Ološ, bitanga, najveći šljam na kugli zemaljskoj! Jedan od najpodlijih, a svakako i najobojenijih ljudi koji postoje. A nažalost, sve ih je više. Nemaju ni trunku dostojanstva, ponosa da se pravedno izbore za ono za šta se zalažu, već pokušavaju da uspeju lakšim putem, ukaljanog obraza i neoznojenog čela.

Bilo da se radi o najobičnijim stvarima, ili pak o životnim pitanjima, njegov mozak je isprogramiran da ne razmišlja standardno, već da u svakoj mogućoj situaciji gleda u koju rupu da uđe, naravno onom većom glavom. Nebitno da li će i koliko da se sroza u očima onih koje želi da impresionira, i da ispadne smešan svima koji se trenutno zateknu u njegovoj blizini, spreman je na sve, dok još iole postoji šansa za njegovu pobedu.

Mogu se sresti svakodnevno. Još od detinjstva se izdvajaju kao mutniji, bilo u školi, gde jedini znaju da je rođendan profesorki koja treba da im popravi ocenu, pa se slučajno sete da kupe bombonjeru, ili pak zloupotrebljavaju nečiju dobrotu kako bi prigrabili sebi boljitak.

Jedno je sigurno, ne odustaju! Pokušaće na najljigavije načine da dođu do vas, ako im nešto treba. Neće ih sprečiti ni savest, koju verovatno ni nemaju, ni ismevanje ostatka prisutnih. Ispašće smešni, popišani, obeleženi za vjek i vjekova, ali i zadovoljni, jer su došli do cilja. Do sledeće prilike. Naravno, sledeća situacija će biti još evidentnija, oni još očigledniji u svom moljakanju, ali ne odustaju. Čak ni kad im samo cipele vire izdupeta. Zašto pokušati pošteno? Ko je još video vajdu od poštenog rada. To samo budale pokušavaju. Zar nije lakše spopadati nekoga da vam “učini”. Davajući mu prividnu sigurnost da ste mu prijatelj, a ne neko ko će ga izmusti dok može, i na kraju se pokupiti i otići kao najveća kurva. Mada od kurve ipak znate šta da očekujete.

Uvek raspoloženi u vašem društvu, cerekaju se k’o ludi na brašno na svaku vašu izvalu, polako zadobijajući vaše poverenje. I nikad vam neće reći šta im treba. Svojim postupcima, nekad i jadanjem spontano će vas dovesti do zaključka. Makar im opsovali prvi red na sa’rani, neće ni pomisliti da vam nešto otvoreno kažu, ili bar uzvrate. Radije bi progutao i kilo šlajmare – tuđe. Ukratko, bešte od nji’ mamu im jebem licemernu!

Kljucna rubrika svakog teen, muskog i zenskog casopisa, u kojoj savrseni i sveznajuci ljudi iz redakcija istih daju zanimljive odgovore na uglavnom jednostavna i svakodnevna pitanja. Ova rubrika je najcesce jedino sto vredi citati u pomenutim casopisima, upravo zbog kolicine komedije koju pruza.

Prenos fudbalske utakmice istovremeno pracen na televeizoru (bez zvuka) i radiju (naravno, bez slike).

Pošast 21-og veka. Hodajuće katastrofe i ulične tempirane bombe. Nastale kao nuspojava nijedne druge do napredne portabl-elektronike iz Japana, zemlje koja je, paradoksalno, iznedrila i one originalne kamikaze, te neustrašive i pokojne junake neba i mora. Doduše, po povoljnoj ceni ( autor se zbunio; prim.prev ). Da, pogodili ste. Jebeni ljudi sa jebenim sluškama na jebenoj ulici!

Naoružani svojim mp3-kurcima, Ipod-palcima i Sansa-govnima, poput nekakvih digitalnih zombija oni bauljaju po gradu, prelaze prometne ulice, koriste javni prevoz, pokretne stepenice i liftove, potpuno nesvesni prisustva i ostatka sveta koji sve to isto radi samo sa jebenom namerom da negde i stigne! Izmučeni ljudi im trube, viču im da se sklone, ljubazno ih pitaju ''Da li silazite na sledećoj?'' i ne dobivši odgovor urlaju k'o manijaci...i, jednom rečju, na sve moguće načine pokušavaju da ih obaveste o svom postojanju i namerama, ali uzalud. Naše drage urbane kamikaze samo ćute i mrtvo blenu, mozga zapranog zvucima do daske odvrnutog tehna, hausa, roka, panka, turbo-folka, dok se u ipak ređim slučajevima primerci umeju drogirati i džezom, klasikom ( takvi najčešće i ginu ) ali i najnovijim albumom Ivana Bosiljčića, inače tate po zanimanju.

Eto, pre neki dan, pogin’o ovde u Berlinu jedan dečko na pešačkom prelazu. Sluš’o, kažu, muziku pa nije video semafor. Odbacio ga autobus dobrih 10 metara, ostale od njega samo sluške. Turčin, pa se nije digla neka veća halabuka. Samo omanji članak u novinama. Sa najskorijom slikom, razume se. I šta? On mrtav, mnogobrojna turska familija zatvorila svoje ćumeze zbog žalosti a šofer ni kriv ni dužan otiš’o u kurac i propustio odlazak sa sinom na tekmu Herte protiv Fortune iz Dizeldorfa, al‘ nema veze, jebeno izgubili 1:2. I zbog čega? Zbog Šakire, Riane, Gete, DJTiesta ili koje god se tursko arlaukanje nalazilo na njegovoj jebenoj plejlisti?!

Uostalom, na vašem lošem danu je da odlučite.

Biti u frci i na ivici propadanja a pritom ograničen nekim vremenskim intervalom, oboljenje od koga boluju dužnici ali i njihovi žiranti.

Mentalitet krajnosti. Ako ide dobro najbolji smo u jebenoj Vasioni ikada, a ako ide loše nema od nas gorih u istoriji jebene planete i preci nam se u grobu prevrću. Dakle nema sredine.

Srpski fudbalski reporter koji je gotovo ceo život proveo u Hrvatskoj, čuven po možda i najpoznatijoj rečenici u istoriji prenosa sportskih utakmica " Ljudi, da li je to moguće" koja je izgovorena nakon gola Radanovića protiv Bugarske i odlaska na evropsko prvenstvo naredne godine! Poznat po mnogim nebuloznim izletima komentara usled manjka koncentracije zbog isto tako manjka sna.

Moto svih voditeljki televizijskih kvizova. Njihov cilj je da ti nabiju impulse i time, iako si dobio nagradu, oni dobiju troduplo više.

Lokacija prostorije iz omnipotentnog izraza koji bez greške saseca u korenu suparničko beskrajno objašnjavanje i alternativne konstrukcije mogućih događaja onome koga to sada najmanje zanima.

Bilo je to oko devet uveče. Sedim ja u svom malom stanu preplavljen talasima duvanskog dima i tuge. Počinje opet da se budi ta melahonija u meni koja me je uvek pratila dok se nije pojavila ona. Promenila me je iz korena. Batalio sam tribinu, upisao faks, bivao sve zreliji i ozbiljniji, procvetao sam. Dani i godine su prolazile kao sekunde, pregršt lepih momenata, ali mic po mic, vraćao sam se starim navikama, starom putu i istim greškama. Poslednja kap koja je prelila čašu je bila ta što sam uleteo u kombinaciju sa dve plave bliznakinje i njihovom kevom. Dobre bile sve četiri ali ipak nisu vredele nje. Rekla mi je da odlazi dok nešto ne uradim jer neće da trpi više moja sranja i baronisanja.

Elem, gasim tako poslednji klasik blu a duša traži Zaječarca. Gledam sat prošlo devet imam vremena da kupim pivo jer govna ne daju posle deset. Obuvam ribok klasik uzimam šuškavac gledam kroz prozor da vidim kakvo je vreme kad u zgradi pored izbio požar.

Požurim ja tako do te zgrade kad ispred mene pada žena i moli za pomoć jer je u njenom stanu ostala mačka. Vatrogasaca nigde, situacija opuštena kao kod zubara, vremena nema, ovo je moja šansa da učinim nešto sa svojim životom i opet je osvojim. Ulazim u zgradu i pičkaram što nisam pitao za broj stana ali nešto me je vodilo ka istom. Penjem se na treći sprat, dim sve gušći skrećem levo u hodnik koji se završava sa velikim prozorom. Idem duž hodnika dok nisam video stan iz kojeg bukti plamen. Ulazim unutra i šmekerski lagano se krećem kroz stan. Oko mene vatra, pucaju kablovi, padaju daske ja smireno posmatram situaciju i tražim mačku. Prošlo tako nekih desetak minuta kontam mačka otišla Bogu na ispovest kad u ćošku čujem krik tog malog stvora. Sklanjam neke daske, kauče i kredence koji su mi se isprečili dok kablovi udaraju po meni. Uzimam mačku izlazimo iz stana krećem ka izlazu kad plafon otpada i pada tačno ispred nas. Mačka kreće da plače i kuka kako još hoće da živi i ja šta ću nema nam druge nego kroz prozor. Zaletim se i mavaši gerijem, razbijem prozor kad napolju stigli vatrogasci i skupila se masa. Čujem da vatrogasci govore da se smirim i da postavljaju dušek ali vremena nema vatra ide ka nama, moram odmah da skočim. Jednom rukom se držim za prozor drugom držim mačku, spreman sam na skok kao Feliks Baumgartner. Prolaze mi kroz glavu zajedničke slike, lepi momenti koje sam imao sa njom, uzdišem poslednji put dok me neke pičke gledaju i ja za njih uradim koji zgib pre nego što se pustim. Skočili mi, meni na kraju ništa ali je mačka polomila nogu. Vlasnica me je ipak kroz suze zagrlila dok sam dobio aplauz od prisutnih i Zaječarac sa sve ordenom od Nikolića.

Vratio sam se kući srećan i odmah sam je pozvao. Ispričao sam šta mi se desilo ali je prekinula vezu. To mi je došao kao hladan tuš mada posle svega i dalje imam kombinaciju sa one dve crnke i njihovom kevom.

Izraz koji se koristi za osobu ogromnog kapaciteta za umetnosti mrsomudjenja. Komplikator bez premca, kome bilo šta što je jednostavno nema smisla, te mora da ga zakomplikuje bilo da je izučavanje kvantne fizike ili odlučivanje šta će da jede za doručak.

Oslikava preterano iskomplikovanu slagalicu Rubikovog dodekaedra, ili ti tela sa 12 identičnih pravilnih petouglova, sa 7 nivoa (Iliti 7 pokretvljivih slojeva) pod nazivnom teraminx. (Vidi sliku)
Kao i teraminx, ni komplikator kome je upućena rečenica nije nerešiv, ali se malo k'o odluči na hrabar potez rešavanja njihove komplikovanosti. Većina imaju pametnija posla.

Degerativni prevod engleske reči "wingman". U nekoj arhaičnoj, lokalnoj verziji srpskog slenga može se nazvati "batica za ribolov". Kao što Meri Popins ne vaspitava tudja razmažena derišta bez kišobrana, tako pošteni akcijaš ne sprovodi "će jurimo neke pičke" manevar bez krilaša pri ruci.

U mrestovni pohod, nipošto se ne vodi dežurni lakrdijaš, lokalni šmeker, ili lik iz kraja, koji sa dvadeset godina još uvek nosi majicu na kojoj piše "In Flames". Vodi se neko ko neće biti u stanju da pokupi kajmak, neko mutav, običan, prazan, ali opet ukalupljen u svakodnevnicu, i prihvatljiv od okruženja. Vodi se on, krilaš. Njegova uloga je zapravo samo da postoji. Akcijašu treba neko sa strane, kako ne bi izgledao kao šaban koji nema sa kim da izadje u grad. Takodje se koristi ukoliko je mačka skoro već u džaku, ali je odlučila da povede još jednu mačku da joj čuva ledja k'o Džo Domingez Nešu Bridžisu, te akcijaš na red bull u lokalnom kafiću mora povesti svoju podršku.

Krilaša u današnje vreme nije teško naći, jer sve vrvi od ljudi koji odgovaraju modelu. Veća je šansa da u SKCu na svirci afirmisanog rok sastava, ne sretnete Acu Seltika u izbledelom kožnjaku, nego da udjete u autobus u kojem se ne vozi bar tri ovakva lika. Kada bi život bio South park, oni bi bili klinci iz Kartmenovog odeljenja, koji za četrnest sezona nisu izgovorili ni reč.

Krilaš posao obavlja efikasno. Zabada sajber telefon plastičnim sranjem koje liči na olovku, na pet do deset minuta uz zvuk Morandijevih andjela stigne mu poruka. Dok ribice slušaju akcijaša, vrti paklu solidnih pljugi po stolu, i poneki put ukrsti pogled sa jednom od "druga-liga-sedma-pratilja" devojaka, koja se podudara sa njim na skali bezličnosti i umnog nihila. Taj momenat je veoma bitan za akcijaša, jer od više različitih vrsti mojstera izlučenih na malom prostoru dolazi do hemijske reakcije, koja eventualno vodi do ukrštanja polnih organa. Zapravo, pokreće se talas poput onog na mundijalu u Meksiku '86te, a na akcijašu je samo da servira lovinu.

Ključni potez mu je pokazivanje buckastog budjelara u pravcu jedinki sa klitorisom, prilikom plaćanja računa, što dovodi do još jače hemijske reakcije. Da nije prazan kao jutarnja pedeset šestica pokupio bi sve brojeve, te akcijaš mora pažljivo birati krilaša, inače će iz sopstvene puške biti pogodjen u grudi.

Ko sve mrzi Ameriku ?

Veci deo sveta.
Pa zasto su onda najveci redovi ispred svih Americkih Ambasada u svetu ?
To niko ne zna.
Svi je mrze, a svi hoce u nju da udju.
Sama ta nova socijalisticka azdaja (EU) je nastala da bi parirala Americi.
Mrze je iz dna duse, a ipak hoce da su snjom.
Obama im je sansa.
Poslali su mu pismo od 6 strana. Hoce da ga pridobiju.
Nude mu “partnerstvo I jednakost”. Pazi sad to – Jednakost.

Hajde da vidimo koliko je stara mrznja ka Americi :
Starija je od svih nas.
Vuce korenje jos iz Spansko-Americkog rata, 1898, gde su im Amerikanci uzeli prevlast nad kolonizacijom Kube. Spanci su nastavili da ih mrze cak I za vreme vladavine Generala Franka, koga su Amerikanci otvoreno podrzavali zbog njegove (uspesne) borbe protiv komunizma. To me podseti na onu komunisticku bitangu Zikicu Jovanovica-Spanca. Svi smo bili zgranuti sa dolsakom kojekakvih mudzahadina da se tuku po Bosni. Bili smo zgranuti dolaskom nekih ljudi iz Alzira, Egipta, Irana itd.
A nismo bili zgranuti sa odlaskom neke nase bitange u tudju zemlju da se bije I ubija
“u ime Internacionale” ?
Taj nam je bio heroj. Drago mi je sto je “heroj” dobio po usima.
U Nemackoj, mrznja traje dugo.
Anti Amerikanizam je tamo vezba njihovog moralnog relativizma. Nemci bi jako voleli imidz “normalne” zemlje I anti Amerikanizam je politicko oruzje kojim se koristi nemacka elita da razdvoje sebe I svoje roditelje od zlocina drugog svetskog rata.
Upravo Nemci najcesce porede rat u Iraku sa holokostom drugog svetskog rata – valjda da bi se sami osecali bolje.

Francuska je postojbina mrznje ka Americi. Mozemo komotno reci da je omiljeni francuski hobi - mrznja Amerikanaca.
Tu vidimo jedan komleks inferiornosti, maskiran u kompleks superiornosti.
Mrznja vuce korenje jos is 1700- tih godina. Mrznja ka Americi im pomaze da lakse progutaju gorku pilulu za izgubljenom velicanstvenom Francuskom – svetskom silom.

Mrznju nase “brace” Rusa ka “Imperijalistickoj Americi” ni ne treba da opisujem.

Na svu ovu vekovnu patolosku mrznju ka Americi, sada mozemo da dodamo I najnoviju, I mozda jedinu pravednu mrznju – Mrznju Srba ka Americi.
No tu nam je nas prijatelj Soros da umanji tu mrznju. Da podmaze gde se podmazati mora, da kupi ono sto ne moze da podmaze I da polako ali sigurno rovari – gde hoce I kako hoce.
Videcemo sta ce socijalista Beri da uradi po pitanju ove mrznje.
Bojim se nece uraditi mnogo, vec ima oko sebe cetvoro iz Klintonovog kabineta.
A secate se ? Klinton je posejao tu mrznju.

Noćna mora svakog kladioničara, nadoknada vremena. Traje večnost, neretko vaš tim primi go u njoj, i sve ode u kurac. Onda psujete sudiju Hauarda Veba i bugarina Berbatova što je olako izgubio loptu na sredini.

Ne, nije to onaj što voli da se šuri u plinaru, da prostite gej.

Ovo je izraz za nekoga ko je ljigav. Pizda klasična. Rednjara najgore vrste. Loš čovek. Voli da utera pušku na kvarn'o više nego leba da jede. Lik koji nema obraza ni časti.

Poznato je da baš negde s početkom poznih avgustovskih dana, kreću i nadmetanja u seoskim , opštinskim, poluopštinskim, međuopštinskim, beton, kukuruz i tramvaj ligama. Naravno, reč je o najvažnijoj sporednoj stvari na svetu - livadarskom loptanju, u svetu poznatijoj pod imenom fudbal. Svako je imao priliku da, privučen čarima i atraktivnošću ove igre, pogleda bar jedan seoski derbi i da se, naslonjen uz zarđalu ogradu pored aut linije, nagleda i načuje svega i svačega od strane navijačkih fanatika - od standardnih psovki upućenih sudijama i njegovoj užoj familiji, izbacivanja šlajmarice i ko zna čega drugog, pa do raznih korisnih sugestija upućenih svojim ljubimcima koji ostavljaju srce ali i dušu na terenu.

Iskusan lovac na krupnu divljač. Proceni pravac i intenzitet vetra, namesti se tako da lovina ne može da oseti njegov miris i samo sačeka da odstreli kapitalca. Divlju svinju, krupnog jelena ili mečku - njemu je sasvim svejedno. Bitno je samo dobro unovčiti ulovljeno.

Svi koji znaju pročitat i razumeju ovaj tekst znaju značenje riječi merak (bar okvirno, jer trenutak kad doživite u merak je takvo stanje tijela i duha da, od prevelikog izliva endorfina, organizam gasi neke djelove nervnog sistema, uključujući i onaj za pamćenje, pa nam je svima isti vječno maglovit) . Problem nastane kad sretnete strendžera koji je čuo za tu riječ, pa sada da želi da ga vi riječima približite tom osjećaju. Zbog napred navedenih zbivanja u organizmu, postoje poteškoće u verbalnom dočaravanju datog momenta, pa ako vam je stalo da sačuvate tradiciju srpske gostoprimljivosti, ovo je jedna od mnogih metoda kojom bi mogli to da mu približite.

Čovek koji se jednog dana budi svestan da je juče bio najvažniji dan u njegovom životu. Do juče je bio slabić, pio sedative, bio geek od IQ 140, gledao kako drugovi igraju karate, kako promiskuitetne devojke zajebavaju pola škole, pa i njega, i zapravo je to (luzer) i ostao, ali ostvario je SVOJE snove, a ne tuđe, što znači da se prilepio uz guz nekom profesoru i zamenio ga. Sada može sa ponosom da turi ono Žikino ,,Ko cvika, može da se slika'' jer se on na kraju ipak slikao, i to kao profesor na nekom konzervatorijumu ili fakultetu prirodno-matematičkog tipa, koji putuje po celoj Evropi, nema ženu i decu jer se to ne može postići radom, talentom i IQ-om. Ostvario je svoj najveći san, dokazao se, ljudi koji su bili protiv njega u prvoj fazi sada su ili i dalje neutralni, ili ga se plaše, ili su se popeli na isti ili viši stupanj kao on (only in Serbia and United States of America, respectively). Međutim, njegova majka je pasionirani ljubitelj bangladežanske kulture i san joj je da tamo ode. Ona jednog dana umire, tužni sin koga je majka vaspitala da bude malo manje štreberčić u klasičnom smislu a malo više autentični, neshvaćeni genije, sada donosi ružu na majčin grob i smišlja plan kako da se preseli u Bangladeš, da tamo predaje na Univerzitetu u Daki. Već je potegao vezu, pisao o bangladežanskom matematičaru, šansa se sama ukazala i eto rešenja i za brak- oženio je siromašnu bangladežanku kojoj je edukovani, ali malo manje siromašni stranac bio najbolja prilika, jer do lokalnih bilmeza u najgušće naseljenoj zemlji na svetu teško se dolazi preko roja ljudi. Tako se srećno završava i njegova i njena priča, sem što budu kasnije dovedeni do prosjačkog štapa kada on izgubi posao, i pita se zašto nije u Srbiji, jer sada nema ni za kartu do Nju Delhija, a kamoli do Beograda. Ostaju zajedno kao pravi ljubavni par, ali sin ili ćerka rade naporno da izdržavaju ovaj m(j)ešoviti brak. Ono što je zajebano jeste što sin ima potpuno istu ideju kao tata, a nije retkost da ćerka takođe nauči da čita sa 2-4 godine, postane matematički genije i emigrira u Srbiju...Gde će biti novog bombardovanja, i krug se neprestano vrti na relaciji Bangladeš-Srbija. Prokletstvo koje je započela majka glavnog junaka ove priče, a koje će se nastavljati daleko posle njegove smrti. Rodiš se, malo si fizikalisan, malo si Abi Linkoln+Bendžamin Frenklin, malo si ROCKY BALBOA u Rocky 4, malo si asistent, malo fizikališeš, malo si asistent, malo fizikališeš, malo emeritus, pa umreš.

Svaku stvar dakle tapni dva puta prstom, prstom kažiprstom, kad je ostavljaš, tu stvar, valja se. Isključuješ svetlo u kupatilu? Nema problema, samo napred, to je jedna lepa stvar, ako se isključenje svetla može nazvati lepom stvari a ja mislim da može, ali isključujući svetlo dvaput prignječi braon unifikovani prekidač u tom yu triptihu prekidača (svetlo + bojler + grejalica) dakle, jednom pritisni, prvi put, stvarno isključujući svetlo (ako se može reći ''stvarno,'' ako postoji stvarno) a drugi put, potvrdivši, ugnječi još malo prekidač, nabi mu glavu još malo da ulegne u svoje vekovno ležište, mada nema gde više, ali, pritisni još jednom, izrabi ga do kraja, iskoristi svoje pravo, stavi ga na njegovo mesto, na mesto-mesto, eee treći put ne diraj, i bog je rekao, i običaj, i ljudi: treći put ne, šta te se tiče treći put, ne ne, kreni napred, samo napred, zaboravi tu kratku romansu sa prekidačem, pa zaboga, život ide dalje, ne očajavaj, eto popravi milje na veš mašini, dakle, rekli smo: isti postupak, sa dva pîpa, inzagija: pap lagano primi loptu, upoznaj se s miljeom, to je prvi tzv. pîp ili tapk i onda cap, oproštajni tapk, šutni na gol, drugi udarac je odmah šut, nema trećeg dodira, kao u 10-9, eventualno pitaš, ali retko, nemoj, to je to, milje je namešteno, gol jepostignut, uređujemo svet, idemo dalje, obodreni, vedri, čili. Eto je, odmah još jedna šansa: kuhinja! Oh, spusti na sto stvar neku, ok tvoja je stvar kako ćeš je spustiti i koju stvar i u koji položaj namestiti, i da li ćeš je odmah bezdušno ostaviti, samo baciti, to je tvoja stvar i to se mene ne tiče, ali ono što se mene tiče a i svih nas je da, odlazeći od stola, pipneš ga, dvaput, prstom, blago zadržavši prst na njegovoj površini, osećajući ga: jednom dakle pîp ili takn, i voila, sto si ustolio, mnogo si učinio, čoveče, o ''čoveče''! Da, ovim potvrđujem, prstom i dodirom i ovim trenom: o ovo je sto, i ovo sam ja, ovo je trag, ovo je dodir, ovim dodirom potvrđujem postojanje ovog stola i svoje, i uspostavljam zvaničnu vezu između nas dvoje, proglašavam kontakt ostvarenim! Pevaj, svete, bogatiji za jedan dodir! I onda, ah, onda, ah kako samo brzo vreme prolazi, kad je najlepše: već ide drugi dodir, ispis i rastanak, tapni još jednom po njemu, tužno: stole, ja sad odoh a ti mi zdravo ostaj, dirljiv je bio naš susret i ispunjen toplinom i samom tajnom postojanja ali moramo sad svako svojim putem: ja u svet, u dalja dvotačja po svetu, tačnije prvo u dnevnu sobu, da se izvalim na krevet, a ti, eh ostaćeš verovatno tu, još zadugo, čekaj me, šta da ti kažem, ili dvotačinjaće te već neko drugi, ali čekaj me, čekaj, vratiću se jednom, ustvari, verovatno za nekih petnaestak minuta samo dok pojedem, tamo, u dnevnoj ovaj neki takozvani KOH.