&Wolff parna motora od 16,000 konjskih snaga. '' Miriše na maglu.'' - pomislio je. Još neko vreme je uživao u ovom prizoru a onda se uspravi, namesti oficirsku šapku i izvuče iz unutrašnjeg džepa svoje rajsko-bele uniforme srebrnu tabakeru koju je dobio od svoje verenice, gospođice Emily Huntingtonsohn, na poklon pred isplovljavanje. '' Đavolski dobra cura! '' – skoro naglas reče Charles. I jeste bila. Od onog prvog prohladnog jesenjeg dana kada ju je video u gradskom parku u East Herefordu, znao je da je ona TA. ''...Ili je to samo bila ona modro-plava haljina od jorkširskog tvida koju je imala na sebi!'' - kako se, tobože, pravdao svojim kolegama. Nasmejao se i uzeo cigaretu.

- ''Prelepa noć za plovidbu, gospodine Lightoller, zar ne? Vatre...?'' -

Gospodin Lightoller se trgao. Pored njega je stajao Harold Godfrey Lowe, šesti oficir u kraljevskoj mornarici Njenog Visočanstva, i držao u ruci upaljač marke Ronson. Na licu mu se ocrtavao šeretski osmeh koji je nasledio od oca, rovokopača u rudarskom basenu Pembrokshire-a, dok je upaljač, pak, nasledio od pokojnog dede.

- ''Nisam znao, gospodine Lowe, da ste toliki džentlmen...'' – procedi Charles paleći cigaretu i pružajući otvorenu tabakeru. – ''Mislio sam da sinovi engleskih rudara-protestanata nemaju baš izražen smisao za romantiku...'' -
- ''A ja, Charles, da gospoda sa livada u Hampshire-u ne traže pomorsku karijeru ali izgleda da smo se obojica prevarili.'' –

Nasmejali su se. Ovo im je bila prva zajednička plovidba još od obuke u kraljevskoj pomorskoj školi u Sauthampton-u i stari drugari iz školske klupe su potajno bili jako srećni zbog toga.

- ''Kako je kapetan Smith, Charles?'' – prvi se uozbilji Harold – ''Nadam se da ti nije previše inkonvinientno da govorimo o tome...''-
- ''Ne, ni najmanje. Pa, obzirom na količinu alkohola koju je kapetan Smith sinoć uneo u svoj telesni sistem, mislim da ću morati još neko vreme da ga zamenjujem na dužnosti. Ipak, njegov lični ađutant mi je u poverenju rekao da je dobri kapetan jutros konačno prestao da povraća. Pravo čudo, rekao bih, posle sinoćne konzumacije...''-
- ''Prosto ne mogu da verujem da je kraljevska mornarica dozvolila da jedan takav čovek upravlja najvećim i najmoćnijim brodom na svetu. To je katastrofa koja čeka da se dogodi, stari moj...! ''-
- ''Nažalost, bojim se da je alkoholizam kapetana Smith-a samo vrh velikog ledenog brega - ako me razumeš...'' – uzdahnu Charles zagledan negde u morsku pučinu. – ''Mislim da si i sam primetio koliko je siromašan izbor jela u glavnom restoranu. San Pjer šuren u kozjem mleku i Chateau Lafitte iz 1789-te ?! Mora da se prokleto šale! Pa, ni mrtav ne bih stavio tu prostotu u usta, uopšte da ne pominjem jeftini, pozlaćeni escajg! A tek muzika...Kriminal najviše čistote! Prvi kvartet Berlinske Filharmonije ni u kom slučaju ne može da odgovori visokim zahtevima prefinjene engleske publike. Na sve to, juče sam skandalozno dugo čekao da se oslobodi jedan od samo dva terena za tenis a, među nama govoreći, zaista ne želim da komentarišem broj Iraca i Škota u posadi. Mislio sam da te gamadi u engleskoj mornarici više nema...'' -
- ''Izvini što te prekidam, Charles, ali učinilo mi se da sam nešto video u daljini...Sedam-zarez-tri kilometara u pravcu severo-zapada...'' – I jedan i drugi uputiše značajne poglede u tom pravcu. Neki par je stajao zagrljen na samom pramcu broda. Ljubili su se.
- ''Hmm...Ma, učinilo ti se, Harolde. To su samo galebovi.'' - reče konačno prvi oficir. – ''Hajdemo unutra. U posedu sam izvrsnih cigara iz okruga Kent...'' -

I tako je nastao izraz iz naslova.

Šifra za proces pokrivanja kuće prilikom krađe crijepa.