To vam je jedan sjajan običaj! On se teško može uklopiti u hrišćanske ideje o raju i paklu, a još teže u ateističke ideje o tome kako duša ne postoji i kako posle smrti nema ničega do same besvjesti i nepostojanja. Ali to je toliko važan običaj da prilikom posjećivanja grobova članova porodice koji su za života bili pušači, brižna familija će bez obzira na svoje religijske ili filozofske stavove o zagrobnom životu, sve možda zaboraviti - i molitvu i paljenje svijeće i neki smisleni razgovor o pokojniku, ali nikada neće zaboraviti da nakon što se i sama počastila cigarama i kafom, na grob pokojnikov ostavi šolju kafe zajedno sa upaljenom cigarom, tako da on (ili ona) i na onom svijetu može da "ćejfi" ono što mu je na ovom predstavljalo najveće zadovoljstvo. Isti ritual se sprovodi i ako pokojnik nije bio pušač, samo se tad stavlja samo kafa bez cigare, doduše njega nekad znaju i zakinuti, ali pušača nikako.

Šalu na stranu, smatram da je ovo pokazatelj krajnjeg primitivizma i religijske svijesti na predhrišćanskom, a možda i predpaganskom nivou - animizam i totemizam bi bile najbliže odrednice. Da li je ovo prisutno i kod nekih drugih naroda, to ne znam, ali znam da ovdje tome pribjegavaju i vrlo obrazovane porodice.

Ipak samoj porodici, ovakvi argumenti često ne piju vode, jer oni veoma emotivno doživljavaju odnos sa pokojnikom, pa mu bez razmatranja prinose "žrtve" u vidu ne samo kafe i cigara već i raznih drugih omiljenih mu đakonija. (ako je bio alkoholičar - cuga). Ovo bi se moglo i prihvatiti kao dovoljno "opravdanje" za ovakav primitivizam, ali ono što upada u oči je da je često odnos prema pokojniku mnogo brižniji, emotivniji, pa i ispunjeniji ljubavlju i poštovanjem otkako je on umro, nego dok je bio živ. Zbog sličnosti sa situacijom koja se desila po smrti jednog makedonskog pjevača, ova promjena odnosa prema pokojnicima bi se mogla nazvati "Sindromom Tošeta Proeskog".

Birana grupa ljudi tj. četvoročlane porodice - otac, majka, sin, ćerka - u ulozi srećne porodice sa namerom da se prikaže život u prosečnoj kući i uživanje ukućana u vremenu koje provode zajedno, bilo da je to rad ili nešto sasvim deseto.

Jedinstveni prikaz krajnje idealnog odnosa između članova porodice, njihovo fantastično slaganje kroz sliku jedne velike srećne familije.

Naime, sin pod obavezno ima smeđu dužu kosu, sa šiškama koje tera u nazad, ili eventualno sa strane. Voli modu te će za koju godinu da postane Biberče, 'na tatu' u najavi i ujedno najlepši sedmogodišnjak svih prvih razreda.
Njegov kežual tata ima kratku crnu kosu u stilu -sa-strane-dvojka-a-gore-makazama, obrijanu bradu koja tek počinje ponovo da raste i snažnu vilicu. Njih dvojica, kao prave 'muškarčine' nalik na amerinakce, vreme provode zajedno, srećno, sedeći na kauču, gledajući televizor i čekajući lepše polovine ove porodice da završe započet posao.

Devojčica, crne kose vezane u konjski rep, sa roze bojom majicom, zasukanih rukava i kezom preko celog lica koji jasno, potajno, prikazuje njeno nezadovoljstvo, odnosno zadovoljnstvo u celom radu. Nevešto pomaže mami koja sa istim kezom kao ćerka ima umuljane ruke u brašno do laktova konačno završava obrok iako je sasvim loše upućena u kuvanje i ostale zajebanice. Sada nastupa mlađa lepša polovina, radi posao koji konačno može da obavi ispravno - postavlja i sprema sto.

Sledeća, ujedno i završna scena nakon koje sledi glavna svrha reklame - prikazivanje proizvoda preko celog ekrana; oni su prava sreća, svi se smeju dok se tata ponosno duhovito obraća ostalim članovima, verovatno pričajući viceve o bosancima, nakon čega zadaje mami jedan dugi poljubac u usta, ali ne jezikom... Četvorougao ispunjen ljubavlju, gde sin ima tu čast da prvi okusi obrok i pre odrađenog čina već ga hvali, uz pravljenje facu uživanja kao da malom romu pravi zazubice.

Iako ovaj izraz svojom formom podseća na narodnu umotvorinu iz davnih vremena, ipak je novijeg datuma, a definiše tužnu činjenicu dobro poznatu celokupnoj muškoj, a verujem i dobrom delu ženske populacije. Kao što je poznato da tuđa ruka svraba ne češe, ta ista ruka (metaforički rečeno) nije u stanju ni da obavi neke druge radnje, koje samo svoja ruka može da dovede do perfekcije. Zato su najsrećniji trenuci u životu jednog muškarca oni koje provodi sam sa sobom, oči u oko.

U nekim krajevima Srbije gde stara dobra robno-robna razmena, ili bolje rečeno, trampa još uvek odoleva naletu neoliberalizma i kvazitolerantnog, pičkastog odnosa između ljudi, ovaj izraz svedoči o zaboravljenim dobro-susedskim, na prs' u dupe, punim poverenja odnosima između meštana tih zadnjih ostrva čojstva u nas a i šire.
Naime u mestima, gde ljudi za život zarađuju baveći se stočarstvom, povrtarstvom, a u konkretnom slučaju voćarstvom, poljuprivredom uopšte, i shodno tome nemaju puno slobodnog vremena da obilaze tržne
centre, hiper markete, obije, ikee, metroe, mege, tempoe, delte, kurce i palce, postoje, dve, tri a ponegde i samo jedna mesna ili seoska prodavnica opremljena svim onim što je potrebno da zadovolji godišnje životne potrebe jednog poštenog seljaka. Vlasnik ovakve prodavnice je
obično ugledniji seoski domaćin, kome se sreća osmehnula da mu se dedovina nalazi u centru sela, gde je i otvorio prodavnicu u kojoj rade naizmenično svi ukućani, mada seljani najviše vole dok ih uslužuje mlada snajka. Sva roba se dovozi iz grada starom ladom karavan, koja je svoj vek odslužila kao sanitet hitne pomoći, ali sad, prefarbana, je idealna za prevoz robe neophodne za radnju, radnju koja u selu radi punom parom, punom parom ali na poverenje i na reč, reč čiji su garant pošteni ljudi i rečenica iz naslova.
Na konto marele, znači, platiću,
2 džaka veštačkog đubriva, džak soli, džak šećera, 10 litara ulja, 2 džaka brašna, etioal za prskanje pasulja, ovo sredstvo protiv krompirovih zlatica, onaj porcelanski serviz za ručavanje koji nosim kumu na svadbu, 3 flaše sudomila, 10 sapuna, 5 šampona, boks cigara, gajbu piva za ekipu ispred i sladoled za ovog Švrću ovde(mazi po glavi goluždravo dete koje upravo utrčava u dućan),
kad oberem marele i naplatim pare.
"Piši na konto marele, komšo".
"Nema lošo komšo, kad Bog tebi ti meni."

Kao priznati knjigožder, primetila sam da najnoviji svetski bestseleri izgledaju prilično slično. Mora da je to neki najnoviji trend, pa je svaka knjiga bezlična, dosadna i bavi se filozofiranjem, što uopšte ne pristaje muškarcima, koji su uglavnom pisci. Većinom su na foru autobiografije.

Još jedna u nizu ženskih laži, koju uglavnom izgovaraju frigidne žene. U nekim slučajevima to i nije laž, jer neke od njih stvarno veruju da je to tako. One prosto lažu i sebe i tebe.
Međutim, najveći deo njih svesno laže. To da ona u svojoj karijeri jebačice nije naišla na onog koji će da joj pomuti razum i natera je da svrši kao NASA-ina raketa na lansirnoj rampi u Kejp Kanaveralu, tebi apsolutno ništa ne znači i, zaboga, nemoj da se zanosiš time da si baš ti taj koga čeka da doživi svoje prvo
vantelesno-orgazmičko-da-me-sad-vidi-moja-mila-majka iskustvo, jer ti nisi taj! Mnogo veći junaci od tebe su polomili koplje o tu ledinu, tako da će ti biti mnogo lakše ako samo odradiš svoje i ne budeš se dodatno frustrirao.

Vrsta savremene zene i istovremeno jedna od najzastupljenijih bolesti modernog doba poznata i pod latinskim nazivom Tunus kompleksianus.Ove zene sastoje se od velikog broja vestackih delova nakalemljenih na nekad postojecu prirodnu osnovu koji zajedno cine funkcionalnu celinu.Uobicajeno je da je jedina stvar u njihovoj anatomskoj strukturi koja ostaje u osnovnom obliku mozak(to je velika greska)koji sadrzi fabricku gresku i koji u ovakvoj vestackoj sredini ima ulogu stranog tela.To dovodi do toga da mozak sve teze odrzava korak sa stvarnoscu.Ova zene karakterisu se viskom kompleksa svih vrsta u organizmu i potpunim odsustvom samopostovanja.Postoje brojne karakteristike kojima se odlikuju ove zene:
-vecito nezadovoljstvo sopstvenim izgledom
-vise plastike na njima nego u Lego fabrici
-lice im je zategnutije od izraelsko-palestinskih odnosa
-vise vremena provode pred ogledalom nego ona kraljica sto nije gotivila Snezanu
-lice im izgleda kao oguljena narandzina kora ili ugljenisani komad mesa
-uvek su sredjene kao predsednicki apartman
-omiljena rec u vokabularu im je operacija
-mozak im je prazan kao budzet Grcke
-kao slavu slave Svetog Hirurgija
-sveto mesto je solarijum gde odlaze jednom svake nedelje ostavljajuci dobrovoljne priloge
-krecu se coporativno,obicno ponosno jezde glavnim gradskim ulicama
-tri puta kazu fensi prije nego sto sastave prvu recenicu od ukupno pet reci
-izlaze na ekskluzivna gradska okupljalista
-okruzeni su napaljenim predstavnicima suprotnog pola koji su suvise zaslepljeni belinom njihovih zuba da bi videli stvarnu sliku i koji poseduju dzep dubok kao arteski bunar
Najpogodnije tlo za razvoj ove vrste zena je bogato okruzenje,a novac je osnovno sredstvo koje podstice razvoj.Bolest koja dovodi do nastanka ove vrste zena se u pocetnom stadijumu obicno javlja u mladosti,a jedan od glavnih faktora koji uticu na dalji razvoj je popustljivi bogati tatica(kasnije ovu ulogu preuzima bogati muz).Bolest koja se stekne u mladosti tesko se lijeci i obicno napreduje do najtezeg stadijuma koji nastaje obicno nakon 50.godine.Tada zene koje odbijaju prirodne tokove starenja zapocinju fazu konacne destrukcije.Ona se sa sastoji u potpunom pretvaranju ovih zena u vostane lutke.

Stvar koja zakaže kada je predviđanje kreditnog limita u pitanju.

Jako pogodna za otkrivanje nepostojećih veza.

Saraniti sagovornika živog u toku rasprave. Često sa svega par reči, pažljivo probranih i naoštrenih da zaseku dovoljno duboko da pokopani bez reči napusti diskusiju i dobrovoljno skoči u raku.

Svi smo mi odrastali na stripovima kao što su: Martin Misterija, Dilan Dog, i slični. Teme kojima se ti tipovi stripva bave su misteriozne pojave, duhovi, utvare, beštije, čudovišta i slično, i detektivi koji to razrešavaju. I sve ide lepo, svojim tokom, dok perverzni scenarista ne počne da svoje neispunjene fantazije, reprodukuje putem stripa (pogledaj primer).

Lažni, ideološki pojam, kojim se nešto novo, suštinski prazno, pokušava predstaviti kao istorijsko i napredno. Po zvaničnoj istorijskoj nauci to je period pre nastanka pisma. Tako ispevani ep, ispričana legenda, pripada praistoriji, a zapisana istoriji. Pošto mi pripadamo istoriji, to mi ove iz praistorije smatramo praljudima. Tako smo mi koji čitamo stare priče mnogo pametniji od praljudi koji su ih ispričali. U suštini praistorija je doba kada ljudske horde nisu mogle da zapišu račun na glinenoj tablici, nego su jedni drugima verovali na reč. Tako su indijanci u amazoniji praljudi, koje ćemo civilizovati uništavanjem njihovih šuma, naseliti ih u zgrade. Praistorija je neophodan pojam kojim ćemo našu istoriju veštački prikazati kao bitnu. Gde god se nadje ovaj pojam radi se o krivotvorenom prikazu istorije. Pračovek iz Altamire nije manje čovek nego ja i ne pripada manje istorji od mene. U suštini pojam dolazi od rđave ljudske navike da misli da je život ono kako je on navikao da živi. Navika može da prouzrokuje blaže posledice, kao što je neutemeljeni ponos i teške, kao što je potpuni gubitak odnosa sa stvarnošću.
Zašto sam se ovoliko raspisao? Pre svega zbog ovog našeg degenerika od koga počinje sve u istoriji. Dirnuvši živi obelisk, u vidu Angele Merkel, naglo je evoluirao i ostavio većinu nas daleko iza sebe, u praistoriji. Zato mi ne razumemo da istorija počinje od njega. Možda treba da ga dodirnemo, on je naš obelisk, koji nas je počastio svojim prisustvom. Normalno da mu smeta kad ga čovekoliki majmuni gađaju govnima, mesto da ga miluju.
Blaže posledice - rođeni osamdesetih misle da istorija počinje sa televizorom u boji i daljinskim upravljačem, devedesetih sa kablovkim intenetom, a dvehiljaditih - sa ajfonom. Što se tiče Srba, mi jedini imamo tačno pomatranje početka istorije - počinje sa izumom escajga, koji smo, kako lepa srpska reč escajg i govori, mi izumeli.

Nežnost je jedna od najlepših ljudskih osobina. Nažalost sve manje i manje je zastupljena u svakodnevnom životu. Za to postoji gomila razloga, a jedan od vodećih je sledeći.
Svaki čovek se plaši da ne bude povređen od strane osobe koju voli i zbog toga često sakriva svoja prava iskonska osećanja."Ako previše otkrijem svoje pravo ja postaću slaba osoba u očima partnera". Baš zbog toga često se deševa da se izgovara ono što je navodno pametno reći, a ne ono što se stvarno misli. Dolazi do hlađenja odnosa kojem se ne nazire pravi razlog. To dalje vodi u prvu laž, prva u drugu itd.
Kada jednom dođe do laganja, dani postaju sve duži i duži i sve se željnije čeka noć i snovi u kojima jedino oslobađamo svoje biće(podsvest) i postajemo ono što smo u stvari mi.
Sledi jutro, obaveze i povratak sa posla. Dom u kome nedostaje nežnost postaje kavez u kome se čovek oseća zarobljenim. Instinktivno, svako poželi da se bori za svoju slobodu i tu nastaje nova greška. Pronalazi se neka druga osoba koja će zameniti onu iz doma bez nežnosti. Greška se shvati kada i ta druga osoba poželi nešto više od seksa. Tada počinju da se dešavaju lomovi u duši, kako neverne osobe tako i prevarene osobe. Pošto nesreća nikada ne putuje sama posledice kraja neke veze ili braka osećaju i deca.
Sve ovo se dogodi zato što nema nežnosti. Zamislite samo kako bi ste se vi osećali kada bi vas posle napornog radnog dana vaš partner zagrlio, zapitao kako ste proveli dan, poljubio, rekao da vas voli, sa vama uradio sve što treba uraditi u jednom domu, potom izveo u šetnju, posle šetnje sa vama zajedno legao u krevet i zagrlio vas nežno.
Da li bi ste ikada ostavili takvu osobu?
Zagrlite sasvim iznenada osobu koja se nalazi pored vas, bilo da je to vaša mama ili brat ili muž. Videćete da će prva reakcija osobe koju ste zagrlili biti osmeh. Darovali ste nekome trenutak sreće, a vi niste izgubili ni delić sebe.

Poreklo: Usled slabljenja patrijarahlnog uređenja ovaj kućni duh se vremenom stopio sa samim domaćinom kuće u isto vreme dodavši u svoju leguru i komponentu zadušne babe: tup trup u mestu - mrmljmrmlj u avanu smešano. Došlo je do restrukturiranja odnosa unutar jedne kuće, dobijeno je tri u jedan: ličnost omatorelog domaćina, domaćeg i jedne obične babe – u prevodu što bi narod reko – gadan čiča rasteš.

Pojava: Zbaboso se, pogurio, rastrapavio. Vuneni džemper pa preko kožuh pa prsluk i gunj pa pocepana radna bluza, što više belog luka, crnog, pihtija i zaprške ostalim ukućinama: gasi svetlo, ne bojler na skupu, kuda kolima imaš poni biciklu u garaži, itd iz već uobičajenog asortimana duge tradicije domaćih.

Osnovne odlike: Na sve ima primedbu, prigovor i amandman; preterana štedljivost,
često izlišna i suluda – broji šibice u kutiji, psuje kratkoveke sijalice, ne pušta vodu za sobom. Gunđa kućom, mrndža nešto na dijalektu kašupskih Slovena, mrzi sve nekom pokoričnom mržnjom: to su te godine rabljenja od njega učinile baksuza i namćora: ispod te površine nije on loš starčić nego, eto, malo se probaksuziro pa zaboravio u zanosu – kvari stvari po kući, gega se zaludan ko prijatelj Garac, gricka potkorušene zidove, iza njega paučina gušća ostaje i brže se hvata prašina.

Posebne odlike: Ponekad se približava podvrsti špajzara, liže neku brlju krišom al nikako da se našteluje, loše ga radi, ne izbija iz kuće u hladne dane nego se zamotava u ponjave, krpare i prljave jorgane: grumpf furmp mrzim zimu, kolki račun, ženo samo gledaš farmu, država nam propade, šmrvlj mumlj opet sam sanjao da sam krompir koji mrzne.

Za slavu uštedeo je – kupio je vino: proizvodi i puni doo Otrov Svrljig umesto Tikveš SR Makedonija, celih 73 dinara sve ukupno uštede – napisano u ukrštenim rečima u poljima gde treba da se upiše ime i prezime našeg pozantog glumca sa slike. (_ _ _ : _ _ _ _ _ _ _ _)
Gosti ga posle ogovarali on sladostrasno uživao u zamišljanju tih ogovaranja.

Narodni izraz za determinizam. Determinizam je filozofski stav da se sve stvari dešavaju iz određenog razloga tj. da ništa nije slučajno. Determinizam takođe podrazumeva da su svi događaji izazvani nekim ranijim uzrocima i da postoji neprekidna uzročno-posledična povezanost svih događaja sve do Prauzroka koji je za neke Bog, za neke Big Bang, a treći priznaju da ne znaju šta je Prauzrok. Tim prauzrokom i fizičkim zakonima je sve predodređeno šta će se dešavati, pa čak i ljudski postupci, a mi imamo iluziju slobodne volje. Zapravo pre nego što shvatimo da smo nešto odlučili, hemijske i fizičke reakcije između neurona u mozgu su već donele odluku.

U životu izraz "sve ima svoje" služi da nam smanji muke u nekoj teškoj situaciji, jer se nadamo da postoji neki skriveni (i opravdani) razlog za neke nevolje koje nam se dešavaju i koje će nam možda na kraju doneti neku korist.
Takođe ovim se često pravdaju sopstveni nedolični postupci.
I kao treći slučaj, koji je i najčešći, izrazom "sve ima svoje" objašnjavamo neko tuđe, nama pomalo misteriozno ponašanje, a za koje smatramo da je unapred smišljeno i proračunato tako da dotičnoj osobi donese korist, a da pri tome na prvi pogled deluje skroz naivno.

Ljekari su uglavnom ljubazni kada razgovaraju sa pacijentom o njegovoj bolesti. Imaju suptilan i taktičan pristup, a kada daju savjete daju ih na odmjeren način. Međutim, ti isti ljekari kada dođu kući i kada ih neko od ukućana pita o nekom svom zdravstvenom problemu, oni se ponašaju kao sudije, a ne ljekari. Šta god da te boli, koju god bolest imao, tvoj otac/majka/ujak/tetka... ljekar će lično tebe OPTUŽITI kao da si ti KRIV što si se razbolio. Ako kašlješ, to je zbog cigara, ako nisi pušač, a ipak kašlješ, to je onda zbog previše hladnih pića. Ako te boli stomak, to je od kokakole, alkohola ili ljute hrane, ako te boli glava, sigurno nisi dovoljno spavao, ili se previše nerviraš. Ako dobiješ grip ili prehladu, nisi dovoljno prao ruke, ako te boli zub, nisi ih redovno prao, ako ti skoči dioptrija to je od kompjutera. Dakle, bez obzira na diplomu medicinskog fakulteta i na dugogodišnje iskustvo sa pacijentima u kome se bar u načelu drže nekog humanog odnosa, kad dođu kući u njihovoj glavi se nešto poremeti u pogledu znanja o uzročnicima bolesti. To više nisu bakterije, virusi, autoimuna oboljenja, stres iz okoline, štetne materije, ne - već samo i isključivo TI.

Ovo nažalost nije jedina profesionalna deformacija ljekara. Druga se sastoji u tome da uvijek (kada se radi o nekom njima bliskom) misle isključivo na najgore. Ako kašlješ duže od 10 dana već im se u glavi vrzma misao o raku pluća. Ako ti je malo tamnija stolica, garant imaš unutrašnje krvarenje u stomaku, a možda i rak debelog crijeva. Ako često odriguješ, to bi već mogao biti znak GERB-a (gastroezofagijalna refluksna bolest - u prevodu žgaravica, tj. vraćanje kiseline u jednjak) ili hijatalne hernije, ako ti koji put utrnu ruke ili noge, možda imaš dijabetes ili čak multiplu sklerozu... Takvim pristupom, praćenim pričama o tome ko se na klinici u zadnjih sedam dana od kog raka raspao, od svoje djece, a često i od ostatka porodice prave najveće hipohondre.

Đačka je fantazija (i ne samo đačka) jebati profesorku eks katedra i na katedri i ispod katedre i to je ok ali šta je sa profesorkinim fanazijama?
Nije ona tela njega da izjebe, bar ne primarno: ona je htela tu igru i da ga ponižava i da vidi da mu je neprijatno, bila je to neka eksponencijalna funkcija njene perverzije šta god bila eksponencijalna f-ja.

Plava je bila, frizure kratke i nekako mrka: boja njene kože je bila žućkasto mrka kao one male krofnice iz aparata za krofnice i bila je baš stvorena za prfoesorku matematike.
Iako mlada uporno je negovala stil iz neke 1975. godine sa nekim pantalaonama bež, o uporno bež, i zašto toliki bež, mislim da je imala osamnaets pantalona u svim varijantama bež boje na ivicu: konfekcija Titov Veles šta znam, i uopšte sve tako u fazonu Titov Veles.
Ličila je na ofinger - zlobnici bi rekli ili na nekog iždžikljalog dečaka preobučenog u žensko: kada bi išla otvarala bi korake ostavljajući tragove iza sebe kao paja patak
a to baš damski, bilo, nije.
I taj neki njen ravnodušan pogled istovremeno podjebavajući, bila je pomalo pogrbljena, sisa nekih imala nije, ali da, može se reći: jebljiva je bila ukoliko volite nekonvencionalnu lepotu koja btw i nije lepota.
Ali to sve nije bitno i pada u vodu pred činjenicom da je ona njemu uporno poturala pičku pod nos i to ne iz seksualnih motiva već iz nekih, nepoznatih, nadseksualnih.
Ustvari možda prizvuk nekog odnosa gospodarica – rob:
tako da ipak seksualnih.

Održala bi čas, ispredavala šta već, i onda bi prišla njemu u prvoj klupi; stavila bi ruke u džepove i nekako izvila svoje vitko telo tako da je njemu njeno istaknuto međunožje došlo vrlo blizu lica i upitala bi ga:
Ivane jel ti jasno, jel ti jasno ovo što smo pričali, šta ti nije jasno, slobodno kaži, Ivane jel ti jasno i tako uporno se šegačeći s njim i drndajući kroz džepove svoj matematički klitoris f (x).
A on niti je bio genije niti tupadžija prosek ko i svi mi ali zašto bi samo njega pitala da li mu je jasno kao da je on neki glupak i zašto bi ga tako ponižavajuće pitala sa osmehom jel ti jasno jel ti jasno i zašto mu je sa sve rukama u džepovima tako poturala pičku pod nos da je on morao da skreće lice i pogled jer jeste malo nezgodno na sred časa biti oči u oči sa profesorkinom bež pičkom koja vam igra pred licem.

Mora da joj je mirisala na naftalin i na kosili.

Ili još muški sopran. Raspon muškog glasa koji po svojim mogućnostima ide od klasičnog tenora (visok muški glas) do soprana (visok ženski glas). Jako retka "pojava" u prirodi, toliko retka da su u vreme baroka dečacima koji su imali talenat za pevanje odstranjivali testise pre puberteta kako im glas ne bi mutirao i izgubio na visini, tj. veštački su stvarali kontra tenore tzv. kastrate (ital. castratti). Najpoznatiji od njih bio je legendarni Farineli (1705-1782) koji je, stručnjaci smatraju, bio pririodan kontra tenor, ali posle kastracije glas mu je dostigao neslućene razmere (smatra se da je imao raspon od 7 oktava uključujući tu i 6 tonova koje niko drugi nije mogao da otpeva). Kastrati su u vreme baroka pevali uglavnom ženske uloge u operama, ali ne zato što nije bilo pevačica već zato što, iako visok, njihov glas nije gubio na jačini klasičnog muškog pevača, što je u vreme kada nije bilo ozvučenja bilo jako poželjno kako bi i oni u poslednjim redovima čuli muziku. Inače, kontra tenori prirodno imaju disbalans odnosa testosterona i estrogena u organizmu čemu duguju svoju boju glasa, tako da su često krhke građe i mogu biti feminizirani, ali to ne znači da su, kako bilmezi i primitivci smatraju, homoseksualci. Opet je primer Farineli, koji je bio veliki ženskaroš i dame iz visokog društva ondašnje Evrope su padale pred njim, ali zbog fizičke osakaćenosti nije mogao da im pruži "punu uslugu". Zato je dame zadovoljavao koliko mu je njegovo stanje dozvoljavalo, a na kraju bi uleteo njegov rođeni brat i pobrinuo se da dama ne ode kući nezadovoljna (lepo je bilo biti Farinelijev burazer :)))). Drugi primer je kontra tenor sa kraja 19. veka, izvesni Giorgio Lavazzo koji se ženio čak osam puta i iz tih brakova imao čak šesnaestoro dece. Koliko je dobar i prirodan kontra tenor retkost govori statistika. Od 2 miliona muškaraca tek jedan ima takvu boju glasa, a od onih koji je imaju, tek svaki pedeseti ima talenat za muziku. Pa vi izračunajte. Istinski "dar od Boga".

Ljubav je emocija, ali i motiv (strast, potreba, težnja), čija je glavna odlika snažna naklonost subjekta prema nekom privlačnom predmetu, pojavi ili biću. Ljubav prema drugoj osobi uključuje osećanje nežne privrženosti, zaokupljenost njenom ličnošću, zainteresovanost za njene potrebe, želje i misli, nesebičnu brigu za njenu sreću i strasnu želju da odnosi budu što prisniji. Udaljenost ili privremena razdvojenost od voljenog objekta može da rasplamsa osećanje ljubavi.

Postoje, u zavisnosti od objekta, brojne vrste ljubavi: roditeljska, partnerska, sinovljeva, religiozna, narcistička, bratska itd. Potreba za ljubavlju može biti neurotička, sadistička, mazohistička. U psihoanalizi označava libidinalnu strast, istovremeno nežnu, bestelesnu, s jedne, ali i telesnu, čulnu, s druge strane; infantilnu i zrelu; normalnu i abnormalnu, koja je uvek usmerena ka pribavljanju intenzivnog zadovoljstva. Sigmund Frojd (Freud) osećanju ljubavi pristupa sa razvojnog gledišta. Prvi vid ljubavi je primarni narcizam. Sa uspostavljanjem odnosa prema objektima, ego će nastojati da se svakog prijatnog objekta domogne i unese ga u sebe.

Tek u pubertetu, spajanjem čulne i nežne komponente (koje su razdvojene zabranom incesta još u ranom detinjstvu), nastaje normalna, zrela ljubav. Po Erihu Fromu (Fromm), ljubav je „jedini zdravi i zadovoljavajući odgovor na problem ljudskog postojanja“, a zrela ljubav zadovoljava osnovnu ljudsku potrebu za povezanošću sa drugima, uz očuvanje identiteta ličnosti. Ljubav kao „doživljaj pojačane vitalnosti i moći“, koja pojedinca ispunjava radošću, nema svoj koren u biološkoj, već u psihološkoj potrebi čoveka da reši problem svoje egzistencije.

Bitne komponente ljubavi su davanje, briga, odgovornost, poštovanje i poznavanje. Ako pokušavate da definišete vaš odnos sa partnerom, uzmite u obzir ove (ali i ne samo ove) elemente i pokušajte sagledati da li su i u kojoj meri oni prisutni u vašem odnosu. Nedostatak ili manja prisutnost nekog od ovih elemenata ne znači da ljubav ne postoji, ali to može da znači da ona ne postoji u svojoj sveobuhvatnosti kako je shvataju pisci, pesnici i drugi umetnici ili stvaraoci koji se tom temom bave.

Ljubav je osećaj prijatnosti i prisustvu voljene osobe.

Opomena pomahnitalim i seksualno opterećenim tinejdžerima na dečijeg psihologa iz časopisa za mlade. Ti nesrećnici, koji nisu mogli nikad da se zaposle na neko bolje radno mesto, vremenom su počeli da se gube.

Svako od vas ko je imao kakav-takav kontakt s nekom visoko-obrazovnom akademskom institucijom upoznat je s tipom profesora koji će biti pomenut. U modernom vremenu oni predstavljaju poslednjeg Mohikanca koji se pokušava odupreti novom vremenu koje je već davno došlo. Ima ih na svakom fakultetu, ali njihova pojava i otuđenost od sredine najuočljivija je u akademskim granama koje su nakon pada Berlinskog zida i samog tehnološkog napretka u poslednjoj deceniji XX veka, doživele značajne promene. Aristotel je (manje-više) isto značio danas kao i pre 30 godina, Toman Man je i tad bio jedan od najvećih nemačkih pisaca (s tim što je tad verovatno više pominjana njegova rana podrška nacizmu u Nemačkoj), ali razumete suštinu. Njegova akademska izgubljenost najuočljivija je u ekonomiji i tehničkim naukama.

Našeg profana realno zabole bludiša za modu, kodeks oblačenja i savremene trendove. Neretki su i oni tehnološki nepismeni, jer su mu ego i id ostali u vremenu nekoliko decenija za nama. Takvog čoveka ne zanimaju moderni makroekonomski agregati i njihov uticaj na globalnu ekonomsku sliku, ali je veoma bitna informacija vezana za udeo krava s tamnim pigmentom oko guzice u drugom kvartalu 1969. godine.

Kod takvih ni šarmantne studenkinje bujnog i obnaženog poprsja ne dolaze na konsultacije, jer on na njih gleda kao takve, u bukvalnom smislu, a ne kao alternativni vid građenja odnosa profesor-student. Iako ima više nego korektnu zaradu, koju je i zaslužio, njemu je to apsolutno irelevantno. Ukoliko nije u ozbiljnom suficitu kilograma u odnosu na dane kad je bio asistent, neretko obuče i odelo koje je nosio kao mladi akademski proleter, nošen nadom da će sloga i jedinstvo pobediti sve.

Predavanja takvih profesora su najčešće poluprazna, osim onih par potpuno zaluđenih, ali i oni posle nekog vremena uvide besmisao slušanja hvalospeva o vremenu koje nismo imali sreće proživeti. Predmet koji takav profesor predaje uglavnom ima istorijski karakter i kao takav jedini update predstavlja zub vremena koji u vremenskim intervalima menja koncept predmeta, koji je apsolutno buljaški i bez potrebe angažovanja sive moždane mase u proces učenja.

Iako su akademska vrsta koja izumire, svaki od primeraka je više nego dovoljan da umanji želju za akademskim napredovanjem u životu.