U svoj nezanimljivosti same floskule, zanimljivo je da je od muškarca čuti nećeš. Oni optuženi da razmišljaju kurcem kurcem ne razmišljaju ništa više nego li šačica presudi umaklih manevrista, ali svoje rašlje u potrazi za lučenim tečnostima ne kriju iza paravana sledbeništva Majakovskog, već prosto u gaćama. A i to samo zato što već ispod 20°C nije svejedno. Međutim, njihova novopridošla spoznaja različitosti od berača cveća i čuvača druge polovine žvake/Mozart kugle/sarme u džepu ipak ih utoliko hendikepira, što u uspostavljanju jedinog kriterijuma da partner za razmenu tečnosti tečnost zaista i luči, u sunovrat padaju sva ostala očekivanja od života kojima ga inače sebično uslovljavamo - jer, zaimeboga, spavati je toliko različito od živeti.

Zašto pisači pesama svoju težnju ka nevremenskom i zarobljavanju visokih perceptivnih sintaksi u ispod nokta svojih života iz svakog svog udisaja sele još i u seks, a zašto krkači praseta ispred televizora i razumevači cikličnosti života odbijaju da svoja nadahnuća i svoje snove uključe u ma koju ćeliju tkiva koje između seksa i promišljanja u osami ritmično raste i truli, ostaje na budućima da odgovore. U međuvremenu, okupimo se nad "kako", jer oni koji to ne iskušavaju, ne iskušavaju ga jer znaju šta je i sebi to ne žele, dok ga preostali proživljavaju čitavim duhom, a strahujući od koračanja stranom puta za manjine - te ne pominjući ga. Strana A ili strana B, diskvalifikacija dogme ploče u celosti odjekuje:
da se ljubi ne ume niko.

Pao je, ničim izazvan. Skljokao se. Često korišteno pri prenosu sportskih dešavanja. Upotrebjivo i pri opisima različitih fizičkih stanja.

Lik koji se trudi da bude pesnik, čak i ako mu svi govore da mu to nije jača strana.
Toliko postane naporan nakon određenog vremena da izaziva seizmičke aktivnosti pritiskom na slušaočevu psihu.

Ideš negde busom, tramvajem, ili bilo kojim vidom gradskog prevoza? Ako si samo još jedan od početnika, nećeš dugo preživeti u tom okrutnom svetu, ako ne naučiš par osnovnih pravila, i trikova.
Pravilo broj 1 : Dok čekaš recimo, bus, na stanici, i ima mnogo ljudi, najgore što možeš da uradiš je da staneš na kraju te gomile. Staneš lepo sa strane,ili skroz levo, ili skroz desno, ne obraćaj pažnju ni na koga, samo se usmeri ka tvom jedinom cilju, da udjes u bus, i da, ako je moguće zauzmeš mesto.
Pravilo broj 2 : na stanici ne razgovaraj ni sa kim, to može da ti poremeti koncentraciju, ili još gore da izgubiš dragocene trenutke u pronalaženju najboljeg mesta za ulazak u bus (stićićemo i do toga), ali, ako već moraš da vodiš neki razgovor, potrudi se da odgovaraš samo sa, da, ne, možda, i da uvek gledaš u pravcu iz kog treba da dodje bus.
Pravilo broj 3 : Bus se već približava stanici, svi kreću unapred, i ti ćeš se u početku, kao i svaki mladi majmun pitati "zašto pobogu to rade, pa ima mesta za sve!?" , e tu grešiš mladi moj, žutokljunče. Dok svi idu korak napred, ili se pomeraju u stranu, ti čekaj da bus priđe što je bliže moguće,tad najbolje možeš oceniti gde bi trebalo da budu vrata, i onda kreni da se guraš kao nikad do tad, ali, upozoravam te, nećeš ti jedini biti pametan, i pokušavati da se proguraš prvi zato gazi, udaraj, psuj, tad ne postoje prijatelji i porodica, samo si ti bitan, tvoj je cij da prvi uđeš.
Pravilo broj 4(NAJVAŽNIJE PRAVILO) : Babe su tvoji najveći neprijatelji! Ma koliko staro, i slabašno izgledale, ako ne budeš pazio u autobusu se pretvaraju u super-babe, može da tiiščupa ruke iz ramena, zubima, dok se jednom rukom drži za sedište na koje se nameračila, a drugom rukom se bije sa drugom babom koja želi to issto mesto... NIKAD, ALI NIKAD ne pokušavaj da se suprotstaviš babi u autobusu, tu će ti biti kraj.
Eh da, jedno od bitijih pravila : Kada si već uspeo da uđeš u bus među prvima, nemoj mnogo da biraš mesta, jedini kriterijum je taj da osoba pored tebe ne sme da smrdi, sve ostalo je podnošljivo...

Način da priznaš da nisi u pravu i završiš diskusiju, a da zapravo to ne moraš da izgovoriš.

Doskocica koja je upotrebljivana od pamtivijeka, ili bar od nastanka prve monoteisticke religije. Koristi se u situacijama relativno opasnim po život, te se njome izražava hrabrost (glupost) osobe koja se nalazi u jednoj takvoj situaciji. No ustvari, ova recenica predstavlja molitvu, da Bog toj osobi, ipak dopusti da sprovede svoju ludost do kraja, te na taj nacin se prokurci pred drustvom, ili 'pak, pokupi neku dobru žensku koja sve to budno prati..
No, kao što i sami znate, ne uslišava Bog sve molitve..

Veoma poznata recenica u krugovima danasnjih srednjoskolaca, studenata i onih trecih, sto nisu ni jedno ni drugo. No, nije ni bitno.
Votka... pice koje omamljuje poput pogleda nikol sercinger, i obara sa nogu u vremenskom periodu duzine punjenja vodo kotlica svezom vodom.

Ali i alkoholno pice koje vecina alkoholicara koji su u neku ruku prosli sito i reseto alkoholicarskog zanata "ne pije" ili pak "ne voli"

Ne volim votku... kakva recenica... da li je moguce da neko ne voli votku??
u kom grmu lezi zec ove recenice?? sa licnog primera mogu da izlozim detalje zasto, recimo ja, ne volim votku... a siguran sam zbog slicnog ili pak istog iskustva vecina, i to dobra vecina, onih koji je ne vole, ne vole je zbog ovoga...

Petak vece, ja bijase treca godina srednje skole, tako reci momak-siljokuran... od alkoholnog iskustva sam imao nekoliko napijanja na seoskim slavama spricerom, sa Zupinim vinom iz tetrapaka od kojeg glava zvoni kao da je kosarkaska lopta, i jedne svecare kod ujaka, gde smo se on i ja, kao ugledni prijatelji i rodjaci napili na pogled cele familije, i bili poslani u krevet do jutarnjeg ribanja u vidu Futoskog kupusa ribanca.
no, da se vratim na temu... i tako ja izasao, obukao novu kosulju, farmerke, u nadi da mozda nesto i uleti veceras, po sistemu "ne lezi vraze"... ali... situacija se odvijala u totalnog drugom pravcu... famozna votka... i jos famozniji sveps koji je tu mnogo vise odmogao nego pomogao... posle njega, sto kazu " a posle mene, potop" poslednji detalj negde oko pola 11, a prvi posle njega u krevetu, jutro, ja obucen... pored mene cedulja "komsija, ja sam te doneo kuci, kod mene ti je kljuc"... a matorci bili na svadbi, dosli u 5 ujutrum, keva donela pijanog caleta, pa je zaboravila da udje u sobu da vidi gde joj je sin...

a komsija... nasao svog komsiju posle flase votke kako spava u jendeku na 5 stepeni gospodina celezijusa... da se taj pronalazak zbio hronoloski malo kasnije, danas moj nalog na vukajliji verovatno ne bi ni postojao, a majka bi oplakivala svako jutro... dovoljno je reci "ljudi ja ne volim votku,a tebi komso 1001- o hvala"

a vi?? ko ne voli votku iz ovakvih razloga??
dajem levu ruku (levak sam :P ) da svi koji je ne vole, vuku iste posledice, ili pak slicne kao i ja...

Kad ujutru ustaneš rano za faks/posao/školu, i toliko ti se spava da dok pišaš gadjaš vodu u šolji da bi po žuboru znao da ne je promašuješ, a sve u cilju da možeš da odžmuriš još 20-ak sekundi.

E sad, fora je da se ne uspavaš...

Neosporno uverenje da postoje neke više sile koje upravljaju vašim životom, ali i da vi posedujete neke, isto tako moćne, sposobnosti.

Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.

Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.

Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.

- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!

Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.

Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.

Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.

Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.

Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.

Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.

Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.

Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.

Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.

Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.

To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.

Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.

Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.

Ona nikada i nije. Zato toliko razara..

Veštački osmeh optuženog upućen porotnicima, s ciljem omekšavanja njihovog stava i suptilnog uticaja na presudu.

U izgovoru se najčešće može čuti kao "šorc". Odevni predmet koji nije dozvoljeno nositi u školi, bez obzira što ženski deo populacije nosi miniće dopičnjake, dekolte iz kojih sise samo što ne poispadaju i kojekakve helanke ispod kojih su obavezno tandžare.

Kako bi povećali prodaju svojih biljaka,koja imaju svoja uredna imena u dva reda na latinskom,dodaju im nazive prema potrebi.Drvo života,novca,ljubavi....Bliži se trenutak kada će prodavati cveće koje sprečava pojavu hemoroida onom koji ga zaliva,skida kamenac sa zuba....

Ometati nekoga u nečemu. Biti jebeno levo smetalo. Što bi pros' narod kaz'o - opstruirati.

Reč koja najbolje opisuje krilnog igrača rukometne reprezentacije Srbije. Njegova uloga na samoj utakmici je da popuni neophodan broj igrača u polju i da bar u odbrani ne budemo deficitarni. U napadu, opis posla naseg krila, svodi se na "zakucavanje" u uglu terena, uz ćaskanje sa klincima koji skupljaju lopte kraj terena. Aktivno učešce u igri nije poželjno, pre svega zbog njegove nesposobnosti da uradi bilo sta korisno za tim. Ukoliko, nekim čudom lopta ipak stigne u njegove ruke, preporuka je da se preostali igrači trkom vrate u odbranu, jer je promašaj neminovan.

Dio života kad te ne jebu ni dva posto. Kad preko tebe liječe svoje komplekse. Kad te koriste radi lične promocije. Kada te, opet, koriste da prikriju svoje postupke. Odrasli, odrastite već jednom, budite djeca.

Situacija u kojoj se svi mi iz manjih gradova nađemo, kad dođemo u prestonicu i pitamo prolaznika kako da nađemo neko mesto.

Albino gorila, čovečja ribica, ružicasti slon...

Endemska vrsta unikatne izrade koju možete videti u posebnim prilikama kada se nađete na pravom mestu u pravo vreme, baš kad ona želi da nastupi. Svečanosti ili manifestacija, prevelika količina alkohola/narkotika u krvi ili jednostavno šućmurast dan.
Nastupa i onda kada vi to ne želite, kao kreštava pop zvezda na koncertu u rodnom gradu.

Fora za odjebavanje grebatora koji ne osećaju ni trunku sramote u tome da više puta na veče žicaju pljuge od vas... iako se uopšte ne poznajete.

Crna hronika, prilagođena novoj zabrani o ubijanju bubamara. Krvoločne zločine na licu mesta istražuje i prenosi, ko drugi, nego Mladen Mijatović.