Odličan način da se izazove pometnja na času.
Mali je odmor. Napolju je zima i hladno i svi su prozori zatvoreni. Jedan od likova dolazi na ideju da zapali sunđer.
Lik:,,Ej ljudi, ja ću samo malo da zapalim sunđer, mislim ono sa upaljačem, čisto da pocrni!''Nakon što je dobro ,,natopio''sunđer, počinje da se oseća nesnosan smrad u učionici! U taj mah završava se mali odmor i ulazi profesorka na čas.
Profesorka:,,Jao, pa ovde nešto baš smrdi! Dajte, otvarajte te prozore, pogušićemo se od ovog smrada''. Prozori se otvaraju. Nakon pet minuta lik što sedi do prozora počinje da viče:,,Dajte profesorka zatvorite ove prozore ubi me promaja! Hoćete li da se prehladim?''
Profesorka:,,Ne može, mora da se provetri učionica!''
Lik do prozora:,,Šta je bre bilo, oćete da se stvarno razbolim?''Počinje da se svađa...
Profesorka:,,More, mrš napolje''...Lik nevoljno izlazi i zalupi vrata za sobom! Poezija...
Trenutno neobjašnjiva dešavanja koja lako mogu da prestrave u slučaju hroničnog umora, uduvanosti il' nečega sličnog . Od straha izgubiš par godina života dok malo kasnije ne skontaš šta se zapravo dešava.
Pola četir' u noć, sediš ispred kompa, ubivaš zadnju kraljicu u Clive Barker's Jericho, kontaš da je već kasno i odeš spavat'. Ležiš, ne možeš nikako zaspati od sve kafe koju si popio i tu sve počinje... Čuješ neke neobjašnjive zvuke, zvuči kao grebanje, al' nije. Nije ni komšijin traktor, mnogo je tiše. Jeb'o te, zvuči k'o urlanje namučenih duša iz dubine. Malo stane, pa opet. I tako u krug. Onda te odjednom neka 'ladnoća u'vati. Prođe nakratko pa se opet vrati. Odjednom, vrata se polako, onako jezivo otvaraju pa zatvaraju. Nećeš d' ustaneš iz kreveta, šta ako nešto iskoči i odvuče te u pakao da đavolu ližeš užareno dupe, il' te 'oće sakatit' pa kasnije vratiti k'o zombija. Ležati pod dekom i nadati se da te neće videti i da će otići kod onog mulca od komšije, to treba d' uradiš. Nek' umre on, i onako je star k'o Metuzalem. Ležiš tako sat vremena, moliš se Bogu, Alahu, Supermenu i ostalim svetim ljudima, al' čekanje izgleda k'o večnost. Ne možeš više izdržati. Skupiš muda, napraviš se frajer, naoružaš se nekim krstom, složiš Rambo facu, možda ih to poplaši i ustaneš da vidiš šta se to dešava. Oprezno izlaziš i prvo što skontaš je da ti je prozor od sobe otvoren, a i onaj u u kuhinji na drugoj strani kuće pa je promaja. Onda skontaš da su oni jezivi zvuci ćaletovo i kevino hrkanje. Kojekude, od toga bi se svako uplašio. Središ sve, odeš spavati i obećaš si da više nećeš igrati i gledati gluposti tako kasno. Do sledećeg puta...
Floskula koja u deterministički i očekivani tok radnje ubacuje apokaliptički faktor razvoja događaja, čija je verovatnoća dešavanja otprilike između one da ćeš u sledećem izlasku na prelo biti sodomiziran od stane šiptarskog tajnog agenta hermafrodita prerušenog u mađarsku porno divu, pa do šanse da ti se život skonča u napadu zombi dvogrbih kamila na dan kad pokojnoj babi daješ zadušnice.
Saveti prosečnom maturantu pred odlazak na matursku ekskurziju u Španiju:
Prababa: "Na ti, sine moj, ova marama, nikad se ne zna da l' ćeš zaigrati kraj neke cure u kolu, sramota je da se držite za ruke, nego svako po na jedan kraj da u'vati..."
Pradeda: "Evo ti tri kile baruta i ova tandžara što mi je poklonio Vojvoda Radomir Putnik, nikad se ne zna kad će Švabo, seme mu se zatrlo, napasti!"
Baba: "Sine moj, evo ti dve tepsijice pite sa jabukama, nikad se ne zna 'oćete li imati šta tamo jesti, stranci su to, ko zna šta će vam dati, ne da bog da vas ko potruje." :krsti se i plače:
Deda: "Na ti ova gluvara, nikad se ne zna da l' će vas tamo na prelu poćerati kojekakvi brđani sa vrljikama kad im budete curama namigivali."
Mater: "Sine, ponesi ovaj termofor i ova tri džempera od merino vune, nikad se ne zna da li će kakva promaja da te ošine po krstima."
Otac: "Evo ti ovaj galončić sa antibioticima, veterinar Mitar mi dao, nikad se ne za da l' ćeš da fasuješ hlamidiju ili triper, ti popij ove dve jutro-veče, to on daje priplodnoj junadi i ovim momcima sa pilane kad idu kod Moldavki."
Da je ljubav surova, vecina nas je vec mogla da iskusi i shvati, a evo jednog od mnogobrojnih primera:
"Beše to jedne davne novembarske, hladne, kisne noci, ponoć samo sto je prosla, a ja se umoran šetam mračnim, mokrim ulicama ovog malog, dosadnog grada, dok mi hladni vetrovi zapahnjavaše umorne, od starosti nastale bore po suvom, opustenom, ne obrijanom licu... Odjednom, u jednoj dalekoj, zabacenoj ulici grada, slucajno spazih dobro poznatu, mesečinom obasjanu siluetu, sada već pomalo ostarele žene, kako tumara sama, pustim, ne osvetljenim ulicama... Pridjoh, malo bolje pogledah njeno senkom zamračeno lice, i kroz šapat progovorih njeno ime. Tada, kao reka što dalekim gorama pustih, hladnih, snežnih planina tiho žubori, suza se lagano sli niz moje lice, i tada, spojiše nam se usne, i ta dva, ostarela, umorna tela se stopiše u jedno! Beše to Vera, devojka zbog koje celoga života nisam voleo, devojka koja me je očaranog njenom lepotom napustila, i otišla daleko, u nepoznatom pravcu, još kada ni punih dvadeset imali nismo... Pozvah je kod mene, da uz stari, dobri, gorki ukus pelinkovca popričamo o životima, koje zapravo oboje ni ne imasmo zbog one jedne tužne, oktobarske noći davne '72... Tada, uz tihu muziku, prešli smo na krevet, i uz lagane, nama oboma poznate pokrete skinuh joj odeću, a zatim i jednim laganim pokretom ruke i brus... Pokrili smo se, i radili to cele noći, bez prekida, na razne načine... I ljubav, koju smo te noći osetili jedno prema drugome, ta strast, požuda, te emocije, nikada u postojanju čovečijem zabeležene nisu!
A onda, u sam cik zore, dok još ni prvi petlovi zakukurikali nisu, ona je, tiho, napustila moj krevet, sobu, kucu, život... I OSTAVILA OTVOREN PROZOR 'BEM JE 'USTA SVE ME UBI PROMAJA ZA'VRAT!
Većini ljudi se desila situacija da ih lekari šalju od jednog do drugog, to je situacija u kojoj oni nemaju pojma šta vam je (a ponekad i kad imaju pojma), te prebacuju odgovornost na svoje kolege.
Pacijent: Dobar dan, mene boli grlo i cela leva strana, to je neki tup bol
Doktor opšte prakse: Hm, grlo nije crveno, evo vam uput za internistuPacijent: Dobar dan doktore, mene boli grlo, i cela leva strana, to je neki tup bol
Internista: Sad ćemo da vidimo, jel vas boli ovo?
Pacijent: Ne
Internista: A ovo?
Pacijent: Ne
Internista: Može biti da je od srca, tako da je najbolje da odete kod specijaliste kardiologaKardiolog: Jeste li radili EKG?
Pacijent: Jesam, evo izvolite
Kardiolog: Jel vas boli glava nekad?
Pacijent: Uh, doktore, sad me boli od ovog šet…
Kardiolog: Da idete vi kod neuropsihijatraNeuropsihijatar: Dobar dan, recite, u čemu je problem?
Pacijent: Boli me grlo i cela leva strana
Neuropsihijatar: Da vidimo...
Pacijent: Ne glave doktore, leva strana tela
Neuropsihijatar: A glava?
Pacijent: Ne
Neuropsihijatar: Pa šta ćete onda kod mene?
Pacijent: Ne znam, tu su me poslali
Neuropsihijatar: Dobro, onda idite kod interniste
Pacijent: Pa bio sam doktore
Neuropsihijatar: Aha, onda kod infektologa, znate razni virusi vladaju...Infektolog: Kažete da vas boli glava i leva strana, jel tako?
Pacijent: Da
Infektolog: (obavlja pregled) Je li sine, da nije tebe negde zakačila promaja?
Pacijent: Paaaaaa, vrlo je moguće
Infektolog: Evo ti eritromicin, i sedi kući dok te to ne prođe
Jednostavno receno, najgori nacin da dodjete do zeljenog mesta. Postoje 3 normalna busa koje je Srbija kupila posle 213908921 godina stednje i sansa da naletite na taj autobus je 1%... Naravno postoje i stari busevi koje je nasa zemlja dobila kao donaciju Japana, samo sto su ti autobusi trenutno potpuno unisteni: ili im fali jedan retrovizor ili naginju malo vise na stranu kada autobus ulazi u krivinu ili jednostavno tutnji dok se u njemu vozis.... A najbolji deo svega su oni koji su prinudjeni da koriste javni prevoz....
S tim sansa da pored vas sedne neka plavusa sa ogromnim sisama koje ce da se tresu prilikom preslka preko rupe na putu ( stalno ) je jako mala... Ma da i ako vam se to desi posle toga ce verovatno pored vas sesti neka baba koja se vraca sa pijace i uzasno smrdi i sešće bas pored vas
Baba: ajde sine molim te zatvori prozor ubi me promaja
Srednjoskolac : ajde bre babe skuvasmo se svi u busu samo tebi hladno
Babe: molim te sine imam slabo srce temperatura mi utice na zdravlja
Srednjoskocal ( smiluje se na " jadnu " babu ) : dobro ajde ( zatvara prozor)potom vas babe zamoli da se malo skupite kako bi ona mogla da tu izmedju 2 sedista spusti svoje kese sa pijace... sto na vi zalosno pristanete
------------------------------------------------------------------------------------------------------
Nakom 5 minuta ( tj na sledecoj stanici ) , taman kada ste se navikli na ne zgodan polozaj, dolazi druga baba koja ce vas moliti da ustanete i stajece vam nad glavom dok na to ne pristanete. Normalno posle nekog vremena vi ce te se iznerviratiSrednjoskolac: Jebite se penzioneri!!!! Stalno vam nesto smeta
( silazite na sledecoj stanici i pesacite par kilometara kako bi dostigli zeljenu lokaciju)
Čuvena škola za najbolje od najboljih. Za elitu. Škola čija je selekcija brutalna i samo oni koji su najbolji u tome mogu da je pohađaju, a samo oni koji su istrajni i nikada se ne predaju mogu da je završe. Od njih, jedan bude najbolji. I on je Top Gan.
Top Gan je osnovao Enver, nakon gledanja istoimenog filma sa Tomom Kruzom, a ime škole nastalo je od engleske reči "top", što znači najbolji i "gan", što je skraćenica od reči ganci, koja je postala zabranjena pojavom izraza Romulanac.
Da bi se pristupilo ovoj školi potrebno je da se ima mnoštvo talenata, od razlikovanja vrednosti sirovina, preko samog nalaženja izvora, tihog otuđivanja, ali i sposobnosti da se samo od osnovnih, lako dostupnih materijala, napravi pobesneli maks vozilo koje mora da služi i za borbu i za beg.
Pitomac koji završi Top Gan obuku dobija sredstva da snimi album u kom god muzičkom pravcu želi, dens ili narodnjak, kao i dozvolu vrhovnog poglavara Džilasa da formira svoju favelu gde god poželi i dobija na poklon nekoliko moćnih artifakta kao što su dres Roberta Karlosa, vlas sa Šabanove perike i album Majkla Đeksona, Triler, koji su centralni deo svake favele.
Događaj koji se po istoričaru Džoletu Džoganiju zbiva dva meseca pre Rata Favela.
Avatar: Tatko, tatko!
Enver: Šta je Avatar, štas' dereš?
Avatar: Ja sam se zaljubio i 'oću das' ženim.
Enver: Jeste, dvanajsta ti je skoro, ali Avatar, ja imam za tebe veće planove. Grandiozne.
Avatar: Ali tatko, ja Kasandru volim i oću da se skućim.
Enver: Ne! Prvo sa tu kurvu ne'š da se skućiš, jer ni otac je više neće, nego ćemo ti naći pravu mladu.
Avatar: Ali tatko, ja je volim.
Enver: Dosta! Ti ćeš da pohađaš Top Gan. Danas su se starine složile. Od sutra ideš pod Gazelu da se priključiš ostalima.
Avatar: Tatko, a Kasandra?
Enver: Kasandru vodi Džej u Italiju kod Đanga, zaboravićeš je i nećeš je više spominjati. Top Gan je tvoja prilika. Tu školu su završili i Keba i Sinan i Jašar i Fanki Đi i Baki Bi Tri i Mina i mnogi drugi.
Avatar: Ali neću to. Neću da pevam. Oću da svijem gnezdo sa Kasandrom.
Enver: Sine, to ti je jedini način da jednom imaš garniseru, ako jedan moj veliki plan propadne.
Avatar: A nek' ide Đedaj tamo.
Enver: Đedaj je dobar al' je na majku povuk'o malo. Duva mu promaja sa neke strane. Uzmi Zorana i javi se sutra ujutru Đejki na početak obuke. On jeste mali, ali skočan je i do'vati svaki kontejner. Naučiće te mnogim stvarima. Srećno sine. Ači devleha.
Avatar: Tatko!
Enver: Dva puta ne ponavljam. Uzmi i ovu kobru. Mnogima je presudila. I čuvaj se matematićara. Umeju da nagrnu. Top Gan im je trn u oku.
Svaki ljubitelj ovog sporta bi trebao da zna što više ovakvih primera, jer oduvek je jedina stvar bolja od ukusa pobede bila osećaj moći prilikom zajebavanja ortaka zbog njihovog poraza ili lošeg poteza...
Jedna od stvari, pored golova, zbog koje se i igra fudbal.
Uradiš na terenu-čuješ od protivnika
1. Primiš go kroz noge-kupite mu kecelju/haljinicu
2. Zaletiš se za loptom pa jedva stigneš da se zaustaviš pre zida, ili uopšte ne stigneš-otvorite mu kapiju.
3. Oklizneš se-Ne pljujte, klizavo je! / Zaledilo nešto, šta je ovo? Kaspere ne guraj se!
4. Potrčiš za protivnikom ali nedovoljno brzo-otkači tu prikolicu
5. Promašiš loptu-ubi ova promaja
6. Šutneš previsoko-pobi nam rode čoveče/izadjiii
7. Daš sam sebi go-nije još poluvreme, ne menjaju se strane/(mirnim tonom) ej, na drugoj strani je tvoj gol/ma nisi s nama čoveče
8. Zalomi te protivnik, baci te u prazno-aj trkni po novine časkom/
ode po burek čovek u sred termina/meni sa sirom/stani, gde ćeš, aj da igramo još malo
9. Promašiš prazan go-Nije mogao, bio je sam/Pantela, pa to si ti?
10. Igraš loše celu utakmicu-(kasnije u svlačionici) A što nije došao Marko danas? Trebali ste ga zvati. Ej tu si, pa gde si ti čoveče, izgubiše tvoji.Ovo su samo najosnovniji primeri, za svaki postoji beskonačno varijacija, svaki kraj i svaka ekipa imaju neke svoje interne fore, ali za svaku važi isto, daju ono nešto ovoj igri.
Budite slobodni pa u komentare ubacite neke svoje zanimljive primere.
Proces usvajanja kulture i običaja zemlje u kojoj migrant žarkom željom ili silom prilika provede duži vremenski period.
Podložni su joj skoro svi tipovi migranta - kako migrant vulgaris tako i Emigrant ili Imigrant ali najopasnija je ipak kod podvrste Omigrant koja teži da obrne pun krug i vrati se u domovinu, šireći u njoj štetne uticaje iz tuđine.
Jedina vrsta migranta koja je imuna na nju je Amigrant koji ustvari i ne ide nikuda već hrabro ostaje na svojoj zemlji čak i po cenu toga da se s njom zauvek sjedini.
- Dobar dan, dame i gospodo. Nalazimo se u hangaru 144 Beogradskog pristaništa gde već duži vremenski period grupa nevoljnika s Bliskog istoka čeka svoju priliku da se otisne dalje na put. Pokušaćemo da stupimo u kontakt s jednim od njih... dobar dan gospodine, kojim dobrom?
- Dobar dan i vama. Eto, muka me je naterala, pobegao sam da spasim goli život.
- Razumem, kako se zovete i odakle dolazite?
- Ime mi je Ahmed Ibn Fahlan i dolazim iz Sirije.
- Recite nam kako živite ovde, ima li nekih problema?
- Eto, nije ni tako loše, nego što me ubi ova promaja u hali. Nisam video svojim očima ali kažu da je Nusret iz hangara 112 preksinoć zaboravio da pritvori prozor i zaspao, evo baš ovako, i probudio se s ustima, da prostite, na dupetu.
- Strašno, zaista. Primate li ikakvu pomoć od države?
- Redovno nam donose hranu i piće, nekad odeću i ćebad ali i druge stvari.
- Kao recimo šta?
- Eto baš nedavno dobili smo dve kutije magneta za frižider 'Beograd na vodi'.
- Jesu li vam bili od neke koristi?
- Onako. Prednji deo je od stiropora su pa smo ih dali ludom Ibrahimu da se zanima da ne bi digao nešto u vazduh.
- SPORT ZA ZUBE! SPORT ZA ZUBE!
- E, u redu je Ibrahime, samo opušteno! Šta sam ono počeo, da, magnetit je krt i ima solidna balistička svojstva pa ga lomimo i stavljamo u...
- Fascinantno. Hvala vam na razgovoru, a naš generalni sponzor 'Pekara Halal' poslao vam je ovaj paket da se počastite.
- Blagodarim, podeliću ga s mojim sabor... saputnicima, šta je u pitanju?
- Deset kilograma prvoklasnog bureka sa sirom, najboljeg u gradu a i šire.
- ...
- Ne brinite, naš sponzor koristi isključivo guščju mast...
- Burek je samo s mesom! ALAHU AKBAR!
- VAISTINU AKBAR!!!
Postoje od kad je svijeta i vijeka. Svaki narod ima svoja sujevjerja i zablude, ali mi se čini da ih Balkanci po tom pitanju šiju. Slijedi kratak spisak nebuloza i zatupljenosti.
Ne valja da se sedi na kućnom pragu, posebno kad grmi.
Ne valja da se nokti seču uveče.
Ljudi koji grickaju nokte su ili narkomani, ili su na putu da to postanu.
Hljeb od 600 grama je opšteprihvaćen pod nazivom "kilo hljeba".
Ne valja da se zviždi uveče u kuću, kupe se miševi i pacovi.
Ne valja da se otvara kišobran u kuću (ne znam važi li ovo "pravilo" ako ti krov prokišnjava).
Drkanje pogoršava vid (valjda ga pušenje poboljšava...).
Nikad, ali NIKAD! ne ustajati na lijevu nogu (klasika, samo, na šta će da ustane invalid koji nema desnu nogu i nema para za protezu?).
Toše Proeski je bogomdani i isto tako (čitaj: najobičnija saobraćajna nesreća) uzeti anđeo.
Svi muškarci su isti (nisu, svaki je fukara na sebe svojstven način).
Ljubav će spasit' svijet. (Ljubavim ja sa ženskim roditeljem onoga što je ovo reka'.)
Bred Pit je najpoželjniji muškarac na planetu (posle mene).
Žvakanje žvaka može da ti deformiše vilicu (možda, ali ćeš barem imat' svjež dah i koliko-toliko čiste zube).
Treba se vazda pomoliti Bogu (ili Satani ako si poklonik rok muzike) prije nego što počneš da jedeš (valjda da ti ne bi zaprlo, jer jedeš ka' krava i gutaš hranu a da je prethodno ne sažvaćeš).
Amerikanci su bili na Mjesec (možda i jesu, ali na medeni mjesec).
Ma koliko vruće i zagušljivo bilo, for God's sake ne otvaraj prozor, ubiće nas sve promaja.
Uzrok bubuljica je nejebica (đe ste vi viđeli pufičavog porno glumca?).
Krenuo Tulumbac sinoć u grad da se nadje sa Fernandom. Nešto se smorio na Vuki, nema više ni novih Cigana na you JuTjubu, psovački monopol u igraonici preuzeli ponovo "oni ludaci sto puše Malboro", pa je konačno pristao na Fernandovo svakodnevno ubedjivanje da odu malo do diskoteke i ,,vataju neke pičke za sise,,.'Ajde nisam bio dugo. Da malo 'vatamo neke picke za sise. Ne zvuči loše...Ajd..Na Vuki opet kriza inspiracije, sve isti likovi...,,
Dogovore se da se nadju na Slaviji, taj deo grada Fernando najbolje poznaje. Picnuo se Tulum, šuljka, jebozovna aroma, brijanje, sve po protokolu pravih monopolista nad sexy ribama ove hemisfere. Izadje iz stana tiho, na prstima, da ga ne saleti neki ortak, pa onda mora i njega da vodi. Taman kad se uhvati za...lift, naravno, kad ono – medjutim. Vrata ni da maknu. U, koji baksuz!Fernando ne čeka, Fernando radi. Iz mraka izlete poznati lik, jedan od boljih psovača iz igraonice, koji ume čak i da sastavi inventar za Kentaura, a i provereno je jebao ćerku Zidanu.
,,Šta radis, Tulume?,,
,,Evo ništa. Istovaram neki ugalj...,,
,,Haha. Treba pomoć,vidim...,,
Udruženim snagama otvore lift i Tulum uskače unutra. Dok se vrata za njim zatvaraju čuje poznate reči: ,,Ej, brate, svrši jednom i za mene...,, Samo se nasmeje svom odrazu u ogledalu i nastavi put ka Fernandu, Slaviji, diskoteci, pičkama i sisama...
Na Slaviju je stigao pre vremena. Uf, baš sam poranio, ali kakva je ono frka...Po kružnom toku trči student sa tri knjige u nekoj providnoj kesici. Za njim, sva zapenila i obnevidela, juri oklembešena sisurda, u mrežastim čarapama, a jedna joj se veštačka trepavica zalepila za obraz, kao neki dlakavi dedež.
,,Džimi, brate, ovamo, Džimi!,, Džimi se malo okrene, tek da ne zastane u trku, ali ipak prepozna poznatog lika sa Vuke. No, sisurda se ne predaje, izašla je u večernji lov na studente. Već pruža desnicu ruku ka ramenu čemernog studenta, kad se odnekuda začu poznata pesma sa grčkih muzičkih prostora ,,Είμαι πολύ αφελής ,aaa, ime polu afelis, aaa..,,Artemido, boginjo lova, kćeri Zevsova, pomagaj!,, Artemida otvara vrata svoga četvorotočkaša namenjenog isključivo za lov na retke zverčice ovoga grada, u doba prelaska iz papuča u čizme. Tulum i Džimi upadaju unutra, a Arte utiša muziku kako bi mogla da sagleda njihov problem i da im pomogne ili da ih banuje i završi sa njima jednom za svagda.
,,Kuda, vas dvojica?,,
,,Malo blejimo po Slaviji, ovaj beži od sisurde i tako, ništa, onako...Ti?,,
,,Ma, ništa, mentalna promaja.. Nego, dokle idete?,,
,,Mene izbaci ovde“, kaže Džimi i već izleće iz auta, osvrćući se oko sebe...;,Ćao, vidimo se na Vuki!,,
,,I mene izbaci ovde, treba da se nadjem sa nekim likom.“
,,S kojim likom? Znam li ga? ,,
,,Ma, jok! Neki lokalac čisti. Ništa vredno pomena.“
,,Ok, onda svrši jednom i za mene...Ma, zezam seee...Znam da te to nervira...samo se čuvaj butikača i to je to...Ćaooo,,
,,Ćao...,,
I taman kada je mislio da je sve konačno u redu iza ugla izlete sisurda i ustremi se na njega. Beži, Tulumeeeeee....
Negde kod ,,Agore,, u trku nalete na Liju. ,,Beži, brate, juri me sisurda!,,
,,Koja sisurda?..
..Perverzna babetina što juri studente...,,
,,Pa, ja sam svršeni....,,
,,Svršio ti ili ne, dok joj objasniš ko si ima da te brankuje, ko Ladjara...“
,,Begaj, nabutam joj rogove kroz guzicu...,,
Kada im se već činilo da nemaju snage i da će ih sisurina stići, otvoriše se vrata jedinog elitnog restorana u gradu, jedna ruka se promoli napolje, i uvuče ih unutra.
,,Kuvajlija, gospodine i brate! Hvala ti ko gospodinu i bratu!,,
Kuvajlija im natoči po jednog orošenog jelenka i polako počeše da dolaze sebi.
,,Jao, brate, Lijo, pa ja tek sad vidim da ti trčiš sa povezom preko očiju i bos. Koja tebe muka stigla?!,,
,,Ma, krenuo da se nadjem sa Inso i Elennom, pa da me lakše prepoznaju...“
„A, u patikama ceo dan i taj rad...“ Haha!
,,Šta sve čovek ne radi zbog žena!,,
,,Nego, samo ti je Inso ovde. Elenna već odmaglila. Eno pije kafu sa Ladjarom. Spasila ga zicer brankovanja, pa je on iz zahvalnosti pozvao na kafu, koju on inače u ovo doba pije sa Djavolicom...Vuka je čudo, moj Lijo....Drži se ti Inso, pa ona je, bre, u stanju da ti u dahu izrecituje ,,The History of One Tough Motherfucker“, a neće te smarati ni sa Eliotom, to ti ja garantujem. Nego, nešto se mislim, koji bi ti bio lik u latino seriji...“
„Fernando, naravno!“
,,E, nemoj se vredjamo, nemoj se prozivamo...“
,,Neko me zvao...“ Iz polutame izroni u svom svom sjaju, niko drugi nego Fernando, car, šmeker, frajer, apsolutni kralj u muvanju u dalj.
,,Gde si, tebraaaa....“ Izljubiše se svi.
Baš je dobar, ovoga bi i ja jeb... Pomisli Kuvajlija, ali ne reče ništa. Naučio je da mudro ćuti kad treba i samo beleži pluseve u tefterče.
U kafanu upadoše Inso, Edit, Gospodža, Djavolica, Artemida....Van sebe od straha...
,,Šta vam je, sestre?“ Uglas ih upitaše Tulum i Lija.
,,Ma, juri nas manijak obučen u avatar Homo Serbijusa, ali bez listića....“
,,Šta se sekirate, to je samo jedan obični normalni manijak...“
,,A,dobro je, a mi mislile...Nema veze, trčanje je zdravlje, što bi rekao Gvozden, a možda i nije Govozden, možda je Jelen TU...Ma, sve mi se smutilo..Mentalna promajaaa...“
Otvoriše se vrata kafane i u već zadimljen prostor ušeta Kurd. Onda je legenda nastavila da se piše sama...
Dva najfudbalerskija crnačka prezimena. Nađe se tu i poneki Sisoko ali ova dva su neprevaziđena. Kad ih čuješ odmah znaš da taj ne može biti ništa drugo osim fudbaler. Jedina razlika je što je Dembele više napadačko a Traore odbrambeno prezime.
negde u Sredozemnom moru na prenatrpanom imigrantskom brodu...
- ubi me ova vrućina hoćemo li više doći do te francuske obale?
- ne pitaj me ništa, prvo sam se danima teglio kroz Saharu u zagušljivom kamionu a sad ovo, svu sam ušteđevinu potrošio na ovaj put. Obe ubuđale vekne hleba.
- šta misliš šta ćemo raditi kada stignemo tamo, sigurno za nas neće biti previše opcija?
- pa šta znam, libo me racku da im čistim ulice, mislim da je najbolje da budem fudbaler. Pikao sam malo fudbal u regionalnoj bokoharam ligi, rekli su mi da imam talenta a i imam pomalo zvučno prezime: Dembele. Možda kada čuju pomisle da sam neki rođak onom klincu što su ga prodali u Dortmund.
- I ja sam slično razmišljao, i ja imam malo poznatije prezime, Traore. Možda možemo da igramo u istom timu, ti u napadu a ja u odbrani. Počećemo od nekog niželigaškog kluba, fazon Grenobl pa ko zna možda se proslavimo i prodaju nas kao skupa pojačanja u nekom velikom klubu. A kad stignemo tamo onda nas i tako zabole za fudbal, možemo i da grejemo klupu, lova će da kaplje.dolazi treći lik
- izvini, rekao si da se zoveš Dembele? I ja sam Dembele, koja slučajnost, a?
- (prvi Dembele) da, ko bi rekao... Slušaj Traore, aj pričaćemo kasnije ti idi tamo negde prošetaj, idi vidi da li negde duva promaja ili tako nešto (Traore odlazi)
- Slušaj prijatelju, mislim da je Francuska dovoljno velika za (buć)
- Ne znam da plivam, udaviću se glplplplal....
- Ne znaš, pa normalno kad si sisica koja nije smela da ulazi u vodu gde su krokodili, zato nisi naučio. Može biti samo jedan Dembele, ješčuo!
Upoređivanjem proslave ispita zrelosti na različitim meridijanima, može se doći do vrlo zanimljivih zaključaka:
Američko matursko veče:
Mali štreber koji je cele godine nosio iscepane starke od 6 dolara je nekako skupio keš da iznajmi streč limuzinu od 10 metara, i da u tačno 8 uveče pokupi svoju pratilju ispred njene kuće u predgrađu. Vrata otvara pratiljin otac, koji iz zabrinutosti za himenoznu celovitost svoje kćeri na kraju večeri, biva izuzetno strog i pun podozrenja prema njenom pratiocu. Poprilično nevinom pratiocu. Utom, njegova kćer koju su čirlidersice i kvoterbekovi zadirkivali cele godine zbog njenih ''Milhaus'' naočara, masne kose, isturenih sekutića, a najviše zbog druženja sa gorepomenutim glibavcem, silazi u usporenom snimku i uz audio pratnju Selin Dion niz stepenice njihove porodične kuće u predgrađu Milvokija. Otac i štreber se okreću da vide ko je to pustio Selin Dion, i zinu kada vide malu Džejn kako silazi skockana niz stepenice. Prvo je pogledaju u sandale, pa na gore sve do frizure. Počenje i da udara neka promaja, pa joj se kosa vijori dok je ona zabacuje. Skockala se do granice neprepoznatljivosti, i od nerd-jadnice se pretvorila u prepičku sa, do juče, nepostojećim dekolteom. Malom štreberu se diže suvi kobas u gaćama, što on cvećem koje je doneo za pratilju vešto prikriva. Strogi, ali pravični otac ih ispraća u limuzinu uz zahtev da se vrati kući pre ponoći.
U limuzini se šiba šampanjac, a mali štreber je poneo i pljosku od 0,2 žestine, koja izgleda nema dno, pošto će kasnije od nje da se napije cela generacija.
Stižu u salu za fizičko ukrašenu novogodišnjim ukrasima u kojoj će se održati proslava. Za dobro raspoloženje je zadužen cover bend nekog drugog, takođe nepoznatog i lošeg cover benda. Pratilja moli štrebera da igraju na šta se on nećka, jer ne zna. Posle kraćeg ubeđivanja, polaze prema liniji za slobodna bacanja, i kao naručeno, u tom trenu se zagušuju svetla i počinje stiskavac. Štreberu se magle naočare, i suzdržava se od ejakulacije u gaćama. Ona mu šapne na uvo kako hoće da sa njm izgubi nevinost. Štreber u tom, na samu pomisao na to, džizuje u gaće, što se vidi na njegovoj ''Đani - Sve mi tvoje nedostaje'' grimasi na licu. Odlaze na obalu reke, gde je neko, ne zna se ko, spremio čamčić posut ružinim laticama i upalio mirišljave sveće. Strasno vode ljubav na mesečini tako zakoračivši u svet odraslih i uspešno položivši ispit zrelosti.
Srpsko matursko veče:
Vlada, dežurni đilkoš iz IV-3, posle kupovine belog ''Martini Vesto'' odela na čekove se upućuje ka stanu svoje pratilje, Marine, poznate po vaginalnoj velikodušnosti u njihovoj srednjoj školi. Lift ne radi u zgradi, tako da se Vlada penje stepenicama do stana na šestom spratu, pritom zaradivši znojne krugove ispod miške, vidljive i preko sakoa. Nije poneo cveće, ali je maznuo ćaletvu prepečenicu. 7 deci, čisto da se ima. Sedaju u Daewoo Lanos iz 1998., i kreću put SUR ''Šinter-mala'', gde će se održati proslava kraja pohađanja njihove 3-godišnje drvoprerađivačke škole.
Sedaju za sto, sa ostatkom odeljenja. VIS ''Karijesi'' zagreva atmosferu proverenim hitovima raznih Željaka, kao i Erosa Ramacotija i Filipa Žmahera. Na meniju od žestine ima samo vinjaka, i domaćeg vermuta za dame. Već oko 11h , Rubinov derivat Belzebubove mokraće uzima prve žrtve. Više se i ne zove hitna pomoć, već su ambulantna kola trajno stacionarna ispred kafane. Momci šibaju koks i spid, a cure se dave u rizlingu i puderu. Profesori su možda i najpijanji, te počinju da napadaju Miru sekretaricu, koja ustvari predaje Srpski jezik i književnost, a zovu je sekretarica zbog nezavidne higijene genitalne regije. Direktor šapuće ''Karijesima'' da počnu da sviraju robot-kolo da bi se učenici malo istreznili poskakivajući uz taktove klavijaturiste Milančeta, i njegovog ''Borg'' sintisajzera.
U 1h posle ponoći uzavrela atmosfera počinje da iziskuje lomljavinu. Lome se čaše, bokali, flaše, krive se viljuške, igra se frizbi ovalnim tanjirima za roštilj. Profesori prednjače, penjući se na stolove i skidajući prvi sloj garderobe. Gazda upada u pižami, hvata se za glavu i telefonom poziva predstavnike organa reda.
Policija rasteruje pijane goste u praskozorje, koji proslavu sele u školsko dvorište. Cile Đinajlu, školska budala, vrši veliku nuždu na centru terena za mali fudbal, uz ovacije cele generacije. Biva priveden u maricu koja propraćuje ovaj događaj iz prikrajka.
Jedine dve cure u odeljenju, što nije tako čudno ako se ima u vidu da je drvoprerađivačka škola u pitanju, bivaju odvedene u obližnje šipražje, da se oduže svojim drugovima za sve lepe trenutke provedene u tinejdžerskoj dobi.
Jedna od njih će na proslavi 5 godina mature vaditi sliku petogodišnjeg sina iz novčanika uz napomenu da nije tačno sigurna ko je otac, ali jebi ga ''ja sam to morala duradim''.
A onda svi plaču na silu.
Gradski Saobraćajni Prevoz
U Beogradu (nažalost mogu samo da kuckam za ovaj grad, jer sa drugima nemam toliko iskustva), podrazumeva najrazličitije vrste autobusa, tramvaja, i trolebusa (to je kopile travaja i autobusa. I da, tramvaj je zaskočio autobus! Zašto? Zato što je on kul! Zašto je kul? Jer ja tako kažem!).
Veći deo građana Beograda koristi GSP za svakodnevni prevoz, koliko zbog uštede na gorivu, i skoro nemogućih šansi da se nađe parking mesto u centru grada, toliko zbog nepostojanja auta u koje bi se gorivo sipalo, i koji bi mogli da uvalimo u parking mesto.
GSP je bio predmet mnogih optužbi i grubih reči na ovom sajtu, i ja bih samo hteo da kažem da je sada mnogo, mnogo, mnogo bolji nego što je nekad bio, i da objektivno predstavim GSP kakav je danas, i za primer ću vam dati tipičnu vožnu autobusom.
Ulazim u 37. Gužva je, ne mogu da sednem. Nije strašno, ima mesta na sredini. Hmmm... nema do prozora. Ok držaću se za ove gornje šipke, možda neće biti velika gužva...
Ljudi ulaze.
Napolju je ledeno, a ovde je zagušljivo, kako čudno... Penzosi opet ne daju da se otvori za malko svežine. Kažu smeta im promaja.
Ljudi ulaze.
Postaje gužva, već moram da se podešavam jer gospođa ispred, levo me lema laktom u rebra na svakoj rupi koju bas pogodi.
Ljudi ulaze.
Sada me u glavu lema ruka nekog dvometraša, namrgođenog izgleda, iza mene, a ova ženetina se idalje nabija. Počinje da mi bude muka. Poprilično sam se iskrivio...
Ljudi ulaze.
Sada sam već trajno iskrivljen u obliku slova Z, a i glavu krivim na gore, jer neka plavušica, sa ratničkim bojama, je stavila toliko parfema da se gušim. Mučnina sa pojačava.
Ljudi ulaze.
Stojim iskrivljen u obliku koji je nemoguće zamisliti, a ni izgovoriti, tri različita lakta me bodu sa svih strana, a plus su me nabili na onaj aparat za poništavaljne karata, pa mi on obrađuje bubrege.
Ljudi ulaze.
Sa desne strane stoji neki deda koji je jeo, ne znam šta, ali bazdi gadno. I diše pravo u moje lice.
Ljudi ulaze.
Nalazimo se u Kneza Miloša, a bas je promenio brzinu od "sporo" na "jel se mi uopšte krećemo?!", i mislim da vozač namerno pogađa svako crveno svetlo. Takva je gužva da više fizički ne mogu da udahnem vazduh punim plućima, ali onda shvatam da je to pozitivna stvar, jer sam već malko obnevideo od daha onog čiče i parfema plavuše, tako da... O NE!!! Nego je još i prdnuo!!! Bože! Izvijam glavu što više mogu, ali gas se isto penje naviše. Pokušava da ne dišem, ali telo počinje da otkazuje, moram da udahnem, lice zeleni, moram disati....
Brrrrrrrrlj... povraćam u kapuljaču plavušice ispred mene. Ona se okreće začuđeno i kada shvati šta se desilo počinje da vrišti. Brrrrrrrrrrlj.... sada joj ispovraćam prednju stranu, kada se pametna tako lepo okrenula.... Vrištanje se nastavlja... Brrrrrrrrrrljp.... Povraća i žena na trećem sedištu kada je videla prizor iza sebe. Brrrrrrrrrlj....... Brrrrrrrrrrrrrlj.... povraćamo i ja i plavuša, naizmenično zalivajući jedno drugo. Brrrrrrrrlj..... Brrrrrrrrlj....... Brrrrrrrrrrrrrrrrrrrrlj... talasi povraćanja se šire autobusom i niko nije bezbedan. Svi smo povraćali, i ispovraćani, i ispucali nam kapilari po licu i očima.... Stanica kod Beograđanke.
Ljudi izlaze napolje.
----------------------------------------------------------------
Hmmmm... pa dobro. Ipak je mnogo, mnogo, mnogo, mnogo bolje nego što je nekad bio.
Gsp aranžman predstavlja neopravdanu slobodu (drskost) penzionera da pored sedišta zahtevaju i druge pogodnosti da im se omoguće dok se voze ulicama Beograda. Razlikuje se pun i polu pansion u zavisnosti od karaktera, temperamenta, izdržljivosti, moralnih načela i psihičke stabilnosti putnika koji su predmet iskorišćavanja penzionera.
J: Jel hoćete da sednete baba ?
B: Naravno da hoću sine, ne znam šta si čekao do sada ali dobro...aj sine stavi mi ovaj ceger lepo da mi ne padne...
J: Evo, jel može ovako...
B: Pa pazi bre, aman, ispašće mi jabuke, kako si to stavio..
J: Neće da padne, evo zavezano je...
B: Pojma ti nemaš sine..al nema veze..takva je danas omladina...eee...Sine, aj života ti pritvori taj malo prozor da ne ubije promaja babu...
J: Pa onaj čovek je sada otvorio ne znam dal mogu da zatvorim..
B: Ma jel čuješ šta ti kažem mali, idi zatvori taj prozor, treba da umrem ovde, ccc nemoj dva puta da ti govorim, jel imaš ti roditelje kako su te to vaspitali...au ova omladina..
J: Pa dobro baba... polako...
B: Ma nemoj ti meni polako...nego idi pitaj vozača jel može da pusti grejanje hladno mi za noge..imala sam zimus išijas...aj idi pitaj...
J: Au bre baba, kakvo grejanje...ne mogu da pitam da idem sada do prvih vrata..
B: Nećeš jel ?...eee ne ovo su zadnja vremena došla pa..Tito je sve bio u pravu...prut pa udri...to nevaspitano, to ne poštuje nikoga, to lenjo..spava do 12, troši...pu kakvi ste..posle 5 minuta...
B: Ajde mali idi donesi mi one novine besplatne, dva para...
J: jaoo baba...evo vam moje...
B: Jes li popunio ukrštene ?
J: NIsam...
B: Nešto dobro i od tebe...Jaoo eno je kontrola..idi trči mali otkucaj mi kartu..uvatiće me..
J: Ne radi ovaj automat...
B: Pa požuri jebem ti teču ludog, idi otkucaj na drugom mali...au ccc...strašno..
J: Evo vam karta, al nisu ušli ovi u žutom..
B: Nisu, pu jebem ti budalu malu, pa što otkuca kartu...50 dinara..
J: Pa vi ste mi rekli, otkud sam znao da neće ući...
B: Jaooo, kako bi ti jedan šamar preko tih usta mali...e jesi glup , propade mi 50 dinara sad...jaoo ufff da ti znam oca...
B: Mali, koliko ima još do VMA..?
J: Do VMA?? pa to vam ja sa druge strane, trebali ste da pređete ulicu, a ne na ovoj strani da čekate...
B: MOlim...Pa jebem ti mali sve živo, pa šta me zejbavaš ovde, sad mi kažeš kada sam otišla u pičku materinu..sada treba da izlazim i da opet čekam, a treba da odem u posetu mom čoveku, razboleo se u pluća, jel znaš ti to..pu kako bi ti jedan preko tih ušiju..idi bre mali..otkuca mi i kartu, ee de na tebe naiđo..jaoo kako si ove jabuke vezao..J: Baba, jebi si mater.
Spomenik palim železnicama Srbije.Iz praktičnih razloga se odustalo od podizanja klasičnog spomenika,jer bi to zahtevalo mnogo vremena,novca,dizajnerskog truda i teško bi se obezbedio u svakom gradu po jedan spomenik,kao što je sada sa napuštenim vagonima slučaj.Tj. oni predstavljaju jedinstveno monumentalno obeležje,gde se spomenik ne podiže već ostavlja.Tako je otklonjena svaka neizvesnost,jer se golim oko odmah vidi zašto je i kome namenjen spomenik,što nije uvek slučaj sa spomenicima.
Kad bi znali da pričaju,ovi vagoni bi nam sigurno ispričali mnoge zanimljive priče iz davnih vremena..
-Aman više,oće li nas prodati u staro gvoždje?
-Malo malo pa kreneš s tom kuknjavom,dosadan si.Ćuti i rdjaj
-Pa kako da ne kukam brate moj?Svako ko ovuda prodje nas zapišava i sere po nama,korozija mi izjela obe bočne strane,duva promaja da te bog sačuva.Prošlo leto mi se uselila ciganska porodica,sreća što je na jesen zaključila da je previše hladno kod mene,inače bi umro od smrada..
-I da te podsetim,ta ista porodica se onda uselila kod mene,jer je kod tebe previše duvalo.I evo još uvek je tu,pa se ne žalim..
-E a jel se sećaš,kad smo bili mladi vagončići ofarbani u plavo,pa kad nas za Prvi maj il koji ono već beše praznik,okite zastavicama,pa tako okićeni prolazimo kroz sela i gradove,a narod nam se smeje i maše...
-Sećam se,bilo pa prošlo.Aj ne čantraj više,probudićeš deku Krkovagonića.
-Eee moja deco komunizma,ne znate vi kako je nekad naša železnica bila moćna i poštovana u narodu...evo recimo baš ja sam bio deo prve kompozicije koja je pre više od stotinu godina krenula iz Beograda za Niš! Kroz svako mesto gde smo išli,ceo narod,i staro i mlado,izašlo da nas pozdravi,a na stanicama niko ne sme da nam pridje,a kamoli da nas pipne.Eh,ko to nije video...
-Jesam ti rekao?Sad ima celu noć,po stoti put,da slušamo njegova čantranja o praistoriji srpske železnice...
-A jednom,sam vozio i kralja Petra lično,iz Beograda za Pariz!Pa kad smo stigli na francuski peron,a sve njihove lokomotive iskrivile vratove da vide kralja,i kraljevski voz.Ja se šepurim kao paun,a vojska puca u moju čast.E deco,deco,nikad vi to nećete doživeti..
-Šta ćemo sad?
-Ništa,kao i uvek,pravi se da si zaspao.Ako budemo imali sreće,zaspaće kod dela kad su ga ustaše minirale 1941. na savskom mostu.
Zapremina je kapacitet navijača na stadionu.
Poslednji čas u 4. godini mašinske škole, nas trojica ostali u učionici, nas 2 da podržavamo trećeg pajsera koji se borio sa moćnu dvojku koja bi mu značila vise nego Muji Haso.
Profesorka - Petkoviću, ako znaš ovo, dajem ti 2, ako ne, imaš 2, al' sledeće godine, možda. Reci mi, šta je zapremina?
(Petković lije litre znoja, jer veze nema ni koji je to predmet zapravo, a kamoli šta je zapremina)
Paaaaa.. To je.. Ajao. čekajte, znao sam aaaa, učio sam..
(Drugar umire od smeha, smeje se kao hijena u vreme parenja)
Ja (tiho, da pričam tiše, šapat bi me zajebavao) - Brate, kapaciteeeet..
- Šta?! Mislim, šta je kapacitet, ajaaaao, čekajte, setiću se, evo..
Ja - Kapaciteeet.
- Aaaaaa, profesorka, to je kapacitet. Pa da, ja se zamislio.
- Kapacitet čega, Petkoviću?
- Ughhh.. Čega? Pa, ovaj..
(Profesorka ustane po knjigu neku koja je na 5m, što nam je dalo 10sec fore jer je vrlo popunjena žena, pa je imala malo ubrzanje)
Ja - Brate, to ti je kao ono koliko stadion može da podrži navijača, količinski, kontaš, na taj fazon?
- Aaaa, kontam, kontam, hvala brate.
- Eto, pa ti sad sklopi šta je zapremina, sad ti je lako.
(Vraća se profesorka, čudno me gledajući, jer je čula nešto)
- Aleksiću, ti to nešto dobacivao?
- Ništa ja profesorka, ja samo čekam njega, pa da idemo, dajte mu 2, da idemo srećni..
- Petkoviću, ajde da čujem više, šta je zapremina?
- Pa profesorka, evo ja se setio. Zapremina je kapacitet navijača na stadionu.
(Mukla tišina jedno 5sec, profesorka gleda sa pogledom na koji bi gledali teže retardiranu osobu, ja gledam sa nevericom i potom padam u kritično glasan i dug smeh, od kojeg sam se brzo primirio, da ne dobijem totem u dnevnik)
- Kapacitet navijača na stadionu, Petkoviću crni?! Jaoj, Aleksiću, ovo si mu sigurno ti objasnio stručno, mogu da se kladim u to.
Ja (smejući se još uvek) - A morao sam da mu pomognem malo, ali nisam mislio da će bukvalno to reći.. A dajte mu 2, ima i to logike donekle, dobar je primer, morate priznati.
- Jaoj ajde evo ti 2 i gubi mi se sa očiju.
(Nas dvojica izlećemo kao promaja napolje srećni kao pecaroši zbog sunčanog vikenda, i od tada noseći svetu novu definiciju zapremine).The kraj.
:Đ
Pet minuta slavskog veselja koje ćemo uvek pamtiti - svako na svoj način.
1. Jedinih pet minuta slave kojih se kum Todor seća. Na slavu je došao već dobrano pijan, uspeo iz četvrtog pokušaja da potrefi obraz domaćina za poljubac, jedva seo za astal i dolio još tri rakije na eks, bez meze. Kada se začulo zvono ulaznih vrata, uspeo je da ustane i kaže "Evooo ja ćuuughhhs..." a zatim se sručio u ćasu sa salatom od cvekle. Odnet je u dečju sobu na spavanje.
2. Pet minuta je rođak Darko pričao kako je težak život u Nemačkoj iz prve ruke te da nikako ne pokušavamo otići tamo jer vremena nisu kao pre, mogo se radi i traže se diplome. Svi su ga pomno slušali a jedino ga je ujna uspela prekinuti opaskom da se ako mu je tako teško slobodno vrati ovde i dovrši osnovnu školu.
3. Pet minuta je pravljena promaja otkako domaćica primetila da se deda Vitomir opasno ućutao. A svi znaju za dedine probleme sa gasovima.
4. Toliko vremena je bilo potrebno da teču Gradu izvuku iz kade u koju je upao dok je pokušavao da dohvati toalet papir sa gornje police.
5. Pet minuta je mali Peca recitovao "Razbole se lisica" na ponos majke i dobacivanje na refrenu "A ja ja ja ja ja, Puerto Rico" od strane probuđenog kuma Todora iz dečje sobe.
6. Pet minuta se svastika Slavica, pedijatar, čudila kako niko od prisutnih nije oprao ruke pre obedovanja. "Gospođo, to što Vi radite s pederima, ne mora da znači da baš svi treba da budu čistunci." - objasnio joj je teča Grada pre odlaska u toalet.
7. Pet minuta je trajalo degustiranje posnih sarmica koje godinama baka Danka nenadmašno pravi kao delikates čitave slave. Bili su to momenti u kojima su se mogli čuti samo zvuci pribora za jelo i uzdasi opčinjenosti vrhunskim ukusom čuvenih sarmica. Zadovoljni pogledi koje tada ćuteći upućujemo jedni drugima pokazivali su koliko smo u stvari srećni što smo svi na okupu. Bez obzira na sve probleme, razmirice i neslaganja. Tih pet minuta savršenog sklada donekle je remetilo hrkanje kuma Todora ali niko mu ništa ne bi mogao zameriti.
Jedna od većih trauma detinjstva.
Doktorska ordinacija. Druga od pet inekcija koje treba da primiš.
Prva te je solidno uzdrmala jer nije prošlo baš sve tako glatko i bez bola, pa pitaš oca da li postoji neko drugo rešenje? Neki lek da piješ ili tako nešto? On kratko i jasno odgovara da nema. Znači moraš. Nadaš se samo da je danas u smeni neka medicinska sestra koje će to uraditi najnežnije moguće, ali iako si klinac, već znaš da je jako teško da ti neko zabode iglu u guz i da to bude bezbolno. Loš početak dana.
Odjednom čuješ vrisak i posle njega plač. Kovrdžavi klinac koji je ušao pre tebe. U glavi vidiš njegovo nasmejano lice, pre ulaska unutra, jer njemu su ovo prve inekcije i nije znao šta ga čeka. Hrabriš sebe da nije unutra neka medicinska sestra koja daje inekcije na surov način, nego se kovrdžavi toliko uplašio kad je video iglu da je vrisnuo zbog toga, a samo davanje inekcije je bilo bezbolno. Plač posle vriska je sigurno plač zbog olakšanja da je sve gotovo. Otac vidi da si uzdrman i pokušava da te ohrabri klasičnim srpskim bodrenjem koje se sastoji iz kombinacije prozivanja pa obećavanja nagrade: "Šta si ubledeo tako, pa nisi ti valjda neka devojčica? Da se nisu zajebali ovi u porodilištu pa mi uvalili curicu? Ajde budi muškarac. Evo ako budeš dobar i ne plačeš, vodim te negde na kolače posle."
U svakoj drugoj situaciji kolači bi zvučali prilično dobro ali u tom trenutku su slaba uteha jer znaš kakav te horor čeka kroz koji minut.
Odjednom se otvaraju vrata i iz sobe izlaze zajapureni kovrdžavi klinac koji rukavom briše suze, tiho jeca i malo šepa, a sa njim je i njegova majka koja ide pored njega i govori mu: "Bravo sunce moje, bravo. Vidiš kako nije ništa strašno. Baš si bio hrabar. Idemo sada na kolače pa posle u park da se igramo."
Tog momenta misliš kako bi vole da si na njegovom mestu, ne zbog kolača, jer to je zadnje što ti je u glavi, nego zbog toga što je on svoje muke prebrodio a tvoje tek dolaze.
Odjednom se iz sobe prolama oštar glas od kog si se naježio i čuješ kako neko iznutra proziva tvoje ime. Gotovo. Sada je tvoj red. Otac te podiže jer sam nemaš snage i tek onda počinješ da hodaš ka sobi za mučenje, ali kratkim koracima kao da se nadaš da će se odjednom desiti neko čudo i da nećeš morati da preživljavaš taj sav taj bol koji te čeka unutra.
Ali to se nikada ne dogodi. Bog o kom su ti pričali kako je dobar i svemoćan nije ništa uradio da te spase i sada si prepušten sam sebi. Ipak si mu se pomolio da što manje boli pa ako već mora makar tu da pomogne.
Postaješ svestan zvukova oko sebe, izgleda sobe i sestara i ne deluje baš ohrabrujuće. U uglu sobe, okrenuta leđima stoji sestra koja ti je juče dala inekciju i tvoje nade da ćeš možda bolje proći sada su se potpuno rasplinule. Pobegao bi odmah odatle ali noge kao da su od kamena. Ne slušaju te. Odjednom počinje da te žiga ono mesto gde ti je juče zabola inekciju i nadaš se da ćeš danas makar dobiti u drugi guz a ne u isti. Ili je možda bolje u isti. Možda je sada malo očvrsnuo i već se malo navikao na iglu pa će manje da boli. A možda će, pošto je već juče ranjen, boleti više.
Sestra počinje lagano da se okreće dok ti pokušavaš da se nasmeješ i praviš najmiliju facu, spreman da izvučeš najzvonkijim glasom jedno dobar dan, u nadi da će je to malo odobrovoljiti pa će biti nežnija ovaj put, ali ona se ne okreće prema tebi nego prema drugoj sestri i govori: "Nado, daj ti ili Verka ovom klincu inekciju, idem napolje da popušim cigaru."
Nada ili Vera. Posmatraš čas jednu, čas drugu i grozničavo razmišljaš koje od njih dve je bolja i koja će ti nežnije dati inekciju.
Nada deluje dobroćudnije. Nasmejana je, ali je niža, deblja, ima jače ruke i vidi se da je snažnija pa samim tim možda neće biti nežna jer pitanje je da li ona može biti nežna kada su joj tako jake ruke.
Vera deluje malo nervozno ali izgleda mršavije, nežnije i tanje su joj ruke, mada opet njeni pokreti su malo brži i odsečniji pa možda želi samo da ti što brže nabije inekciju i završi sa tim pa će više boleti. Ili manje.
Nada je starija, samim tim i iskusnija pa će možda manje boleti, ali opet možda joj muka od davanja inekcija tolike godine pa je postala bezosećajna a Vera je mlada, što je opet manjak iskustva ali možda će to nadoknaditi time što će se potruditi da što bolje uradi posao a nije joj jš uvek muka od posla i još ima osećanja.
Više ni sam ne znaš šta je bolje.
Iz grozničavosti počinješ lagano da prelaziš u apatiju. Ma više ti je svejedno. Neka rade sa tobom šta im je volja. Samo da što pre prođe i da, ako preživiš, izađeš odatle. Možda nađeš neku utehu u onim kolačima koje ti je obećao otac.
"Lezi potrbuške na ovaj krevet i skini pantalone i gaće", izgovara Vera i lagano kreće ka metalnom stolu na kojem stoje razne bočice, inekcije i sprave o čijoj nameni ne želiš ni da razmišljaš.
Znači ipak Vera. Jedan trenutak je gledaš kako uzima špric, na njega stavlja tanku iglu, zabija iglu u bočicu i povlači gornji deo šprica, što ti u tom trenutku deluje isto kao kada Rambo u filmu repetira pištolj.
Bezvoljno krećeš ka krevetu, kao da ideš na streljanje i bacaš još jednu molitvu Bogu da učini ovo što bezbolije po tebe. Bacaš usput i obećanje da ćeš biti mnogo bolji od sada i da ćeš jesti svaki put kada mama kaže i sve što mama spremi a nećeš je zajebavati po sat vremena za svaki obrok. Nećeš više ni flomasterima švrljati zidove. Ma bićeš najbolji dečko na svetu samo da preživiš.
Pentraš se na visoki krevet, ležeš potrbuške, tako da ti vise noge i otac kreće lagano da ti skida pantalone. Okrećeš se taman da vidiš kako Vera štrcka malo tečnosti kroz iglu i lupka par puta po špricu. Skrećeš pogled da više ne gledaš u tu odvratnu iglu.
Otac ti skida i gaće i ostaješ gologuz. Osećaš kako ti preko guze prolazi blaga promaja od otvorenog prozora i bacaš pogled napolje na lep i sunčan dan. Kako bi se sada igrao sa drugarima ali oni su negde daleko, i ne mogu da ti pomognu. Moraš ovo sam.
Čuješ korake kako ti se približavaju. Klompe lupkaju po patosu, sve bliže tebi. Stežeš guzove najčvrće što možeš i čekaš taj zlokobni udarac, sada već sve više rešen da preživiš i da ne plačeš. Sećaš se očevog bodrenja pre ulaska i odlučuješ izdržiš bez suza i vriska. Da otac bude ponosan na tebe.
Iza sebe čuješ Veru kako govori: "Danas ćemo u levi guz jer si juče primio u desni. Ma šta ti je? Opusti se neće ništa da boli. Budi hrabar dečko i daću ti nešto posle".
Zatvorenih očiju čekaš taj momenat dok napetost u tebi raste. Osećaš nešto mekano, mokro i hladno na svom levom guzu. Spreman si. Izdrži. Sad ili nikad.
I onda odjednom osećaš oštar bol u svom levom guzu. Iako je to samo koji sekund tebi traje kao večnost. Stegao si zube i daješ sve od sebe da ne pustiš ni glas. Bol se širi a tebi se čini kao da nikada neće prestati. Kroz glavu ti proleću razne scene iz tvog, veoma kratkog postojanja na ovoj planeti.
"Gotovooo".
Kraj. Preživeo si. Ležiš preko kreveta i osećaš kako bol počinje lagano da popušta. Ponovo osećaš na guzu ono hladno i mokro čime te je i pre inekcije namazala.
Lagano izdižeš stomak da bi ti otac navukao gaće i pantalone. Osećaš mali bol i utrnutost u levom guzu ali i olakšanje što je sve gotovo. Njazad možeš da se vratiš normalnom životu i onim kolačima koje ti je otac obećao ako budeš hrabar, a bio si hrabar. Ni glasa nisi pustio, ni jednu suzu. Ponosan si na sebe.
Ustaješ i čuješ oca kako ti govori nasmejan: "A vidi ovu moju junačinu. Bravo sine, bravo. Izdržao si ovo muški. Idemo na kolače sada."
Vera je takođe nasmejana. Mazi te po kosi i govori: "Kako si ti hrabar. A imam ja nešto uvek da poklonim hrabrim dečacima".
uzima sa stola jedan neotpakovani špric i daje ti a ti sav srećan već zamišljaš kako ćeš ga napuniti vodom i prskati drugare, zalivati zemlju i ko zna šta još. Možda može da se njime malo nakvasi tvrda zemlja pa da se lakše napravi roša za klikere. Da, može to. Jedva čekaš da pokažeš špric drugarima.
"Ajmo sine" - govori tvoj otac - "Doviđenja sestro, vidimo se sutra kada dođemo da junačina primi treću inekciju."
Odjednom shvataš da sutra moraš opet da dođeš ovde i preživiš isto. Pojavljuje se tračak tamnih oblaka nad suncem tvoje sreće ali on brzo prolazi jer ima još puno vremena do sutra.
