U volumenu br.12 počeli smo sa obradom onih običaja koji se ne gaje iskjučivo pod vazdušnim prostorom naše ponosite zemlje već se sa velikim ponosom praktikuju i VAN granica iste ili, u ovom slučaju, na putu PREKO jedne. E sad, iako naslov ovog teksta zaista govori sve za sebe, ja ne bih imao obraza da se nazovem profesorom ukoliko vam ne bih pružio i jedno, nažalost, EMPIRIJSKO objašnjenje za pomenuti fenomen. Jer, naš čovek je k’o i svaka druga divlja životinja:

1. mnogo jede,
2. ne kupa se previše,
3. voli otvoren prostor.

Analizirajući ove, usudio bih se reći, više nego pouzdane statističke podatke, jasno je kako na istog neprijatno deluje sredina jednog autobusa - bio on na sprat ili, čak, dva - koji se lagano trucka u pravcu mora, planine ili pećine zvane “majne haus in Dojšland”, sa sve pride prikolicom punom suncobrana ( 5 eura dan, jel’ su oni normalni, bre?! ), ski opreme ( 20 evra dan ) ili onih krmača u koje mirne duše možete strpati čitav ragbi tim i još par rumunskih gimnastičarki odozgo a da pri tome niko od njih ne oboli od klaustrofobije ili, ne daj Bože, nastrada ( za Rumunke ne bih garantovao, bile one daskare ili ne ).

Tu, razume se, svakako moramo pomenuti i značajan uticaj tačke br. 1 na, kako mentalno, tako i probavno stanje primerka u biti, koji počinje da ždere već pošto je ušao u vozilo a prestaje tek onda kada mu ozarena lica njegovih sapatnika...hoću reći – SAPUTNIKA – stave do znanja da je putovanju konačno došao kraj. Nervoza, napor, umor, ali i ta Tirolska koja se sve vreme tamani u abnormalnim količinama – sve su to faktori koji našeg čoveka inspirišu na pojačan rad sfinktera. Mis’im - i najhrabriji bi se usrali. Elem, u zavisnosti od dužine trajanja puta, on ili ona su u stanju da i po nekoliko hiljada puta unakaze delikatnu ispostavu WC-a na srednjim vratima, bez obzira na brojne puš, piš i ostale pauze koje čestiti vozači rado prave zarad istovara smeća koje se nakupilo u toku vožnje. Brojne molbe, upozorenja i pretnje da se toalet korisiti “ISKLJUČIVO ZA MALU NUŽDU” a da će i na najmanji znak crevne uzbune “autobus stati na najbližoj pumpi ili parkingu”, nailaze na opšte nerazumevanje kod putnika a posebno kod onih koji su svoju kartu do jebenog Braunšvajga platili astronomskih 56 eura. Zato je, valjda, i toliko jeftina...

Mačak apsurdno velikih proporcija, veličine omanjeg risa ili veći, u stanju da nanese lakše povrede osobi koja se prevari pa pomisli da je umiljat ili da ugazi komšijinog kera kao vola u kupusu, ako mu se približi ili mu upadne na teritoriju.

Ljudska greška prouzrokovana nedovoljnim aktiviranjem cerebralnog korteksa svaki put u određenim situacijama. Da, baš svaki put kad naručiš pljesku u Paprici zaboraviš da staviš urnebes, i kažeš "Ma, sljedeći put." sve dok se jednom ne zapitaš šta ako ne bude tog sljedećeg puta. Da li je to zaboravnost, nesposobnost ili jednostavno sistem "na jedno uđe na drugo izađe", niko ne zna. Zna se da ljudima ne možeš dokazati da 4 ujutru nije pravo vrijeme za telefonski razgovor o samospoznaji i drugim psihološkim aspektima svoje ličnosti, kao što se i zna da ako jednom dobiješ nadimak koji ti se ne sviđa, ostaje ti za života. Da ne pominjemo još mnogo drugih ostalih stvari što našu dragu državicu čini sistemskom greškom u očima velesila, što je otprilike i uzrok mnogih nesuglasica na našim prostorima, zanemarivši geografski položaj kao jedan od razloga za iste. Elem, ako je ovakva greška jednom uočena, potrebno je napisati novi program za sistem, koji će istu grešku ukloniti, resetovati sistem i nastaviti dalje kao što je i sistemom određeno. E sad, to što je naš sistem robustan, to je druga priča. Ne možeš ti lako dokazati nekom brđaninu da u vunenom prsluku ne možeš da izađeš u neki otmeni klub gdje vire sisići iz topići i pičići iz minići, iako je to običaj u njegovom selu kad izlazi na prelo. Isto tako, ni gospođi iz grada ne možeš objasniti da motika ne ujeda i da je katkad korisno zamahnuti njome poneki put u pravcu zemlje. Alergija na promjene je, izgleda, najveća sistemska greška svih naših sistema.

Još je Haron rekao da se budala uči na svojim greškama a pametan na tuđim. E, kod sistemskih nema onih koji su pametni. Siguran si da će da se desi svaki put ako se stvore odgovarajući uslovi, kao što si siguran da Džerard neće napustiti Liverpul još pešes godina ili da će tvom drugaru alergičnom na jagode izrasti treći i četvrti rog ako mu iste daš. Doduše, desi se ponekad izuzetak, krv iz donjih, pređe u gornje dijelove tijela, mozak dobije jaču struju, aktiviraju se prašnjavi dijelovi u glavi i eto ga, sjetiš se da si jedno stoput pogriješio na istim stvarima i da je red da se to promjeni. A sutradan, sistem će da se vrati na staro, kad povratna sprega pokaže da je urušavanje sistema samog u sebe ionako neizbježno.

Žulj pozicioniran na levoj strani srednjeg prsta desne ruke (ili, ukoliko ste levak, desnoj strani srednjeg prsta leve ruke) koji se javlja kao posledica napornih pisanija. Dokaz da ne postoje samo psihički napori u dugogodišnjem procesu školovanja već i fizički.

Konceptualni tip emisije nastao sa idejom da kroz priče običnih ljudi ulepšane snimcima zanimljivih pejzaža predstavi televizijskom auditorijumu život u ruralnim oblastima naže zemlje. Za pohvalu, nema šta. Samo... Problem je u tome što su ti obični ljudi u najvećem broju slučajeva najgori seoski đilkoši i krkani. Na njih, naime, prvo naleti televizijska ekipa koju mrzi da se lomata po vukojebini, pa po sistemu daj šta daš postavi par pitanja, a ovi mučenici, zapojeni rakijom i opijeni srećom što će biti na Dnevniku, zasipaju kameru gomilom baljezgarija praveći pri tom vidi mama, na teveu sam facu i pokazujući ono malo preostalih zuba. Na taj način je utisak koji ove emisije postižu sasvim suprotan od željenog. Prosečni smoreni gledalac će pomisliti da na selu žive najobičniji retardi kojima je ekser najveći civilizacijski domet. Ali nema veze, barem se nagledaš lepih predela.

Ljudi koji nemaju svoju Andromedu su hendikepirani za čitav jedan svet, galaksiju, svetlosnu godinu, siromašniji za jedno vredno osećanje, stanje duha, vremensku zonu..Za čitav jedan podsistem unutrašnjosti bića. Osudjeni su na najstrašniju kaznu - da ostare.

Andromeda je nedeljivi deo svih unesrećenih i nesnalažljivih, neprobojna samoća u službi opstanka u društvu, štit, oklop i zaklon, kamena tvrdjava sva u lišaju i mahovini, načeta ludost u službi zdravog razuma. Svakoga ko poseduje Andromedu odlikuje i tračak sujete, jer svakome je njegova Andromeda najlepša. Uredjena po sopstvenom nahodjenju a opet mistična i iznenadjujuća, ona se širi i skuplja oponašajući pluća univerzuma, i treba je posećivati samo u trenutcima kada za njom najviše čezneš i žudiš. Druge ne smeš povesti tamo, jer lepotu tudje Andromede nije lako uvideti - na letimičan pogled deluje blistavo, a opet, ta blistavost materije i duha neiskusnom posmatraču može delovati zastrašujuća.

Neki su vekovima gubili vreme tražeći put za Indiju, nalazeći jedino prokletstva ljudske pohlepe i tragičnu patnju postojanja. Ja sam tražio sopstveni put, koji će me odvesti na samo moje mesto, u jedan zaseban univerzum, gde leže sama ideja i početak pupčane vrpce..Mlečnim putem, sa lastama i raspevanim prolećnim pticama ispod pazuha. Tamo jedino mogu biti svoj, sam sebi prekor i sud - mali Bog svog malog univerzuma.

Uplaše se za mene kada otputujem. Kažu lik mi ubledi, brada naraste kao trava u žitu, u očima zasijaju iskre žudnje i zvezde kojima još nisu nadenuli ime. Ne primećujem - otisnem svoj brod na nekoliko nedelja, podignem bela jedra, prekinem sidro, uživam u slobodnom letu i padu, plovidbi u beskonačno, namerim krmu ka nepoznatom pravacu, ćutanju, drugujem sa mislima koje ne trebaju ograničenu reč, zvukovima koje daruju instrumenti koje sam jedino za sebe izmislio. Nema gladi, hladnoće, sujete, prohteva, zahteva, jasno odredjenih pravila, tebe, mene, civilizacije..

Tabula raza. Družim se sa crnom materijom, uzbudjen posmatram supernove, u stomaku osluškujem vetrove sa sunca, i sve ono što mogu doneti iz daleka. Ne zanima me Mars, Jupiter je tačka koja bledi, a Zemlja samo početna stanica sa koje sam krenuo davno, vrlo davno.

Na Andromedama nema ratova jer nemaš sa kim da ratuješ, nema greha jer nemaš kome da ga počiniš..Nema crne mame i crnog tate, crvenih slova i zlobe sitnih duša, krv se uspava i ne razmišlja o smrti u ograničenosti vremena i postojanja, udišeš vazduh sa večnih okeana i planinskih venaca. Tamo je sve istinito, stvari dobijaju druge mere, oblici nova značenja, um neslućene dimenzije a ljudska sudbina jedan novi smisao. Ne postoji ni jedan vid barijera ni iskušenja - samo pobeda.

A onda nekako prokrijumčare zgusnuti snop svetlosti kojim te traže, i skokneš do njih - čisto da vidiš šta ima.

Naprasno poprimiti flafičaste karakteristike. Očekivane osobine zameniti pičkastim i, nesvojstveno uobičajenom stanju, aktivno širiti superiška vajb i neumerenu gejštinu.

Koristi se i kada se loše ribe počnu montirati, da glume da su dobre. U polumraku, eventualno.

Najnoviji deo Sumraka ili filma poznatijeg kao Tvajlajt. Pošto triler ovog filma jos nije izašao, moja malenkost će se potruditi da vam ukratko opiše vrhunac (high light) ili najzanimljivije delove filma, što je moja dužnost kao producenta i režisera.

Kao što znate , Bela, ona što voli vukove dlake samo se pravi hoće da postane vampir, ali joj njen dečko Edvard, inače nije čuo za šampon, i usput svetli u mraku, to ne dozvoljava.

A sad, pošto ste uvedeni u priču, ide ono glavno.

Eksterijer. Noć. Bela se vraća kući razočarana Cullenom njenog dečka Edwarda. Njen ćale sumnja da mu se ćerka drogira i zbog toga je proteruje iz kuće uz salute. Ona odlazi u Španiju gde naseljava jedno priobalsko područje. Tu upoznaje Mariu, lepu i zgodnu devojku, sa kojom isprobava nova seksualna iskustva, zaključuje da joj to sasvim odgovara, te menja smer transformacijom u lezbejku. Maria je naime vampir, ali ona to ne pokazuje sve do 44 minuta filma gde ju je Bela uhvatila kako spava sa ubačenim svetlom i provalila 44 minuta dugu tajnu. Zbog toga ona počinje da beži, ali Maria se instiktivno budi i potera počinje. Maria kao devojka sa sindromom krivih nogu u X, ne može brzo da trči i zbog toga na neki način Šanta. Na pamet joj pada rešenje koje joj može pomoći na kratko. :u pozadini ide drum and bass: Maria vadi 3 grama spida i uz pomoć kreditne kartice pravi lajnu u stilu Aca Lukasa. Dalje hvatanje nije problem, zbog čega Belu stiže momentalno, ako ne i ranije. Razmišljajući šta će da uradi sa njom, da ne dosje do komplikacija, pretvara je u vampira...
Snimanje je prekinuto je Bela hiv pozitivna, ali nastavak treba da ide recimo ovako: Bela i Maria idu u lov gde krivolova nova povređena od strane lovca na vampire. Sa svojom puškom high tehnology puca Mariu u rame(što je opšte poznato u holivudskoj kinematografiji nakon što od ubice izmoli pomilovanje vađenjem na ženu i decu), metal udara u znak, odakle rikošetira u pravcu Bele, ali ona u stilu Matriksa izbegava sigurnu smrt.

U komentari možete ostaviti vaše mišljenje i predlog o nastavku koji će uskoro biti sniman, čim nađemo adekvatnu zamenu za Belu.

Stavljena je tačka na jednu epohu. Nema više kevine kuhinje a posledično, ni jela na kašiku, koja iznuđuju eskivažu tog obroka ukoliko te isti podseća na traume iz detinjstva i ujnu koja nakon obroka obliže i brkove. Nema ni tih nekih sitnih udobnosti roditeljskog doma poput ćaletovog deranja na televizor kad tekma krene u smeru suprotnom od očekivanog. Nema više ni švecinog poluretardiranog kerića koji oduševljeno bulji u veš mašinu koja se šeta po stanu dok centrifugira.

Jer ti sada, ko-na-čno, živiš sam. Štono kažu sad si ekonom svoga dobra, pritom potpuno nesputan mogućnošću da ti neko bane u sobu dok poliraš kacigu.

Moš mislit, taj dugo očekivani osećaj slobode se vrlo brzo isprao i ostavio priično gorak ukus u ustima. Ushićenje povodom apsolutnog odsustva bilo kakvih ograničenja i civilizacijskih normi koje bi mogle sprečiti, recimo, pišanje u flašu koju držiš kraj kreveta jer te mrzi otići do ćenife je iznenađujuće brzo isparilo. Društvo ne zoveš kod sebe - delom jer su se poženili, a i gde da ih smestiš, u svoja 4 kvadrata ? Jok, vi koji ste izmakli bračnim okovima jer vas nijedna neće, ste sada klapa samostalnih sivih sokolova kojima je plata magacionera dozvolila let iz roditeljskog gnezda u pravcu Sunca, i vi u maniru civilizovane gospode se izvoljevate zapijati u birtiji. Privođenje riba ? Ne preterujmo.

Ono što je, dok je još bilo u domenu mašte bilo tvoje malo kraljevstvo, sada je nešto veoma slično svinjcu. Društvo ti za ono malo časova kada ne rmbaš da bi platio svoj penthaus od 4 kvadrata čiji zidovi pamte Rankovićev pad, ili ne spavaš pravi buđ koja se onako svojevoljno kultivisala usled tvoje sklonosti da redovno čistiš prostor u kom obitavaš. Suvi obroci iz pekare su već dovoljno naškodili konzistenciji tvoje stolice, a bogme i frekvenciji iste na dnevnom nivou.

Ipak, nije sve tako crno. Počinješ uviđati da od goreg može gore pa se ta odluka da počneš živeti sam svejedno može ispostaviti kao sudbonosna - sve ono što si tokom većeg dela svog života uzimao zdravo za gotovo počinješ neizmerno ceniti. Nad čistom WC šoljom vršiš apoteozu, toplo i kuvano jelo se više ne preskače. Ni boranija.

I tada ti posle par decenija sprcanih u dupe, iz iste te gujsce dođe u glavu da nije sve onako kako može izgledati na prvi pogled, da život nije holivudski film, i da si poprilično nesposoban da se staraš sam o sebi. A samoevaluacija je bitna stvar, dakako. Skapiraš da se, jebiga, život neretko sastoji iz kompromisa, i umilnim glasićem večitog apsolventa filozofije moliš ćaleta da ti pomogne oko selidbe stvari u gnezdo iz kog si potekao. To je što je, a osećaj kad navučeš čiste gaćerone uz lavež one idiotske džukele iz hodnika zaista nema cenu.

Degerativni prevod engleske reči "wingman". U nekoj arhaičnoj, lokalnoj verziji srpskog slenga može se nazvati "batica za ribolov". Kao što Meri Popins ne vaspitava tudja razmažena derišta bez kišobrana, tako pošteni akcijaš ne sprovodi "će jurimo neke pičke" manevar bez krilaša pri ruci.

U mrestovni pohod, nipošto se ne vodi dežurni lakrdijaš, lokalni šmeker, ili lik iz kraja, koji sa dvadeset godina još uvek nosi majicu na kojoj piše "In Flames". Vodi se neko ko neće biti u stanju da pokupi kajmak, neko mutav, običan, prazan, ali opet ukalupljen u svakodnevnicu, i prihvatljiv od okruženja. Vodi se on, krilaš. Njegova uloga je zapravo samo da postoji. Akcijašu treba neko sa strane, kako ne bi izgledao kao šaban koji nema sa kim da izadje u grad. Takodje se koristi ukoliko je mačka skoro već u džaku, ali je odlučila da povede još jednu mačku da joj čuva ledja k'o Džo Domingez Nešu Bridžisu, te akcijaš na red bull u lokalnom kafiću mora povesti svoju podršku.

Krilaša u današnje vreme nije teško naći, jer sve vrvi od ljudi koji odgovaraju modelu. Veća je šansa da u SKCu na svirci afirmisanog rok sastava, ne sretnete Acu Seltika u izbledelom kožnjaku, nego da udjete u autobus u kojem se ne vozi bar tri ovakva lika. Kada bi život bio South park, oni bi bili klinci iz Kartmenovog odeljenja, koji za četrnest sezona nisu izgovorili ni reč.

Krilaš posao obavlja efikasno. Zabada sajber telefon plastičnim sranjem koje liči na olovku, na pet do deset minuta uz zvuk Morandijevih andjela stigne mu poruka. Dok ribice slušaju akcijaša, vrti paklu solidnih pljugi po stolu, i poneki put ukrsti pogled sa jednom od "druga-liga-sedma-pratilja" devojaka, koja se podudara sa njim na skali bezličnosti i umnog nihila. Taj momenat je veoma bitan za akcijaša, jer od više različitih vrsti mojstera izlučenih na malom prostoru dolazi do hemijske reakcije, koja eventualno vodi do ukrštanja polnih organa. Zapravo, pokreće se talas poput onog na mundijalu u Meksiku '86te, a na akcijašu je samo da servira lovinu.

Ključni potez mu je pokazivanje buckastog budjelara u pravcu jedinki sa klitorisom, prilikom plaćanja računa, što dovodi do još jače hemijske reakcije. Da nije prazan kao jutarnja pedeset šestica pokupio bi sve brojeve, te akcijaš mora pažljivo birati krilaša, inače će iz sopstvene puške biti pogodjen u grudi.

Strah od toga da postoji nešto negde tamo što bi nas htelo povrediti. Ako pogledamo dublje u ovaj strah, doći ćemo do raznih zaključaka o ljudskoj podsvesti:

Jedna od onih defetističkih poslovica u našem jeziku kojom se predviđa o rezultatu sukoba koji samo što nije ekskalirao a zbog ničim izazvane provokacije od strane mrskog nam suparnika. Slično značenje imaju i poslovice "Čija majka crnu vunu prede" i "Kom opanci kom obojci" (u modernoj verziji se umesto obojaka spominje jedna vrsta patika ali mi nisu platili reklamu).

Većina baba je tako zvala Stiva Irvina, Australijanca koji je imao svoj šou na Animal Planetu; hvatao je orgomne krokodile, zmije, ajkule i slične životinje. Mnogo puta je u emisiji za dlaku izbegao smrt, zbog čega su ljudi sa strepnjom pratili svaki njegov potez, da bi na kraju nastradao od ujeda raže.

Hipotetički kada bi se podigao zid na granicama Srbije visine dva kilometra i onda se sipa voda isplivala bi baš ona šaka Srba koji i dalje veruju u priču o životu pod jednom šljivom.

No, glavni problem nije u tome, nego u kompletnom sistemu učenja i prepoznavanja srpske kulturne baštine. Pošto sujeverje vlada od nastanka države, iako je pravoslavlje naš ponos i dika, javili su se običaji koji premašuju granice normalnog, a iz njih se razvijaju priče i gatke koje grade istoriju i prosvećenost nacije. Istorijske činjenice se kaljaju učenjem prošlosti preko narodnih pesama kao orginalnog izvora izveštačenog junaštva i aksiomske istine. Slepe babe, režimski umetnici, isfrustrirani nacionalisti, izvikani lideri, polupismeni vidovnjaci i u grehu ogrezli sveštenici dominiraju krojenjem bajki i legendi o postojanju Srba i pre Adama.

Međutim, bitka stoleća zatvara vrata srpske svetlosti i to postaje otvorena prilika da se dokaže svetu kolika muda ovaj narod ima. Od tog trenutka stvaraju se kultovi koji su i danas popularni, iako bi po logici stvari trebali biti prevaziđeni oni ipak ostaju kao temelj jedne uzvišene pastorale u ogledalu kromanjonca. Bitka stoleća samo je zatvorila vrata jedne jake epohe, ali otvorila je vrata jedne masovne duhovne empatije.

Korakom napred kraj Nemačke klasične ideologije završava se Umiranjem Kanta 1804. a za nas kreće novi preporod i novi povod za stvaranje epske fantastike i besmrtne hrabrosti. Kulturni vek kreće da se razvija u dobrom pravcu do pojave socijalizma, tada se zaboravlja nešto što se uvek pričalo, mada, neke stvari su dovedene u kolosek. Sve se vrti u krug i na pragu dvadesetog veka mi doživljavao ponovni dolazak Hristosa koji nas vodi kroz maglu i mesečinu da pokaže kako je kada se diraju njegova deca.

Kontinualno mi se gubimo kulturno, u paroli "Srbija do Tokija'' u prenesenom zančenju mi stižemo do Japana, ali do nove Hirošime, jer naša kulturna vrednost upada u fijasko.
Ako se vratimo na početak, ta šaka ljudi koja bi isplivala iz tog bazena bili bi oni koji se bore za srpske ideale koristeći okultizam i braću Tarabiće, jer nema potrebe da hvataju za ruku i spašavaju one koji se klone te iste šljive i daleko poznate kašike.

Neka se ove reči ne uzmu kao apsolutna konstanta, ali mnogo više nije rečeno... a pravi Srbi polako nestaju.

Ustao je toga jutra Rambo Amadeus Svjetski Mega Car (RASMC) na neku od svoje dvije noge, prijeteć' da će dan biti dobar, veseo i zabavan. Umio se alkoholom, naturio duvana u čibuk, pogledao da l' mu Džemo nije obio ostavu, pogledao da l' neko nije ukrao FAP-a, i kad vidje Rambo da je sve dobro, zaiskri moćnom iskrom šibica tipa "Zebra" volšeban plamen i zapali. U momentu kad povuče prvi dim, neuroni mu počeše raditi normalnom brzinom i sjeti se Rambo... da ima čas muzičkog.

Kud će, šta će, spakova gitarče nabrzaka, popakova još duvana za čibuk, veli, zlu ne trebalo, i sjuri se niz stepenice desetospratnice zdesetog sprata, samo tako. U to stade bus, otvoriše se vrata, ugleda Rambo vozača, vozač Ramba, Rambo vozača, vozač Ramba, Rambo slegne ramenima, vozač zatvori vrata, i odjuri u dobro poznatom pravcu. Prokle Rambo vozača strašnom kletvom oduzimanja vozačke dozvole od strane milicije i sjede na pločnik,

Ali sile kosmičke što planine pokreću i daju energiju biljkama i životinjama i moždanim vijugama osjetiše neravnotežu u univerzumu uzrokovanu tugom njegovom, te mu poslaše izaslanika u vidu duha Vladike Danila, a kad Rambo to viđe, ponudi Vladiku čibukom i Vladika uze, i bi dobro njima dvojici od trava i duvana iz čibuka.

Trči Rambo ulicama grada, a duh Vladikin ga prati, te zaiska Rambo želju od duha, a duh reče da samo crnogorske najveće ispunjava. Dosjeti se Rambo pa mu veli da bi htio u Beogradu stan da ima i da je blizu škole đe čas muzičkog ima, a duh Vladikin mu to dade, a Rambo onda zatraži najudobniji namještaj u stanu da ima, a ovaj mu i to ispuni. Rambo uradi fejtaliti jer upita: "A što stojim kad mogu u namještaj da sjedim?". U to se zaustavi sve vrijeme ovoga svijeta, nešto zatutnja strahovito i sve sile univerzuma ustadoše da isprave nepravdu! I otvori se dimenzionalni međuprostor pa uvuče Ramba u se, i vidje Rambo čuda razna, vidje kako opet radi Pribojska fabrika, vidje da je Džemo smršao i oženio se i kapetan postao, vidje da se Juga opet sastavila.

Trže se Rambo i probudi se i uplaši se od sna svojega, pa on baca i čibuk i trave, pa on baca voljenu gitaru. Pogleda na sat, kad ono još sat vremena ima da stigne do početka časa, a da je puž najsporiji stig'o bi da ga jebeš. Spakova se on i sjuri niz stepenice desetospratnice, pa pozva taksi i odveze ga taksi na lokaciju časa.

Predvideti. Predosetiti. Baciti pogled u budućnost, što bi pros' narod rek'o. Unutrašnjim trećim okom - ili nekim drugim nepostojećim organom - tačno proreći razvoj i epilog situacije koja se još nije ni dogodila. Ipak, braća Tarabić i Nostradamus ne bi trebalo previše da se boje za svoje parče proročke pogače. U ovakvim slučajevima, znaci sa neba su obično prilično jasni i nedvosmisleni i ne traže neki kompleksniji vid medijacije...

Iracionalno verovanje u bolji dan.

Čovek na koga se u svako doba možete osloniti i biti sigurni da neće napraviti grešku u koracima. Bilo da je u pitanju svadba, sahrana ili krštenje deteta on će uvek imati unapred pripremljen roster odgovarajućih sintagmi koje su prikladne datom trenutku.

Fenomen rasta materijalne i emotivne vrednosti predmeta proporcionalan vremenu kišeljenja u zemlji. U nedostatku pravih i velikih otkrića važnost se pridaje najtrivijalnijim predmetima poput trule daske iz rimske javne kenjare ili turpije za nokte triperične prostituke iz Pompeje. Među kolekcionarima vlada suluda jagma za posedovanjem galskog opanka čije raspadanje će se dovršiti na zidu salona, indukujući pohotna i setna maštanja tipa „ah čija li je rutava noga ovo nosila pre nego što ju je Cezar svojeručno čereknuo od ostatka rutavog tela“. Međutim, najvažnija je priča. Ona je najcenjenija. Predmeti sa pričom mogu lako preskočiti vekove na berzanskoj top listi. U nedostatku istinitih priča poseže se za halucinogenim rekonstrukcijama i pukom izmišljanju, jer priča je ta koja prodaje. Na kraju, koji će vam kurac zarđale mamuze teksaškog kauboja ako nije opljačkao nijednu banku i nije skončao u revolveraškom dvoboju sa rupom u stomaku, nego se čitav život jebavao kravama i poginuo tako što je mrtav trezan pao sa ćopavog konja.

Lik koji uzalud pokušava da dokaže da se na nešto ložio i pre nego što je postalo popularno. Jer, ako neko kaže da navija za Sanderlend i da je i pre deset godina navijao za Sanderlend, to nikome nije problem da poveruje. Ali ako kaže da oduvek navija za Siti, e to već niko ne može da prihvati.