Jedna od stvari koja svake godine iznova oduševi sve Bosance i Hercegovce koji plaćaju RTV predplatu, a i one koji to rado i svojevoljno ne čine. Pjesma za Eurosong se bira u organizaciji "“BH Eurosong” tima i BHT1 televizije" (čitaj Maja Čengić - dobra mala i company). Da bi se izabrao izvođač i pjesma otišla na Eurosong vrlo je bitno da se poštuju sljedeća pravila:
1. izvođač se bira po nacionalnom i samo nacionalnom ključu. Ako je godina djeljiva sa 3 BiH na Eurosongu predstavlja Srbin, prije Srpskog predstavnika su Hrvatski, a poslije njega tzv. Bošnjački (čitaj muslimanski).
2. Kvalitet izvođača nebitan, bitno je da se poštuje pravilo 1. i da mu se agent sreo po bilo kojem osnovu s već spomenutom Majom,
3. kvalitet pjesme nebitan, bitno je da se u emisijama prije premijere pjesme spomene da je pjesmu skladalo neko zvučno lice s bivše Yu estradne scene (Goran Bregović, Željko Joksimović, Dino Merlin ...) jer ko će reći da ta osoba ne zna napraviti pjesmu,

I onda dođe premijerno predstavljanje, u studiju bliža rodbina izvođača, palamudi se u šuplje 2 sata i ... na prvu pjesma vam i nije nešto, nije ni na drugu, ali onda kreće invazija sa svih radio stanica i htjeli - nehtjeli uđe vam u uši, počnete da je pjevušite i zavrćete prepoznatljiv refren "ooooooooooooooooooo ooooooooooooo oooooo"

E onda ćemo početi da dobivamo pozitivne kritike od susjeda:" Jao komšije divna vam je pesma. Beograd je lud za istom." (reći će neka neimenovana Srpska pjevačica, iako u Beogradu niko nije čuo pjesmu, a još manje se oduševio istom) ili "Susjedi, imate hit i pokorićete Europu" (reće Severina i osta živa, a svi znamo da je ona kompetentnija u porno industriji). Tu se naravno nađu i ostali ''kompetentni'' muzičara iz Izraela, Turske i drugih vjekovima prepoznatih "muzičkih država" za koje niste nikada čuli, ali su oni ubjeđeni da će baš BiH predstavnik napraviti lom ...
I onda ćemo da kotiramo visoko za pobjedu na nekim kladionicama, pa će se naći neki francuz ili španac ili ko zna ko da kaže da smo apsolutni favoriti jer je on sa našim izvođačem upravo sjedio na ručku (jeli su fenomenalne ćufte) i ovaj mu je odpjevao refren "ooooooooooooooooooo ooooooooooooo oooooo" koji je njemu odmah ušao u uho i to je HIT, polomiće MTV, uzeće Gramy awards ...
I onda uđemo u finale (hvala susjedima i komšijama na glasanju u polufinalu) i tamo budemo negdje 15-20 jer su prejaki lobiji pojedinih istočno europskih država nastalih raspadom SSSR-a i zbog kojih je i Italija odustala od Eurosonga, a ovi ostali su se prepali da glasaju za nas zbog ovih kvota na kladionicama, ali naš predstavnik je fenomenalno otpjevao svoju numeru i doživio najveće ovacije u dvorani i pravo je čudo kako je osvojio samo 45 bodova (od čega 39 iz zemalja bivše Jugoslavije) ...
I tako do naredne godine, cirkus se ponovo vrti.

Najduža pruga na svetu. Prostire se od Sankt Petersburga do Vladivostoka i dalje do glavnog grada Severne Koreje, Pjongjanga. Putovanje od početne do krajnje stanice traje ukupno 9 dana i prolazi kroz čak 7 vremenskih zona. Sagrađena je krajem 19. i početkom 20. veka (tačnije od 1891. do 1913.) i za nju je ondašnja carska Rusija potrošila 1,5 milijardi ondašnjih rubalja. Svi koji su putovali ovom železnicom kažu da je to prava avantura koju svakome preporučuju.

Da, dobro ste čuli. Na planeti koja je već odavno zaslužila da NE POSTOJI i to najviše zbog svojih 6 i kusur milijardi stanovnika, novotarije nastaju spontano, nekontrolisano i na dnevnoj bazi. Tih 6 i kusur milijardi stanovnika jedu, piju, rade, vole, mrze i – ako izuzmemo broj od oko 25000000 severnih korejanaca kojima je to zabranjeno – MISLE. To je jebeno zastrašujuća činjenica, zar ne, Čarlse...? ( autor misli na Darvina; prim.prev. ) Elem, od tih zilion misli i ideja, ooogroman je broj onih koje su praktične i rentabilne primene tj. ''mogu olakšati život lokalnom življu'', kako su nekad govorili u kolhoznim zajednicama SSSR-a. I život zaista jeste olakšan; toalet papir ima i miris i ukus ( Nemci objasnili ), krompir možete iseći u oblik jebenog leptira ( opet Nemci ), dok je na poljima nauke, tehnologije i medicine napredak vidljiv gotovo iz nedelje u nedelju ( kod nas to malo kasni al' zato jebemo u sportovima ). Uskoro ćemo se možda susresti i sa nekom drugom, vanzemaljskom civilizacijom – bez sumnje, veliki trenutak za čovečanstvo - pa ćemo i njima moći da pokažemo kolliko je život na Zemlji bogatiji uz novi čips sa ukusom šampanjca ili ''two-in-one'' viljuškom-češljem kojim će i sami moći da raspetljavaju svoje duge i ljigave pipke. Posle ih možemo odvesti na zakusku dobrodošlice u jedan od novootvorenih tajlandskih restorana u kojima hranu služe u pravim WC šoljama. Ionako jebeno neće znati šta je to. Noćni provod za naše zelene goste? Nema problema. Tokio nudi devojke koje najbolje ližu kvake na svetu. I to vrlo bukvalno. Da...Napredak je svuda i u svemu...osim u umetnosti. Neko će kazati: ''Što je to, bona, tako bitno?!'' ali to su Škoti i ima ih malo. Elem, količina sranja koja je danas prisutna u umetnosti nikako se ne može prikazati brojem. Naime, toliko velika cifra jednostavno NE POSTOJI ili je matematičari još nisu izmislili. Možda ćemo, ipak, tu degradaciju najbolje prikazati sledećim nedvosmislenim poređenjem : ako je nekada definicija umetnosti bila - UMETNOST=Uzvišenost Kreativnog Duha, danas ta jednačina otprilike ide 'vako : Marina Abramovič+Sranje+Gusto Granje+Pička, Dupe, Sisa+Malo Loše Vutre+Kurčina+Dva Kineza ( ne znam otkud oni tu al' ajde )+Opet Sranje+Reklama, Natpis ili Pano na kojima piše ''OVO JE UMETNOST''+Kurčina = UMETNOST. Iako na prvi pogled druga definicija izgleda kudikamo komplikovanije od one prve i to ne samo zbog (pre)čestog pominjanja polnih i ostalih organa, prava istina je da je za prvu ''jedino'' potreban TALENAT kao tajno vezivno tkivo a to je, kako danas stoje stvari, izgleda nerešiva enigma za sve. Tako se ovih dana umetnikom može nazvati i jedan Francuz koji jede svoje meso ( navodno, žrtvuje sam sebe ), Indijac koji prdi melodije ( sam komponuje svoju muziku ), Rumunka koja puši konju...a ne, to je Ćićolina...i gorepomenuta Srpkinja koja se razapinje po galerijama, 7 dana se ne pomera sa mesta i priziva kišu svojim i dojkama još dvanaest baba, doduše u zatvorenom prostoru njujorške ''Avantgarde'' galerije...

Ekrani jesu sve manji ali su zato naočari sve veće.

Rat koji je legao kao kec na desetku novinarskom ološu. Tek je februar, svecko prvenstvo na zimu, niko da pripreti kakvim atentatčićem, tuga. O čemu rab božji da piše? Kao i obično, naša braća Rusi su tu da pomognu napaćenoj novinarskoj branši. Obema frakcijama. I bi rat. Ili specijalna operacija, kako vam drago.
Tako da svedočimo nezapamćenoj promociji za obe zaraćene strane, a narod guta li guta. Niko nije imun na propagandu, koliko god voleli misliti da jesmo. Samo ovisi čiju slušate.
A novinari slave, ješće se zlatiborac i zalivati špricerom. Samo da je ovog češće.

Kao što je poznato, Titova sahrana je bila jedan od najvećih državničkih skupova tadašnjeg sveta. Sa izuzetkom američkog predsednika, u ime koga se pojavila veoma ostarela majka Džona Kenedija, Rouz, nije bilo ni jedne značajnije državničke njuške koja tog popodneva nije bila u Beogradu.
A kad su se povukli u zajedničku prostoriju, sigurno su o nečemu razgovarali, a da nije samo hrana. O čemu, ostaje samo da nagađamo, mada ono što se događalo kasnijih godina, daje neke sugestije.

Svima nam je vrlo dobro (nadam se), poznata priča o hajdučkoj četi hrabrog Jovanče i njenim doživljajima autora Branka Ćopića. Međutim, ono što većina ne zna jeste činjenica da pisac, usled svoje smrti nije uspeo da objavi nastavak, bolje rečeno, kraj epopeje ove družine. Zbog sve većeg pritiska Komunističke partije na njega, on izvršava samoubistvo, a njegovu knjigu pleni OZNA, i ostaje zauvek nepoznata. Do danas!
Naporom vaše malenkosti pisca, i mog pouzdanog i nažalost, po njegovoj želji, tajnog izvora (zvaćemo ga Radoje) ova priča dolazi i do vaših ušiju. O peripetijama kojima je knjiga došla do samog Radoja pričaću jednom drugom prilikom. Nažalost, još uvek nisam u mogućnosti da knjigu objavim zbog Radojeve lične bezbednosti. Medjutim ovom prilikom, omogućeno mi je da, makar samo za vaše oči, iznesem radnju izgubljene knjige pod naslovom "Orlovi rano lete- ostvarenje sna".
Naravno, san na koji pisac misli jeste komunizam. Ali, kako se svi svesti sistemi sastoje od sitnih šrafova, tako su i naši heroji morali da pronađu svoju ulogu u novonastalom, besklasnom društvu. Neki od njih bili su više, neki manje uspešni u ovom naumu... Ali da ih pogledamo, hoćemo li?

Jovanče.

Negdašnji vodja hajdučke družine, i jedan od najboljih ratnih kurira koje je NOB video, našao je svoje mesto u pod Crvenim Suncem. Zahvaljujući prijateljstvu sa Nikoletinom Bursaćem, uspeo je da udje u krugove partijskih rukovodilaca, te da sklopi, kratko, ali snažno, prijateljstvo sa Milovanom Djilasom. Zajedno sa ovim išao je u u Moskvu, kako neki kažu po dalje instrukcije, a po tvrdnji drugih, da se odupru uticaju SSSR-a. Medjutim, ono što Djilas nije znao jeste bila činjenica da Jovanče bio poslat od strane "viših istanci" da služi kao kontrolor Djilasovog držanja pred delegacijom Sovjeta, jer se već tad smatralo da je imao izvesnih staljinističkih skretanja. Izveštaj druga Špičkina, kako je bilo Jovančino šifrovano ime (jer složićete se, Jovanča i nije neko milozvučno ime) bilo je krajnje nepovoljan. Po dolasku u Jugoslaviju, on je dobio naredbu da Djilasa privede, te da dobija pravo na posedovanje njegovom stana i sve pokretne imovine. Starinskih shvatanja, Jovanča je u ovu ubrojao i gđu. Djilas (šifrovano ime Kučkova) i pravio je razne karambole u stidnim oblastima pomenute dame. Bruka je izbila kada je jedne noći, po povratku Djilasovom, Kučkova u zanosu strasti, dok je Milovan plevio vrisnula Jovančino ime. Ovo je bila kap koja je prelila čašu, i Djilas, inače poznat kao milosrdan čovek, postavlja kao svoj životni cilj da ubije Jovanču. U tome je i uspeo. Čak 3 puta. Vidite, u medjuvremenu drug Jovanča je postao isuviše važan da nema svog dublera, te je, i pored ovih par smrti, njegov rad mogao da se mirno nastavi. Negova karijera bila je blistava, ali je došlo do naglog završetka kada je, razočaran Miloševićevim režimom, i oduševljen mladjanim Draškovićem, prešao u opoziciju, za koju je takodje radio mnoge subverzivne akcije. Medjutim, jedne kobne noći u Budvi, dok je sa Draškovićem pušio marihuanu, i dobijao blajv od Danice (kako se čini, mada nije sasvim jasno, zbog dobijene opklade ali je sasvim nejasno kakve), metak, nespretno usmeren pogodio je Vuka u uvo, baš dok je recitovao Gorski Vijenac unazad, nadajući se da će to i ogromne količine vutre prizvati Vladiku, odskočio je od njegovog uveta i pogodio Jovanču u glavu. Kao visoki funkcioner tajne službe, nikada nije dobio bajnu sahranu. Jedni govore da ga je Danica uprtila na ledja i u jednoj mračnoj noći bacila kraj jedne hladnjače (neki govore da je dalja priča o Jovančinom telu detaljno opisana u filmu "Mrtav ladan"), dok još dan danas po Beogradu kruži priča kako je samleven i stavljen u prvu, i najprodavaniju, verziju bureka sa mesom pekare "Hleb & kifle". Tako je svoju tužnu sudbinu završio harambaša Jovanča.

Stric

Pravo ime mu je bilo Stevo, ali je bio najviši u razredu, te su ga zvali Stric. Stric je inače imao kompleks niže vrednosti u odnosu na Jovanču, te je uvek pokušavao da ga nadmaši. Jedno od njihovim takmičenja pokazaće se kobnim za mladog komunistu Strica. Naime, opklada je bila ko će prvi uspeti da pojebe prvu damu Miru Milošević. Kružile su razne priče; te ovaj je, te ovaj je, ali je samo jedna stigla do Slobinih ušiju. "Stric je jebao Miru", brujala je zgrada Predsedništva tog dana, a Predsednik nije mogao sedeti skrštenih ruku. Istog dana, u Stričevu kuću poslata su dva "čoveka u sivom" kako su ih očevidci opisali, sa zadatkom da smaknu Strica. Medjutim nije nadjen na svojoj adresi. Detaljnim pretresom njegovom stana nadjeno je samo par nagih slika prva dame ispod njegovog jastuka. Stric je ispario bez traga i glasa. Pojavio se tek par godina kasnije, kao poručnik Mitar Torbica, u ratom zahvaćenoj Bosni. Kao vodja paravojne jedinice "Mitrovo jato", bio je veoma ugledan, te se sa njim, i kada je njegov novi identitet bio provaljen, nije moglo tako lako obračunati. Iz tog razloga, Milošević prihvata osnivanje Haškog tribunala, sa jednim važnim uslovom, koji je kasnije bio izbrisan netragom iz originala: da se Stric optući za ratne zločine i da mu bude zagarantovana kazna smrću, vešanjem za muda sa spomenika Knezu MIhailu. Medjutim, sreća je varljiva; Stric, vazda pomaman na pičke, pokušao je da kresne jednu mladjanu snajku, ne videvši tetovažu velikog latiničnog slova U na njenom vratu. U trenutku kada je bio na takoreći jedan otkucaj srca od svršavanja, osetio je sekiru koja mu se zadaba u teme, i čudovišni smeh malde Hrvatice, za koju je kasnije utvrdjeno da je bila niko drugi do Jadranka Kosor. Takva je bila sudbina nesrećnog Strica.

Đoko Potrk

Slavni pesnik mlade družine nažalost nije naišao na razumevanje komunističkog društva. Stihovi: "Druže Тito, nešto bi te pito, gde je moje sa tavana žito" , označili su kraj karijere ovog plodnog pesnika. Brzo se odao kocki i piću, te druženju sa raznim sumnjivim tipovima, još sumnjivijih seksualnih sklonosti. Tako se i desilo da je nesretni Đoko upoznao mladjanog jebača Vojislava Koštunicu. Provevši pet godina kao Vojin ljubavnik, Potrk je uhapšen tokom jedne racije koju je Služba sprovela na orgijastičnoj zabavi u Vojinoj kući. Uspevši da pobegne iz zatvora, razočarani Potrk se okreće mračnoj strani svoje ličnosti i postaje verovatno prvi srpski transvestit, poznat kao Magda Šurnjikova, te nastavlja svoj život kao kraljica beogradskih noći. Nakon ovoga gubi mu se svaki trag.

Nik Ćulibrk

- zvani Amrikanac. Mladi Nik nikada nije ni slutio da će mu ovaj nadimak upravo doći glave. Tokom hajki 1948, pada i mladi Nik. Život na Golom Otoku u potpunosti je slomio Nika, ali ga je takodje i ubedio da u Jugoslaviji nema mesta za njega. Odmah nakon izlaska sa Otoka, počinje da radi na dobijanju vize za Ameriku. U ovome biva više puta odbijen, te uzima stvar u svoje ruke. Sa par gaća i dve košulje, krišom prelazi granicu i pešači Evropom sve do Francuske, gde se ukrcava na jedan ribarski brod koji je bio usmeren prema SAD. Ovde počinje novi život za mladog Nika, pun optimizma, mogućnosti, sreće... Ili ne? Vlada Sjedinjenih država se ne odnosi baš najbolje prema jugoslovenskim prebezima, te biva odbijen za mnoge poslove. Nakon što je uhvaćen kako oralno zadovoljava muškarca za jedan Big Mek, Nik odlučuje da uzme svoj život u sopstvene ruke i da krene put industrije koja se u to vreme naglo širila - pravljenju pornića. Okuplja tada još nepoznate zvezde i počinje da pravi neke od najboljih porno filmova sa one strane Atlantika. U to vreme počinje i njegova velika ljubav sa mladom glumicom trans filmova Magdom Šurnjikovom. Brzo shvativši potencijal mladjane pornićarke, Nik joj smišlja novi alibi i ona postaje trans zvezda Hali Beri. Medjutim, njena slava je kratko trajala. Naime, usled pojave američke glumice, istog imena (koje naravno nije pravo već je preuzeto kada je mladjanja crnkinja šašoljila uz klasike Hali Beri), Ameriku obuzima manija za ovom mladjom Beri, i njena zvezda počinje da bledi. Nije nam poznat njen kraj, medjutim znamo da je radila kao spiritualni vodič mnogim trans glumicama poput slavne Mariane Kordobe, Tifani Star, Bejli Džej i mnogih drugih. Što se tiče samog NIka, ljubav ga je ubila. Nakon što je odgovorio na molbu Magde da jednom ona izvrši penetraciju u njegov rč, dobio je krvarenje od rane koja je tom prilikom nastala (na starim arhivskim snimcima koje smo pregledali, izgleda da je sama Magda/Beri imala alatljiku od impozantnih 28 centimetara), i usled nebrige oko iste umro od trovanja krvi.

Nikolica

Namladji dečak u družini bio je Nikolica sa Prikolicom, svojom kerušom. Detalji iz života ovog lika družine nisu nam poznati, jer je sam pisac više puta pokušavao da rukopis spali, te je prilikom jednom ovakvog pokušaja izgoreo odeljak o Nikolicinoj sudbini. Jedina stvar koju pouzdano znamo iz Radojevih izvora jeste da je Nikolica proveo četiri godine u zatvoru zbog zoofilije, a da mu je keruša bila oduzeta, te udomljena na nekom mnogo boljem mestu. Sama keruša doživela duboku starost i imala šestoro dece, od kojih je šiorem auditorijumu najpoznatiji Sima, pas iz kultne serije "Srećni ljudi", čije pojavljivanje majka nažalost nije uspela da vidi. Naime umrla je tri dana pre emitovanja epizode u kojoj Golubovići upoznaju Simu.

Ivan Popović Vanjka

- Vanjka Široki, Vanjka Rus. Samo ovo ime bilo je, poput Nikovog, kobno po mladog Ivana. Uspevši da se izvuče hapšenju u Jugoslaviji, beži put Rusije, i biva svečano dočekan na dvoru Crvenog Cara lično. Nakon ovoga obavljao je niz poverljivih poslova za Staljina. Medjutim, kako kaže izreka: "Što si bliže vatri, pre se opečeš". Ovo se pokazalo istinito i u Vanjkinom slučaju. U vreme velikih Staljinovih čistki umalo nija stradao i sam Vanjka. Medjutim, spasla ga je činjenica da je bio Jovančinom drug, i Komunistička partija je brzo reagovala i kao uslov pomirenja dve zemlje označila potrebu da Vanjka ostane živ. Ali, kada je došlo do razlaza Jovanče i Vanjke (do dana današnjeg nije nam poznato zašto, ali su po Moskvi kružile glasine da se Vanjka, u pijanstvu izmokrio u Jovančinu votku te je ovoga to razljutilo), on više nije bio potreban ni Titu, ni Staljinu. Poslat je na rad u Sibir, gde ga je ubio nekakav čičica, jer mu je pojebao ćerku. Plod polnog opštenja Vanjkinog i mlade Ruskinje bio je i više nego značajan; iz njega se rodio niko drugi do Jeljcin, potonji vodja SSSR-a.

Toliko o tome dragi prijatelji. Nadam se da ste uživali u otkrovenju koje je ovaj članak izazvao kod vas. Do sledećeg vidjenja, ostajte mi zdravi.

Iliti: kada vam je cela jebena nedelja kao jedan mini eon u kome su se izređala sva sranja koja su vam se dotle činila nemogućim.

Da, to je veoma slično film "Dan mrmota", u kome se glavnom liku jedan isti dan konstantno ponavlja. Svaki digađaj, svaki razgovor, sve baš sve. I još je glavni glumac toga svestan. E, u tome je caka.

No, ovaj "naš" "Dan mrmota" je malo drugačiji. Radi se o tome da je svaki dan u osnovi drugačiji (drugačije vreme, drugi ljudi, druge situacije), ali je suštinski isti - vi ste u velikom sranju!

Zamislite samo: svaki dan ustajete, očekujete da će sve proći relativno OK, ali ipak nekako uspete da upadnete u neku lošu priču. Jednostano, problemi se lepe za vas, kao da ste magnet koji prikuplja iste, kao da ste vi predodređeni da sve to nosite na svojim plaćeima.

Nije kao da se trudite, daleko od toga. Jednostavno ne ide, pa to ti je. Ustvari ide, ali ne baš kako ste to zamišljali. Probudite se dakle ujutru, ponadate se da će vas barem tog dana sve mimoići i da će vam dan biti za promenu dosadan, ali dok doručkujete jednostavno osetite da nešto ne štima. A, vi veoma dobro znate da vas osećaj nikada nije razočarao, barem ne kada su sranja u pitanju.

(Prethodni delovi: 1, 2, 3)
U prošlom delu, stigoh do trenutka kada je Knez Mihailo sa ljubavnicom i prijateljima krenuo put Košutnjaka, a sve radi sopstvenog odmora. Kako pričaju oni koji su se zapravo vratili živi sa tog izleta, taman je knez otpočeo naučno predavanje na temu "Zašto mravi nekada polete", kad su se pored njih stvorila dva magarca, naoružana revolverima. Posle par trenutaka, Mihailova karijera, ali i boravak na ovom svetu su okončani. Atentat su preživeli Mihailova ljubavnica i jedan prijatelj, Svetozar Garašanin, koji je uspeo da pobegne, a ubice su mislile da će taj da se usere i da neće mrdati iz kuće. Dotični su inače bili srpska verzija Braće Dalton, neki Radovanovići, čijeg trećeg burazera je Mihailova žandarmerija smestila u ćuzu.
Ova dvojica ne samo da su bili skloni zločinu kao i originalni Daltoni, već su bili i podjednako glupi, tj. verovali su da će zaplašiti narod toliko ubistvom kneza, da će Srbi odmah da ih izviču za guzonje.
Ali kurac! Od trenutka kad su pucali, po njih je sve počelo da se odvija po Marfiju. Prvo, onaj što je pobegao, Garašanin, nije otišao kući, već pravo u vladu, kod čoveka zajebanog ko kratko ćebe, Milivoja Blaznavca. Drugi problem po Daltone, bio je taj što je Blaznavac odmah uvideo da Mihailo nema direktnog naslednika (odnosno, bračno dete, sa kojom činjenicom su Daltoni računali), pa se vratio do Kulina bana, shvatio da je Miloš Obrenović nekada davno imao još jednog brata, Jevrema, i da on ima jednog unuka, koji ima 14 godina i zove se Milan. Odmah je prikupio državni, vojni vrh, te ovog Milana, i na dečkovo zaprepašćenje, proglasio ga za srpskog kneza.
U međuvremenu, Daltoni su stigli do Beograda, spremni da preuzmu vlast. Nekoliko sati kasnije, njihove plemenite ambicije su se ugasile pred streljačkim vodom.