Neoborivi dokaz da se nalazite u nekoj zapizdini, negde iza sedam gora, iza sedam mora gde civilizacijska noga sa brojem čizme XXI još uvek nije kročila.
No network je takođe siguran znak da prostorija u kojoj se nalazite zapravo nije obična prostorija, kompatibilna sa životom, već hermetički zatvorena katakomba, koja sunčevu svetlost nije videla nekih 5 milijardi godina, a vazduh je poslednji put provetren kada su ga majstori kofama unosili unutra (pre Svetog Save). Debljina i materijal tih zidova bi bez problema mogli da ispune nuklearne bezbedonosne standarde, propisane od američke vojske lično.

Nepoznato po kom kriterijumu je određeno da se ovim nadimcima zovu ljudi sa imenom Aleksandar.Uostalom,kako se nekom određuje neki od ova 2 nadimka?Zar neko može samo tako da lupi,i da kaže "E u redu,krstili smo te imenom Aleksandar,ali ćemo te zvati Saša".

Jaja kao jaja su jako bitan element života. Bez jaja nema torte, kajgane ili sperme.
Jaje je izrodilo kokoš koja ga je ujedno i snela, pa predstavlja i deo nerešive zagonetke.

Kad se premalo koriste, torta je gnjecava, kajgana je suva, sperma je ustajala, čovek se oseća k'o pička. S druge strane, kad se previše koriste, 'oće da udare na holesterol, ali je semena tečnost uvek sveža i spremna da plodi, a čovek postaje ono što i treba da bude, element koji može da promeni svet, ali sa rizikom da ostane bez tih istih jaja.

Kad pogledaš, treba nekako naći tu aritmetičku sredinu, pri kojoj ćeš uživati u kremastoj torti, napraviti dvoje divne dece, i dati im kajganu kakvu zaslužuju, bez bojazni da će ti zli ljudi jednoga dana podmetnuti eksplozivnu napravu pod život.

Palma je pravi nosilac srpske tradicije.
Kako je to bilo onih 500 godina? Deda, pradeda, ko li već, voda opanke dok Turčin trndači babu. Koju je već istrndačio aga na dan venčanja, kako se to zvalo "pravo prve bračne noći". A posle njega dedin tata, iliti, jel'te, mladin svekar, koji je slinavog sina i oženio da bi sebi doveo mladu ženu. Kao i njegov tata, i tatin tata itd. I kad se posle age i svekra i ovih kojima su vodali opanke rodi sin, ne zna se čisto da li je sin, ili unuk, ili aginče, ili nakot nekog bosanskog gladova, Turčina. Kad seronja malo poodraste, otac ga hitno oženi mladom snašom, racunajući "ionako nije moj, jebiga, da dovedem ja bar sebi pičku da se nasitim dok mogu, pošto su se na onoj mojoj ionako svi izredjali". I tako se otac malo ogrebe, pošto je pre njega bio samo aga, dok naravno, vodanje opanaka ne predje na sledeću generaciju. Ne treba gubiti ovde iz vida da ti Turci sa onim Turcima iz Turske nemaju blage veze, nego su poturčeni Srbi, tzv. "poturice". Tako se čuva čistota rase Nebeskog naroda.
E, onda odoše Turci, a dodjose sreski kapetani, opštinari i žandari. U Beogradu već narodni poslanici, ministri, masoni, kafedžije itd. Pa onda četnici, pa partizani, pa komunjare, odbornici, državni sekretari, direktori, "biznismeni"...
A žene vide kakva je situacija i tradicija, pa se same poturaju, a drugaricama koje neće, ili se stide, pričaju onaj vic kad su dve žene došle kod Svetog Petra, pa jedna kaže "ja sam celog života bila smerna i skromna..." a druga "nema toga koga sam zaobišla, davala i onima koji nisu tražili...". A Sveti Petar ovoj drugoj kaže "pričekaj me tu iza oblaka dok ovoj prvoj dam krila" "Jao, pa da budem andjeo?" "Ne, nego da budeš guska k'o što si bila celog života".
A razni Palme "žive život", i ponose se srpskom tradicijom

Idiom iz provinijencije ljudske osvete, subkategorije Oko za oko, zub za zub.
E sad, fanovima Svetog Pisma (a pogotovo filozofije okretanja drugog obraza iz istog) se definitivno neće dopasti ono što sledi...ali izraz iz naslova se i pored toga prevodi/interpretira kao "učiniti nekome isto ono što je prethodno učinio vama", mada je u realnosti ta ravnoteža često neuhvatljiva. Ustvari, prvooštećena strana se u najzastupljenijem broju slučajeva nesebično potrudi da dug vrati, što se kaže, "sa kamatom".

Jebiga. Tu kamatu valjda i jedinu uvek može da vrati, ako me razumete...

Ideološka suprotnost od Deda Mraza - dok je Mraz bio korporacijski simbol nastao po liku Svetog Nikole, Marks je takođe bio jedna bajkovita ličnost kojim su decu ubeđivali da njegovi ideali postoje i da ga se svi pridržavaju. Dok ste barem mogli kod Deda Mraza da odrastete i shvatite da ne postoji, u Marksa ste morali da verujete ceo svoj život - i dok je jedan delio trule materijalne vrednosti iza kojih se krila korporacijska pohlepnost, drugi je prodavao prazne priče iza kojih se krila Partija koja se plašila sopstvenog naroda.

Svetac koji se honorarno pojavljuje u vicevima...

Ultimativni pokušaj sahrane kulture. Kvazi-borba protiv Pinka.

Ne emitujemo narodnjake, ali emitujemo Žikinu šarenicu.
Nemamo rijalitije, ali imamo Beo-Evro-Svemir-viziju.
Rok i tehno muzika su zlo, Sotona lično, pa je puštamo isključivo od ponoći uz naznaku da nije za mlađe od 18 i one sa slabim srcem.
Ali zato imamo političare.

Jes’ da svaka kiša pada iz oblaka, al’ ova pada iz nekog posebnog oblaka koji se nalazi samo iznad određenog mesta. E, baš tako kao kiša, može da vam se desi da “na oblak” popijete psovke i uvrede od izvesne persone, bez stimulacije mečkinog svetog mesta, jer je dotična mečka ustala na levu nogu, ili zaboravila da popije svoj stabilizator raspoloženja u vidu bensića, radže, džeje, ekserića, ili već duže vreme čuva u sebi neurotoksične telesne tečnosti.... Ludaka nikad dosta. Čak i kad prividno deluje da ih nema, samo se vešto kriju iza hemijom indukovanog blaženog osmeha.

Sokoćalo u narodu poznato pod imenom Džipi Es, zamišljeno kao sprava za navigaciju kroz beskrajne vukojebine i nepregledne lavirinte nepoznatih gradova. Pošto je našu državu moguće preći bicklom ako imaš dva sendviča i litar vode, nema previše smisla kupiti GPS zbog navigacije kroz nepoznate krajeve, GPS se ovde kupuje zbog navigacije kroz poznate krajeve i ulice. Osnovni fazon kod GPS-a je u tome što ima plan grada i nazive ulica, tako da vlasnik može da prepozna oblik i lokaciju ulice i pročita njen najnoviji naziv.

Posrednik preko koga se međusobno ljubilo preko milion ljudi. Ako je crkva novijeg datuma, možete se "hvaliti" da ste poljubili Vojislava Koštunicu, Ružicu Đinđić, Mateju Kežmana, Isidoru Bjelicu ili babu-ciganku sa pijace, dok ako je starija, imate tu čast da kažete da ste poljubili Karađorđa, Svetog Savu, Miloša Obrenovića, Malog Radojicu ili ko god da je živeo blizu vašeg mesta. Da bedak bude još veći, "privilegija" tog žvalavljenja sa sobom nosi sredstvo za otimanje novca siromašnim vernicima, koji za ovo plaćaju.

Institucija koja vam garantuje da ćete nakon završene četiri godine na istom, posle trideset uloga u filmovima i dvadeset pet godina provedenih u pozorištu, steći ekskluzivno pravo da se pojavljujete u reklamama za praškove, kafe i sokove, i tako konačno zaradite koji dinar za hleb, a možda i mast.

Nesreća koja može da zadesi dete kada na par dana ode majka koja je glavni kuvar u porodici i prepusti spremanje hrane ocu koji je do tada uglavnom ulazio u kuhinju da bi iz frižidera uzeo pivo.

Kreneš tako da razmišljaš. Razmišlja ti se. Iz čista mira. Nemaš pametnija posla. Jutro, ti besposlen, majka opet gunđa kako si čarape razbacao po podu i ništa nisi uspremio. Odmahuješ rukom, dok po frižideru tražiš sendvič od juče. Našao si ga, izlaziš iz stana, odmotavaš celofan dok krećeš preko ulice. Dok prelaziš ulicu, auto te zamalo pregazi. Vozač u odijelu kreće da viče na tebe. Ti samo odmahneš i nastavljaš dalje.

Kreneš tako da razmišljaš o današnjoj nadnici. Dobra dana u zla gospodara. Ko će još crnčiti 10 sati danas? Tako ti i treba, kad nisi upisao faks. Ne, žurke su bile bitnije i upravo sada shvataš zašto je sve tako loše ispalo. Nema veze, dobro si se proveo, biće valjda nekad bolje. Pa da, nećeš valjda čitav život da crnčiš na mješalici, zar ne? Dok šetaš ulicom, ugledaš jedan par, srećan par kako šeta.

Kreneš tako da ramišljaš o njoj, i o svemu što nisi rekao. O svemu što si joj rekao. I o njenom šamaru one večeri kad si se pijan ispovraćao na njenu crvenu haljinicu. Put te navede kraj njenog stana, sjetiš se nekih lijepih trenutaka iz srednje. Kreneš da joj pokucaš na vrata i staneš. Eeej, pa ona je udata žena. Ima dvoje djece, muža inžinjera, a i sama je diplomirani ekonomista. Šta ona ima da priča sa glupim fizikalcem. Nastavljaš dalje. Vidiš par beskućnika.

Kreneš tako da misliš o nekim bezveze stvarima i shvatiš da živiš dobro. Moglo je biti i gore. Mogao si da završiš na ulici, ali nisi. Ma... Iz ove perspektive, ulica i nije loša. Ma ko zna. Ko zna kako je sve trebalo da se desi. Ko zna... Staješ.

Kreneš tako i nestane ti zemlja pod nogama dok te u naručje dočeka ledena voda.

Sve one udavače koje su jedva dočekale da se prikače nekom nesrećniku, kako bi konačno mogle da objave na fejsbuku da se njihov život i zvanično sveo na izigravanje urbane domaćice, stavljajući famozno "ex" između dva prezimena, sadašnjeg i devojačkog. Umiru od želje da svi vide kako su se one udale, pravdajući stavljanje "ex"-a lakšim načinom da ih neko nađe na fejsu, što svi, sem njihovih "frendica", par pubertetlijki i drugih "ex" žena, najčešće smatraju bednim i retardiranim.
Sledeći cilj: pravljenje albuma sa venčanja na fejsbuku.
Sledeći cilj: objavljivanje trudnoće na fejsbuku.
Sledeći cilj: upućivanje u protek trudnoće na fejsbuku.
Sledeći cilj: objavljivanje porođaja i imena deteta, i likovanje nad bar sto i kusur lajkova i čestitki.
Sledeći cilj: pravljenje bejbi albuma.
(posle ovoga se ciljevi "ex" žene uglavnom svode na svakodnevne potrebe koje finansira suprug, što se svakako objavljuje na fejsbuku)

Izraz koji se koristi kada želino da kažemo da svako treba da bude nečim nagradjen na osnovu zalaganja i truda.

A Sveti Agaton piša. I Sveta Tri Jerarha. I sam Isus lično. Nešto južnije od njihovih oreola bile su karakondžule spremne da, u datom momentu, upogane komad zemlje, drveta, ekosistema. Ali, ženska ličnost, kojoj se može pripisati odusustvo ispuštanja urina jerbo je toliko savršena da isti ni ne generiše, predstavlja oltar morala. Koplje Svetog Đurđa očima pomera - i džedaj mora da mahne rukama, jebem ti sve! Kad nekom ispadne sto dinara, ona da dvesta, da mu se nađe. Momka prvi put za ruku uhvati na svadbi kad pop uveže ruke, i počne ono "rab božiji" i te munje. Kamasutra - malo sutra!

Rečenica koju izgovore mahom svi oni koji dođu na sahranu nekog alkosa koji nije davao ni 5 para za zdravlje nego je uživao u rakiji i sličnim žestokim i malo manje žestokim opijatima do sudnjeg dana svog.

Sindrom koji za razliku od ostalih ima pozitivan efekat na obolelog. Oboleli čovek može da uradi šta god želi i da zbog toga ne snosi nikakve posledice ili čak suprotno, postane popularan. Možete javno najaviti smrt premijeru, i da nakon što on stvarno umre niko ne posumnja na vas. Mogu da vas provale da nemate diplomu i da postanete predsednik. Možete da pričate protiv EU, a posle za EU i da vas idalje voli i za vas glasa milion ljudi. Jednostavno ste neuništivi, stalno se vraćate iz groba (možda zato što ste radili na groblju).

Siromašni su.

Žive u novinskom fišeku u septičkoj jami, redovno ih lokalni cigani biju po kvrgama što su dobili od rada u kamenolomu, a noću, umesto da spavaju, oni studiraju. Dva fakulteta. Majku nemaju, a otac im je dobio četri raka i usput naučio kako se komercijalno jauče za pare.

Iz govora najstarijeg sina koji siroto šapuće dok uči osnove elektrotehnike i testeri po jedno deblo za ogrev obema rukama na ledu bos jasno isijava iskonska dobrota i požrtvovanost za mlađu braću i sestre koji su isto odlični đaci a igraju i folklor. Jednostavno, ova jednosobna porodica je van svake diskusije apsolutni sinonim dobrote.

Nikad se oni nisu požalili na pešačenje preko tundri i tajgi, nikad posvađali ispod šupljeg krova, nikad poželeli tuđe, a taman posla odigrali kladionicu. Sa mukom bremenitnom, ali i osmehom, krotko i hrišćanski smerno male krtice grickaju svoj put do kolača društva obilaznicom, preko sažaljenja.

Naravno da te mrze! Naravno da bi ti se najebali majke, šutnuli u prepone, pokupili pare i zlatne zube, spalili te brenerom i hranili se tobom preko zime! Boli ih uvo za čitav svet i proklinju dan kad su se rodili osuđeni da njuškaju za hranom kao mravojedi.

Nema toga u lutkarskoj predstavi za kompjuter i par Najkovih ermakserica, ali ove krvopije su maleni siromašni vulkan koji samo čeka priliku za erupciju, nasmejan i sa otvorenim koferom od violine.

I, znaš šta je najgore? Prolazi im. Jedu te. Jedu te polako dok ne gledaš. A kad se probudiš, osmeh im više nije tako topao, krov im nije šupalj i odmaraju, a ti im testeriš drva za ogrev u pauzi dok gradiš hram Svetog Save i gledaš im u prozor dok ne zatvore roletnu.

Komercijalizacijo bola, i oče i majko.