Stres koji podjednako pogadja oba pola, kada smo u pubertetu. Svi jedva čekaju da nadju nekoga da ga poljube, čini ti se da si posle toga nekako odrasliji, faca, i sve je do jaja dok ti ne padne na pamet kako u stvari ne umeš da se ljubiš i ispašćeš seljak. E tu kreće noćna mora.

Ako si dečak šiljokuran, prvo ti kažu da ako si počeo sa onanijom a još žensko nisi poljubio - biće od tebe manijak i nema ti spasa. Do kurca. Pošto si naivan klinac, ili devojčica, nije te teško naložiti od strane starijih da vežbaš. Neki su vežbali tako što su vijali kliker jezikom po tanjiru, drugi su ga vijali po kafenoj šoljici, treći su pak vijali pampur po lavabou punom vode. E onda kad skontaš da u stvari ništa nisi naučio i da su se mangupi sa tobom (stariji brat, sestra) samo sprdali, prelaziš na drugu taktiku.

Ljubljenje u filmovima tada postaje značajno i naročito interesantno. Gledaš glumce kako se ljube na tv-u, upadaš u dilemu da li glava ide na levu ili desnu stranu, šta da joj radiš sa kojom usnom, d li ruku da joj staviš na obraz, u kosu, na ledja, koliko jako da je stegneš..Čitaš neke priče, načuješ nešto o francuskom poljupcu i na kraju se zbuniš u pičku materinu. Pomisliš - jebote, neću ja to znati da radim! I koliko duboko da gurnem jezik? Ili da ga ne gurnem? Onda krišom kreneš da gledaš starije kako to rade.

Rešiš dakle da postaneš muško, odvučeš neku devojčuru u mrak na prevaru u nameri da joj pokažeš da si faca, i kreneš da je ljubiš. Zbunite se oboje, imaš utisak kako ćeš joj u žaru borbe slučajno odgristi pola obraza (ili ona tebi) i ubrzo odustaneš, rešen da je neko vreme izbegavaš. Ostane ti da se pitaš da li se ovaj divljački nasrtaj pod naletom nagona računa u poljubac.

Kasnije se zaljubiš u svoju prvu simpatiju. Drugi koji su se već poljubili ti pričaju kojekakve izmišljotine u šta brzo odlučiš da ne veruješ, jer zaključuješ da kenjaju. Zamišljaš prvi poljubac, želiš da bude savršen (iako nisi siguran šta to znači), kako bi se tvoja simpatija oduševila i zaljubila u tebe do ušiju.

Onda nadješ neku devojčicu koja ti se ne svidja da sa njom vežbaš uveče, na klupi iza škole. Skontaš da i nije kako si zamišljao, ne vidiš zvezde, ne doživljavaš orgazam, ne poništavaš gravitaciju, nema vatrometa..Ali se raduješ svakom novom poljupcu.

Loznički nakupac lubenica. Kao i svaki ciganin, po rođenju se znalo da će biti nakupac, finese odlučuju čega. Kako su mnogobrojna braća pre toga zauzela teliće, bakar i plastične kadice, lubenice su se činile kao dobar biznis zbog blizine Šabačkog vašara.
Magija počinje jedne večeri kad su Sinan i mlađi mu brat pohvatani u krađi lubenica koje su se spremale za prodaju. Svoje nisu imali, sirotinja, a da se radi mora. Seljak je Sinana vezao za drvo i krenuo da ga bičuje tankim štapićem da prizna koliko je pokradeno i ko je još bio sa njim. Plač i kukanje Sinanovo je toliko isparalo srce seljaka da ga je ovaj automatski odvezao i prihvatio da mu bude menadžer na predstojećem vašaru. Siroti Rom je morao da prihvati nepristojnu ponudu pošto mu je pretila dugogodišnja robija a znamo kako cigani prolaze u zatvoru.
:Šabački vašar:
Na mestu gde je trebala da bude tezga sa lubenicama bio je plakat na kome je pisalo:
''Crni dragulj večeras za vas kod Svete u šatri''
pade mrak a tako i bi. Tamnoputi dečak je izašao na binu i zaplakao pred mikrofonom. Pod šatorom je bio muk dobrih pola minuta, kao neko zatišje pred buru a onda je krenuo haos.
Prvi posle njega je krenuo da plače bubnjar i da se bije palicom, harmonikaš je bio sledeći koji se pride setio i pokojne babe koja ga je odgajila. Plakao je ceo šator, žene su u suzama skidale bruseve i bacale na binu. Priča se da se te večeri nije točila obična voda, svako je naplakao sebi u čašu koliko je hteo.
Lubeničar ni kriv ni dužan postaje mega zvezda tokom noći. Posle određenog vremenskog perioda izlazi iz pukog sromaštva i sadi svojih dva'es' ari lubenica, a nedugo posle se spaja sa bendom Tužni vetar. Sve od tada je istorija.
Crni je dočekao da plače na raznim saborima, poselima, Zamovima i televizijama roze boje i da pospešuje proizvodnju lubenica i dalji razvoj.

Prvi razred
Mika, Pera i Laza se znaju iz osnovne škole. Nisu baš išli u isto odeljenje, ali u situaciji gde niko nikoga ne zna, dođu jedni drugima kao malo vode na dlanu.
Ovoj družini ubrzo se pridružuju Žika i Goksi. Sva petorica počinju da puše i piju pivo, zafrkavaju Evgenija, dežurnog razrednog štrebera, jedni drugima nabacuju ribe.

Drugi i treći razred
Miki profesori nalaze marihuanu ispod stola, pa biva "zamoljen" da promeni gimnaziju, kako ne bi morali da ga izbacuju. Ostatak društva odlučuje da ostane u kontaktu sa njim po svaku cenu, ali ubrzo on prestaje da se druži s njima. Društvu se pridružuje i Draganče: za koga je ekipa ranije mislilo da je najgori seljak, ali su skontali da je ipak kul. Pera prezire Dragančeta, pa napušta ekipu

Četvrti razred
Seksipilna Tanja i njena privezak-drugarica Sanja simpatišu ovu ekipicu, pa počinju da se druže sa njima. Draganče se posle dve nedelje smuva sa Sanjom, i njih dvoje se toliko zacopaju jedno u drugo da se sasvim izdvajaju od društva. Žika i Goksi se obojica zacopaju u Tanju, međusobno se posvađaju; a ne mire se čak i kada saznaju da Tanja ima 10 godina starijeg dečka. Vremenom, Laza uviđa da Evgenije, sada već pobednik svih takmičenja u matematici, ume da bude kul i nastavlja da se druži sa njim. Štaviše saznaje da obojica upisuju isti faks. Pred sam kraj, celo nekadašnje društvo će se družiti kao nekada (jer znaju da se konačan rastanak bliži).

Fakultet i život
Laza i Evgenije postaju najbolji prijatelji. Na fakultetu, Laza upoznaje Mariju, koja postaje ljubav njegovog života. Posle par godina, venčaju se, a Evgenije je kum Lazi. Nakon dva meseca, Laza podnosi zahtev za razvod, jer je zatekao Mariju i Evgenija zajedno u krevetu

Likovi koji su rođeni na jugu Srbije, koji su ceo život do svoje osamnaeste npr. govorili kao što im i porodica, i drugari i komšije govore, a onda ih životni put nanese u druge krajeve gde se srpskim zbori, ali malo drugačije.
Razlikuju se od beogradskih bandera po tome što pri povratku, dužem ili kraćem, ne poprimaju drukčiji akcenat i gramatičke oblike, kao b.b. već pričaju zavičajno, ali se usput žale što ih je kleta sudbina zajebala da se rode u takvom okruženju, i što jadni moraju da se stide svog govora.
Kad bolje razmislim gori su od b.b. i od pokondirenih gramatičara iz drugih krajeva Srbije.

Starinski narodni naziv za komu.

Negde kraj obala Morave mlad artiljerijski poručnik Mile ležao je pod jabukom... Bila je 1914. godina i samo što je završio akademiju. Rodio se tu, u tom malom selu. Otac mu je bio običan seljak, kao i majka. Nikad novca nije bilo, nikad luksuza da se svaki dan jede meso. Jeo se pasulj i luk, bar je toga bilo u izobilju. Dana kada je odlazio na akademiju majka mu je plačući dala pleten džemer, da mu ne bude hladno, a otac mu je sa tugom u očima samo stisnuo ruku, dajući mu ono malo para što su imali, da mu se nađe. Prošle su 4 godine i Mile se vratio kući kao oficir. Otac je tog dana zaklao prase i sada se lagano peklo. Međutim, Mile je želeo samo da vidi nju... Milenu... Bio je zaljubljen u nju još od detinjstva, a ipak nije je video 4 godine... Ko zna, možda se i udala. Ležao je tako grickajući slamku kada je ugleda. Išla je ka njemu smešeći se, odevena u u usku belu košulju i jelek, koji su jedva obuzdavali njene bujne grudi, koje su poskakivale sa svakim njenim korakom. Prišla mu je polako i poljubila ga. Zaustio je da joj kaže nešto, međutim ona mu stavi prst na usne i reče mu da ćuti... Ubrzo je došao rat. Mile je odmarširao na Drinu gde je poginuo dobivši austrougarsko tane u grudi. Padajući krkljavo je rekao:"Jebem ti moju ratnu sreću". Sahranjen je u svom selu kraj obale Morave ispod one jabuke pod kojom mu je došla Milena. Ona se nikada nije udala. Živela je sama i posle smrti Miletove majke i oca, samo mu je ona stavljala cveće na grob. Kada je umrla sahranili su je pored Mileta i sada počivaju zajedno u senci stare jabuke...

Sanjiva misao koja se javi čoveku kad je umoran. Zašto Češka? Jer je dobra za svakog. Ona je usporena, nezainteresovana i neutralna.

Češka je negde u srcu Evrope. Ima Prag, univerzitete, arhitekturu. Ima još nekih stvari, ali i meni opis Češke stane u dve rečenice izgleda. Jednostavno mi se mnoge stvari čine nevažnim da ih spomenem.

Nije aktivno neutralna kao Švajcarska: pare, luksuz, mirna luka da Mihael Šumaher napravi dvorac.
Nije kao Slovačka, za koju niko ne zna, koji mešaju sa Slovenijom ili Slovenima. Nije Balkanska ratoborna, bezglava sirotinja.
Nije kao Kuba, gde svi beže od kapitalizma, reklama i bilborda, gde su prašina i sunce, i gabaritno siromaštvo. Kubanci imaju tepih prkosa i ponosa prema SAD - u, ispod koga guraju sve probleme. Češka nema tih problema.
Nije kao Australija, odsječena, nepoznata, previše daleka da se uzme za ozbiljno.
Nije kao bilo šta. Aktivna je, pasivna, stabilna i krhka, raskošna i oronula, sve istovremeno, i ništa od toga.

Šta trażi čovek u Češkoj?

Seljak je umoran od crnog ispod noktiju, znoja i tudje čizme. Hoće maslinasti jesenji kaput. Želi da stavi ruke iza ledja i da hoda trotoarom, nezainteresovano. Da svrati u kafanu da čorbu i pivo, pa kući na spavanje.

U Češkoj nema jakog sunca. Zaštićena je od vetrova. Kiše su sitne, uspavljujuće, neprimetne. Čovek tamo nema puno razloga da gleda u nebo. Eto takva je Češka. Bez jakih boja, bez ičega da ti skreće pažnju, utiče na misli i provocira mir.

Češka je tihi zapad. Češka je brzi istok. U njoj niko nije daleko od kuće. Raj za umoran svet.

Zvao sam se Tom i živeo u Bostonu. Eto me u Češkoj. Bio sam umoran. Od obale okeana. Od posla, od vozova, od gužve, od stalnog proveravanja bankovnog računa. Od cifara. Od kilometara predjenih u glavi. Od dolazaka na vreme. Sada nosim cipele za broj veće jer sam ja tako hteo.

Kada si u Češkoj, poslove ostavljaš do pola odradjene. Ne kao u komunizmu gde ti se čini da niko ništa ne radi i ne kao u kapitalizmu, gde dvojica rade četvorostruko. Ne kao u Rumuniji gde se plata sanja, niti kao u Luksemburgu gde te plate jer dišeš na poslu. U Češkoj odradiš pola posla, koliko stigneš, dobiješ pola plate, ne hvale te, ne grde te, ne zanimaš ih... Ne zanimaju ni oni tebe, poslodavci, klijenti, stranke...

Tamo nema statusnih simbola. Voziš staru Škodu, živiš u stanu na četvrtom spratu šestospratnice. Sredina sredine. Zlato. Smisao života. Sanjalačka sreća.

Pred krizu srednju godina, odu tamo matori mladići. Pa tamo su Čehinje. Ljudi su se umorili od udvaranja, od čekanja, statusa i nivoa veze. Umorni su od akrobacija, elokvencija, duhovitosti, šarenih koktela, dubokih razgovora, upoznavanja duše. Dosta! Lepe, ružne, pametne, duhovite, bogate, lepog lica ili dobrog dupeta... Ne, ovde nema tih kvaliteta, tih poredjenja, ovde caruje jednostavnost konstatacije: Čehinje daju. kad podvuku crtu, samo se to i računa.

Kada odeš u Češku, budi svesan da je od sada i tvoj Bog Čeh. Spor, lenj, poluzatvorenih očiju, navlažen bekerovkom, zaliven staropramenom. Dremljiv, ravnodušan. Tamo je sreća tuga, a pobeda i poraz se služe na istoj tacni. Oštrice su tupe. Sve je to stopljeno u jedan zev zadovoljstva, prihvatanja, pomirenja, lepote.

Stvari u Češkoj ne traju predugo. Panenka se smorio te noći, jer fudbal traje devedeset minuta. Kakvi produžeci, kakvi penali... O zar je bitan pobednik, evo šutnuću loptu ako baš želite, nek se otkotrlja. Pobedili smo? Pa sjajno, zaista, hajdemo dalje sad...

Opravdanje za svaki postupak. Koliko god ispao seljačina u datom trenutku, uvek sebe možeš oprati ovom sentencom. Slično onome kada sve izgubiš u životu pa tešiš svoju taštinu činjenicom da nisi od Bugarskoga semena skrojen.

Ponedeljak veče ja i kolega odmaramo od učenja(kao učili smo) i šetamo po gradu ko muve bez glave. Listamo imenike tražimo kakvi žena, što ružnije po mogućnosti jer se trude kad se jebu(tako kaže kolega Pero, dok ja već ne mislim tako). Sve kombinacije istrošene, čak popušišmo i neki čevap, desi se jbg. Sijeli u neku baštu da popijemo pivo, da skontamo još šta. Malo kao i zagoralo se, pa je stanje već alarmantno. Zaokupljeni svojim problemom i prisjećanjem na bolja vremena( od prije neki desetak dana), nismo ni primjetili da su do nas prifurale dvije plavuše(dobre uf). Trgli smo se kad smo čuli :''ćao momci'' i tu počinje priča koja malo podsjeća na pjesme ''Zabranjenog pušenja'' o Pišonji i Zugi.

Bile su to dvije Slovenke, palo mi je na pamet da ću te noći otkriti da li je mit da su to najbolje jebačice na Balkanu. Navodno ta jedna ima stan tu, msm porijeklom je naša, ali tamo rodjena(ako pročita prepoznaće se, ma zaboli me) ma i ona je njihova, a toj drugoj neki naš karindža staru,pa su sa njim i došle navodno. I jeli one bi da nas dvoica njih vodimo u provod. Nebi one nas ni zvali nego Ponedeljak je, u gradu na prvi pogled nema ništa već bilo blizu 12h, nema ni na svaki drugi. Bacili smo svoje mozgove na novi zadatak, gdje sad sa njima! U stan neće, a biilo je predloženo. I mi smo relativno novi u gradu nismo imali puno ideja, pa smo se vozali okolo, tukli neku beze priču.. Nego da ga ne tupim više, da skratim priču odemo u neki bezveze lokal koji radi 24h, ali ono brate tuga. Čisto kontam jbg popijemo nešto i na gajbu i udri. Kad ne lezi vraže dodje konobar( seljak mamu mu jebem) i traže one cijedjenu naradžu, gledam ne vijerijem, gleda i konobar ne vijeruje ni on. A gdje i da vijerujemo pola dva je već, tu ja već vidim da su one malo spojile na masu. Kaže konobar: ''Imam naradžu, ali je nebi sad cijedio da si me rod'la!''(seljak mamu mu opet). Predložim ja da se pije neki alkohol(bolje da sam ćutao) naručim sebi štok, Pero naruči pivo i one po DUPLI ČIVAS,a mene duplo preseiječe. Računam ja da sam se zajeb'o, ali još ne znam tačno koliko. Ide konobar nosi vijerovatno dva dupla štoka(nije lud da sipa čivas),pivo i štok, bitno je šta je na računu. Ja jadan to jutro platio teretanu i već lagano razvlačim pare za tu sedmicu i onako kiselo pružam 20 maraka konobaru. A on (mamu mu jeb..) kaže:''Trideset i dvije brate!''. Onako posran vadim još koliko fali, i u sebi mu psujem mater, kao da je on šta kriv mozda se ugradio koju marku, al' i ja bi na njegovom mijestu. Sjedam., znojim se, računam sta ću jesti do kraja sedmice, imam još cenera i nesto siće, a daleko je Petak. Prekide me krava kaže na toj miješavini srpskog i njezinog pederskog jezika : ''Jest ovdje piće jeftino, ne!''. Reko : ''jes, ja jeftino'' Aj što me jebe, al' što uši zavrće? Privuče se ta noć kraju nekako, Pero još par puta dizao ruku da zove konobara, ali sam ga vaspitno udrio nogom ispod stola i on se predomislio. One nisu zvale konobara iako rekoše da je jeftino, Slovenci su to. Ja sami dalje srao nešto, kenjao, ali sam bio vidno potresen. One su se došaptavale nesto na slovenskom i kikotale ko nenormalne, baš se pitam šta je bilo smijšno.
Popije se i dosta više para, ali se bar napije pa se i ne žali.Tako da će se ova tura na žiljave čke pamtiti do kraja života. Odgovor na pitanje: ''I jel' bilo sta poslije?'' znate i sami, da je bilo nebi bilo ove priče. Mozda nije smiješno, ali je smiješno koliko je tužno!

U doba kada je retkost da platiš originalni CD da bi slušao neku pesmu jer je imaš na dohvat ruke na netu, u određenim situacijama još uvek se neguje keširanje za gušt. Doduše, ne originalnim autorima...

Masovna pojava.Staviš slušalice u uši i potpuno isključiš mozak.
Kada se vratiš iz sanjarenja, odjednom shvatiš da nemaš pojma šta si slušao.
Zapita se čovek zašto ljudi daju po 200 evra za I-pod kad ionako retko kad stvarno slušaju muziku, mada, ako neko (nepoželjan) u autobusu pored tebe ćuti zato što imaš slušalice u ušima, svakako se isplati.

Posljedica prejedanja vampira.

Početak rečenice u kojoj muškarac želi rečima da iskaže, kako bi voleo da je dotična devojka njegova, da je mazi, pazi i je*e, naravno - žestoko, kako samo on ume !
Obično se radi o nekim poredjenjima, najčešće su seljački fazoni, koji se često koriste u svakodnevnom razgovoru izmedju muškaraca, a nekad se i takmiče ko će bolji fazon da osmisli, to može biti izuzetno smešno i zabavno.

Vrhunac zajebavanja od strane fensi ugostitelja i idealno sredstvo za šišanje ovaca.

Sprdačina na račun ortaka koji nije metio dosta vremena.

Čuvena rečenica iz filma "Šesto čulo".Ali može se koristiti i kao ultimativni oblik pogubljenosti neke osobe, kako u vremenu tako i u prostoru ili neki jako opasan trip izazvan prevelikim količinama droge,alkohola ili onime čime god se dotični drogirao,poslednji stepen je kad stvarno počnu da mu se priviđaju mrtvi ljudi...

Poslednji pokušaj da se sagovornik/ci ubede u neku tvrdnju, uglavnom neistinitu. Ruralan izraz, najčešće u upotrebi među starijom populacijom.

Međunarodni old-skul fazon za zadržavanje nečije egzistencije u datom okruženju.

Akt sa kojim se sprečava odlazak osobe čije vam prisustvo prija, bilo da je u pitanju njen odlazak iz vaše lične zone ili ako ste srećnik - intimne.

Sakriješ mu cipele i zabetoniran je, ne može da mrda.

Piskavci su vrsta sljive, samonikla koje u mom kraju ima u nedogled obicno sazrevaju u razdoblju jul-avgust. Obicno se nazivaju dzenarike. Postoje zute i crveno-ljubicaste.

Kartica za izlazak iz zatvora VIP ljušture koja je svoju dušu već odavno utopila u rendom pritoci mejnstrima.