Da se ne ponavljamo kako je internet postao preko neophodan i da 90% informacija dobijamo zahvaljujići istom. Medjutim, crnogorske službe, ako se to tako može nazvati, jednostavno odbijaju da to prihvate ili nauče da ažuriraju svoje stranice.

Naši preci su bili u pičku materinu maštoviti ljudi.
Nema toga današnjeg heroja koji bi moga da prkosi Iliji. Kakvi betmeni i supermeni?! Mladi Ilija vozi kolica koja vuku 4 konja, sjedi tako i gleda i ladi muda. Ako ga neko mrko pogleda on mu casta jednu munju po vr' čela i ćao bili.
Ali nee, današnja đeca uče o Supermenu koji je obiša' zemlju za nekoliko sekundi kako je on najjači lik ikad a niko se ne sjeća mladog Ilije. Dobro. imamo slavu ali to nije dovoljno. Moramo svijetu da objavimo. Moramo na vikipediji da proširimo članak o njemu. Neka cio svijet zna ko je bio ilija!
Danas možemo zvati Ilijom svakog talentovanog električara koji nema đe taj talenat da izduva, nema kome da popravi sat ili da uvede utičnicu direktno na isti.

Standard snage i neuništivosti.

Cigla, blok, beton, armatura.

Nekada se većina kuća na selu (tzv. ''kovanice'') izgrađivala od kamena, drveta, blata i trske, a navedeni tvrdi materijali bejahu nedostižni, skupi, luksuz, odlika zdanja moćnih gradskih buržuja, seoskih zelenaša, eventualno po kog kmeta... Od onda ostaše markeri snage, moći, poimanja nedostižnog malom čoveku, te sinonim kuloće toga doba i što je najbitnje neprejebivosti.

Fantom kablovske televizije. Televizijska stanica koju nikad niko nije memorisao, niti bi naravno to želeo al ne- tu i tamo se pojavi, iščezne, opet pojavi, onda je nema na šaltanju sto godina pa odjednom na nekim srednjecifrenim brojevima iskoči kao zec iz šešira koji veze nema đe mu je gazda zglajz'o da ga vrati u nevidljivost jer mu je tamo i mesto.
Pojava čiji je razlog postojanja misteriozniji od pitanja ima li života u univerzumu, kanal za koji postoji zamalo pa urbana legenda da postoji čovek koji je jednom i film odgledao na njemu mada su to zaista sve neprovorene informacije.
Avangardni revolucionar među televizijama koji se odupire svim komercijalizacijama prkoseći tako svim nepisanim i pisanim pravilima da nekad nekog i iole poznatog treba dovesti pred kamere, jebeni rijaliti prenositi, zakuvati nešto protiv nekog i negde da bi se iko i zadržao makar dvadeset sekundi ispred ekrana.
A jok oni. Nema ništa od tog moj jado.

Bosanski Emo.

Matori balegar beše već godinama unazad u stabilnoj vezi sa zunzarom, takođe dosta odrtavelom ali po letačkim kriterijumima i dalje držećom, sa tim nekim iskonskim šmekom za lov, te veštim manevrom eskivacije tepalice. Deliše isti plen, istu muku i radost, sve na ravne časti. Živeše ne baš u izobilju, ali krotko i domaćinski, bar uvek kol'ko se za valjano najesti i poslužiti gosta.

Međutim, jednog dana, zunzara ponešena pričama svojih vršnjakinja i nezadovoljna skromnim životom sa balegarom, reši da ode u beli svet, da potraži bolje mesto i sreću, lepše i obilnije obroke. U svet, gde postoje pravda, red i rad, gde se svaki preleteni krug broji, gde se proporcionalno radu dobija obrok. Gde se zarad napretka ne mora javno opštiti sa raznim bumbarima i stršljenima, gde postoji i mogućnost mutacija po želji, naravno ako voleš. Eto, jedino začkoljica ta prostorna ograničenost i nostalgija. Ali zar je to sad važno, pored svih blagodeti? Hmm?!

- Zar da me napustiš sada kada sam taman našao solidnu domaćinsku štalu sa dve simentalke? Pa znaš li ti koliko tu ima materije, kotrljaću godinama ubuduće, i decu ću čak tu uposliti, a i svi iz tvoje familije su dobrodošli. Uvek, na gozbu naravno, ništa ne moraju da rade.
- Neka hvala! Dosta je bilo! Odoh ja, sita sam tvoga doma!

I tako ode zunzara, a balegar osta skrhan, dade se u očaj i prestade da kotrlja, prestade i da jede i bilo šta da radi, povremeno bi samo popio kakav kvalitetan proliv i očajavao. Sve više je shvatao suštinu Džonijeve: Balegari ne veruju sreći! A onda čvrsto reši da sve zaboravi i krene iz početka.

Ali kao što to obično biva, eto nazad jednog dana prezasićene zunzare. Očajna sa suzama u očima i razočaranjem u veliki svet, složi priču da je pogrešila, da ipak tuđe govno ne miriše lepše. Zatraži milost i oprost od balegara pozivajući se na ondašnju slabost, gladne oči, te na kraju i na svoju čast, pa i na samu uzvišenost i zapise Svetog Fekalija. Balegar, nemaše kud, onako glup i musav, zagoreo pride... sve joj oprosti i jadno ali opet s prikrivenom radošću prihvati njen zagrljaj. Proguta govno još jednom. Jer tako je najbolje, tako je ljudski, tako je balegarski.

Slogan većine ustanova u Srbiji fakultetskog tipa, kojima više nije bitan ni kvalitet studija, ni sistem polaganja, ni kriterijum ocenjivanja, već samo pare, PARE!!!

Shang Tsung iz Mortal Kombat-a.

Prvo slovo bosanske azbuke.

Buba svilena, ona lijepa što smo učili o njoj, a nismo je vidjeli, što masti list duda, kao Ava muda, ta buba je simbol proždrvljivosti, samo što ona sere svilu za razliku od Aleksandre Subotić koja izbacuje ruzmarine i lavandu.

Jedino mjesto na svijetu relevantno za čobanina. Svijet je priloška odredba za mjesto ovaca. I on mora biti s njima taman ih gonio na Himalaje, to nije bitno. Ovce su Rim, svi putevi vode njima.

Bosanski izraz za:

1. Svaka čast
2. Nisam te dugo vidio
3. Vrlo si zanimljiv

Umotvorina, poslovica, doskočica ili pak pesma koja se u narodu odomaćila. Hol of fejmerka takoreći. Iako je reč "stara" 62.5% karaktera koji čine ovaj izraz, ništa od navedenog ne mora biti zaista staro ili vremešno, dovoljno je da ih neko smatra za deo svoje ili zajedničke istorije sa osobom kojoj se obraća.

Dalmatinci ovako ćeraju Krajišnike kući.

Rečenica koja nam, iz plejade kolektivno podsvjesnih opšteprihvaćenih formi, iskače iz usta kad poslije prisnog pozdrava pri prvom susretu, blagog smješkanja uz prijateljsko dobacivanje pri drugom suretu, treći put naletimo na nekoga koga baš i nebismo da iskuliramo i da od njega upadljivo pobjegnemo prelazeći na drugu stranu ulice a nije baš i da nam se nešto naročito kafeniše, pa uz dobro osmišljenu doskočicu, dobijamo na vremenu da usvojimo drugu liniju kretanja sa minimalnom vjerovatnoćom susreta.

Pripizdinu geografske sfere uvek kontasmo i pominjasmo, katkad podjebavajuće i likujući ako je tuđa, ili pak našu onako setno, sa blagom jezom i opet nekim cvetnim ili vunenim sećanjem. No one druge relativne daljine, makar bili to veoma bliski prostori tik iza gipsanog, fug mas zida sramotno prećutasmo i danas i juče. :A sad je i to daljina, aaa?: Barijera druže, barijera koju si sam sebi stavio, nemoć, strah. :Kako ti vinjak u seoskoj zadruzi dalekoj kurac i kusur km pešaka po snegu i to dvosmerno uzbrdo, bliži i jeftiniji, prijemčiviji, lakše svarljiv i povratljiv... nego ona, tu dve kuće ulevo od tebe??? Jedi gomna, pičiću! Probaj opet! Pa suština ludosti i jeste raditi isto a očekivati drugačiji ishod! ŠUK:
...
Ne obmanjuj me, ne shvataš, ona jeste bila idealna za mene, idealna! Ali, ali... najveći problem je što je i ona sebi izgleda idealnog tražila... jbg! Moja sreća, definitivno nije njena sreća a njena sreća meni jeste nesreća, koliko god njoj dobro bilo... Tako je!

Često najbolji drug iz detinjstva. Osoba sa kojom deliš i dobro i zlo. Za vreme školovanja uglavnom ste nerazdvojni, a onda nastupa brak. I dalje se družite, ali je to znatno manje.
Imate ženu i decu i dosta ste se smirili. Ponekad odgledate fudbal zajedno, odete na piće i to je to. Deci pričate vaše dogodovštine. Imali ste lepo detinjstvo, a sad je svemu tome došao kraj.

Nego, odakle ono budala u naslovu?
Budala je, često, reč koju koristimo za osobu koja nam je draga. Osobu sa kojom smo prošli dosta toga u životu i koja će uvek biti tu. Takođe, koristi se i za osobu koja je opičena i luda sto gradi, što i nije teško naći danas, a i to nije tema ove definicije.

Rođen u Marseju od majke Ludi (Loudi Billi) i oca Veseli (Vessely Billi). Tamo je proveo čitavo detinjstvo. Dok je bio u vrtiću, stalno je imao problema sa vaspitačicama jer je lomio svaku igračku koju je video, a pritom je govorio "Nema veze, kupićete novu".

Ni u školi nije bolje prolazio. Već u drugom razredu izbačen je iz škole zbog glasnog pevanja narodnjaka ispred kancelarije direktora. U četvrtom razredu je već počeo da pije lozu, a u petom je ponovo bio izbačen iz škole jer je počeo da pijan lomi školski inventar. U sedmom je i treći put dobio šut-kartu jer je uneo pušku u školu. U osnovnoj školi je imao prosek oko 2,30, a u srednjoj se popravio i bio je oko 3,90. U srednjoj školi nije pravio incidente, pa i što bi, jer je preko veze upao u srednju muzičku samo da nauči da svira harmoniku.

Ovakvu opsesiju za narodnjacima je dobio od babe i dede sa majčine strane, jer su oni srpskog porekla. Svaki put kada bi mu pustili Užičko, odmah bi počeo da skače po kući i da lomi sve pred sobom.

Otišao je u Škotsku sa 20 godina, jer je počeo da pravi probleme tako što je svakog ko mu nije odgovarao udarao staklenom flašom u glavu. Neposredno pre odlaska bio je pretučen dok nije pao u nesvest, a čim je izašao iz bolnice, smanjio je dozu pića i otišao da igra za Dalilud Siti. On igra levog beka, ali na klupi. Pošto je naučio da svira harmoniku, bivao je i moralna podrška svojim saigračima.

Veoma je opušten, želi svima dobro i ne voli da upada u probleme. Voli da bude na veseljima, žurkama i proslavama.

Novi crnogorski pozdrav kojim se naglašava čojstvo i ljudska veličina poznanika koga srećeš, a što se na tim prostorima odvajkada naročito ceni i uvažava. Preneseno značenje: veća ljudina i čovek od tebe ne postoji na "svijetu bijelom".
Ranije se govorilo u stilu: "Zovi ti mene serdare, a ja ću tebe vojvodo".

Pokvariti tati igračku.