Sigurno ste ih primetili po ulasku u autobus prosto zgrabe šipku na kojoj je automat a istovremeno ne puštaju kartu iz ruke. U slučaju da neko želi da otkuca kartu odmah po ulasku u autobus a ne kad udje kontrola, na sasvim ljubazno pitanje da li možete da se pomerite odgovaraju sa : "Šta oćeš ?" !, kako se ni slučajno ne bi odmakli od automata. Preporuka: Ako ih spazite ma kakva gužva bila idite na drugi kraj autobusa sa nadom da ih nema 3-oje tog dana u istom autobusu.
Normalan putnik: Izvinite jel možete da se pomerite samo da otkucam kartu ?
Grabljivac: Šta bre oćeš ? Da mi udje kontrola pa da mi pišu kaznu jel to ? E pa ne može' da otkucaš kartu.
NP: Ali lepo sam vas zamolio samo da otkucam kartu.
G: Ma beži bre od mene znam ja takve ti radiš sa kontrolom kao da otkucaš kartu pa zaglaviš pola sata ovde i niko od tebe ne može da otkuca a oni udju na sledećoj. Odmah sam te prokljuvio/la !
NP: Mirno odlazi do sledećeg automata. ( Zato i jeste preporuka da odmah to učinite uštedećete sebi vreme)
Gradacijski i vremenski poređane metode prizivanja erekcije.
Imaginarne - Najčešće aktuelne dečacima do 12 god. Dovoljno im je da pomisle na čičak i zvonce im već maše po vazduhu.
Vizuelne - Imaginarne već nisu dovoljne. Na scenu stupaju pornići, erotske slike i čitava internet arhiva porno sadržaja. Taj stadijum može da traje i do 30. godine.
Dodirne - Da bi se čovečija pumpa podigla neophodno je da oseti uzrujano telo svoje lepše polovine - pičke. Traje do 45-50 god.
Osećajne - Da bi se nečija piša podigla, žena koja čeka tu pišu mora razvaliti usta ili ruke ne bi li je približila zvezdama. Najčešće se javlja posle 50. godine ili tokom prvog seksa.
Zadnji cas fizicko,a tebi se ne ide. Serija,fudbalska utakmica,sastanak sa deckom/devojkom ti pocinje bas za vreme tog casa.
Iskradas se,da ne bi bilo suvisnih pitanja.Ionako znas da ce najbolji drug da pokusa da te izvuce kod nastavnika i ostatka odeljenja.
Sutradan dolazis u skolu, glavne tracare te ispituju:
-Zasto si otisao juce sa fizickog? Nastavnik te je upisao.
-Puca mi kurac , boleo me je zub.
Razredni cas. Izostanci se sredjuju.
Razredna/ razredni.
-Uh, kol'ko izostanaka.Ah, Knezevicu, ti si juce izasao sa casa fiskulture, jel ?
-Ma jes', boleo me mnogo zub, a koliko me boleo nisam mog'o usta da otvorim.
-Da, naravno. Donesi opravdanje.
-Daaaaaaaaa, aa , ovaj,u redu.
Onda na scenu stupaju sestre koje " odraslo " pisu,dobre komsinice (retki slucajevi) ,tetke koje te vole najvise na svetu ili pak , zubarka koju je raznezio taj tuzan pogled.
Misteriozni entitet čije je postojanje diskutabilno, ali koji je u daleko većem stupnju razvoja od vas. On je vaš stupanj razvoja prošao odavno, ali mnogo brže, kvalitetnije, pametnije i u svakom mogućem smislu bolje od vas, čime neizmerno usrećio svoje roditelje dok vi svoje samo unesrećujete.
Pol dotičnog zavisi od vašeg pola i to ne slučajno, nego da ne biste promašili da kada vaša majka govori o njemu, ona zapravo kritikuje vas, a za decu svoje koleginice, iskreno je zabole.
-Eee, još studiraš, a ćerka moje koleginice diplomirala preprošle godine( a mlađa je tri godine od tebe), magistrirala i doktorirala, i sve vreme je asistent na fakultetu, a od kad je juče dobila Nobelovu nagradu, postaće redovni profesor. Blago njenoj majci..ehhh(žalostan pogled upućen vama da se slučajno ne biste ne osetili kao gubitnik)
-Ti izdao knjigu?!!!Pa, sin moje koleginice izdao prvi tom na temu egzestencijalizma savremenog čoveka u šestom osnovne, a u sedmom dobio Ninovu nagradu, a sad je preveden na 625 svetskih jezika i naučio je i autističnu decu u gradu da pišu i izdaju knjige...
-Kad ćeš da se zaposliš? Kako, nemaš gde, pa kako ćerka moje koleginice našla posao u Ministarstvu, a nikoga ne poznaje i nije član ni jedne stranke i nije ni fakultetski obrazovana i ima sad platu 1000 evra..Znači, snađi se i ti nekako..
Multifunkcionalna prostorija.
Svrha podruma kao prostorije varira od čuvanja alata, zimnice, pa preko sakrivanja kidnapovanog oponenta ili devojke, zatim moze posluziti za odlaganje starih stvari, sakrivanje porno časopisa sa patuljcima, te na kraju i kao savršeno mesto za zazidati leš prijatelja kog ste upoznali preko neta.
Svaka domaćinska kuća treba da ge poseduje.
-Kevo, gde mi je jebeni brat?
-U podrumu. Zaključala sam ga. Ponovo je pušio one njegove disko-cigare.................................................................................................................
Vesti dana:
"...u podrumu kuce Spasoja Dimica u Bečmenu, konačno je pronadjeno telo S.T (34) za kojim se tragalo mesecima. Spasoje Dimic, inače diplomirani psiholog, zazidao je nesrecnog S.T. pre mesec dana i ,kako tvrdi, svaki dan bi silazio u podrum da se ispriča sa njim. Poslednjih 29 dana Spasoje je bio nesrecan jer mu S.T. nije odgovarao, te je pomislio da je ovaj ljut na njega. Obdukcija ce utvrditi uzrok smrti.
.......................................................................................................................
-Sine, znaš da sam ti rekao da ne silaziš u podrum jer ima čudovište dole!
-Nema, tata. Ima samo neka plastična igračka koja jako liči na komšijinu pišu i jako smrdi.
Bila jednom jedna mala lepa zemlja. I teško se u njoj živelo. Ipak, ta zemlja je bila izuzetno srećna jer je imala grupu ljudi koji su sebe nazivali "vlada". Bila je to mala, ali probrana grupa ljudi, posvećenih svom poslu i narodu, koji su danonoćno i bez prekida, ne žaleći sebe, radili kako bi narod bolje živeo. Ali nije imalo pomaka na bolje.
Jednoga dana, neko se doseti da postoje zemlje u kojima se lepo živi, te se malo bolje raspitaše u čemu je razlika. Rekoše im da tamo postoji neki čarobni zapis zvani Zakon. Onda vlada reši da uzme i da te magične zapise prepiše. Tako i bi. Uzeli su prvi magični spis i prepisali ga, te legli da spavaju.
Kad su se ujutru probudili, uključili su kutiju sa slikama koju mnogi nazivaju i prozorom u svet i videli kako je sad sve što su napisali odjednom postalo stvarnost. Zahvališe onome ko te slike pušta iako ga već oni i plaćaju i, osokoljeni ovim uspehom, krenuše dalje da prepisuju. Njihovoj sreći ne beše kraja jer svakoga bi jutra iznova videli kako je narodu sve lepše i bolje i od sreće i euforije nastaviše da pišu još i još i još...
Jednoga jutra, čudna buka ih probudi i lupnjava pred vratima. Otvorili su vrata i začuđeni videli kako se okupio narod. Prljav, u pocepanoj odeći, mršav, zakrvavljenih očiju.
- Zašto su vam tako velike oči? -upitaše članovi vlade.
- Nisu velike, no smo zbog gladi smršali, te nam više dolaze do izražaja.
- A zašto su vam tako velike uši?
- Jer nas već godinama pravite magarcima.
- Ali ljudi, mi nemam tako veliku baštu, zašto vam svima iznad glava štrče te poljoprivredne alatke?
- Da vam lakše jebemo majku, figurativno!
- Tebra, šta radiš?
- Evo, smaram se. Guglam neke zakone i prava građana...
- A?! Da nisi malo mator da veruješ u bajke?
- Ma pusti, onaj smarač iz građanskog nam to tražio za čas. Mada, moj ćale taj predmet iz nekog razloga zove "marksizam", štagod to bilo...
- A, to za školu, sad kapiram što nema veze sa mozgom.
- Blago tebi, ti ideš na veronauku.
- Isti kurac, tamo učimo da nevina riba mož' da zakači od zraka svetlosti, pa ti posle dete hoda po vodi, leči dodirom i pretvara vodu u vino.
- Znači, naravoučenije: ništa bez kurtona.
- Taj rad.
Nešto što se radi sa zadovoljstvom i entuzijazmom, svaki dan i u svako vreme. Često se i definiše, sanja, prepričava, gleda na TV, ubacuje u sadržaj formalnih i neformalnih razgovora i ko zna šta još. Da, to je seks. Po svim statistikama najomiljenija aktivnost svih ljudi na planeti. Na hijerarhijskom stablu stvari u kojima uživamo seks je ispred sportskih događaja, jela, izleta, godišnjih odmora, druženja, gledanja omiljene serije, zalivanja bašte, podizanja novca sa bankomata, šopinga, kupanja ... I da ne nabrajm dalje stvari koje individualno volimo (ili ne) jer šta god da je okačeno o hedonističko drvo svakog pojedinca, na vrhu tog stabla kao kruna na kraljičinoj glavi svetluca, šta drugo nego, seks.
Paaaaaaa ..... da li je baš tako?
Na najomiljeniju aktivnost trošimo čitavih 4 minuta dnevno, otprilike koliko i jutarnje pranje zuba. Zapravo statistika kaže pola sata nedeljno što je opet oko neumoljivih 4 minuta dnevno. Neupućeni (recimo vanzemaljci) bi se odmah upitali a šta rade ljudi kada ne uživaju u toliko voljenom seksu? Rade mnogo toga, čak toliko toga da zbir vremena pojedinačno urađenih stvari u toku dana premašuje 24 sata. Ova računica može da zbuni, ali objašnjenje je u tome da ljudi rade mnoge stvari istovremeno: jedu i pišu definicije, na primer, pregeldavaju poštu i slušaju vesti, vezu i vode porodične razgovore, lakiraju nokte i telefoniraju, piju kafu i čitaju novine... pravi Napoleoni. I sve bi to možda delovalo manje-više prihvatljivo (čak i onih 4 minuta) da iz istih statističkih izvora ne saznajemo da dnevno potrošimo oko 10 minuta tražeći zaturene stvari kao što su fleš memorije, CD, mobilni telefon, fajlovi, punjač mobilnog telefona, ključevi od auta i stana, kreditna kartica, torba, glava, cipele i sl.
Možda baš tu kod tih zaturenih stvari može da se ukrade koji minut i tako produži dnevna doza seksa. Naravno, ako ne zaboravimo da i ta mogućnost postoji.
Dobro bre, profesore, na šta ovo liči da Vas pita čovek? Kakva je ovo tema? Pitam se zašto baš nas tridesetak ima tu nesreću da baš nama predajete i da se u celoj državi jedino mi lomatamo sa ljudskom psihologijom i karakternim osobinama.
Prosvetni sistem je truo, smrdi već, pomirite se sa tim. Nećete ga spasiti Vi sa pokušajima da od nas giliptera silovanjem izmuzete kvalitetno pisanije i oblikujete novog Crnjanskog, Puškina, Dostojevskog. Ko hoće da piše i ima dara on će pisati sa Vama ili bez Vas. Vaše je da se nađete takvima, prepoznate ih među nama, da ih usmerite i pravilno iskritikujete. A ne da maltretirate nas koji bi sada možda gledali Evrobasket a ne lomatali glavu o tome šta je gordost.
Osećamo se loše, prisiljeni na pisanje o nečemu što nam ne leži. Druga deca pišu o tome kako su proveli raspust, kako jesen oblači sve u žuto-zlatnu boju i o ostalim mekim, veselim, živopisnim temama jer njihovi profesori poznaju sistem i nemaju više elana da krste goveda. Nisu kao Vi.
To je gordost. Vi ste, profesore, gordi. Gordi ste jer sve ove godine oholo prkosite sistemu, uspravno stojite i nadate se da ćete doći do bar jednog od nas, da bitka neće biti uzaludna. A i ako ne doprete, biće sledeće godine...ako ne ni tad-onda one tamo... I dalje ponosni Vi ćete pokušavati sa bezobraznim razmišljanjem da ste bolji od ostalih, da činite nešto korisno, da ćete promeniti svet. Videćemo na kraju godine...
Ne znam ni šta ja radim, šta pokušavam... Da promenim Vas? Da utičem na Vas, da Vas učim vašem poslu? Borim se protiv vetrenjača, učim starca da maca jajca...drsko sa moje strane, zar ne? Možda, ali šta ako uspem? Šta ako uspete Vi u Vašim namerama? Gordost je ono što nas vuče napred, što nam ne dozvoljava da se predamo, da potonemo, da nas poplava sistema povuče u vir jer samo gordi, ponosni, sigurni u sebe i bez straha od poraza uspevaju i isplivavaju na površinu reke zvane život.
Definicija je pisana za takmičenje "Pačija škola."
Argument winner kojim se neopozivo završava intergeneracijska rasprava o najboljem fudbaleru u istoriji igre. Ekskluzivno pravo da koriste ovaj niski udarac imaju veterani poznavaoci igre koji se sećaju Meksika '70 ili, još bolje, Švedske '58. Izjednačavanje Pelea sa njim samim jasno govori da drugi fudbaleri, pogotovo ovi današnji, ne bi mogli ni lopte da mu pumpaju. Najbolja reprezentacija u istoriji je Brazil sa Peleom, a najbolji klub u istoriji je Santos sa Peleom. Fudbal više i nema mnogo smisla jer se nikada nigde neće roditi igrač kao Edison Arantes do Nascimento Pele.
Ja: Mile, jesi video kako ga je Mesi turio Realu?
Deda Mile: Da, da, vozi ih kao Pele Francuze u polufinalu pedes'osme. Nego, nekako je taj Mesi sitan, nije kao Pele. A i lako je danas biti igrač kada nema ko da te čuva.
Ja: Ma da. Kada je taj tvoj Pele igrao nije se ni trčalo...
Deda Mile: Ajde ne seri kurac. Najbolja navala u istoriji fudbala: Pele, Garinča, Didi, Vava, Zagalo. To je bio fudbal! A kada je gusto, Pele uzme loptu i da gol.
Ja: Pa i Maradona je predriblao pola engleskog tima na prve...
Deda Mile: Maradona je drogeraš, evo opet pišu novine o njemu. A i onaj Rolandinjo vam je gotov, poslao ga Berluskoni nazad u Brazil. Samo ženske juri...
Ja: E bre, Mile, pa ti nikog ne priznaješ osim Pelea?
Deda Mile: Priznajem ja, priznajem... Miloš Milutinović Plava Čigra, Puškaš, Bekenbauer... Ali Pele je Pele!
Izraz koji se koristi za nešto što može, ali ne mora da bude skupo, nego je bitno da savršeno vrši svoju funkciju tako da se svaki dinar uložen u to potpuno isplati.
Naravno, ne mora ni da bude neka stvar u pitanju, već to može da bude i čovek koji je vredan, ispravan, dobra osoba i pravi prijatelj ili životni saputnik.
- Jedva sam čekala da se vidimo na kafi, imam svašta da ti pričam. Muvam se sa jednim dečkom, odličan je. Zlata vredan.
- Opa, konačno i ti da nađeš nekog dobrog i poštenog momka.
- Ma gde je bre pošten, probisvet matori, nego drži dve najveće zlatare u gradu.
------------------------------------------------------------------------------------------------------
- Au brate, kakav si ti ljakse, šta će ti ovaj Kurir ovde? Nije valjda da to čitaš?
- Sve mi diraj al’ Kurir nikako. On je zlata vredan.
- Ma ajde bre šta lupaš. Samo neke bljuvotine pišu, muka mi od tih novina.
- Pa ko priča o pisanju. Seo ja jutros na šolju, bacio Obamu, kad ono nema papira. Sva sreća deda čit’o juče na šolji Kurir, inače bi mor’o usran do kuhinje po salvete.
Razne titule i zvanja od magistra i doktora, preko vođe i paše, pa sve do kralja i cara. U taj metar ulaze i ona smešna obraćanja sa visočanstvo, ekselencijo itd. Dodatak ispred imena koji pojedinca odvaja od mase po logici sve životinje su jednake, ali neke životinje su jednakije od drugih
Niko ne voli osobe koje ističu svoje zvanje ispred imena jer su obično ego manijaci ali je svako kao klinac poželeo da bude neko mudo. Nešto u fazonu palata, harem sa 'iljadu i devetsto devedeset devet žena, lova do krova i slična sranja. Pošto su šanse da se rodiš kao najstariji sin kralja Saudijske Arabije ravne šansama prosečnog predstavnika Jelen Super Lige da se kvalifikuje u grupnu fazu Lige šampiona ostaje ti samo da svoj ego nahraniš nekim zvanjem iz polja nauke ili religije, a kako život u celibatu nije nešto na šta bi mogao da se obavežeš ostaje samo nauka.
Elem, kako postati jedan dr ili bar mr? Stariji pričaju da je to nekad bilo jebeno teško i da nije bilo zajebancije kao sad. Seru. Kao što sad pišu doktorate na temu prostorno planiranje u jednom vremenskom ciklusu na Megatrendu i Singidunumu tako su i nekad završavali direktorske fakultete po Skoplju i po Prilepu za nedelju dana. Jebi ga, tad narod nije bio ni napredan kao danas, a ni nešto preterano ambiciozan al' ja ih razumem. Ko je lud da se dodatno troši uz kurac? E, da... Zaboravio sam da kažem da se to dr i mr može da se nakalemi na ime i ako se završi neka silna škola al' zašto kad možeš da platiš ko čovek i boli te tuki za štrebanje.
- Dobar dan, građanine. Ja sam dr Života Kačamić, zvani Kačamak. Verovatno ste ćuli za mene...
- Nisam.
- Nema veze. Ja sam kandidat vladajuće partije za mesto predsednika opštine. Završio sam gimnaziju osamdeset druge kao vukovac, a posle srednje sam upisao fakultet za poslovne studije na Megatrendu i završio ga u roku. Pre dve godine sam i doktorirao na temu Strategijski menadžment i posledice globalnog zagrevanja ali dosta o meni. Mene interesuju isključivo građani zato mi recite nešto o sebi.
- Ja sam Radojica Stojković.
- Čini mi se da Vas poznajem. Da niste i Vi studirali na Megatrendu?
- Ne, ja sam završio trogodišnju metalostrugarsku. Zajedno smo bili na praksi kod majstor Miće Čokanjčeta, pa me interesuje kako ti posta svršeni gimnazijalac i doktor, a ja osta u kanalu?
- Hehehe... Mislim da ste me pomešali sa nekim.
- Ne bih rek'o...
- OBEZBEĐENJE! OVAJ ČOVEK OĆE DA ME UBIJE!
Deda s novinama pod miškom kad, tek po dolasku u park i zauzimanju svoje svakodnevne busije na klupi, shvati da je zaboravio da ponese naočare.
- Sinak, jel žuriš?
- Onako, idem u školu ali imam još fore...
- 'Ajde blago dedi, pročitaj mi šta pišu ovi... Vidim da se spominju penzije u naslovu, a ovo sitno ne ide bez naočara pa to ti je. Ne vidi deda Blagoje moj sinko...
- Ček', ček'... Aha, piše da Vlada, kao jednu od mjera takozvanog stezanja kaiša, razmatra ukidanje penzija... Evo, ovaj sa slike izjavio da penzioner živi k'o bubreg u loju, mo'š mislit'! U tekstu još stoji da su penzioneri društveni paraziti i da bi ih trebalo sve poslati na neki društveno-koristan rad shodno njihovim sposobnostima, itd itd. Šta te još zanima deko? Deda...? Deda boktemazo, jesi živ?! Deda!!! Šalio sam se jeb'o te, piše da je počela isplata penzija!
Žulj pozicioniran na levoj strani srednjeg prsta desne ruke (ili, ukoliko ste levak, desnoj strani srednjeg prsta leve ruke) koji se javlja kao posledica napornih pisanija. Dokaz da ne postoje samo psihički napori u dugogodišnjem procesu školovanja već i fizički.
Ćale: Kako si mogao ponovo keca iz matematike da dobiješ? Sve sam ti omogućio, sve! Radim kao konj bre, pogledaj kakve su mi ruke! A ti ne možeš ni da uzmeš knjigu u šake i da dobiješ dvojku iz matematike.
Sin: Pa ćale, nije ni meni lako. Evo pogledaj, imam intelektualni žulj (pružajući srednji prst u pravcu očeva lica).
-usleđuje brzopotezna šamarčina....
...............
2089. godina, olovke izbačene iz upotrebe, svi pišu pomoću telekinetičkih šlemova...
Deda1: Eeee bre, kakva je ova omladina danas, ništa ne valjaju. Ne znaju ništa o životu, ništa ne rade. Ja sam bre nekada imao intelektualni žulj! Oni svesku u životu nisu videli.
Deda2: Ma pusti ih bre, samo na telepatski sex misle!
Evo jubilarni deseti put pišem ovo sranje. Kako deseti ? Pa lepo, u prvom osnovne ne znaju svi da pišu pa učiteljica ne zadaje ove gluposti, drugi sam preskočio jer su me upisali direkt u treći, a na početku četvrtog zaglavim bolnice sedam dana, pa me to sladunjavo govno - o mirisu mora i borovine, ukusu sladoleda i prvog poljupca, te prelepim pejsažima nekako mimoišlo. Hvala Bogu. Bljak !
Oduvek sam mrzeo ta prenemaganja i zato sam svih devet puta udarao u istu žicu, onu patriotsku, pišući o poseti srpskom vojničkom groblju u Solunu, Zejtinliku. I uvek je upalilo. Ovaj put znam da neće, jer internet patriote nisu nastavnici srpskog. Štaviše, neki nisu ni išli u školu. Stoga prelazim na plan kodnog imena O'PRO (Ozbiljno proseravanje).
Ja volim leto. Ali ni leta nisu više što su nekad bila. Vruće, bre, jaje na čelu d’ispečeš. Sve poslove van kuće da si obavio do deset ujutro, pola jedanaest plafon. Donesi ’leba i uz ’leba, a piva kupi za nedelju dana. Zašto ? E, čuš zašto ... Pa mini market prekoputa ne drži alkoholna pića zbog blizine škole, a do „Rode“ imam dva dana jahanja. Škole ? Kakve škole kad je raspust ? E jebiga, zakonodavac nije spominjao raspust. Nema piva – kraj priče !
I tako, smrdiš danima između četiri zida od deset ujutro do šest naveče, vrtiš internet stranice turističke ponude destinacija na koje nikad nećeš otići, teško uzdahneš, napozdravljaš se familije kompletnoj „under construction“ vladi i okreneš se najbližem „inostranstvu“.
Crna Gora ? Si, senjor Dačo ...
Šušanj ... Od ponude ti već šušti u ušima ... Šest eura krevet ... Znaš da je ponuda šit, i tačno znaš šta možeš dobiti za taj šit, al’ ideš, ko ga jebe ... Po povratku ćeš ionako, kao pravi Srbin, prijateljima reći da si bio na Ibici, ali su ti, k'o kad si rođeni baksuz, i fotoaparat i mobilni telefon upali u more. Bed lak.
Povratak u zonu rijalitija je brutalan. Nova školska godina kuca na vrata, deca ’oće sveske, knjige, rančeve, krpice, žena krpice i ondulaciju, auto ’oće registraciju, ide ti slava ... Pa - slava mi, ako dočekam sledeće leto.
Pisano za Pačija škola.
Reč kojom se opisuje kao prut vitka pripadnica ženskog pola, u narodu zvana još i vita jela. Njen obim struka stvara osećaj da bi je ker u čeljustima mogao nositi a najslabiji vetrić precvikao napola.
Pored sočnih lubenica (ili kruškica, šta ko preferira) i zategnutih, celulita-bez kriškica, lomni struk je jedna od najpoželjnijih telesnih karakteristika koje jedna žena može da poseduje. Zajedno oni čine ženski Bermudski trougao koji u svom najboljem obliku dostiže idealnu 90-60-90 meru, a u čijim se prostranstvima gube mnogi muškarci... Takvi sočni, vočni i egzotični, bezobrazno lomni komadi su nam raspaljivali maštu i bildovali desnicu, kako to Bora u onoj pesmi kaže... I nastaviće činiti to sve dok je kuraca da se dižu.
Sa druge strane, lendskejpare i mišelinke za njih imaju samo reči pokude, nazivajući ih Kosturkama devojkama, grisinama, anoreksičarkama i sličnim gnusnim nakaradnostima. Najobičnije ljubomorne nizačice epiteta sve odreda, eto šta su.
- A vidi onu što se skockala, uf kak'a je lomna!
- Pravo veliš, lomna: izlomio bih je otkurca!
- Razumem šta hoćeš da kažeš Baršunasti, samo bez detaljisanja ka' te molim...
- A šta, ti kao ne bi? Lomikurka prava! Idem da je priupitam neke stvari, možda ima gorući problem...
__________________________________________________________________________
- Vidi šta pišu novine: Muž terao ženu da nosi korset dvaes' godina, imala obim struka 35, ušla u Ginisa...
- E kad bi mene ugrejalo sunce, pa da mi žena bude lomna u struku. Ovako ja moram da se lomim sa koje strane da joj priđem kol'ka je!
- Ako, ako, i treba da se lomiš... Bolje da ljulja nego da žulja!
__________________________________________________________________________
- Doktore, doktore, kako mi je žena?!?!?!
- Pa, za početak Vam moram priznati, veoma je lomna...
- Što pušiš vnugo doktore, 'el ja za tvoju kažem da je pička i po!?
- Ma neee: Ima osteoporozu, lomne i krhke kosti. Moraće da se čuva preloma...--------------------------------------------- SK 2o!6 -----------------------------------------------
Nešto što tebi rade stariji članovi porodice kada se prvi put susretnu sa najnovijim tehnološkim dostignućima.
Mobilni telefon
Mama: "E, Mićo, hoću da mi uzmeš neki mobilni telefon, samo da se javljam na njega, da znam gde si."
Mića, naravno, uzme neki telefon što jednostavniji, da se lakše snađe. Kada ga dobije, mama počne da se raspituje na koje dugme se javlja, i kako se pišu poruke, uz obaveznu rečenicu: "Eto, ne treba meni ništa više, samo to da znam. Ajd sad, idi radi šta hoćeš." Tada počinje...
Mama: "Mićo, hodi ovamo da mi pokažeš kako da mi bude ova sličica kao tebi na telefonu."
Mića: "Mama, tvoj telefon ima crno beli ekran, bre, ne možeš tu da držiš sličicu kao ja."
Mama: "E, bezveze. A možeš li da mi snimiš onu moju pesmu, znaš, onu?"
Mića: "Daj, bre, imaš trijes melodija u telefonu, ne može taj telefon da snima muziku."
Mama: "Ih, kakav si bezobrazan. Nećeš ništa da mi pokažeš, a sve znaš o telefonima. Zapamti kada ćeš sledeći put da dobiješ pare za nešto..."
Pa zašto je to druže tako? Kako to devojka, a ne voli lepu reč, ne voli pisma i pesme. E da znaš šta sam ja sve pokušavao. Nađem se kao slučajno kad prolazi kroz susednu ulicu, nasmešim se, pokušam da joj ukradem koji minut, a ona ništa. Mislio sam u početku, možda je stidljiva, možda sam prenaglio, devojka me nije ni upoznala kako valja. Pokušao sam da joj napišem pismo, znaš da mi to nije bilo lako, nisam ti ja sa tim rečima toliko vešt. Ali da sam se trudio sam Bog zna. Pisao sam joj kako sam opčinjen u nekom čudnom do tada nepoznatom stanju. Opisivao joj snove, kako vidim njenu lepotu koje nije ni sama svesna. Ništa. Nije mi odgovarala. Nadao sam se da sam makar dopro do nje, pridobio trunčicu naklonosti. Tu sam se osmelio i pesmu da joj napišem. Verujem, čak šta više siguran sam da ima mnogo boljih, ali opet, bila je iz srca. Podelio bih je i sa vama, ali njoj je bila namenjena, valjda ne bi bilo u redu. Ubacio sam je jednog dana u njeno poštansko sanduče, nisam se potpisao, ali zar i treba, danas se pesme slabo pišu. Ma i ne verujem da bi se neko usudio mojoj ljubavi da šalje nešto tako. Proverio sam joj noć posle sanduče i bilo je prazno, konačno, to je to, valjda me voli.
Međutim tih dana me je uhvatila neka bolest. Nisam izlazio iz sobe nekoliko dana, ali nije mi teško padalo, razmišljao sam o tom beskrilom anđelku. Kad onda, bolje da sam bolan večno ostao. Ja je čekam na uglu ulice, ali nije sama. Dule, koji nas je mlatio kao klince, koji je te devojčice tako lako menjao, šetao je pod ruku. Kasnije je pričao, šta joj sve radi i ma gde god se ja zavukao, ta priča me je stizala.
A onda jednog dana je došla, vratila mi moja pisma zamotana u onu jednu pesmu što sam joj pisao, nisu ni bila otvorena. Kada sam je pitao, zašto, rekla je da ne vole baš sve devojke te stvari. I tu se nasmešila. Ali nije to bio više onaj stari osmeh, nije to ni bila ona. Nasmešio sam se i ja, kada sam shvatio koliko sam bio blizu da krenem sa pisanjem romana koji bih joj posvetio.
Savjeti sručnjaka- neizostavna rublika svih ženskih časopisa i sajtova "psihološke tematike"... Tu je glavni lik stručnjak koji je nekim čudom nevjerovatno stručan da nas posavjetuje o svim životnim situacijama, događajima, osjećajima- takoreći stručni mag za sve životne oblasti. To i čini... Veoma opširno i stručno. Tako nas recimo savjetuje da ukoliko nam je vrućina- skinemo sa sebe nepotrebnu odjeću a ukoliko nam je pak hlado- dovoljno je da se ogrnemo kaputom ili obučemo nešto toplo. Takođe, otkriva nam i kako da prepoznamo da li nam se djevojka "značajno nakašljala" ostavljajući prostora za razne insinuacije ili samo ima upalu pluća.
Stručnjak ima i recepte za uspjeh u svim segmentima života- kako se ljubi, kako sačuvati uspješan brak, kako postati poznat, kako namignuti, kojim tonom i bojom glasa se obratiti simpatiji... i kada... i povodom čega. Vaše je samo da ispratite savjete. Tako je pri poljupcu potrebno nagnuti glavu da se u vratnom pršljenu formira ugao od 60 stepeni u odnosu na rame, usta otvoriti za prečnik jedne srednje jagode i skoncentrisati se da jezikom polako "istražujemo partnerovu usnu duplju" kružnim pokretima u smjeru kontra od kazaljke na satu. Pazeći pritom da nam usne ne budu suve ali i da ne balimo previše... Uz posebnu napomenu istaknutu odebljanim slovima na kraju teksta da obavezno treba izbaciti žvakaću gumu jer se može dogoditi da nezgodno zapadne i da se prilikom polupca jedan od ljubavnika zaguši... Dakle, stručnjak uspjeva da napravi od najobičnijih prirodnih stvari čitavu filozofiju, propagirajući činjenicu da sve treba biti urađeno na "pravi način" prema savjetima i to potkrijepljuje sa pregršt naučnih dokaza... Tako da se čovjek prosto zapita kako su to sve radili ljudi vjekovima u nazad kad onda nije bilo takvih sjajnih stručnih tekstova o tome? Često pomislim da ti ljudi uopšte i nisu plaćeni da pišu te tekstove već da to rade onako, iz hobija... Da ne spominjem istraživanja koja sprovode stručnjaci u kojima možemo saznati da 37% radnika na građevini upražnjava gledanje TV-a uz pivo kao idealan odmor dok 57% mornara upražnjava duge šetnje palubom a čak 84% nekih trećih upražnjava nešto sasvim četvrto...
- Ako osjećate jako neraspoloženje i dan vam je težak, potapšite se po ramenu i recite si.....
- Keleraba je veoma korisna namirnica i mnogi ljudi je jedu jer je izvor neophodnih sastojaka za napredak organizma. Ipak da biste potpuno uživali u konzumiranju potrebno je proniknuti u samu psihu kelerabe...
- Čačkalice. Svako domaćinstvo ih ima. A da li ste se ikada zapitali kada i na koji način su one ušle u upotrebu? Naime ta priča seže u davnu istoriju, prije 5000 godina kada su stari Egipćani... (3 stranice teksta)... Eto, imali ste priliku da u ovom kratkom i zanimljivom članku doznate nešto više o misterijama i razvoju tih čudesnih drvaca.Mislim da je dovoljno primjera... Da ne bismo svi pozaspali :)
Godina, ''dina'', period od 12 meseci.
U vidi male, sine šta misliš?
-Dobra je ćale.
Za mene deset.
-Ima i više.
Ma može sine i više, vrijedi mala, takve sam ja privodio kad sam bio u tvojim godinama.
-Ćale znaš koja je razlika između mene i tebe?
Ma kakva razlika sine ti si moj.
-Ti si u mojim godžama bio, ja u tvojim još nisam.
Au sine, to ti je malo ispod pojasa, ali stari to muški podnosi.
-Prošlo je tvoje ćale, da nema keve sedio bi ti kući gledao Đokovića.
U govno jedno balavo, ti mi kažeš, sediš za onim kompjuterom, čitaš gluposti koje propali studenti pišu po forumima, truješ se. Da te nisam izveo na ćevape, ne bi znao šta je vetar.
-Dobro ćale sad, bar za mene ima vremena, godža dugo traje.
Šta traje?
-Isteklo je ćale.
Ostati dosledan svojim principima, ne uzmaknuti ni pedlja. Držati se one stare, na muci se poznaju junaci i biti nepotkupljiv i zatvoren za sve mutne radnje. Ali kako to obično nije dosta da bi se mahinacijama stalo na put, morate preduzimati drakonske mere i sebi dodeliti ulogu večno istrajnog Don Kihota. Kao takvi morate na sva zvona oglasiti, šta se dešava u sredini oko vas, često podmetnuti svoja leđa i istrpeti čudne poglede ljudi oko vas, a i dalje ostati pri uverenju da radite nešto od nacionalnog značaja.
-Pa dobro mili brate, šta ti je trebalo da te prebiju tako, ubiše te kao mačku?
-E jebiga, sumnjivi su to tipovi. Otkrijem ja koliko se kod mene u firmi svaki dan zakine samo na limu i vidim kakve se fakture pišu. Došlo mi da muda pojedem od muke, ljudima kasne plate pola godine, a one glavonje od naše sirotinje plaćaju svojim ljubavnicama letovanja. Moje dete je more videlo samo na tv-u, kada daju tako neku emisiju, ne možeš ga skloniti od ekrana. I odem gore direktoru, kažem mu ne ide ovo više ovako da ti jebem seme pokvareno, a on se nasmeja i reče da će sve biti u redu, poslaće svoje ljude da pregovaramo.
-Pa vidim nisu prošli pregovori najbolje.
-E moj brate, ja mislio isteraću pravdu, a oni meni isteraše dušu na usta.
